Можда би требало направити кратки речник појмова неопходних за наш опстанак и као народа и као појединаца. Зато није лоше и поновити по нешто за шта сматрамо да је важно и незаобилазно и заслужује да се опет и опет промишља и по могућности уноси у свакодневну праксу.
Литургија = Евхаристија. Литургија - јавна служба. Евхаристија - захвалност. Захвалност треба да буде јавна служба свих одговорних људи. Чак и кад нам изгледа да има много више разлога да јадикујемо него да будемо захвални, треба да покушамо да пронађемо оно за шта имамо разлога да будемо захвални и да то упорно делимо са другима. Тако се ствара здрав друштвени живот. Тако се долази до личне одговорности и заједничке позитивно усмерене енергије.
"Ти си нас из небића привео у биће, и када смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо, и даровао нам Царство твоје будуће. За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена", моли се свештеник у молитви узношења. За то време у црквама народ пева; "Достојно је и праведно клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој", с пуно дубоког или мање дубоког подразумевања. А негде свештеник целу молитву чита гласно, да је народ чује.
Без жеље да улазимо у полемику о "новом" и "старом" начину служења, има много позванијих за то, драгоцено је да чујемо ове речи и да се подсећамо на разлоге за захвалност. За доброчинства која су нам учињена "знана и незнана, видљива и невидљива".
Колико је само значајно кад човек може у себи да развије и сачува осећање захвалности! Колико је драгоцено да деца расту учећи се захвалности! Док захвалност не вратимо у наша свакодневна размишљања и односе, док је не вратимо у наш образовни систем - захвалност према прецима, према родитељима, према наставницима, према свима који на било који начин помажу и служе, а пре свега захвалност према Богу Творцу који је све створио као добро - немамо ми чему да се надамо, сем да ћемо се претворити у незадовољну, неваспитану и несрећну руљу која не поштује ништа, не чува ништа и ничему се не нада. А то, нажалост све више и постајемо.
Зар заиста не умемо, па и они најнесрећнији од нас, да пронађемо макар по неки разлог за захвалност? Који год да пронађемо и поделимо га с другима, надоградимо га делом. или макар речима - почећемо да чинимо много на оздрављењу свог народа али и сваког од нас појединачно. Борба за захвалност постаје један од најважнијих средстава борбе за људско достојанство. Људи који умеју да буду захвални не расипају своју снагу на јадиковке. Боље сагледавају своја ограничења и мане, лакше их исправљају, а самим тим боље и тачније сагледавају и оно што се и у заједници може и мора исправити.
Захвални Богу и људима, увек ће бити јачи и духовно здравији, драгоцени борци за добро, а незахвални ће само да буду свесни или несвесни преносиоци заразе безнађа.
Важно је, веома је важно да се макар понекад кад нам се нешто лепо догоди, захвалимо Богу, људима. Богу и људима. Ко то на време научи неће му у несрећи и тегобама остати само да јадикује. Она народна "без невоље нема богомоље", слаба је утеха онима који се на време нису учили захвалности.
Блажени они захвални.
ђакон Ненад Илић, Facebook
"Ти си нас из небића привео у биће, и када смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо, и даровао нам Царство твоје будуће. За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена", моли се свештеник у молитви узношења. За то време у црквама народ пева; "Достојно је и праведно клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој", с пуно дубоког или мање дубоког подразумевања. А негде свештеник целу молитву чита гласно, да је народ чује.
Без жеље да улазимо у полемику о "новом" и "старом" начину служења, има много позванијих за то, драгоцено је да чујемо ове речи и да се подсећамо на разлоге за захвалност. За доброчинства која су нам учињена "знана и незнана, видљива и невидљива".
Колико је само значајно кад човек може у себи да развије и сачува осећање захвалности! Колико је драгоцено да деца расту учећи се захвалности! Док захвалност не вратимо у наша свакодневна размишљања и односе, док је не вратимо у наш образовни систем - захвалност према прецима, према родитељима, према наставницима, према свима који на било који начин помажу и служе, а пре свега захвалност према Богу Творцу који је све створио као добро - немамо ми чему да се надамо, сем да ћемо се претворити у незадовољну, неваспитану и несрећну руљу која не поштује ништа, не чува ништа и ничему се не нада. А то, нажалост све више и постајемо.
Зар заиста не умемо, па и они најнесрећнији од нас, да пронађемо макар по неки разлог за захвалност? Који год да пронађемо и поделимо га с другима, надоградимо га делом. или макар речима - почећемо да чинимо много на оздрављењу свог народа али и сваког од нас појединачно. Борба за захвалност постаје један од најважнијих средстава борбе за људско достојанство. Људи који умеју да буду захвални не расипају своју снагу на јадиковке. Боље сагледавају своја ограничења и мане, лакше их исправљају, а самим тим боље и тачније сагледавају и оно што се и у заједници може и мора исправити.
Захвални Богу и људима, увек ће бити јачи и духовно здравији, драгоцени борци за добро, а незахвални ће само да буду свесни или несвесни преносиоци заразе безнађа.
Важно је, веома је важно да се макар понекад кад нам се нешто лепо догоди, захвалимо Богу, људима. Богу и људима. Ко то на време научи неће му у несрећи и тегобама остати само да јадикује. Она народна "без невоље нема богомоље", слаба је утеха онима који се на време нису учили захвалности.
Блажени они захвални.
ђакон Ненад Илић, Facebook
Нема коментара:
Постави коментар