У име Оца и Сина и Светога Духа!
Опет и опет чујемо јевнђељску причу о људима који су били исцељени од болести. А у Јеванђељу то изгледа тако једноставно и јасно: неко има потребу и Бог се на њу одазива. И ево, пред нама се поставља питање зашто се онда то не дешава са сваким од нас? Свако од нас има потребу за физичким исцељењем или за исцељењем душе, а исцељују се само неки од нас – зашто?
Када читамо Јеванђеље, испуштамо из вида да Христос није исцељивао све и сваког: један човек у мноштву људи бавао је исцељен, док многи, такође болесни телом или душом, нису били исцељени. А то се дешава зато што ми треба да се разоткријемо Богу, не према исцељењу него према Богу, да бисмо примили дејство Божије благодати ради исцељења тела и душе, или пак једног или другог.
Често желимо да искључимо болест из нашег живота не само зато што болест чини живот мучним, не зато што је болест праћена болом, него и зато, или чак углавном зато, што нас она подсећа на нашу крхкост. Као да нам говори: „Не заборављај се, ти си смртан, ти си смртна; твоје тело као да се сада обраћа теби и говори: немаш снаге да ми повратиш здравље, ништа не можеш да учиниш; могу да умрем, да се угасим, могу да остарим и онемоћам – и то ће бити крај земљског живота… “ Није ли то главни разлог што се из све снаге боримо за оздрављење и желимо да измолимо здравље за себе?
И ето, ако полазећи од таквих претпоставки молимо Бога да нас исцели, да нас врати у стање целовитости, то значи да молимо само за заборав, за то да заборавимо на нашу смртност уместо да нас она опомиње и подстиче да постанемо свесни да дани пролазе, да је време кратко и да, ако хоћемо да достигнемо меру пунога раста, за који смо призвани на земљи, треба да хитамо да збацимо са себе све што је смртоносно у нама самима, јер болести и смрт нису изазвани само спољашњим узроцима – у нама владају и злопамћење, и горчина, и мржња, и лакомост, и толико других ствари које убијају у нама живост духа и не дају нам да живимо вечним животом сада, у овом времену, вечним животом који, једноставно речено, и јесте живот у пуном смислу речи, живот у својој пуноти…
А шта ми можемо да учинимо? Ми треба да постављамо себи озбиљна питања, а кад приступамо Богу, молећи да нас исцели,треба да се најпре припремимо за исцељење. Јер, не значи да смо исцељени само ако постанемо целовити да бисмо се вратили животу којим смо живели раније. То значи да смо целовити зато да бисмо започели нови живот, као да смо постали свесни да смо умрли у исцељујућем дејству Божијем, да је све што је у нама било стари човек, оно тело распадљивости о коме говори Апостол Павле, – тај стари човек који треба да се повуче да би нови човек живео, и да треба да будемо спремни да постанемо тај нови човек кроз смрт онога што је прошло да бисмо почели да живимо поново, као Лазар, који није био позван из гроба да се просто врати у пређашњи живот, него да, доживевши нешто што се не да описати никаквим човечијим речима, уђе у живот поново, на новим темељима.
Јесмо ли способни да примимо исцељење? Јесмо ли спремни и сагласни да, тако новоисцељени, примимо на себе одговорност за то да опет и опет уђемо у свет у коме живимо, са благовешћу о обновљењу, да будемо светлост, да будемо со, да будемо радост, да будемо нада, да будемо љубав, да будемо верност Богу и људима?
Замислимо се над овим, јер сви смо ми болесни, овако или онако, сви смо ми крхки, сви смо слаби, сви ми неспособни да живимо пунином чак и земаљског живота који нам је дарован! Замислимо се над тим и почнимо да постајемо спремни да се откривамо Богу да би Он могао да изврши Своје чудо исцељења и да нас учини новим, али тако да доносимо своју новину, истински Божију новину, у свету коме живимо. Амин.
Митрополит Антоније (Блум),“О исцељењу“, у: Христов лекар и исцелитељ последњих времена", Београд 2010, 391-392)
извор:eparhija-zicka.rs
Опет и опет чујемо јевнђељску причу о људима који су били исцељени од болести. А у Јеванђељу то изгледа тако једноставно и јасно: неко има потребу и Бог се на њу одазива. И ево, пред нама се поставља питање зашто се онда то не дешава са сваким од нас? Свако од нас има потребу за физичким исцељењем или за исцељењем душе, а исцељују се само неки од нас – зашто?
Када читамо Јеванђеље, испуштамо из вида да Христос није исцељивао све и сваког: један човек у мноштву људи бавао је исцељен, док многи, такође болесни телом или душом, нису били исцељени. А то се дешава зато што ми треба да се разоткријемо Богу, не према исцељењу него према Богу, да бисмо примили дејство Божије благодати ради исцељења тела и душе, или пак једног или другог.
 |
| Мошо Одаловић |
И ето, ако полазећи од таквих претпоставки молимо Бога да нас исцели, да нас врати у стање целовитости, то значи да молимо само за заборав, за то да заборавимо на нашу смртност уместо да нас она опомиње и подстиче да постанемо свесни да дани пролазе, да је време кратко и да, ако хоћемо да достигнемо меру пунога раста, за који смо призвани на земљи, треба да хитамо да збацимо са себе све што је смртоносно у нама самима, јер болести и смрт нису изазвани само спољашњим узроцима – у нама владају и злопамћење, и горчина, и мржња, и лакомост, и толико других ствари које убијају у нама живост духа и не дају нам да живимо вечним животом сада, у овом времену, вечним животом који, једноставно речено, и јесте живот у пуном смислу речи, живот у својој пуноти…
А шта ми можемо да учинимо? Ми треба да постављамо себи озбиљна питања, а кад приступамо Богу, молећи да нас исцели,треба да се најпре припремимо за исцељење. Јер, не значи да смо исцељени само ако постанемо целовити да бисмо се вратили животу којим смо живели раније. То значи да смо целовити зато да бисмо започели нови живот, као да смо постали свесни да смо умрли у исцељујућем дејству Божијем, да је све што је у нама било стари човек, оно тело распадљивости о коме говори Апостол Павле, – тај стари човек који треба да се повуче да би нови човек живео, и да треба да будемо спремни да постанемо тај нови човек кроз смрт онога што је прошло да бисмо почели да живимо поново, као Лазар, који није био позван из гроба да се просто врати у пређашњи живот, него да, доживевши нешто што се не да описати никаквим човечијим речима, уђе у живот поново, на новим темељима.
Јесмо ли способни да примимо исцељење? Јесмо ли спремни и сагласни да, тако новоисцељени, примимо на себе одговорност за то да опет и опет уђемо у свет у коме живимо, са благовешћу о обновљењу, да будемо светлост, да будемо со, да будемо радост, да будемо нада, да будемо љубав, да будемо верност Богу и људима?
Замислимо се над овим, јер сви смо ми болесни, овако или онако, сви смо ми крхки, сви смо слаби, сви ми неспособни да живимо пунином чак и земаљског живота који нам је дарован! Замислимо се над тим и почнимо да постајемо спремни да се откривамо Богу да би Он могао да изврши Своје чудо исцељења и да нас учини новим, али тако да доносимо своју новину, истински Божију новину, у свету коме живимо. Амин.
Митрополит Антоније (Блум),“О исцељењу“, у: Христов лекар и исцелитељ последњих времена", Београд 2010, 391-392)
извор:eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар