На чају са... Ђакон Ненад Илић
"Заволећемо себе служећи другима, јер тад откривамо најбоље у себи. Кад научимо да служење није понижење него испуњење дарова, које у размени производи и јача љубав - пожелећемо да имамо веће породице којима ћемо да служимо. Да више волимо и више будемо окружени љубављу. И осетићемо се јачим и сигурнијим..." Овако о благослову љубави, вере и заједнице, пред најрадоснији хришћански празник Васкрс, говори ђакон Ненад Илић из Београда. Писац, редитељ, педагог, православни публициста, аутор документарних филмова о српским свецима, хуманиста, супруг Анастасије - Весне и отац четворо деце...
Шта Вас је определило за "живот по Богу"?
- Потрага за љубављу и смислом, за пуноћом остварења личних дарова. Наслућена област где отворено смеш да будеш добар и да се бавиш заиста важним стварима.
- У сваком случају је искуство које сам имао до своје тридесет четврте године помогло да разумем људе који још увек не верују или су пуни сумње. А уметничко искуство ми помаже да не заборавим како се саопштавање најважнијих истина не може директно вршити него посредовано, тако да тражи и емотивно не само интелектуално учествовање примаоца поруке. "Павловски" верници, обраћеници у веру, обично су добри мисионари пошто имају интензивно искуство у оба света која желе да спајају.
Живимо ли данас као нација живот по Јеванђељу? Шта нас је свих ових година одродило од вере?
- Јасно је да не живимо по Јеванђељу. Шта нас је одродило? Одустајање од традиције, а без уложеног труда у креативно тумачење модерних времена. Тако смо, као последицу пораза за поразом, добили безнађе. Вера је увек спојена са надом и љубављу.
Потка сваке духовне обнове је жива црква. Како да оживимо СПЦ? Може ли у томе помоћи Ваш Алфа Омега клуб?
- Црква је увек жива, али понекад делује слабије. Кад је повремено затрпа пепео који ход кроз време на њу наноси, пламен вере се мало сакрије. Пламен се појачава личном и заједничком делатношћу. Подсећање на важне заједничке циљеве. Бројније окупљање око најбољег и најважнијег, веће учествовање у Литургији и на личном плану - озбиљније бављење собом. Духовна хигијена и основна самоспознаја, учење љубави. А тиме се већ бавимо у Алфа Омега Клубу (Алфа Омега Клуб је клуб у коме се примењују древне православне мудрости на савремене животне доктрине;прим.аут). Искуство говори да то и те како може да помогне.
Какав је данас верник просечни Србин?
- Половичан. И некако детињаст. И верује и не верује. Хтео би да поштује Цркву, а да не одустане од магијске логике. Није склон да преузме одговорност за свој живот, а на Бога ће да се наљути ако му не испуни жеље. Тако рећи - просечни Србин је размажено и незахвално дете Божије.
Шта саветујете верницима у време Васкршњих празника?
- Да се радују, ако им је остало имало снаге за радост. Имало вере. Еј, људи, смрт не мора да буде господар овога света! Не мора све да се понижавајуће заврши смрћу. Ако љубављу загрлим Христа, проћи ћу с Њим кроз смрт у непојамно дивну надвременост. Са свима које волим. Зар је то мало за радост?
Кажу "Важно је умети покајати се..." Од чега зависи то "умеће", од жеље, воље... И шта нам доноси покајање?
- Покајање нам доноси мир и снагу. Осећај слободе и могућност да кренемо даље, да откачимо непотребни терет који смо вукли и који нас је успоравао. Покајањем можемо да исправимо много тога. Да се измиримо и са собом и са људима и са Богом. Покајани човек је много јачи него непокајани.
Је ли молитва "једина трајна психотерапија"?
- Наравно, као и сваки искрен разговор са онима које волимо. Још ако је отварање ка извору све љубави и сваког добра - како да не буде. Е сад, треба се и умети молити. У почетку људи се моле за нешто што им заправо није потребно. Обраћати се Богу с поверењем да Он зна шта је за нас најбоље, мислити на њега, умети се захваљивати, сигурно доноси душевно здравље. Чак бих рекао да је захвалност у свему најважнија и најлековитија. Може се бити захвалан чак и кад имаш проблеме. Поштен према себи наћи ће и за шта све може да буде захвалан.
Шта у Вама пробуди звук црквених звона?
- Убрзање. Пожурим пошто схватим да касним на службу.
Лицемерје је постала грађански пожељна особина. Има ли, ипак, алтернативу?
- Лицемерје је одувек била грађанска, (мало)грађанска особина. Проблем је кад оно постане обележје целокупног јавног живота и релативизовањем угрози све вредности. Или се увуче у црквени живот. Кад вредносни систем малограђанштине почне да конкурише основним хришћанским вредностима. Онда уместо да Црква обуздава и поткопава малограђански егоизам и нарцисоидност, почне да се дешава обрнуто: да то превладава и у црквеном животу. А све се при том представља као да је на свом месту.
Шта смо као народ свих ових година транзиције негде "загубили": љубав, веру или наду?
- Оволико безнађе је заиста суморна чињеница. Безнађе трује наш друштвени живот и личне животне путеве. Настало је из комбинације страха и сујете. Људи не могу да подносе да буду стално варани. А заправо нас највише вара наша сујета. Уместо да трезвено процењујемо догађаје пред нама, ми се препуштамо овој или оној сили, овом или оном вођи, одричемо се сопствене одговорности и изненадимо се кад се затекнемо издани, преварени, опљачкани. Не умемо да се суочимо са сопственом одговорношћу него кривицу проналазимо баш у оном што је у нама добро. И тако нисмо упали у проблеме због своје неодговорности, лењости, размажености него због нашег поверења, широкогрудости, незлобивости. Лажемо сами себе. Сјајан пут да се зацементирамо у безнађу.
Свако носи свој крст. Је ли данас тежак крст Србина?
- Свакоме туђи крст изгледа лакши. А ми смо данас почели превише да кукамо под нашим крстом. Сами га правимо већим. Ми смо народ који је страдао због своје вере, а веру једва да упражњава. Муке које нас стижу требало би да нас освесте и покрену, уместо тога оне нас бацају у самосажаљење. Много смо ослабили.
Литература за духовни препород Срба...
- Ко жели може да почне од православне браће Руса. Рецимо "Несвети а свети" Тихона Шевкунова, "Лавр" Јевгенија Водолазкина, дневнике оца Александра Шмемана, све од Владике Николаја, посебно "Молитве на језеру", онда из давнина "Старечник". Онда већ можете да читате било коју добру књигу јер су у свакој, директно или индиректно речи о Богу и човеку.
Снимили сте многобројне документарне филмове о српским светитељима. Да ли сте током рада наилазили на детаље о којима историја није писала, шта је оставило најјачи утисак?
- Искрзана мантија Светог владике Николаја, његови дечије наивни цртежи међу белешкама, оштра духовитост у сачуваним анегдотама, успомене на радном столу Аве Јустина, белуци којима је притискао папире да му се не разлете док је писао напољу у манастирској порти...Има много детаља. Ипак, најјачи утисак оставио је осећај да су свети били са нама док смо радили о њима филмове. Зато су и свети...
Ваш природни еликсир, биљка, чај...
- Биљка која ми делује као само здравље је ђумбир. Поготово добар за варење. Одличан је сок од ђумбира са лимуном и шећером. Мало љут и освежавајућ. На посту онда човеку и не треба неко друго пиће.
Јеванђељска порука у духу празника...
- Живот је борба и искористите га да волите ближње као саме себе, јер Христос васкрсе да нас ослободи смрти. Бог је љубав, а нашом љубављу постајемо његова деца усвојена за вечност.
Метохија за понос
Које од светих места, манастира, Вас учини необично достојанственим, поносним што сте хришћанин, православац?
- Тешко је изабрати. Многи наши манастири чине да се осећам човеком. Острог, Раваница, Студеница... Ипак, посебан је осећај кад се пробијеш кроз отуђену територију Метохије до Дечана. Не може да се одоли осећају да ступаш на "најскупље" свето тло. Црква - најбоље од Византије и романике, трава у порти као енглеска, дрвени подови на терасама конака као јапански, а монаси - најбоље од Срба. Све то у не баш пријатељском окружењу. Ко да не буде поносан.
Заједница и срећа
Све теже данас се оснива заједница, а све краће се остаје у њој. Како гледате на развод брака, шта саветујете онима који дођу са таквом дилемом?
- Катастрофа овог времена је у постављању среће као највишег циља. Осим што је то неозбиљно и утопијски, што човек кад није срећан има грижу савести што је несрећан, то јест самим тим неуспешан, критеријум срећан сам - несрећан сам човек уноси и у брак. И уместо да се учи и расте у служењу и љубави, неко једноставно каже - нисам срећан, бежим одавде да пронађем срећу негде другде. Као да се срећа мери количином уживања. Што више уживам - то боље. А то само по себи нити је добро, нити здраво, а човека заправо чини робом сопствених нараслих жеља. И у браку као у животу човек треба озбиљно да се бави решавањем једначине друге највеће Божје заповести "воли ближњег свог као самог себе". Волети неуравнотежно значи бити идолопоклоник себе самог, то јест свог егоизма или обожавати као идола другог. Није лако одржавати ту равнотежу, али није немогуће. То је и циљ и метод.
Данијела Кљајић
извор:www.biljeizdravlje.rs
Нема коментара:
Постави коментар