Драга браћо и сестре, честитам вам данашњи празник и данашњу славу светог Кирила и Методија, просветитеље словенских народа. Ова двојица рођене браће били су православни Грци из околине данашњег Солуна. Живели су у деветом веку. Њих је велики и познати патријарх свети Фотије цариградски послао на мисију међу Словене. Дакле у деветом веку, наши преци, а у ширем смислу и сва словенска племена, нису били ни крштени. Зато су ови свети људи били послани од стране византијског цара и цариградског Патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата православну веру.
Међутим, њихова успешна мисија је изазвала револт тадашњег Рима, а посебно Франака и Германа. Они су заједно покушали да спрече да Словени буду крштени од стране Византије. Због тога ће ускоро доћи до прогона светог Кирила и Методија и њихових ученика. Поред проповеди, света браћа су вршила и културну и просветитељску мисију међу Словенима. Свети Кирило је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето Писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе, Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили православну веру од Кирила и Методија.
Међутим, касније под утицајем разних историјских збивања, као што добро знате, неки од тих словенских народа су примили римокатоличку веру. Данас када се каже да је неко Пољак, одмах се мисли да је он римокатолик, а у ствари се заборавља да је некада био православан. Када су свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био православне вере. У Риму се свети Кирило упокојио, а свети Методије је постављен за Епископа панонског.
Ученици свете браће Кирила и Методија, услед прогона од стране Франака и Германа, настављају своју мисију у Охриду, у данашњој Македонији и Бугарској. Можемо слободно рећи да је велико дело покрштавања словенских народа довршено у време ученика свете браће, те их због тога све називамо равноапостолним. Захваљујући њима и њиховој мисији, у деветом и десетом веку су крштени сви Словени. Наша Црква са правом свету браћу Кирила и Методија прославља као своје просветитеље и учитеље. Њихово дело у нашем народу је довршио свети Сава у дванаестом и тринаестом веку. Сматра се да је после светог Саве мали број Срба остао некрштен.
Није случајно владика Никодим (Милаш), почетком двадесетог века, ову цркву у Кистању посветио светом Кирилу и Методију. Око подизања овога храма постоји читава историја, али је Никодим (Милаш), посвећујући ову цркву светој браћи, хтео да покаже да Кирило и Методије јесу просветитељи и апостоли Словена, који су послани од стране Византије, односно тадашњег Цариграда у мисију. Свети Кирило и Методије имају велики значај у целокупном православљу, али су поштовани и у западном хришћанству.
Ми смо се данас сабрали на светој Литургији да се помолимо овој двојици свете браће да нам помогну у нашим невољама, мукама, које као људи имамо. Радовали би се да су данас сви наши Срби из Кистања дошли овде у цркву, јер сигурно знају да је данас слава. Међутим, тако то иде код нас. Потребно нам је више црквености. И поред посла сигурно је макар један члан породице из сваке куће могао да дође да буде у овом светом храму, да упали свећу и да се помоли Богу. Тако треба да сведочимо да смо овде и да нисмо отишли са ових простора. Тако треба да живимо са својом Црквом, а како ћемо то показати ако не дођемо барем на храмовну славу. Често пута нам кажу да Срби нису побожни и да не иду у цркву, да немају своју традицију и културу. Доласком у цркву, показујемо да смо хришћански народ и да је наша вера стара две хиљаде година. Доласком у цркву ми сведочимо да то јесте тако и то нико не може да побије. Долазак у цркву једном или два пута годишње, не може да буде гарант будућности. Треба сви заједно да се боримо да нас буде више. Широм далматинске Епархије се обнављају цркве, али коме? Треба целе године да долазимо у цркву, јер је то једини начин да се историјски очувамо. Црква никада не размишља да некоме буде добро сада, а после шта буде. Историјски прогони су одувек постојали, али је народ некако увек смогао снаге да се врати и чува оно што њему припада. То нам нико не може одузети, осим ако се ми сами тога не одрекнемо. Онда ни Црква не може ништа. Треба деца да похађају веронауку, да уче о својој вери, о својој историји овде. Ако странци виде вредност овог поднебља, колико тек ми треба то да увиђамо? Далмација је увек била актуелна и она никада неће бити ни пустиња, нити провинција. Није случајно да су вековима ратовало за ове просторе. Према томе, не можемо се ни ми тако лако одрећи свога историјског постојања на овим просторима.
Да не дужим, срећна вам још једном данашња слава. Дај Боже да се читаво лето у великом броју сабирамо на нашим црквеним славама широм Далмације. Живели и Бог вас благословио!
Кистање, 24.05.2009. год.
Извор: Епархија далматинска
www.spc.rs
Међутим, касније под утицајем разних историјских збивања, као што добро знате, неки од тих словенских народа су примили римокатоличку веру. Данас када се каже да је неко Пољак, одмах се мисли да је он римокатолик, а у ствари се заборавља да је некада био православан. Када су свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био православне вере. У Риму се свети Кирило упокојио, а свети Методије је постављен за Епископа панонског.
Ученици свете браће Кирила и Методија, услед прогона од стране Франака и Германа, настављају своју мисију у Охриду, у данашњој Македонији и Бугарској. Можемо слободно рећи да је велико дело покрштавања словенских народа довршено у време ученика свете браће, те их због тога све називамо равноапостолним. Захваљујући њима и њиховој мисији, у деветом и десетом веку су крштени сви Словени. Наша Црква са правом свету браћу Кирила и Методија прославља као своје просветитеље и учитеље. Њихово дело у нашем народу је довршио свети Сава у дванаестом и тринаестом веку. Сматра се да је после светог Саве мали број Срба остао некрштен.
Није случајно владика Никодим (Милаш), почетком двадесетог века, ову цркву у Кистању посветио светом Кирилу и Методију. Око подизања овога храма постоји читава историја, али је Никодим (Милаш), посвећујући ову цркву светој браћи, хтео да покаже да Кирило и Методије јесу просветитељи и апостоли Словена, који су послани од стране Византије, односно тадашњег Цариграда у мисију. Свети Кирило и Методије имају велики значај у целокупном православљу, али су поштовани и у западном хришћанству.
Ми смо се данас сабрали на светој Литургији да се помолимо овој двојици свете браће да нам помогну у нашим невољама, мукама, које као људи имамо. Радовали би се да су данас сви наши Срби из Кистања дошли овде у цркву, јер сигурно знају да је данас слава. Међутим, тако то иде код нас. Потребно нам је више црквености. И поред посла сигурно је макар један члан породице из сваке куће могао да дође да буде у овом светом храму, да упали свећу и да се помоли Богу. Тако треба да сведочимо да смо овде и да нисмо отишли са ових простора. Тако треба да живимо са својом Црквом, а како ћемо то показати ако не дођемо барем на храмовну славу. Често пута нам кажу да Срби нису побожни и да не иду у цркву, да немају своју традицију и културу. Доласком у цркву, показујемо да смо хришћански народ и да је наша вера стара две хиљаде година. Доласком у цркву ми сведочимо да то јесте тако и то нико не може да побије. Долазак у цркву једном или два пута годишње, не може да буде гарант будућности. Треба сви заједно да се боримо да нас буде више. Широм далматинске Епархије се обнављају цркве, али коме? Треба целе године да долазимо у цркву, јер је то једини начин да се историјски очувамо. Црква никада не размишља да некоме буде добро сада, а после шта буде. Историјски прогони су одувек постојали, али је народ некако увек смогао снаге да се врати и чува оно што њему припада. То нам нико не може одузети, осим ако се ми сами тога не одрекнемо. Онда ни Црква не може ништа. Треба деца да похађају веронауку, да уче о својој вери, о својој историји овде. Ако странци виде вредност овог поднебља, колико тек ми треба то да увиђамо? Далмација је увек била актуелна и она никада неће бити ни пустиња, нити провинција. Није случајно да су вековима ратовало за ове просторе. Према томе, не можемо се ни ми тако лако одрећи свога историјског постојања на овим просторима.
Да не дужим, срећна вам још једном данашња слава. Дај Боже да се читаво лето у великом броју сабирамо на нашим црквеним славама широм Далмације. Живели и Бог вас благословио!
Кистање, 24.05.2009. год.
Извор: Епархија далматинска
www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар