Више од филма и више од живота! Нашег, садашњег...
Синопсис: Почетком XV века руски кнез наручује огромно звоно да би огласио настанак новог православног царства.
У селу звоноливаца сви су помрли од епидемије, сем сина једног од главних мајстора. Дечак Борис успева да убеди кнежеве гласнике да је он последњи који зна тајну ливења моћних звона. У ствари, он зна само оно мало што је видео док су мајстори правили звона. Уздајући се у Божју помоћ он преузима посао и с обичним мајсторима од којих нико не зна тајну целог процеса прави предивно звоно са рељефом Светог Георгија. А да ли ће звоно зазвонити, нико не зна.
Године 1735. царица Ана наручује за Кремљ највеће звоно на свету - Цар звоно. Нико није смео да се подухвати рада на звону тешком 200 тона, док се није нашао Иван Моторин. Иван умире пред сам крај радова. Вођење посла преузима његов син Михаило. Међутим, пред сам крај радова, 1737. године велики пожар у Москви захватио је и дрвену конструкцију око звона у изради. У паници да не пострадају дуго рађени орнаменти на звону, неко доноси погрешну одлуку. Да се прегрејано звоно охлади водом!
Кобна одлука довела је до тога да звоно напукне и да се од њега одвали велики део тежине преко 11 тона.
Бројни покушаји да се ствар поправи нису успели.
Године 1836. звоно је постављено на постамент у Кремљу као споменик. Чему? Недовршеном послу? У међувремену, пожари револуција и отпадања од вере.
У време тврдог комунизма у СССР-у, у време кад се од руских филмских уметника очекује само снимање филмова о револуцији и Другом светском рату, велики Тарковски снима филм "Андреј Рубљов"о преподобном иконописцу Андреју .Још увек непревазиђен историјски филм ангажује хиљаде стваралаца и учесника. Незаборавна је сцена кад се звоно подиже и кад сви очекују да неким чудом подвиг дечака Бориса, звоноливца- самозванца успе.
А онда, године 2016. руски председник Владимир Путин учини да звоно зазвони у центру Православља, на Светој Гори. Светогорци га у свом седишту Кареји смештају у трон који је био намењен само византисјким царевима...
Боже, колика је наша жеља нас православних за Православним царством. Ако га и не идеализујемо - ми немамо другу наду да ћемо у овом часу историје наћи заштиту од подивљалог света у коме се губе све људске вредности.
Појединачно смо мали и слаби, и ми Срби и Грци и остали православни, па и Руси, мучимо се и свет нас вија, али Царство које се добровољно потчињава Царству Божијем...
ђакон Ненад Илић, Facebook
Синопсис: Почетком XV века руски кнез наручује огромно звоно да би огласио настанак новог православног царства.
У селу звоноливаца сви су помрли од епидемије, сем сина једног од главних мајстора. Дечак Борис успева да убеди кнежеве гласнике да је он последњи који зна тајну ливења моћних звона. У ствари, он зна само оно мало што је видео док су мајстори правили звона. Уздајући се у Божју помоћ он преузима посао и с обичним мајсторима од којих нико не зна тајну целог процеса прави предивно звоно са рељефом Светог Георгија. А да ли ће звоно зазвонити, нико не зна.
Године 1735. царица Ана наручује за Кремљ највеће звоно на свету - Цар звоно. Нико није смео да се подухвати рада на звону тешком 200 тона, док се није нашао Иван Моторин. Иван умире пред сам крај радова. Вођење посла преузима његов син Михаило. Међутим, пред сам крај радова, 1737. године велики пожар у Москви захватио је и дрвену конструкцију око звона у изради. У паници да не пострадају дуго рађени орнаменти на звону, неко доноси погрешну одлуку. Да се прегрејано звоно охлади водом!
Кобна одлука довела је до тога да звоно напукне и да се од њега одвали велики део тежине преко 11 тона.
Бројни покушаји да се ствар поправи нису успели.
Године 1836. звоно је постављено на постамент у Кремљу као споменик. Чему? Недовршеном послу? У међувремену, пожари револуција и отпадања од вере.
У време тврдог комунизма у СССР-у, у време кад се од руских филмских уметника очекује само снимање филмова о револуцији и Другом светском рату, велики Тарковски снима филм "Андреј Рубљов"о преподобном иконописцу Андреју .Још увек непревазиђен историјски филм ангажује хиљаде стваралаца и учесника. Незаборавна је сцена кад се звоно подиже и кад сви очекују да неким чудом подвиг дечака Бориса, звоноливца- самозванца успе.
Боже, колика је наша жеља нас православних за Православним царством. Ако га и не идеализујемо - ми немамо другу наду да ћемо у овом часу историје наћи заштиту од подивљалог света у коме се губе све људске вредности.
Појединачно смо мали и слаби, и ми Срби и Грци и остали православни, па и Руси, мучимо се и свет нас вија, али Царство које се добровољно потчињава Царству Божијем...
ђакон Ненад Илић, Facebook
Нема коментара:
Постави коментар