 |
| Манастир Вазнесење, Спасовдан, 25.5.2017. |
31. мај 2017.
Телевизија и људски дух
Вољени, не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога – упозорио је још пре 2000 година Св. Јован Богослов. Заговорници гледања телевизије изнеће на десетине разлога у прилог овог савременог „чуда“. Његови противници, међутим, једва да налазе простора у угледнијим научним и популарно-научним часописима да изнесу сопствене разлоге, јер их моћни телевизијски великаши сматрају опасним по сопствено згртање новца.
Познати амерички психијатар Доналд Каплан описао је неке психолошке појаве настале услед дугог гледања телевизије, под називом телевизијска наркоманија. Утврђујући, најпре, тесну везу која постоји између дугог остајања испред ТВ екрана и повећања телесне тежине, услед повећаног трошења хране, али и цигарета и алкохола, Каплан описује стање тупости, осећања дезоријентисаности и нереалности код оваквих особа, прекидано налетима осећања кривице и страха.
Своја истраживања Каплан закључује речима: “Телевизија је не само траћење времена, већ и опасност”. Ником паметном не пада на памет да баца клетве на савремене тековине цивилизације, које - када нису злоупотребљене - олакшавају човеку свакодневни живот. Препуштајући сваком да се без муке присети какве нам све несреће проузрокује злоупотреба аутомобилског саобраћаја, останимо само на неуротичном феномену зависности од телевизије.
Можда највећа невоља која долази као последица ове зависности, јесте парализа духа, услед јачања пасивно-рецептивног примања утисака из спољашњег света. Уместо јачања активног и критичког духа у човеку, уместо живе комуникације међу људима, у друштву и унутар породице, вишечасовно гледање разноврсног програма, који најчешће нема никакву стварну културну поруку, доводи и несвесно гледаоце ТВ-а, нарочито после неколико година, у ситуацију да постају жртве свакојаког манипулисања њиховом слободом, највећим Божијим даром датим човеку.
Слабљење међусобне комуникације доводи до отуђења и самих чланова уже породице, што се онда неминовно шири и на ширу заједницу људи. Физички замор и физиолошка оптерећења која наступају после вишегодишњег упорног остајања уз ТВ екран (слабљење вида, успорење целокупног метаболизма, оштећење крвотока, као и недовољно упозната оштећења настала макар и од минималног зрачења ТВ екрана, нарочито када се седи непосредно испред апарата), само су једна страна кварења, и то физичког човека.
Тежа су кварења, са дужим и погубнијим последицама, која се огледају у душевном животу човека, тежа пре свега зато што су дуго времена невидљива, јер делују постепено и неприметно. Посебним оштећењима, о којима мало ко сме да пише, изложена су деца неуких, небрижљивих, често завађених родитеља, којима деца више сметају него што их радује њихово присуство, која проводе сате пред екраном, гледајући и такве емисије које су по свему неприличне и често директно штетне за неразвијена детиња осећања и њихов још неуобличени разум.
Кетрин Риз, изврстан дечији аналитичар у Енглеској, утврдила је да је за последњих 10 година нормална маштовитост деце постајала све стереотипнија. Гђица Риз приписује осиромашење у оригиналности дечијих маштарија дуготрајном излагању ТВ-у. Слике се директно присвајају преко визуелних стимуланса у машту, без оне напорне трансформације која је потребна када се слике примају аудитивним или писаним путем.
Више пута су новине у свету саопштавале случајеве крађа, али и убистава, што су починила деца или адолесценти под директним утицајем филмова са ТВ пријемника. Опасност дубљег и трајнијег деловања оваквих филмова и сличних ТВ програма испуњених агресивним набојем, управо је зато тако велика што ово деловање стиже до несвесних слојева нашег душевног живота и тамо накнадно почиње са разорним деловањем, управо онда када нам је свест, при гледању оваквих програма, на изглед, равнодушна, празна или неутрална. Само један од доказа за директно деловање неких деструктивних ТВ емисија на наше несвесно биће јесу снови.
Један наш мислилац из Босне тачно закључује: “Тоталитарна друштва су свугде видела своју шансу у телевизији и пожурила су да је искористе. Телевизија је тако постала претња слободи, опаснија од полиције, жандара, затвора и концентрационих логора. Мислим да ће се будуће генерације, ако њихова способност да слободно мисле не буде потпуно уништена, згражавати над мучеништвом данашње генерације која је, без ограничења, била изложена утицају ове неконтролисане моћи”.
Разликовање и препознавање духова једно је од првих и незаобилазних дарова правог хришћанског човека. Оно што су невидљиви радари слуха на врховима крила слепом мишу, још осетљивији духовни радари морају бити однеговани, услед слепог и заслепљеног човечанства данас, у срцу и уму хришћанина. Ко данас није свестан невидљивог рата духова у нама и ван нас, смело кажем, рата духа цивилизације (који данас више не служи човеку, већ је окренут против човека, директно угрожавајући еколошку равнотежу наше земље и васионе, и то буквалним загађивањем не само човековог ума и срца, већ и земље, ваздуха и воде) са духом културе, чији је носилац Божији дух у човеку, тај лако постаје плен видљивих духова злобе преко лажних ауторитета, заводљивих тековина цивилизације и погрешних учења, који умртвљују телесна чула човекова, одводећи тако и његову душу у пропаст.
др Владета Јеротић
извор: www.prijateljboziji.com
Познати амерички психијатар Доналд Каплан описао је неке психолошке појаве настале услед дугог гледања телевизије, под називом телевизијска наркоманија. Утврђујући, најпре, тесну везу која постоји између дугог остајања испред ТВ екрана и повећања телесне тежине, услед повећаног трошења хране, али и цигарета и алкохола, Каплан описује стање тупости, осећања дезоријентисаности и нереалности код оваквих особа, прекидано налетима осећања кривице и страха.
Своја истраживања Каплан закључује речима: “Телевизија је не само траћење времена, већ и опасност”. Ником паметном не пада на памет да баца клетве на савремене тековине цивилизације, које - када нису злоупотребљене - олакшавају човеку свакодневни живот. Препуштајући сваком да се без муке присети какве нам све несреће проузрокује злоупотреба аутомобилског саобраћаја, останимо само на неуротичном феномену зависности од телевизије.
Можда највећа невоља која долази као последица ове зависности, јесте парализа духа, услед јачања пасивно-рецептивног примања утисака из спољашњег света. Уместо јачања активног и критичког духа у човеку, уместо живе комуникације међу људима, у друштву и унутар породице, вишечасовно гледање разноврсног програма, који најчешће нема никакву стварну културну поруку, доводи и несвесно гледаоце ТВ-а, нарочито после неколико година, у ситуацију да постају жртве свакојаког манипулисања њиховом слободом, највећим Божијим даром датим човеку.
Слабљење међусобне комуникације доводи до отуђења и самих чланова уже породице, што се онда неминовно шири и на ширу заједницу људи. Физички замор и физиолошка оптерећења која наступају после вишегодишњег упорног остајања уз ТВ екран (слабљење вида, успорење целокупног метаболизма, оштећење крвотока, као и недовољно упозната оштећења настала макар и од минималног зрачења ТВ екрана, нарочито када се седи непосредно испред апарата), само су једна страна кварења, и то физичког човека.
Тежа су кварења, са дужим и погубнијим последицама, која се огледају у душевном животу човека, тежа пре свега зато што су дуго времена невидљива, јер делују постепено и неприметно. Посебним оштећењима, о којима мало ко сме да пише, изложена су деца неуких, небрижљивих, често завађених родитеља, којима деца више сметају него што их радује њихово присуство, која проводе сате пред екраном, гледајући и такве емисије које су по свему неприличне и често директно штетне за неразвијена детиња осећања и њихов још неуобличени разум.
Кетрин Риз, изврстан дечији аналитичар у Енглеској, утврдила је да је за последњих 10 година нормална маштовитост деце постајала све стереотипнија. Гђица Риз приписује осиромашење у оригиналности дечијих маштарија дуготрајном излагању ТВ-у. Слике се директно присвајају преко визуелних стимуланса у машту, без оне напорне трансформације која је потребна када се слике примају аудитивним или писаним путем.
Више пута су новине у свету саопштавале случајеве крађа, али и убистава, што су починила деца или адолесценти под директним утицајем филмова са ТВ пријемника. Опасност дубљег и трајнијег деловања оваквих филмова и сличних ТВ програма испуњених агресивним набојем, управо је зато тако велика што ово деловање стиже до несвесних слојева нашег душевног живота и тамо накнадно почиње са разорним деловањем, управо онда када нам је свест, при гледању оваквих програма, на изглед, равнодушна, празна или неутрална. Само један од доказа за директно деловање неких деструктивних ТВ емисија на наше несвесно биће јесу снови.
Један наш мислилац из Босне тачно закључује: “Тоталитарна друштва су свугде видела своју шансу у телевизији и пожурила су да је искористе. Телевизија је тако постала претња слободи, опаснија од полиције, жандара, затвора и концентрационих логора. Мислим да ће се будуће генерације, ако њихова способност да слободно мисле не буде потпуно уништена, згражавати над мучеништвом данашње генерације која је, без ограничења, била изложена утицају ове неконтролисане моћи”.
Разликовање и препознавање духова једно је од првих и незаобилазних дарова правог хришћанског човека. Оно што су невидљиви радари слуха на врховима крила слепом мишу, још осетљивији духовни радари морају бити однеговани, услед слепог и заслепљеног човечанства данас, у срцу и уму хришћанина. Ко данас није свестан невидљивог рата духова у нама и ван нас, смело кажем, рата духа цивилизације (који данас више не служи човеку, већ је окренут против човека, директно угрожавајући еколошку равнотежу наше земље и васионе, и то буквалним загађивањем не само човековог ума и срца, већ и земље, ваздуха и воде) са духом културе, чији је носилац Божији дух у човеку, тај лако постаје плен видљивих духова злобе преко лажних ауторитета, заводљивих тековина цивилизације и погрешних учења, који умртвљују телесна чула човекова, одводећи тако и његову душу у пропаст.
др Владета Јеротић
извор: www.prijateljboziji.com
30. мај 2017.
КРАЈПУТАШИ
Краљево, Православни духовни центар "Владика Николај Велимировић"
 |
| фото: Туристичка организација Србије |
Клизила је преко рамена (неке давно умрле са зачуђеним очима) и благо придржавала
руку са малом шаком на срцу.
Текла је низ заталасану сукњу и нестајала у високој папрати.
Појавила се дуга, истегнута, кројећи стас замишљено бркатом делији.
Чврсто је стезала прсте на грлићима пушака.
Играла се са дугметима на широким грудима Милисава кириџије.
Претварала се у голуба, свиралу, нож и преслицу.
Била је час вијугава лоза час исукана сабља.
Титрала је и пузила преко зеленог камена.
Црна и строга на споменику "краброг Тиосава, војника треће чете".
Плава и нежна у коси девојке.
Жута као успомена на рано преминулог јединца.
Да није ње овде би све било мртво.
Камење би се укочило.
Чудна је она. Наоко весели кад каже: погибе!
Насмејана док жене пале воштанице.
Није дебља од лозе. Негде се помеша са влатима траве, струковима пшенице-па се изгуби.
Појави се мирно на хоризонту.
Игра на врховима Јелице.
Пење се уз високе димњаке и спушта низ заобљене косе.
Клизи преко белутака и замишљено кружи у вировима.
Никад хладна и строга као њена сестра на Северу.
Никад задихана као њена сусетка на Југу.
Ни опора као у Радимљу.
Ни загонетна као у Конту.
Ни Руоовски тешка.
Ни Пикасовски прорачуната.
Ни Бифеовски очајна.
Она је блага као рука Анђела из Сопоћана. Али и мушка као сечиво ножа.
Можда је проклијала из жичких и милешевских саксија.
Али њено семе се оплодило на косама ових брда.
Она пије воду са Мораве и Ибра.
Расте напоредо са вињагама и тополама.
Весела и тужна иде путем и вијуга пречицом.
Али као да јој нејподесније на благом рамену Алексије,
девојке од шеснаест године.
Пркоси она смрти и живи на чудним гробљима: Ариља, Зеока, Студенице и Виче.
Богић Рисимовић Рисим, 1952.
Жарко Видовић о сликару Богићу Рисимовићу
"Он је био први сликар који се заинтересовао сликарски за те јединствене, дирљиво наивне, ведре споменике погинулих војника Србије. Јединствени, дирљиво наивни ведри сликар Рисим. Исти као ти споменици. Верујем, исти као мајстори тих споменика. Зато их је и открио сликарски, зато се за Рисима није радило о откривању тих споменика, него о откривању самог себе".
 |
| преузми везу: КАМЕНА СЕЛА СРПСКИХ ДУША |
 |
| Лапидаријум у Гучи |
"...Суочен са недостатком основних и релевантних података о животу најбољег српског клесара надгробника на подручју од Рудника до Златара и од Ибра до Дрине, Радојко Николић је као сјајни познавалац Чикиризових дела успео да реконструише његов опус и да нам га предочи као богат и слојевит фонд камених белега украшених најлепшим људским ликовима, епитафима и орнаментима. Писана са даром истраживача који је успоставио најпотпунију преставу о каменописачкој и каменорезачкој вештини наших предака на подручју југозападне Србије, књига о Радосаву Чикиризу је драгоцена монографија о једном народном уметнику који се уздигао изнад својих савременика и остао до данас ненадмашен..."
Радомир Станић
У славу и част Преподобног Јакова Туманског
У присуству скоро десет хиљада верних 28. маја 2017. године у манастиру Туману торжествену свету архијерејску Литургију служио је Архиепископ михоловско-кошицки г. Георгије уз саслужење Епископа браничевског г. Игнатија и Епископа тимочког г. Илариона.
Пре свете Литургије пресвучене су мошти Светог Зосима. У току Литургије извршен је чин проглашења Светог Јакова Туманског. У свечаној свете литији мошти су пренете у испосницу, где им се народ поклањао до касних сати.
извор: www.spc.rs
преузми везу: ЖИЧКИ МОНАХ ОТАЦ ЈАКОВ АРСОВИЋ
Пре свете Литургије пресвучене су мошти Светог Зосима. У току Литургије извршен је чин проглашења Светог Јакова Туманског. У свечаној свете литији мошти су пренете у испосницу, где им се народ поклањао до касних сати.
извор: www.spc.rs
преузми везу: ЖИЧКИ МОНАХ ОТАЦ ЈАКОВ АРСОВИЋ
Благослови, Душе Моя, Господа
Хор Московского подворья Валаамского монастыря, регент иеродиакон Герман (Рябцев)
Смрт објашњена од тешко болесне девојчице
“Не плашим се да умрем. Нисам рођена за овај живот!“
Смрт објашњена од стране дјевојчице која болује од карцинома у терминалном стадијуму
Могу вам потврдити да сам као онколог са двадесет девет година професионалног искуства одрастао и промијенио се уз драме које преживљавају моји пацијенти. Ми и не познајемо нашу праву димензију све док, суочени са несрећом, не откријемо да смо способни да идемо даље.
Сусрет са анђелом
Са тугом се сјећам Онколошке болнице у Пернамбуку, у Бразилу, у којој сам започео своје прве професионалне кораке. Почео сам да обилазим дјечије одјељење и врло брзо сам се заинтересовао за онкопедијатрију. Преживљавао сам драме мојих малих пацијената, невиних жртава рака. Када ми се родила прва кћерка почео сам да дрхтим при самом погледу на дјечију патњу.
Све док једног дана један анђео није прошао поред мене! Мој анђео је узео лик једанаестогодишње дјевојчице, која је годинама била изложена разним третманима, инјекцијама и непријатностима проузрокованим хемио и радио терапијом. Али никада нисам видио мог анђела да посустаје. Често сам је гледао како плаче; видио сам и страх у њеним окицама; али, то је људски!
Једнога дана, пошто сам стигао раније у болницу, нашао сам мог малог анђела самог у соби. Питао сам је гдје јој је мајка. Ни дан-данас не успијевам да испричам шта ми је одговорила а да не осјетим дубоку тугу.
„Знаш, рекла ми је, моја мајка понекад изиђе из собе да би кријући плакала у ходнику… Кад ја умрем, она ће бити тужна, носталгична. Али ја се не бојим смрти. Ја нисам рођена за овај живот!“
„А шта је за тебе смрт, злато моје?“
„Знаш, када смо мали, понекад спавамо у кревету наших родитеља и сјутрадан се пробудимо у нашем кревету, зар не? (Сјетио сам се мојих кћерки које су тада имале шест и двије године и са којима сам радио управо исту ствар). То је исто. Једнога дана ћу заспати и мој Отац ће доћи да ме узме. Пробудићу се у Његовој кући, у мом правом животу!“
Носталгија је љубав која остаје
Био сам запрепаштен, нисам знао шта да кажем. Био сам потресен том раном зрелошћу окованом патњом, визијом и духовношћу ове дјевојчице.
„И моја мајка ће бити веома тужна, носталгична“, наставила је она.
Потресен, задржавајући сузе, питао сам је:
„А шта за тебе значи носталгија, злато?“
„Носталгија је љубав која остаје!“
Данас чикам било кога да дâ бољу дефиницију ријечи носталгија: то је љубав која остаје!
Мој анђео је отишао прије много година. Али ми је оставила велику лекцију која је допринијела да свој живот учиним бољим, да будем што човјечнији и пажљивији према својим пацијентима, да поново промислим о сопственим вриједностима. Кад падне ноћ, ако је небо ведро и ако видим звијезду, назовем је „мој анђео“ који сија и блиста на небу. Замишљам да је она сјајна звијезда у новој и вјечној кући.
Хвала ти мој мали анђеле, за прелијепи живот који си имала, за лекције којима си нас подучила, за помоћ коју си пружила. Како је дивна ствар што носталгија постоји. Љубав која је остала је вјечна.
Rogério Brandão, „La mort expliquée par une petite fille atteinte d’un cancer en phase terminale“, Aleteia Brésil, 03. mars 2015.
Са француског превела Драгана Маројевић
Преузето: часопис Свевиђе, бр. 108/2017.
извор: eparhija-zicka.rs
Смрт објашњена од стране дјевојчице која болује од карцинома у терминалном стадијуму
Могу вам потврдити да сам као онколог са двадесет девет година професионалног искуства одрастао и промијенио се уз драме које преживљавају моји пацијенти. Ми и не познајемо нашу праву димензију све док, суочени са несрећом, не откријемо да смо способни да идемо даље.
Сусрет са анђелом
Са тугом се сјећам Онколошке болнице у Пернамбуку, у Бразилу, у којој сам започео своје прве професионалне кораке. Почео сам да обилазим дјечије одјељење и врло брзо сам се заинтересовао за онкопедијатрију. Преживљавао сам драме мојих малих пацијената, невиних жртава рака. Када ми се родила прва кћерка почео сам да дрхтим при самом погледу на дјечију патњу.
Све док једног дана један анђео није прошао поред мене! Мој анђео је узео лик једанаестогодишње дјевојчице, која је годинама била изложена разним третманима, инјекцијама и непријатностима проузрокованим хемио и радио терапијом. Али никада нисам видио мог анђела да посустаје. Често сам је гледао како плаче; видио сам и страх у њеним окицама; али, то је људски!
Једнога дана, пошто сам стигао раније у болницу, нашао сам мог малог анђела самог у соби. Питао сам је гдје јој је мајка. Ни дан-данас не успијевам да испричам шта ми је одговорила а да не осјетим дубоку тугу.
„Знаш, рекла ми је, моја мајка понекад изиђе из собе да би кријући плакала у ходнику… Кад ја умрем, она ће бити тужна, носталгична. Али ја се не бојим смрти. Ја нисам рођена за овај живот!“
„А шта је за тебе смрт, злато моје?“
„Знаш, када смо мали, понекад спавамо у кревету наших родитеља и сјутрадан се пробудимо у нашем кревету, зар не? (Сјетио сам се мојих кћерки које су тада имале шест и двије године и са којима сам радио управо исту ствар). То је исто. Једнога дана ћу заспати и мој Отац ће доћи да ме узме. Пробудићу се у Његовој кући, у мом правом животу!“
Носталгија је љубав која остаје
Био сам запрепаштен, нисам знао шта да кажем. Био сам потресен том раном зрелошћу окованом патњом, визијом и духовношћу ове дјевојчице.
„И моја мајка ће бити веома тужна, носталгична“, наставила је она.
Потресен, задржавајући сузе, питао сам је:
„А шта за тебе значи носталгија, злато?“
„Носталгија је љубав која остаје!“
Данас чикам било кога да дâ бољу дефиницију ријечи носталгија: то је љубав која остаје!
Мој анђео је отишао прије много година. Али ми је оставила велику лекцију која је допринијела да свој живот учиним бољим, да будем што човјечнији и пажљивији према својим пацијентима, да поново промислим о сопственим вриједностима. Кад падне ноћ, ако је небо ведро и ако видим звијезду, назовем је „мој анђео“ који сија и блиста на небу. Замишљам да је она сјајна звијезда у новој и вјечној кући.
Хвала ти мој мали анђеле, за прелијепи живот који си имала, за лекције којима си нас подучила, за помоћ коју си пружила. Како је дивна ствар што носталгија постоји. Љубав која је остала је вјечна.
Rogério Brandão, „La mort expliquée par une petite fille atteinte d’un cancer en phase terminale“, Aleteia Brésil, 03. mars 2015.
Са француског превела Драгана Маројевић
Преузето: часопис Свевиђе, бр. 108/2017.
извор: eparhija-zicka.rs
29. мај 2017.
Радујте се Свети Оци, похвале Никејске!
У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. Светих Отаца првог Васељенског Сабора одржаног за време Светог цара Констанстина 325. године у Никеји. У последњу недељу пред празник Свете Педесетнице, Црква је богомудро установила да се савршава молитвени спомен на све Свете Оце првог Васељенског Сабора који су у борби против погубне Аријеве јереси себе уградили у вечност прослављајући Бога, да би и Господ њих прославио. У синаксару овог недељног дана читамо да се ово празновање не налази случајно између Вазнесења и Педесетнице, јер Свети Оци поред велике победе Православља над Аријевим погрешним учењем, прославише Бога и формулисањем првог дела Символа вере. Детаљније о првом Васељенском Сабору и његовом значају прочитајте у делу Антона Владимировича Карташова „Васељенски Сабориˮ.
НАПАД НА СВЕТО
28. мај
Јуче је Политика у свом суботњем културном додатку дала простор једном атеистичком "научнику" да у нападу на Свето Причешће покаже којим путем ће се у будућности нападати православна вера.
Професор, епидемиолог, забринут је због могућег преношења заразних болести путем причешћа! Направио је мали "љубазни" уступак пракси да се у причешћу користи вино, јер алкохол није погодна подлога за микроорганизме. Међутим, пошто у вину нема довољно алкохола за потпуну дезинфекцију, он злобно предлаже 70 постотни алкохол, али би се тако причешће служило "једино отпорнима, навикнутим на црни апсинт или специјални рум бакарди, док би осталима било довољно да само лизну кашичицу"! Баш духовито.
Узгред је на светогрдан начин поменуо и проблем са целивањем икона.
Текст пун дубоког непознавања и презира вере (не знам да ли се декларише као "православни атеиста" или само као атеиста) завршава. "Охрабрујуће је, међутим, што се сучељавање два светоназора одвија уз међусобно уважавање, без грубих речи и вређања. Нека тако и остане."
У преводу - "ја ћу вас да вређам и богохулим а ви треба да останете мирни и фини".
Уместо било какве озбиљне расправе са овим ружним и неозбиљним испадом могу само забринутом професору да предочим једну незгодну чињеницу из праксе. Пошто се сви у цркви причесте, остатак Светог Причешћа употребљава ђакон или свештеник. По научној логици - свештенство би требало да буде непрекидно болесно, јер увек се може очекивати да је неко од оних који се причешћују, знао то или не у том тренутку, нечим заражен. Требало би да су свештеници непрекидно на болесничким постељама - а онда логично не би имао ко ни да служи Свету Литургију, па би сви проблеми са заразом преко причешћа једноставно - нестали!
Ја, рецимо, годинама употребљавам у мојој цркви оно што остане од Светог Причешћа и потпуно је онда необјашњиво што нисам непрекидно болестан, па чак ето и врло ретко пропуштам Литургију, углавном кад сам на неком путовању.
Тако сам, ето, и ја научно недоказива појава.
Пре неког времена имао сам намеру да напишем утопистички роман у коме ће се будући велики напад на Цркву одвијати за време нек епидемије, кад ће се забранити окупљање на Светој Литургији, а посебно - причешћивање из Једне чаше Једним.
А ето упропасти ми православни атеистички епидемиолог сиже.
Зато сам веома љут али грубе речи и вређање ћу без обзира на то можда овом приликом да избегнем.
Ипак хтео бих да упозорим све црквене људе да на време схвате о чему се ради у сукобу неких "научника" и верујућих људи.
Долазе нова времена и с њима и нови видови напада на Цркву. Црква је од овог света али, што је најважније, истовремено и није од овог света. Силе овог света то добро знају и никад се неће помирити са трајањем и деловањем Цркве у историји.
А о нашим измишљеним међусобним сукобима унутар Цркве било би паметно мало размислити пред сенком која се над нас поново надвија.
Јуче је Политика у свом суботњем културном додатку дала простор једном атеистичком "научнику" да у нападу на Свето Причешће покаже којим путем ће се у будућности нападати православна вера.
Професор, епидемиолог, забринут је због могућег преношења заразних болести путем причешћа! Направио је мали "љубазни" уступак пракси да се у причешћу користи вино, јер алкохол није погодна подлога за микроорганизме. Међутим, пошто у вину нема довољно алкохола за потпуну дезинфекцију, он злобно предлаже 70 постотни алкохол, али би се тако причешће служило "једино отпорнима, навикнутим на црни апсинт или специјални рум бакарди, док би осталима било довољно да само лизну кашичицу"! Баш духовито.
Узгред је на светогрдан начин поменуо и проблем са целивањем икона.
 |
| Манастир Вазнесење |
Текст пун дубоког непознавања и презира вере (не знам да ли се декларише као "православни атеиста" или само као атеиста) завршава. "Охрабрујуће је, међутим, што се сучељавање два светоназора одвија уз међусобно уважавање, без грубих речи и вређања. Нека тако и остане."
У преводу - "ја ћу вас да вређам и богохулим а ви треба да останете мирни и фини".
Уместо било какве озбиљне расправе са овим ружним и неозбиљним испадом могу само забринутом професору да предочим једну незгодну чињеницу из праксе. Пошто се сви у цркви причесте, остатак Светог Причешћа употребљава ђакон или свештеник. По научној логици - свештенство би требало да буде непрекидно болесно, јер увек се може очекивати да је неко од оних који се причешћују, знао то или не у том тренутку, нечим заражен. Требало би да су свештеници непрекидно на болесничким постељама - а онда логично не би имао ко ни да служи Свету Литургију, па би сви проблеми са заразом преко причешћа једноставно - нестали!
Ја, рецимо, годинама употребљавам у мојој цркви оно што остане од Светог Причешћа и потпуно је онда необјашњиво што нисам непрекидно болестан, па чак ето и врло ретко пропуштам Литургију, углавном кад сам на неком путовању.
Тако сам, ето, и ја научно недоказива појава.
Пре неког времена имао сам намеру да напишем утопистички роман у коме ће се будући велики напад на Цркву одвијати за време нек епидемије, кад ће се забранити окупљање на Светој Литургији, а посебно - причешћивање из Једне чаше Једним.
А ето упропасти ми православни атеистички епидемиолог сиже.
Зато сам веома љут али грубе речи и вређање ћу без обзира на то можда овом приликом да избегнем.
Ипак хтео бих да упозорим све црквене људе да на време схвате о чему се ради у сукобу неких "научника" и верујућих људи.
Долазе нова времена и с њима и нови видови напада на Цркву. Црква је од овог света али, што је најважније, истовремено и није од овог света. Силе овог света то добро знају и никад се неће помирити са трајањем и деловањем Цркве у историји.
А о нашим измишљеним међусобним сукобима унутар Цркве било би паметно мало размислити пред сенком која се над нас поново надвија.
РАСТИ, РАСТИ, МОЈ ЗЕЛЕНИ БОРЕ
Манастир Вазнесење, Спасовдан, 25.5.2017.
 |
| БИТИ СРБИН ЗНАЧИ БИТИ ДОМАЋИН И ГОСПОДИН На фотографији: Београд, март-април 1938. године Музеј кнеза Павла (данас Председништво Србије) - Изложба италијанског портрета Два млађа човека у ношњи карактеристичној за централну и западну Србију стоје испред барокне слика Алесандра Лонгија "Венецијански адмирал Јакопо Градениго" 1778-1781. Марко Јефтић |
28. мај 2017.
Светогорски игумани у Шумадији
У суботу 27. маја су саслуживати Патријарху српском и Архијерејима на освећењу новоподигнуте цркве Светог Димитрија у Бајчетини код Крагујевца.
Црква простор Божијег откривења
извор: Mitropolija zagrebačka
Буквар Православља, ТВ НС, 1995. / Јеромонах Порфирије Перић садашњи Митрополит загребачко-љубљански
Отац Теодосије: Каријера, Уметност, Славољубље
Разговор са игуманом манастира Рујан, оцем Теодосијем: „Каријера, Уметност, Славољубље“ водили Радован Трећи Јовичић и Душан Стефановић.
15. април 2016.
Душан Стефановић и ја седамо на бицикле и од моје куће у Коштици упућујемо се ка манастиру Рујан. У питању је велика светиња, место на коме је штампана прва књига у Србији – Четворојеванђеље, подухват монаха Теодосија из 1537. године.
До Кадињаче има 13 километара константног успона, а ми нисмо целе зиме возили, тако да нас је изморило пењање. Успона од Кадињаче до Поникава има нешто мање, 3-4 километра. После смо се до манастира углавном спуштали. Уз Божју помоћ, стигли смо у манастир око пола шест, непосредно по завршетку вечерње службе на којој смо желели присуствовати.
Међутим, циљ нашег путовања није био осујећен. Дошли смо с намером да обавимо један духовни разговор са игуманом манастира, 34-годишњим оцем Теодосијем. Тема разговора гласи: „Духовни живот световног човека (каријера, уметност и славољубље)“.
Отац Теодосије нас је врло пријатно дочекао, премда му се нисмо најавили. (Покушавао сам 2-3 пута да га добијем на манастирски телефон, али нико ми се није јавио). Не воли да даје интервјуе нити да се на било који начин рекламира. Рекли смо му да ће то видети и чути мали број људи – они које та тема заиста занима, тако да то и није никакав маркетинг или нешто слично, већ искључиво један час веронауке. Прочитао је питања и свидела су му се, тако да је пристао на разговор.
Најпре смо око пола сата разговарали о литургији, о исповедању и неким основним православним стварима, и онда смо најзад прешли на питања. Разговор је трајао тридесетак минута, прекинут је само два пута – када су два човека поздравила оца Теодосија и узела благослов, и други пут кад је мачка ушла у просторију. Отац Теодосије је устао, љубазно јој показао правац у ком треба да се креће и затворио врата. (Како смо касније сазнали, мачка је домаћа, ту, у манастиру. Можда је послушаник који хвата мишеве…)
У наставку је суштински део овог духовног разговора.
 |
| Манастир Никоље, Пренос моштију Светог оца Николаја, 22.5.2017. |
15. април 2016.
Душан Стефановић и ја седамо на бицикле и од моје куће у Коштици упућујемо се ка манастиру Рујан. У питању је велика светиња, место на коме је штампана прва књига у Србији – Четворојеванђеље, подухват монаха Теодосија из 1537. године.
До Кадињаче има 13 километара константног успона, а ми нисмо целе зиме возили, тако да нас је изморило пењање. Успона од Кадињаче до Поникава има нешто мање, 3-4 километра. После смо се до манастира углавном спуштали. Уз Божју помоћ, стигли смо у манастир око пола шест, непосредно по завршетку вечерње службе на којој смо желели присуствовати.
Међутим, циљ нашег путовања није био осујећен. Дошли смо с намером да обавимо један духовни разговор са игуманом манастира, 34-годишњим оцем Теодосијем. Тема разговора гласи: „Духовни живот световног човека (каријера, уметност и славољубље)“.
Отац Теодосије нас је врло пријатно дочекао, премда му се нисмо најавили. (Покушавао сам 2-3 пута да га добијем на манастирски телефон, али нико ми се није јавио). Не воли да даје интервјуе нити да се на било који начин рекламира. Рекли смо му да ће то видети и чути мали број људи – они које та тема заиста занима, тако да то и није никакав маркетинг или нешто слично, већ искључиво један час веронауке. Прочитао је питања и свидела су му се, тако да је пристао на разговор.
Најпре смо око пола сата разговарали о литургији, о исповедању и неким основним православним стварима, и онда смо најзад прешли на питања. Разговор је трајао тридесетак минута, прекинут је само два пута – када су два човека поздравила оца Теодосија и узела благослов, и други пут кад је мачка ушла у просторију. Отац Теодосије је устао, љубазно јој показао правац у ком треба да се креће и затворио врата. (Како смо касније сазнали, мачка је домаћа, ту, у манастиру. Можда је послушаник који хвата мишеве…)
У наставку је суштински део овог духовног разговора.
27. мај 2017.
Манастир Вазнесење у оку Ненада Бадовинца
Док су Београђани били у Литији Београдом, ја сам имао прилику да досегнем до Овчар- Кабларске клисуре и да се тамо попнем до манастира Вазнесења Христовог. Мој фотоапарат видео је само делић лепоте. За сваки остали део доживљаја потребно је закорацити у непрегледне делове планине Овчар.
Изнад манастира Вазнесења Господњег, поглед досеже уз стрм успон до врха планине. Поклонити се овој светињи, истовремено значи путовати у прошле векове, али и путовати до врха планине до које су и мене моје мисли данас повеле.
ПЕСМА О СЛЕПОМ ВАРТИМЕЈУ
преузми везу:
Сестре манастира Ћелије
 |
| Из радионице Васкрсења Христовог, Каћ |
Слава Храма Вазнесења Господњег у Чачку
Четрдесети дан по Васкрсењу, пошто смо у радости и слављу певали Христовом Васкрсењу, Господ нас призва да поздравимо и прославимо Вазнесење Господње! Након што је испунио дело икономије уздиже се као Победник изнад земље коју је спасао, Отац Га дочекује, а анђели и људи славе. Ово је радост због славе Христове, али и радост због спасења човековог. Христос је узео на своја рамена заблуделу људску природу и спасао је приводећи је Оцу.
Црква Вазнесења Господњег у Чачку прославила је храмовну славу благодарећи Господу и молитвено се уздижући на небеса. Дан уочи Вазнесења, након вечерњег богослужења, братство храма литијски и молитвено је радост спасења пронело суграђанима.
Литургијом на Вазнесење Господње началствовао је протојереј-ставрофор Саша Јоловић, уз саслужење протојереја-ставрофора Аранђела Даниловића и протонамесника Драгана Ђорема из таковског намесништва, старешине храма Светог кнеза Лазара на Љубићу протојереја Владана Милосвљевић, као и бројног свештенства цркве Вазнесења Господњег у Чачку. Светој Литургији присуствовали су и градоначелник Чачка господин Милун Тодоровић, многобројни представници града, као и велики број верног народа. По завршетку Литургије пререзан је славски колач, а потом је старешина храма, јереј Марко Мирковић, благословио послужење које је уприличено присутнима.
Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин благоизволео је да посети Чачак и присуствује на Вечерњем богослужењу. Владика се у беседи обратио градоначелнику и верном народу честитајући данашњи празник. Нагласио је да је Српска Православна Црква део Свете Васељенске Православне Цркве и да је та благодат заједнице свих Помесних цркава битан предуслов Спасења, јер се наглашава јединство и заједница људи на земљи. Такође, изражена је молитвена жеља и нада да ће се црква Вазнесења Господњег у Чачку, која је у реконструкцији, завршити до наредне године, и да ће се управо на том богослужбеном месту прославити Вазнесење Господње. Владика је позвао на једномислије које се најлепше очитава управо у Вазнесењу Господњем. Кога Христос наткриљује тај је спасен, једина ствар коју Господ од нас жели јесте да Га пригрлимо, отвореног и радосног срца. Ко је у окриљу Цркве тај је припадник Цркве које спасава, то је оно што нам Господ нуди, када тај, најлепши дар, пригрлимо, остварујемо спасење! По завршеном богослужењу Епископ је остао на пригодном послужењу.
Радост празничних богослужења молитвено је Господу принео мешовити црквени хор „Вазнесењски“.
Вероучитељ Ђорђе Чоловић
извор: eparhija-zicka.rs
Црква Вазнесења Господњег у Чачку прославила је храмовну славу благодарећи Господу и молитвено се уздижући на небеса. Дан уочи Вазнесења, након вечерњег богослужења, братство храма литијски и молитвено је радост спасења пронело суграђанима.
Литургијом на Вазнесење Господње началствовао је протојереј-ставрофор Саша Јоловић, уз саслужење протојереја-ставрофора Аранђела Даниловића и протонамесника Драгана Ђорема из таковског намесништва, старешине храма Светог кнеза Лазара на Љубићу протојереја Владана Милосвљевић, као и бројног свештенства цркве Вазнесења Господњег у Чачку. Светој Литургији присуствовали су и градоначелник Чачка господин Милун Тодоровић, многобројни представници града, као и велики број верног народа. По завршетку Литургије пререзан је славски колач, а потом је старешина храма, јереј Марко Мирковић, благословио послужење које је уприличено присутнима.
Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин благоизволео је да посети Чачак и присуствује на Вечерњем богослужењу. Владика се у беседи обратио градоначелнику и верном народу честитајући данашњи празник. Нагласио је да је Српска Православна Црква део Свете Васељенске Православне Цркве и да је та благодат заједнице свих Помесних цркава битан предуслов Спасења, јер се наглашава јединство и заједница људи на земљи. Такође, изражена је молитвена жеља и нада да ће се црква Вазнесења Господњег у Чачку, која је у реконструкцији, завршити до наредне године, и да ће се управо на том богослужбеном месту прославити Вазнесење Господње. Владика је позвао на једномислије које се најлепше очитава управо у Вазнесењу Господњем. Кога Христос наткриљује тај је спасен, једина ствар коју Господ од нас жели јесте да Га пригрлимо, отвореног и радосног срца. Ко је у окриљу Цркве тај је припадник Цркве које спасава, то је оно што нам Господ нуди, када тај, најлепши дар, пригрлимо, остварујемо спасење! По завршеном богослужењу Епископ је остао на пригодном послужењу.
Радост празничних богослужења молитвено је Господу принео мешовити црквени хор „Вазнесењски“.
Вероучитељ Ђорђе Чоловић
извор: eparhija-zicka.rs
Обраћање верном народу са заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2017. године
Обраћање верном народу са заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2017. године
И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао.
И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао.
Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора
Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду од 14. до 24. маја 2017. године
26. мај 2017.
Спасовдан у Манастиру Жичи
Литургијским сабрањем на празник Вазнесења Господњег своју храмовну славу прославио је Манастир Жича. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, а саслуживали су: игуман Манастира Студенице архимандрит Тихон (Ракићевић), секретар ЕУО Епарџије жичке архимандрит Дамјан (Цветковић), служашчи у Манастиру Жичи архимандрит Јаков (Лазовић), Архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, пензионисани професор богословије протојереј-ставрофор Лазар Васиљевић, секретар Епископа жичког протосинђел Сава (Илић), парох у Врњачкој Бањи протонамесник Радош Младеновић, пароси краљеваки протонамесник Милош Станисављевић и јереј Мирослав Андрић, пароси жички протонамесник Драган Глигић и јереј Ратко Хрваћанин и епархијски протођакон Александар Грујовић.
По прочитаном јеванђелском зачалу, по благослову Епископа Јустина, беседио је игуман Манастира Студенице архимандрит Тихон. Он се најпре осврнуо на духовно стање данашњег човека, чији живот често личи на гладијаторске борбе у старом Риму. Па ипак, не треба изгубити из вида да постоји и добар део оних чији је живот испуњен чежњом за Христом и надолазећим Царством Божијим. У том смислу, празник Вазнесења Господњег је празник наде да Господ неће оставити Цркву јер ће послати Духа Утешитеља да остане са нама до краја века. Истовремено, ово је празник радости не само због славе Христове, већ и због спасења човека будући да се Христос, уздижући се на небо, уздиже заједно са својим људским, обоженим телом. Тиме је прослављења и људска природа, што је показатељ данашњем човеку да је спасење од греха, смрти и ђавола и те како могуће. Ипак, Црква нас кроз литургијски возглас „Светиње светима“ стално подсећа на чињеницу да је Царство Божије намењено светима, тј. онима који су искупљени односно онима које је Бог, по своме слободном хтењу, осветио.
Након причешћа светим Христовим Тајнама обављено је освећење славскога жита и колача и чин литије око храма. На крају Литургије Епископ Јустин је игуманији манастира мати Јелени, сестринству и сабраном народу Божијем честитао празник и указао на смисао и значај данашњег празника.
Напослетку, сестринство манастира је послужило славски ручак за све присутне у манастирској трпезарији.
јереј Ратко Хрваћанин,
парох у Жичи
извор: eparhija-zicka.rs
По прочитаном јеванђелском зачалу, по благослову Епископа Јустина, беседио је игуман Манастира Студенице архимандрит Тихон. Он се најпре осврнуо на духовно стање данашњег човека, чији живот често личи на гладијаторске борбе у старом Риму. Па ипак, не треба изгубити из вида да постоји и добар део оних чији је живот испуњен чежњом за Христом и надолазећим Царством Божијим. У том смислу, празник Вазнесења Господњег је празник наде да Господ неће оставити Цркву јер ће послати Духа Утешитеља да остане са нама до краја века. Истовремено, ово је празник радости не само због славе Христове, већ и због спасења човека будући да се Христос, уздижући се на небо, уздиже заједно са својим људским, обоженим телом. Тиме је прослављења и људска природа, што је показатељ данашњем човеку да је спасење од греха, смрти и ђавола и те како могуће. Ипак, Црква нас кроз литургијски возглас „Светиње светима“ стално подсећа на чињеницу да је Царство Божије намењено светима, тј. онима који су искупљени односно онима које је Бог, по своме слободном хтењу, осветио.
Након причешћа светим Христовим Тајнама обављено је освећење славскога жита и колача и чин литије око храма. На крају Литургије Епископ Јустин је игуманији манастира мати Јелени, сестринству и сабраном народу Божијем честитао празник и указао на смисао и значај данашњег празника.
Напослетку, сестринство манастира је послужило славски ручак за све присутне у манастирској трпезарији.
јереј Ратко Хрваћанин,
парох у Жичи
извор: eparhija-zicka.rs
СПАСОВДАН, ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ- срећан нам празник!
Необичан празник. Ако си пригрлио васкршњу радост и четрдесет дана певао "Христос васкрсе" - неки чак ни не посте у том периоду - данас као да се растајеш са Васкрслим Христом који одлази, вазноси се на Небо. Шта да се слави?
А опет пише у Јеванђељу како су се ученици вратили у град радосни. Шта је радосно у растанку? У растанку Васкрслог Христа са апостолима очигледно има и нешто радосно. Шта то?
Христос одводи верне из града, "на поље до Витаније". Благословивши их пред њима се узнесе на небо. Још једно у низу чуда којима су ученици присуствовали.
На почетку своје мисије на земљи Христос је најавио ученицима да ће гледати "Небо отворено и анђеле Божије као узлазе и силазе на Сина Човечијега". И у догађајима који су претходили Христовом рођењу анђели су се људима јављали чешће него иначе. И сад, кад Христос Цркви приказује свој одлазак Небеском Оцу јављају се два анђела ("два човека у белим хаљинама"). Јављају се да пренесу важну поруку: "Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо." Представа Вазнесења тако је заправо и представа Христовог повратка. Само што ће при повратку, кад се врати исто као што је и отишао, Он, Спас, бити окружен небројеним анђелима и светима Његовим. Загледани у небо упућују молитву да буду с њим при његовом повратку. А опет - они ни не престају да буду са Њим.
 |
| Манастир Вазнесење |
Естетско-поучни моменат као да је најважнији у Вазнесењу. Христос одлази у неизмерну даљину, ван простора и времена, а истовремено остаје са својим ученицима. Отворен је бескрајни пут, бесконачна веза! И ту несагледиву везу, бесконачни пут на коме има места за све који се роде, нико не може да блокира, прекине.
Пошто је Црква сазрела, спремна да прохода чим јој Бог пошаље Духа Светог, почиње наш задатак. Слободнији смо него икад и способнији за љубав него икад!
То јесте велика одговорност, али пре свега - разлог за велику радост. И зато се радујемо! Радујемо се, иако ћемо поново морати да спустимо поглед, да погледамо око себе и, носећи са собом колико год од света можемо да захватимо, да кренемо у сусрет Ономе Који нас зове и који је у бескрају, а истовремено са нама и у нама, и Који ће нас на крају историје прихватити у вечни загрљај божанственог мира и љубави.
Небо је остало за нас отворено!
ђакон Ненад Илић
2015.
Мошо Одаловић добитник Жичке хрисовуље за 2017. годину
Признање сачињавају уникатна златопечатна повеља и икона Преображења Господњег, када се уручује добитнику у Жичи. Књижевном делу добитника посвећује се зборник радова са скупа који се одржава у оквиру манифестације Жички духовни сабор, Преображење 2017.
У Краљеву, о Спасовдану 2017. године
Образложење
Поезија Моша Одаловића углавном укида границу између поезије за децу и поезије за одрасле, што подразумева и давнашњи, али и сасвим модеран квалитет. Чинилац исконске, митске непосредности нагло је добио на цени у доба модерног преиспитивања поезије, а детињство (као отац човека) ушло је у фокус нових песничких сагледавања. Мошо Одаловић пева са живахне стајне тачке детињства. У детињство тегобно и у кошницу своје многочлане породице смешта свој лични лирски мит, као и одушевљење што се стално обнавља. Фигуре блиских, а нарочито мајке – чији лик уверљиво узраста до богородичиног прволика – чине фину сакралну потку ове поезије. Јер човек је, према песнику, „зрнце васионе“ и космонаути немају шта да пронађу у превисоким висинама, мимо онога што су могли у непосредном животном окружењу, међу својима.
Одрастање и зревање на базичном и страдалном простору српског предања и савремености утискује у песме Моше Одаловића додатни, дубок, али не и таман тон. Из ових песама местимице допире милогласје староштокавског говора и дах српскословенске основности којој се дивио и авангардист Растко Петровић. С подразумеваним епским Косовом кроз Одаловића проговара лирско Косово, најпре кроз упослену древну симболику пчеле. Као у старосрбијанским усменим песмама, људи су пчеле што се окупљају у храму-кошници, у литургијском брују, а пчеле су и посредници између рајске оностраности и ове стране живота.
Из такве традицијске подлоге могла је узрасти Одаловићева визија Жиче као чеда пчелињег труда и љубави, један од најизразитијих домета његове непатворене лирске духовности, што саговорнике испрва тражи у деци, а потом и у онима што се безазленства нису одрекли.
Драган Хамовић
Момчило Мошо Одаловић је рођен 1. априла 1947. године у Старом Грацком код Липљана на Косову. Основну школу похађа у завичају, гимназију у Косовској Митровици. У Приштини студира књижевност, потом ради као новинар листа „Јединство“ и уређује дечји лист „Ђурђевак“. Већ дуго живи у Смедереву.
Важније књиге поезије и прозе: Мама је глагол од глагола радити (1986), Неко је украо ласту (1987), Ветар ми однео панталоне (1991), Лирски покер (са Д. Трифуновићем, Љ. Ршумовићем и Д. Радуловићем, 1994), Тако је било, пчеле ми (1995), Јабуко мирисна (1997), Косовчице (1998), Петорица из српског (са Д. Трифуновићем, Д. Ерићем, Љ. Ршумовићем и Д. Радуловићем, 1999), Завичајни буквар (2001), Чаролије разнолије (2004), Поправљамо низбрдице (2006), Где је лампино дете (2008), Жича пчелино чедо (2009), Молитва за маму (2011), Твоја звезда будалица (2014), Добро јутро, Велика Хочо (2017).
За књижевни рад добио је, поред других, и ове награде: Вукову, „Десанка Максимовић“, „Грачаничку повељу“, „Лазар Вучковић“, Политикиног забавника, „Невен“, Змајевих дечјих игара, „Златни кључић Смедерева“…
извор: infokraljevo.com
АРХИМАНДРИТ ЕМИЛИЈАН: СЛОВО О ТРЕЗВЕНОУМЉУ, ТУМАЧЕЊЕ
НОВО ИЗДАЊЕ У ПРИПРЕМИ
Молим се Господу да многи православни хришћани преко ове књиге изобилно осете наду и радост, о чему нам Свети Исихије и отац Емилијан пружају тако живо сведочанство.
Митрополит диоклијски Калист Вер
ПРЕДГОВОР
Митрополит диоклијски Калист Вер
Понекад ми људи поставе питање: ,,Како треба започети са читањем Добротољубља? Од ког писца треба почети?“ Обично је мој одговор следећи: ,,Започни са Словом о трезвеноумљу Светог Исихија.“ На моје велико задовољство, сада могу да дам потпунији и сврсисходнији одговор: ,,Читај Светог Исихија“ рекао бих ,,али док читаш, имај пред собом на столу његово Тумачење од Архимандрита Емилијана.“ Као штo се и очекује од личности која ужива тако велико поштовање због своје духовне мудрости, не само на Светој Гори него и много даље, отац Емилијан нам управо помаже у ономе што нам је потребно да бисмо разумели овај кључни текст Добротољубља.
Издавач Добротољубља Свети Никодим Светогорац, поистовећује аутора Слова о трезвеноумљу са Исихијем, презвитером јерусалимским, писцем многобројних библијских тумачења, који је живео у првој половини 5. века. Међутим, како је то отац Емилијан прокоментарисао у свом тумачењу, постоје добри разлози због којих сматрамо да је Слово о трезвеноумљу доста познији текст. Судећи према већини рукописа, писац је заиста Исихије, игуман Богородичиног манастира Ватоса, касније познатијег као Манастир Свете Катарине на Синајској гори. Пошто у 100. глави цитира Светог Јована Лествичника († око 649) а од 67. до 75. главе додаје одломке из списâ Светог Максима Исповедника († 662), по свему судећи Исихије из Ватоса живео је крајем 7. или у 8. веку.
Савремени тумач, Архимандрит Емилијан, правилно описује Светог Исихија као ,,анатома душе и свега Божанског“. Слово о трезвеноумљу се на свеобухватан начин бави готово свим главним темама подвижништва и мистичног богословља, и на тај начин представља сигуран и поуздан водич за живот унутрашње молитве. Истовремено, Свети Исихије пише једноставним и привлачним стилом који обилује живим сликама. Посебно ми је остало у сећању поређење које прави између делфина, који искачу и порињују у светлоплаво море, и мисли (νοήματα), које спонтано ,,искачу“ из чистог срца (глава 156). Као што отац Емилијан исправно примећује: ,,Свети Исихије својом речју ствара динамичну атмосферу. Ватра и барут!“ Исто то чини и тумач у својим схолијама. Следећи верно Исихијев текст и анализирајући сваки израз појединачно, он говори са одушевљењем, јасношћу и изузетном дубокоумношћу. Као и Свети Исихије, он говори убедљиво, као онај ко има у себи силу, што је резултат искључиво његовог личног искуства.
Свети Исихије је писао за монахе, а усмене поуке оца Емилијана на Слово о трезвеноумљу исто тако су упућене слушаоцима – монасима. Међутим, и они који живе ,,у свету“, пошто тумач сам на томе настоји, могу се поучити од Светог Исихија јер су његове речи упућене ,,свакој души… а Бог је све нас људе позвао на царску свадбу“. Читалац не треба да се разочара ако, на први поглед, Слово о трезвеноумљу садржи нека понављања. У ствари, као што то наглашава тумач, Светитељ се просто не понавља него нас једном префињеном педагогијом води све дубље у скривене тајне трезвеноумља (νῆψις).
Свети Исихије сматра да је трезвеноумље делање које обухвата сваку врлину и сваку Господњу заповест. Буквално значење ове речи је трезвеност (νηφαλιότις), али њено дубље значење је будност (ἐγρήγορσις), стање будне пажње (ἐπαγρύπνησις), унутрашња јасност и разговетност. Сагласно речима оца Емилијана, трезвеноумље треба схватити као ,,стражење над срцем и умом… стражење над самим собом“, а њен плод су заједница са Христом и Духом Светим јер, као што то тумач и бележи: ,,Имаш ли трезвење, имаш Христа!“.
Врлина трезвеноумља јесте прво слово подвижничке азбуке, највећа врлина, ,,тајна духовног живота“. Када је Христос говорио да је ,,само једно потребно“ (Лк. 10, 42), говорио је о трезвеноумљу. Отац Емилијан пише: ,,Немам духовни живот нити духовно делање ако у борби нисам задобио трезвеноумље.“ Имајући на уму велику вредност коју трезвеноумље има, лако можемо да закључимо због чега су Свети Макарије Коринтски и Свети Никодим Светогорац својој антологији дали посебан наслов Добротољубље Светих трезвеноумних Отаца.
У трезвеноумној духовности Светог Исихија постоје четири главна момента о којима он детаљно говори у свом делу: пажња (προσοχή), тиховање (ἡσυχία), Исусова молитва и сећање на смрт. Исусова молитва, између осталог, од посебног је значаја. Она за нас треба да буде, по његовим речима, ,,као дисање“ (170. глава); она треба да нам постане тако природна, у великој мери део нашег бића, као што удишемо и издишемо ваздух. ,,Највећи успех који човек може да постигне на земљи“, према оцу Емилијану, ,,јесте да непрестано и са потпуном пажњом срца изговара Исусову молитву.“
И Свети Исихије, као и отац Емилијан, уче да Исусову молитву не би требало да, колико год је то могуће, прате маштања и помисли. Међутим, њу треба, истовремено, да одликује осећање топлине и ватрене љубави према личности Спаситеља јер, према оцу Емилијану, Исусова молитва значи ,,да се налазиш у наручју, у загрљају са нашим Христом… да заједничариш и шеташ у Рају са Исусом Христом.“
У вези са сећањем на смрт, ово сећање нипошто није, према Светом Исихију, мрачно и тужно, већ је напротив преиспуњено светлошћу и радошћу. Као што то потврђује отац Емилијан, смрт треба да сагледавамо као дар Божији, чиме се ограничава, поставља граница власти греха; смрћу нам је дата могућност да дођемо у Христову близину. Сваки пут када размишљамо о смрти – било о Христовој смрти, било о својој – њу увек треба посматрати у вези са Васкрсењем. Ова заповест ,,сећања на смрт“ не значи ништа друго него да треба да останете васцелим својим бићем у садашњем тренутку, у оном ,,сад“. Нека далеко од ње буде сив и безбојан живот, а сећање на смрт нека даје свакој активности, сваком личном сусрету, потпуни смисао.
Постоје многа друга питања о којима отац Емилијан проницљиво говори у свом тумачењу: о срцу (καρδία), о односу разума (διάνοια) и ума (νοῦς), помислима (λογισμοί) и мислима (νόημα), о посту и сузама, о служењу (ὑπούργημα) Старца и духовног оца. Посебно се у овој књизи много говори о природи искушењâ. И Свети Исихије, као и савремени тумач, отац Емилијан, овде следе учење Светог Марка Подвижника (крај 4. или почетак 5. века), чији се одломци налазе у тексту О трезвеноумљу, главе 54–60, 79–82.
Свети Исихије пише оригинално уз стваралачко надахнуће, које је јасно његово, али је такође под утицајем старијег монашког предања, посебно Евагрија Понтијског († 399) и Светог Јована Лествичника. Он је извршио пресудан утицај на каснији духовни живот у Византији, посебно на писце исихастичког покрета из 14. века, на Светог Григорија Синаитског, Светог Калиста и Игњатија Ксантопула. Треба забележити да, предлажући један водич исихазма, Свети Григорије наводи Исихија заједно са Јованом Лествичником, Исаком Сирином, Максимом Исповедником и Симеоном Новим Богословом. То јасно показује како је велики значај Свети Григорије придавао Слову о трезвеноумљу. У словенској традицији Исихијево дело је постало предмет великог дивљења за Светог Нила Сорског (уснуо 1508) и Светог Пајсија Величковског (1722–1794).
Оно чиме се Свети Исихије посебно одликује, као што то појашњава у свом тумачењу отац Емилијан, јесте дух радости и наде. Исихије не пренебрегава потребу за напором, упорношћу и постојаним трудом – у унутрашњем мучеништву. Али, он нас охрабрује да хришћански позив не доживимо као тешко бреме, већ као дијалог љубави са милостивим и свесажаљивим Богом. На пример, када говори о Исусовој молитви, он каже да Његово Свето име ,,весели и орадошћује наша срца“ (глава 14); особине молитве јесу чежња, духовна сладост и мир (глава 91). Према тумачењу оца Емилијана, учење Светог Исихије подиже из смрти у нови живот: ,,Уз мало речи, кратким изразима, понављањем појмова, радошћу коју ти даје да осетиш, веселошћу и надом које ти пружа, и да си мртав он би те васкрсао.“ Излажући сажето поруку Светог Исихија, отац Емилијан објашњава: ,,Бог не жели плач и јадиковке; жели радост, мир и славословље у радости и љубави.“
Желео бих да у име свих оних који ће прочитати ово дело, изразим своју захвалност сестрама Свештеноблаговештењског општежића које су веома марљиво припремиле и редиговале ово издање усмених поука њиховог поштованог и вољеног Старца – Слово о трезвеноумљу Исихија Презвитера. Молим се Господу да многи православни хришћани преко ове књиге изобилно осете наду и радост, о чему нам Свети Исихије и отац Емилијан пружају тако живо сведочанство.
извор: zica.org.rs
Молим се Господу да многи православни хришћани преко ове књиге изобилно осете наду и радост, о чему нам Свети Исихије и отац Емилијан пружају тако живо сведочанство.
Митрополит диоклијски Калист Вер
ПРЕДГОВОР
Митрополит диоклијски Калист Вер
Понекад ми људи поставе питање: ,,Како треба започети са читањем Добротољубља? Од ког писца треба почети?“ Обично је мој одговор следећи: ,,Започни са Словом о трезвеноумљу Светог Исихија.“ На моје велико задовољство, сада могу да дам потпунији и сврсисходнији одговор: ,,Читај Светог Исихија“ рекао бих ,,али док читаш, имај пред собом на столу његово Тумачење од Архимандрита Емилијана.“ Као штo се и очекује од личности која ужива тако велико поштовање због своје духовне мудрости, не само на Светој Гори него и много даље, отац Емилијан нам управо помаже у ономе што нам је потребно да бисмо разумели овај кључни текст Добротољубља.
Издавач Добротољубља Свети Никодим Светогорац, поистовећује аутора Слова о трезвеноумљу са Исихијем, презвитером јерусалимским, писцем многобројних библијских тумачења, који је живео у првој половини 5. века. Међутим, како је то отац Емилијан прокоментарисао у свом тумачењу, постоје добри разлози због којих сматрамо да је Слово о трезвеноумљу доста познији текст. Судећи према већини рукописа, писац је заиста Исихије, игуман Богородичиног манастира Ватоса, касније познатијег као Манастир Свете Катарине на Синајској гори. Пошто у 100. глави цитира Светог Јована Лествичника († око 649) а од 67. до 75. главе додаје одломке из списâ Светог Максима Исповедника († 662), по свему судећи Исихије из Ватоса живео је крајем 7. или у 8. веку.
Савремени тумач, Архимандрит Емилијан, правилно описује Светог Исихија као ,,анатома душе и свега Божанског“. Слово о трезвеноумљу се на свеобухватан начин бави готово свим главним темама подвижништва и мистичног богословља, и на тај начин представља сигуран и поуздан водич за живот унутрашње молитве. Истовремено, Свети Исихије пише једноставним и привлачним стилом који обилује живим сликама. Посебно ми је остало у сећању поређење које прави између делфина, који искачу и порињују у светлоплаво море, и мисли (νοήματα), које спонтано ,,искачу“ из чистог срца (глава 156). Као што отац Емилијан исправно примећује: ,,Свети Исихије својом речју ствара динамичну атмосферу. Ватра и барут!“ Исто то чини и тумач у својим схолијама. Следећи верно Исихијев текст и анализирајући сваки израз појединачно, он говори са одушевљењем, јасношћу и изузетном дубокоумношћу. Као и Свети Исихије, он говори убедљиво, као онај ко има у себи силу, што је резултат искључиво његовог личног искуства.
Свети Исихије је писао за монахе, а усмене поуке оца Емилијана на Слово о трезвеноумљу исто тако су упућене слушаоцима – монасима. Међутим, и они који живе ,,у свету“, пошто тумач сам на томе настоји, могу се поучити од Светог Исихија јер су његове речи упућене ,,свакој души… а Бог је све нас људе позвао на царску свадбу“. Читалац не треба да се разочара ако, на први поглед, Слово о трезвеноумљу садржи нека понављања. У ствари, као што то наглашава тумач, Светитељ се просто не понавља него нас једном префињеном педагогијом води све дубље у скривене тајне трезвеноумља (νῆψις).
Свети Исихије сматра да је трезвеноумље делање које обухвата сваку врлину и сваку Господњу заповест. Буквално значење ове речи је трезвеност (νηφαλιότις), али њено дубље значење је будност (ἐγρήγορσις), стање будне пажње (ἐπαγρύπνησις), унутрашња јасност и разговетност. Сагласно речима оца Емилијана, трезвеноумље треба схватити као ,,стражење над срцем и умом… стражење над самим собом“, а њен плод су заједница са Христом и Духом Светим јер, као што то тумач и бележи: ,,Имаш ли трезвење, имаш Христа!“.
Врлина трезвеноумља јесте прво слово подвижничке азбуке, највећа врлина, ,,тајна духовног живота“. Када је Христос говорио да је ,,само једно потребно“ (Лк. 10, 42), говорио је о трезвеноумљу. Отац Емилијан пише: ,,Немам духовни живот нити духовно делање ако у борби нисам задобио трезвеноумље.“ Имајући на уму велику вредност коју трезвеноумље има, лако можемо да закључимо због чега су Свети Макарије Коринтски и Свети Никодим Светогорац својој антологији дали посебан наслов Добротољубље Светих трезвеноумних Отаца.
У трезвеноумној духовности Светог Исихија постоје четири главна момента о којима он детаљно говори у свом делу: пажња (προσοχή), тиховање (ἡσυχία), Исусова молитва и сећање на смрт. Исусова молитва, између осталог, од посебног је значаја. Она за нас треба да буде, по његовим речима, ,,као дисање“ (170. глава); она треба да нам постане тако природна, у великој мери део нашег бића, као што удишемо и издишемо ваздух. ,,Највећи успех који човек може да постигне на земљи“, према оцу Емилијану, ,,јесте да непрестано и са потпуном пажњом срца изговара Исусову молитву.“
И Свети Исихије, као и отац Емилијан, уче да Исусову молитву не би требало да, колико год је то могуће, прате маштања и помисли. Међутим, њу треба, истовремено, да одликује осећање топлине и ватрене љубави према личности Спаситеља јер, према оцу Емилијану, Исусова молитва значи ,,да се налазиш у наручју, у загрљају са нашим Христом… да заједничариш и шеташ у Рају са Исусом Христом.“
У вези са сећањем на смрт, ово сећање нипошто није, према Светом Исихију, мрачно и тужно, већ је напротив преиспуњено светлошћу и радошћу. Као што то потврђује отац Емилијан, смрт треба да сагледавамо као дар Божији, чиме се ограничава, поставља граница власти греха; смрћу нам је дата могућност да дођемо у Христову близину. Сваки пут када размишљамо о смрти – било о Христовој смрти, било о својој – њу увек треба посматрати у вези са Васкрсењем. Ова заповест ,,сећања на смрт“ не значи ништа друго него да треба да останете васцелим својим бићем у садашњем тренутку, у оном ,,сад“. Нека далеко од ње буде сив и безбојан живот, а сећање на смрт нека даје свакој активности, сваком личном сусрету, потпуни смисао.
Постоје многа друга питања о којима отац Емилијан проницљиво говори у свом тумачењу: о срцу (καρδία), о односу разума (διάνοια) и ума (νοῦς), помислима (λογισμοί) и мислима (νόημα), о посту и сузама, о служењу (ὑπούργημα) Старца и духовног оца. Посебно се у овој књизи много говори о природи искушењâ. И Свети Исихије, као и савремени тумач, отац Емилијан, овде следе учење Светог Марка Подвижника (крај 4. или почетак 5. века), чији се одломци налазе у тексту О трезвеноумљу, главе 54–60, 79–82.
Свети Исихије пише оригинално уз стваралачко надахнуће, које је јасно његово, али је такође под утицајем старијег монашког предања, посебно Евагрија Понтијског († 399) и Светог Јована Лествичника. Он је извршио пресудан утицај на каснији духовни живот у Византији, посебно на писце исихастичког покрета из 14. века, на Светог Григорија Синаитског, Светог Калиста и Игњатија Ксантопула. Треба забележити да, предлажући један водич исихазма, Свети Григорије наводи Исихија заједно са Јованом Лествичником, Исаком Сирином, Максимом Исповедником и Симеоном Новим Богословом. То јасно показује како је велики значај Свети Григорије придавао Слову о трезвеноумљу. У словенској традицији Исихијево дело је постало предмет великог дивљења за Светог Нила Сорског (уснуо 1508) и Светог Пајсија Величковског (1722–1794).
Оно чиме се Свети Исихије посебно одликује, као што то појашњава у свом тумачењу отац Емилијан, јесте дух радости и наде. Исихије не пренебрегава потребу за напором, упорношћу и постојаним трудом – у унутрашњем мучеништву. Али, он нас охрабрује да хришћански позив не доживимо као тешко бреме, већ као дијалог љубави са милостивим и свесажаљивим Богом. На пример, када говори о Исусовој молитви, он каже да Његово Свето име ,,весели и орадошћује наша срца“ (глава 14); особине молитве јесу чежња, духовна сладост и мир (глава 91). Према тумачењу оца Емилијана, учење Светог Исихије подиже из смрти у нови живот: ,,Уз мало речи, кратким изразима, понављањем појмова, радошћу коју ти даје да осетиш, веселошћу и надом које ти пружа, и да си мртав он би те васкрсао.“ Излажући сажето поруку Светог Исихија, отац Емилијан објашњава: ,,Бог не жели плач и јадиковке; жели радост, мир и славословље у радости и љубави.“
Желео бих да у име свих оних који ће прочитати ово дело, изразим своју захвалност сестрама Свештеноблаговештењског општежића које су веома марљиво припремиле и редиговале ово издање усмених поука њиховог поштованог и вољеног Старца – Слово о трезвеноумљу Исихија Презвитера. Молим се Господу да многи православни хришћани преко ове књиге изобилно осете наду и радост, о чему нам Свети Исихије и отац Емилијан пружају тако живо сведочанство.
извор: zica.org.rs
25. мај 2017.
Манастир Вазнесење, Вазнесење Господње - Спасовдан, 25.5.2017.
Песма Љубав моја бди у извођењу групе Жива вода
Манастир Вазнесење, Спасовдан, 9.6.2016.
о. Бранко Керкез
Свети владика Николај, Спасовдан - Вазнесење Господње
Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.
Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице? Изван круга хришћанске Цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино Црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога Црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.
 |
| Манастир Вазнесење, Спасовдан, 25.5.2017. |
Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице? Изван круга хришћанске Цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино Црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога Црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.
о. Александар Шмеман, ВАЗНЕСЕЊЕ
"Вазнесење. Најбољи од свих кондака: 'Испунио си домострој и земно сјединио са небесним...' Цело Хришћанство се суштински врти око тога '...сједињење земаљског са Небесима...' Проповедао сам о томе: све се одлучује, да тако кажем, у вези са Васкрсењем. Хришћанство може ићи према горе или према доле. Са истим речима, истим обредима, али са другачијим 'благом срца'. "
о. Александар Шмеман, ДНЕВНИК, Епархија ЗХиП, Београд-Требиње, 2015.
о. Александар Шмеман, ДНЕВНИК, Епархија ЗХиП, Београд-Требиње, 2015.
 |
| Манастир Вазнесење, СПАСОВДАН, 25.5.2017. |
Вазнесење Господње: ТРОПАР, КОНДАК, ВЕЛИЧАНИЈЕ
др Кристина Парезановић и др Срђан Тепарић
 |
| Манастир Вазнесење, Спасовдан, 25.5.2017. |
24. мај 2017.
Свети владика Николај, Беседа о неодољивости воље Божје
1. Свети Кирил и Методије Равноапостолни. Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашком подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада, по заповести царевој, ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти – а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године – ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.
2. Свештеномученик Мокије. Римљанин по рођењу, и свештеник у Амфипољу, граду македонском. Пострадао за време Диоклецијана. Молитвом сокрушио кип бога Диониса, чиме неке од незнабожаца огорчи против себе, а неке опет приведе к вери. Посечен за Христа 295. године.
3. Свети Никодим, архиепископ пећки. Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа „всеја сербскија и поморскија земљи“ 1317. године. Он је крунисао краља Милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски типик на српски. У предговору ове књиге он каже: „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће нам моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“. Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325. године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи.
Муслимански вођи питали Кирила:
Каква би то лица три у Богу била?
Ако је Бог један, откуда три лица?
Наш је Бог једини, ваша су тројица!
Одговара Кирил: није тако, није,
Но ко сјајно сунце што у подне грије,
Па светлост, топлоту, и круг свој имаде,
То је бледа слика божанске Тријаде.
Три божанска лица а једна суштина
Кроз Христа је ова јављена истина.
Никад смртан човек ово не докучи,
Ово сам Бог јави, ово Црква учи.
РАСУЂИВАЊЕ
У табору сараценском упитају св. Кирила: „Како хришћани могу ратовати и опет одржати заповест Христову о мољењу Богу за непријатеље њихове?“ На то св. Кирил одговори: ,,Ако су у једном закону написане две заповести и дате људима на извршење, који ће човек бити бољи извршитељ закона: онај који испуни једну заповест или онај који испуни обе?“ На то му Сарацени одговоре: „Несумњиво онај који испуни обе заповести.“ Продужи св. Кирил: „Христос Бог наш, заповеди нам да се молимо Богу за оне који нас гоне, и да чинимо добро и њима; но Он исти нам је још рекао: већу љубав нико не може јавити у овом животу, него ако ко душу своју положи за другове своје. И зато ми подносимо увреде, које непријатељи чине нама појединачно, и молимо се Богу за њих; но као друштво, ми се заступамо један за другог и полажемо душе своје, да не би како ви, пленећи браћу нашу, не запленили ц телима и душе њихове и не погубили их и телом и душом.“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:
1. како од простих прави мудре,
2. како од немуштих прави речите.
БЕСЕДА о неодољивости воље Божје
И рекох: не ћу га више помињати нити ћу више говорити у име његово; али би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више. (Јерем. 20, 9)
Ако још неко сумња, да је Бог говорио кроз пророке, нека прочита ову исповест великог пророка Јеремије, и нека више не сумња. Пророк исповеда, да је се био решио, да више не говори у име Господње. Зашто? Зато што је мало ко обраћао пажњу речи његовој, а ако је неко и обраћао пажњу, пророк је од тога трпео поругу и подсмијех сваки дан. Па кад се решио да ћути, да ли је уистини заћутао? Не, није могао:уморих се задржавајући, и не могох више! С неодољивом силом Дух Божји је навалио био на њ да говори, и он је морао да говори. Није, дакле, ствар пророка ни хоће ли говорити, ни шта ће говорити: то је ствар Духа Божјег Свесилног. А пророк је само изабрано оруђе Духа Божјег Свесилног. Тако је написано цело Свето Писмо – не по вољи човека, но по вољи Бога, и не по уму човековом, но по уму Божјем.
Како се пак осећа реч Божја, кад уђе у пророка од Духа Божјега, то објашњава велики Јеремија из свог личног доживљаја: би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим. То значи надахнуће од Духа Божјега Свесилнога. Под таквим неодољивим унутрашњим притиском – као под притиском огња затвореног у костима – писали су свети Божји људи. И многи од њих узвикнуо је: уморих се задржавајући га, и не могох више! Ко ће се противити Духу Божјем без казне и погибли? Ко ће Му одолети кад Он хоће нешто да каже или учини?
О браћо моја, неодољиво је дејство Бога Духа Светога!
О Душе Божји Свесилни, управи нас неодољиво на пут спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
Протонамесник Милорад Мировић: „Вазнесење Христово и Силазак Светог Духа, Христолошки аспект”
извор: beseda.rs
Света Жича
„Света Жича – свети животворни и свеживотворни извор свих великих светиња Српских, као неразорива небеска лађа Христо-чежњиво носи сваку српску православну душу ка Свеистини, ка Свељубави, ка Сверадости = ка чудесном и чудотворном Сладчајшем Господу Христу, том једином Истинитом Богу, том Једином Истинитом Човеку, том Једином Истинитом Човекољупцу.“
На Св.Арсенија Архиепископа Српског
1968. године
Св. Јустин Ћелијски
„Неколико тренутака проведених у манастиру Жичи вратило ме је у детињство, у завичајну цркву бранковинску, у дом мојих дедова по мајци – свештеника. Ма колико времена прошло, ма колико се знања стекло, душа човекова остаје иста.“
11.06.1977.године
Десанка Максимовић
 |
| ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА фото: Филигран Покимица |
„Ја сам награђен дугим животом и богатим духовним радостима. У манастир Жичу долазим да се духовно озарим од 1937. када сам долазио да слушам проповеди владике Николаја, да чујем његове поуке и савете које књиге да читам.
После Другог светског рата, пријатељствовао сам са игуманом Василијем, па сам у Жичу долазио са Небојшом М, а потом са професором Војиславом Ј. Ђурићем, који је био учитељ у области византијске културе и уметности.
Данас 13 септембра 2012, у Жичи сам са мојим пријатељем Слободаном Гавриловићем, поново, можда последњи пут озарен духом манстира Жиче.
Сестринству манастира Жиче желим молитвене радости и духовно спокојство.“
13.09.2012. године
Добрица Ћосић
„После тридесет и две године, дођосмо из Свете Српске Царске Лавре Хилендара у посету нашој милој Отаџбини, као делегати за прославу 750 годишњице самосталности наше Свете Православне-Светосавске Цркве. Св. Жича узвишеним стасом поносна као Царица огрнута…. баграницом, а материнским благим погледом са овог брежуљка милује сву Српску земљу на четири стране – рањаву нашу Отаџбину. И увек опомиње Србе на нашу славну прошлост.“
04.09.1969.
Проигуман Никанор
„У нашим манастирима је ризница прошлости, без прошлости се не може чувати будућност“
11.06.1977. године
Љубиша Ђидић
извор: zica.org.rs
КАКО СЕ СВЕТИ НИКОЛА СПУСТИО У РОВ МЕЂУ ВОЈНИКЕ Истинита прича из 1944. године
Ову причу ми је испричао мој деда, непосредни учесник догађаја о ком ћу писати.
23. мај 2017.
Спасовдан у Вазнесењу, 2015.
Тропар Вазнесењу Господњем, РАВАНИЧКО ПОЈАЊЕ
21.5.2016.
 |
| Манастир Вазнесење |
Пријавите се на:
Постови (Atom)