Разговор са игуманом манастира Рујан, оцем Теодосијем: „Каријера, Уметност, Славољубље“ водили Радован Трећи Јовичић и Душан Стефановић.
15. април 2016.
Душан Стефановић и ја седамо на бицикле и од моје куће у Коштици упућујемо се ка манастиру Рујан. У питању је велика светиња, место на коме је штампана прва књига у Србији – Четворојеванђеље, подухват монаха Теодосија из 1537. године.
До Кадињаче има 13 километара константног успона, а ми нисмо целе зиме возили, тако да нас је изморило пењање. Успона од Кадињаче до Поникава има нешто мање, 3-4 километра. После смо се до манастира углавном спуштали. Уз Божју помоћ, стигли смо у манастир око пола шест, непосредно по завршетку вечерње службе на којој смо желели присуствовати.
Међутим, циљ нашег путовања није био осујећен. Дошли смо с намером да обавимо један духовни разговор са игуманом манастира, 34-годишњим оцем Теодосијем. Тема разговора гласи: „Духовни живот световног човека (каријера, уметност и славољубље)“.
Отац Теодосије нас је врло пријатно дочекао, премда му се нисмо најавили. (Покушавао сам 2-3 пута да га добијем на манастирски телефон, али нико ми се није јавио). Не воли да даје интервјуе нити да се на било који начин рекламира. Рекли смо му да ће то видети и чути мали број људи – они које та тема заиста занима, тако да то и није никакав маркетинг или нешто слично, већ искључиво један час веронауке. Прочитао је питања и свидела су му се, тако да је пристао на разговор.
Најпре смо око пола сата разговарали о литургији, о исповедању и неким основним православним стварима, и онда смо најзад прешли на питања. Разговор је трајао тридесетак минута, прекинут је само два пута – када су два човека поздравила оца Теодосија и узела благослов, и други пут кад је мачка ушла у просторију. Отац Теодосије је устао, љубазно јој показао правац у ком треба да се креће и затворио врата. (Како смо касније сазнали, мачка је домаћа, ту, у манастиру. Можда је послушаник који хвата мишеве…)
У наставку је суштински део овог духовног разговора.
За почетак, да ли бисте нам се могли представити? Које сте године рођени, које је Ваше световно име, какав је био Ваш световни живот, како сте упознали православлје и шта се догодило у Вама непосредно пре него што сте осетили Божји позив и замонашили се?
Монаси ретко говоре о свом личном животу, али ево у најкраћим цртама… Световно име не помињемо. То је део прошлости коју смо отписали, окренули се новом животу, а тај стари живот је завршен и не осврћемо се на њега. Ја сам родом из Далмације, био сам један од Срба у Хрватској, до 1995. Те године је била „Олуја“ и ми смо побегли у Србију.
Школовање сам наставио у Војводини, у Сомбору, где сам завршио средњу електротехничку школу. 2001. године, са својих 19 година, ступио сам у манастир.
Што се моје одлуке тиче, то је био Божји позив. Ја сам већ у најранијим годинама осећао наклоност ка духовном животу, ка вери, ка цркви… Тих пет година рата, па онда избеглиштво, итд., све то је убрзало моје сазревање, тако да сам врло рано схватио озбиљност овог нашег живота и свега што човек проживљава, и схватио сам да ми је Бог ту најнеопходнији.
Занима нас шта мислите о односу позоришта и цркве? Духовни оци често кажу да је позориште оно што настане кад се црква окрене наопачке, а опет, у народу је позориште неизоставни део културе, а култура нас асоцира на нешто што је добро.
Па сад, зависи од самог позоришта, од онога што то позориште представља, шта приказује и чиме се бави. Црква као црква, тачније, наша вера – није противна уметности. Није противна ничему што изграђује човека или друштво, али је против онога што не користи друштву; и ономе што друштву, или самом појединцу, штети. Сама уметност, ако изграђује, ако има корисне плодове – онда ће то и наша црква и наша вера свакако поздравити. Ако је то што се приказује на било који начин штетно, онда то наша црква и наша вера не могу подржати.
Међутим, у данашње време, мислим да је позориште више штетно него корисно. Зато што се не труди да кроз своје представе изграђује друштво, него више да људе забавља и да их разоноди. Забава и разонода нису баш човеку толико потребне и корисне. Да, човек треба у свом животу да има нешто што ће га одморити, што ће га релаксирати, што ће га мало забавити. Али та забава и тај одмор треба да буду корисни а не погубни за душу (да не одведу човека у грех или страст).
Тако да, све што на било који начин може користити нашој души, црква ће поздравити. Али ако то удаљава човека од спасења, ако се противи законима наше вере – шта год да је то – црква против тога мора да се бори.
Има доста изузетних уметника чија је уметност посвећена искључиво духовном стваралаштву. Свети Јован Златоусти, Владика Николај Велимировић, Јеромонах Роман, наш епископ Јустин Стефановић и тако даље. Али шта је са уметницима који свој дар поклањају свету у виду световних дела? Како један световни уметник треба да живи и ствара, а да то буде богоугодно? При томе мислим како на стваралачки процес, тако и на приватан живот.
Одговор је, негде, сличан претходном. Све што је корисно, у било ком виду уметности, треба подржати и похвалити. Наравно, не мора то да буде искључиво духовног карактера. Има много других ствари, који су ван духовности и вере, а које изграђују човека, воде га на добар пут и треба да се зна за њих.
Поменуте личности су свакако оставиле стваралаштво које је изузетно прожето духовношћу. Е сад, световна уметност, ако је накарадна, и ако тај уметник кроз своју уметност приказује страсти или грехе (на пример комедије), то се не може подржати од стране вере, јер немају ништа што изграђује човека. У том контексту је Свети Јован Кронштатски, чудотворац, врло оштре речи изрекао на рачун позоришта, негде почетком двадесетог века. Али имамо у виду да се тадашње позориште доста разликовало од данашњег у слободи изражавања. Тада је позориште заглупљивало човека: није га изграђивало него заглупљивало.
Мислим да најбоље каже апостол Павле: Све ми је слободно, али ми није све корисно. Све је слободно, али не може све да ме изграђује. Морамо се запитати да ли та уметност – којој посвећујемо време, енергију и пажњу – да ли нас изграђује, да ли нам користи, да ли је она за наше добро, или је то само дангуба и разонода.
Тежња за напретком и успехом је природна ствар. Е сад, ту се, посебно код уметника – јавља проблем славољубља. Узмимо једног човека који је свестан својих талената, има невероватне способности, који је већ направио први корак навише и почео градити велику каријеру, који има бескрајно самопоуздање које је последица вере – како у Бога тако и у себе. Како један такав човек може да гради каријеру, постиже успехе и да паралелно одолева демонима славољубља и остане на Божјем путу?
Колико схватам, тема овог питања је човеков пад у гордост приликом потизања успеха. Свакако да нам је заповеђено, од самог Господа, да ми морамо да умножавамо своје таленте и повећавамо своје способности. Али, наравно, на славу Божју и на корист наших ближњих.
Ако човек своје дарове и таленте не приписује Богу, ако не схвата да их је примио од Бога на своје добро и на добро осталих (ближњих), он ће их свакако приписати самом себи. А сви успеси које смо приписали себи, могу врло брзо да нас одведу у славољубље. Славољубље нас одводи у гордост, а гордост је највећи пад за човека. Може се приметити код многих уметника и спортиста, код великих успеха који нису пропраћени једном смиреношћу, као што рекох, може да се примети да код њих долази до славољубља и гордости, а после тога следи пад. По оној народној да ко високо лети, ниско пада, дâ се приметити да, човек који припише себи своје успехе врло брзо падне и пропадне.
У контексту вашег питања: морамо умножавати своје таленте у славу Божју, на своје добро и на добро својих ближњих, али све своје успехе приписивати искључиво дару Божјем. Јер ми, заиста, немамо ништа… као што каже апостол Павле: Немаш ништа што ниси примио, а кад си примио, што се хвалиш као да ниси примио? Ми смо примили, сви – неко један таленат, неко два, неко мање, неко више – по премудрости Божјој. Господ зна коме је шта дао, колико и зашто, и то у смирењу треба да умножавамо. Дакле, то је дар Божји и нама је заповеђено да у свом труду то умножавамо.
Господ Исус Христос нам је дао животни задатак да Будемо савршени као што је Отац наш Небески. Наглашавам, то је наш животни задатак, дакле, укључује читав наш живот. Крштењем, наша душа постаје табула раса, очишћена од сваког греха, све до првородног. Од тог тренутка, до часа наше овоземаљске смрти, ми треба да испуњавамо поменути Христов задатак. Наравно, немогуће је ођедном постати савршен. Можете ли нам дати неколико практичних савета за духовни напредак, почевши од нуле, па корак по корак?
Почетак нашег духовног живота је вера. Данас, наше друштво и ми, Срби, налазимо се у великом незнању. У великом незнању што се тиче наше сопствене вере, духовног живота, па и своје историје. Значи, почетак је да се едукујемо. Почетак је да стичемо теоријско знање, да се упознајемо са основним начелима наше православне вере. Не са обичајима! Обичаји су нешто друго, они представљају једно лепо „одело“ наше вере. Држање обичаја је лепо, али упознати се и живети са учењем Божјим, то је нешто сасвим друго. Дакле, ми на првом месту морамо да стичемо знање. Да научимо шта је то православна вера, да познајемо Јеванђеље, да познајемо Свето Писмо, да познајемо заповести Божје.
Даље – да почнемо да се трудимо. Дакле, треба да почнемо од живота у цркви. Ми смо хришћани, крштени смо, припадамо цркви. Морамо да живимо животом хришћана као црквених људи. Сматрам да је почетак тога, на првом месту, одлазак на свете литургије. Недељом, празником, колико смо у могућности (али не треба прескакати).
Даље – треба се обраћати свом духовнику, да нас он полако усмерава: шта је то за нас корисно, шта нам је потребно. У свакој професији, у сваком виду човековог живота, ми морамо имати неког учитеља који ће нам помоћи да савладамо „шта“ и „како“ да треба да чинимо да бисмо то занимање савладали. Тако и у духовном животу морамо да имамо некога ко нас упућује, ко нас саветује, ко нам помаже и ко нас води. То је, на првом месту, свештенство – духовници.
Онда, када већ редовно посећујемо литургију, по мери својих могућности почињемо да држимо пост. Христос је рекао да су пост и молитва две највеће духовне врлине које човек треба да практикује.
Дакле, пост, молитва… па исповест својих грехова, причешћивање пречистим тајнама Христовим. То су „канали“ кроз које силази благодат Божја, односно Дух Свети испуњава нашу душу. То је оно семе које је – каже Христос у Јеванђелју – посејано; и, дан-ноћ, пролази, то семе полако узраста а човек и не примећује како оно расте, а оно расте!
Тако и ми, у духовном животу; крећемо од неког почетка и, мало по мало, ми јачамо, узрастамо, и тако смо све ближи Богу, тако смо болји хришћани и тако смо на путу спасења своје душе. Духовни живот није лак, посебно у данашње време кад су праве вредности у великој борби за опстанак, и заиста треба да се трудимо и боримо да те праве вредности испунимо.
Да ли бисте нам, за крај, дали неколико савета за духовно усавршавање? Дакле, у време рачунара и интернета, капитализма и корупције, либерализма који од филозофије слободе поприма обличје патологије – како се можемо остати у таквом свету, прилагодити се и уклопити у свет, а да останемо Божја деца на Божјем путу? Или, просто речено – какав треба да буде духовни развој световног човека?
На првом месту морамо бити свесни ко смо и шта смо ми. Морамо бити свесни да смо ми хришћани, дакле, следимо Христа и његове заповести. Најпре треба да се разграничи шта је нама (хришћанима) дозволјено, а шта није. Или, по апостолу Павлу – шта нас изграђује, а шта нам штети. Као што малопре рекох, морамо познавати основе наше вере, морамо веровати у Господа и његово присуство у нашем животу, и морамо се чувати да не чинимо оно што није по заповестима Божјим, што није богоугодно.
Није лако уклопити духовност и веру са током данашњег живота. Али ако знамо шта нам је главно, а шта споредно, онда ћемо се, кад морамо да бирамо, одлучивати да испуњавамо оно што је главно (то је оно што је на нашу корист, што је на спасење наше душе). Христос је рекао: Џаба нам сав свет ако задобијемо, а души својој наудимо. Џаба је, дакле све задобити, а душу изгубити. Јер све земалјско је пролазно, све ће врло кратко трајати и врло брзо проћи. Све је врло кратко, а наша душа је бесмртна и она неће проћи никад.
Дакле, морамо бити свесни да смо хришћани, и морамо се трудити да будемо достојни тога. Да будемо достојни својих предака…Без обзира колико је тешко, каква су искушења, Бог ће помоћи човеку да се избори са свим искушењима, али некад ћемо заиста морати и да се жртвујемо; да се одричемо неких ствари које нису на корист, које нису добре иако су у савременом друштву можда прихваћене и подржане, иако их то друштво чак и промовише и на неки начин намеће. Ми, као хришћани, не можемо све прихватати. Не можемо живети по тим принципима, шта овај свет хвали и шта уздиже, већ по ономе што је Господу мило и што Он жели од нас.
Е сад, онај ко жели да буде хришћанин и да се духовно уздиже, њему ће Бог помоћи. Онај ко не жели… шта се ту може, ако не жели, за њега има други пут који иде на супротну страну од спасења.
Ево, још видим, у питању сте поменули „у време рачунара и интернета“. И то је јако битно. Данас је тако, рачунари су врло корисна ствар, али у исто време и врло штетна ствар. Сматрам да данашњи лјуди постају оштећени тиме што улазе у један виртуелни свет, чиме губе везу са стварношћу. Заиста би се требало максимално потрудити да не будемо зависни од интернета, рачунара и свега што нам то нуди, већ да се мало више потрудимо да се посветимо реалном животу, лјудима око себе, неким физичким „активностима“, а не само седењу за рачунаром – а то је свакако једно велико искушење данашњице.
Разговор приредио: Радован Трећи Јовичић
извор: pasaz.rs
 |
| Манастир Никоље, Пренос моштију Светог оца Николаја, 22.5.2017. |
15. април 2016.
Душан Стефановић и ја седамо на бицикле и од моје куће у Коштици упућујемо се ка манастиру Рујан. У питању је велика светиња, место на коме је штампана прва књига у Србији – Четворојеванђеље, подухват монаха Теодосија из 1537. године.
До Кадињаче има 13 километара константног успона, а ми нисмо целе зиме возили, тако да нас је изморило пењање. Успона од Кадињаче до Поникава има нешто мање, 3-4 километра. После смо се до манастира углавном спуштали. Уз Божју помоћ, стигли смо у манастир око пола шест, непосредно по завршетку вечерње службе на којој смо желели присуствовати.
Међутим, циљ нашег путовања није био осујећен. Дошли смо с намером да обавимо један духовни разговор са игуманом манастира, 34-годишњим оцем Теодосијем. Тема разговора гласи: „Духовни живот световног човека (каријера, уметност и славољубље)“.
Отац Теодосије нас је врло пријатно дочекао, премда му се нисмо најавили. (Покушавао сам 2-3 пута да га добијем на манастирски телефон, али нико ми се није јавио). Не воли да даје интервјуе нити да се на било који начин рекламира. Рекли смо му да ће то видети и чути мали број људи – они које та тема заиста занима, тако да то и није никакав маркетинг или нешто слично, већ искључиво један час веронауке. Прочитао је питања и свидела су му се, тако да је пристао на разговор.
Најпре смо око пола сата разговарали о литургији, о исповедању и неким основним православним стварима, и онда смо најзад прешли на питања. Разговор је трајао тридесетак минута, прекинут је само два пута – када су два човека поздравила оца Теодосија и узела благослов, и други пут кад је мачка ушла у просторију. Отац Теодосије је устао, љубазно јој показао правац у ком треба да се креће и затворио врата. (Како смо касније сазнали, мачка је домаћа, ту, у манастиру. Можда је послушаник који хвата мишеве…)
У наставку је суштински део овог духовног разговора.
За почетак, да ли бисте нам се могли представити? Које сте године рођени, које је Ваше световно име, какав је био Ваш световни живот, како сте упознали православлје и шта се догодило у Вама непосредно пре него што сте осетили Божји позив и замонашили се?
Монаси ретко говоре о свом личном животу, али ево у најкраћим цртама… Световно име не помињемо. То је део прошлости коју смо отписали, окренули се новом животу, а тај стари живот је завршен и не осврћемо се на њега. Ја сам родом из Далмације, био сам један од Срба у Хрватској, до 1995. Те године је била „Олуја“ и ми смо побегли у Србију.
Школовање сам наставио у Војводини, у Сомбору, где сам завршио средњу електротехничку школу. 2001. године, са својих 19 година, ступио сам у манастир.
Што се моје одлуке тиче, то је био Божји позив. Ја сам већ у најранијим годинама осећао наклоност ка духовном животу, ка вери, ка цркви… Тих пет година рата, па онда избеглиштво, итд., све то је убрзало моје сазревање, тако да сам врло рано схватио озбиљност овог нашег живота и свега што човек проживљава, и схватио сам да ми је Бог ту најнеопходнији.
Занима нас шта мислите о односу позоришта и цркве? Духовни оци често кажу да је позориште оно што настане кад се црква окрене наопачке, а опет, у народу је позориште неизоставни део културе, а култура нас асоцира на нешто што је добро.
Па сад, зависи од самог позоришта, од онога што то позориште представља, шта приказује и чиме се бави. Црква као црква, тачније, наша вера – није противна уметности. Није противна ничему што изграђује човека или друштво, али је против онога што не користи друштву; и ономе што друштву, или самом појединцу, штети. Сама уметност, ако изграђује, ако има корисне плодове – онда ће то и наша црква и наша вера свакако поздравити. Ако је то што се приказује на било који начин штетно, онда то наша црква и наша вера не могу подржати.
Међутим, у данашње време, мислим да је позориште више штетно него корисно. Зато што се не труди да кроз своје представе изграђује друштво, него више да људе забавља и да их разоноди. Забава и разонода нису баш човеку толико потребне и корисне. Да, човек треба у свом животу да има нешто што ће га одморити, што ће га релаксирати, што ће га мало забавити. Али та забава и тај одмор треба да буду корисни а не погубни за душу (да не одведу човека у грех или страст).
Тако да, све што на било који начин може користити нашој души, црква ће поздравити. Али ако то удаљава човека од спасења, ако се противи законима наше вере – шта год да је то – црква против тога мора да се бори.
Има доста изузетних уметника чија је уметност посвећена искључиво духовном стваралаштву. Свети Јован Златоусти, Владика Николај Велимировић, Јеромонах Роман, наш епископ Јустин Стефановић и тако даље. Али шта је са уметницима који свој дар поклањају свету у виду световних дела? Како један световни уметник треба да живи и ствара, а да то буде богоугодно? При томе мислим како на стваралачки процес, тако и на приватан живот.
Одговор је, негде, сличан претходном. Све што је корисно, у било ком виду уметности, треба подржати и похвалити. Наравно, не мора то да буде искључиво духовног карактера. Има много других ствари, који су ван духовности и вере, а које изграђују човека, воде га на добар пут и треба да се зна за њих.
Поменуте личности су свакако оставиле стваралаштво које је изузетно прожето духовношћу. Е сад, световна уметност, ако је накарадна, и ако тај уметник кроз своју уметност приказује страсти или грехе (на пример комедије), то се не може подржати од стране вере, јер немају ништа што изграђује човека. У том контексту је Свети Јован Кронштатски, чудотворац, врло оштре речи изрекао на рачун позоришта, негде почетком двадесетог века. Али имамо у виду да се тадашње позориште доста разликовало од данашњег у слободи изражавања. Тада је позориште заглупљивало човека: није га изграђивало него заглупљивало.
Мислим да најбоље каже апостол Павле: Све ми је слободно, али ми није све корисно. Све је слободно, али не може све да ме изграђује. Морамо се запитати да ли та уметност – којој посвећујемо време, енергију и пажњу – да ли нас изграђује, да ли нам користи, да ли је она за наше добро, или је то само дангуба и разонода.
Тежња за напретком и успехом је природна ствар. Е сад, ту се, посебно код уметника – јавља проблем славољубља. Узмимо једног човека који је свестан својих талената, има невероватне способности, који је већ направио први корак навише и почео градити велику каријеру, који има бескрајно самопоуздање које је последица вере – како у Бога тако и у себе. Како један такав човек може да гради каријеру, постиже успехе и да паралелно одолева демонима славољубља и остане на Божјем путу?
Колико схватам, тема овог питања је човеков пад у гордост приликом потизања успеха. Свакако да нам је заповеђено, од самог Господа, да ми морамо да умножавамо своје таленте и повећавамо своје способности. Али, наравно, на славу Божју и на корист наших ближњих.
Ако човек своје дарове и таленте не приписује Богу, ако не схвата да их је примио од Бога на своје добро и на добро осталих (ближњих), он ће их свакако приписати самом себи. А сви успеси које смо приписали себи, могу врло брзо да нас одведу у славољубље. Славољубље нас одводи у гордост, а гордост је највећи пад за човека. Може се приметити код многих уметника и спортиста, код великих успеха који нису пропраћени једном смиреношћу, као што рекох, може да се примети да код њих долази до славољубља и гордости, а после тога следи пад. По оној народној да ко високо лети, ниско пада, дâ се приметити да, човек који припише себи своје успехе врло брзо падне и пропадне.
У контексту вашег питања: морамо умножавати своје таленте у славу Божју, на своје добро и на добро својих ближњих, али све своје успехе приписивати искључиво дару Божјем. Јер ми, заиста, немамо ништа… као што каже апостол Павле: Немаш ништа што ниси примио, а кад си примио, што се хвалиш као да ниси примио? Ми смо примили, сви – неко један таленат, неко два, неко мање, неко више – по премудрости Божјој. Господ зна коме је шта дао, колико и зашто, и то у смирењу треба да умножавамо. Дакле, то је дар Божји и нама је заповеђено да у свом труду то умножавамо.
Господ Исус Христос нам је дао животни задатак да Будемо савршени као што је Отац наш Небески. Наглашавам, то је наш животни задатак, дакле, укључује читав наш живот. Крштењем, наша душа постаје табула раса, очишћена од сваког греха, све до првородног. Од тог тренутка, до часа наше овоземаљске смрти, ми треба да испуњавамо поменути Христов задатак. Наравно, немогуће је ођедном постати савршен. Можете ли нам дати неколико практичних савета за духовни напредак, почевши од нуле, па корак по корак?
Почетак нашег духовног живота је вера. Данас, наше друштво и ми, Срби, налазимо се у великом незнању. У великом незнању што се тиче наше сопствене вере, духовног живота, па и своје историје. Значи, почетак је да се едукујемо. Почетак је да стичемо теоријско знање, да се упознајемо са основним начелима наше православне вере. Не са обичајима! Обичаји су нешто друго, они представљају једно лепо „одело“ наше вере. Држање обичаја је лепо, али упознати се и живети са учењем Божјим, то је нешто сасвим друго. Дакле, ми на првом месту морамо да стичемо знање. Да научимо шта је то православна вера, да познајемо Јеванђеље, да познајемо Свето Писмо, да познајемо заповести Божје.
Даље – да почнемо да се трудимо. Дакле, треба да почнемо од живота у цркви. Ми смо хришћани, крштени смо, припадамо цркви. Морамо да живимо животом хришћана као црквених људи. Сматрам да је почетак тога, на првом месту, одлазак на свете литургије. Недељом, празником, колико смо у могућности (али не треба прескакати).
Даље – треба се обраћати свом духовнику, да нас он полако усмерава: шта је то за нас корисно, шта нам је потребно. У свакој професији, у сваком виду човековог живота, ми морамо имати неког учитеља који ће нам помоћи да савладамо „шта“ и „како“ да треба да чинимо да бисмо то занимање савладали. Тако и у духовном животу морамо да имамо некога ко нас упућује, ко нас саветује, ко нам помаже и ко нас води. То је, на првом месту, свештенство – духовници.
Онда, када већ редовно посећујемо литургију, по мери својих могућности почињемо да држимо пост. Христос је рекао да су пост и молитва две највеће духовне врлине које човек треба да практикује.
Дакле, пост, молитва… па исповест својих грехова, причешћивање пречистим тајнама Христовим. То су „канали“ кроз које силази благодат Божја, односно Дух Свети испуњава нашу душу. То је оно семе које је – каже Христос у Јеванђелју – посејано; и, дан-ноћ, пролази, то семе полако узраста а човек и не примећује како оно расте, а оно расте!
Тако и ми, у духовном животу; крећемо од неког почетка и, мало по мало, ми јачамо, узрастамо, и тако смо све ближи Богу, тако смо болји хришћани и тако смо на путу спасења своје душе. Духовни живот није лак, посебно у данашње време кад су праве вредности у великој борби за опстанак, и заиста треба да се трудимо и боримо да те праве вредности испунимо.
Да ли бисте нам, за крај, дали неколико савета за духовно усавршавање? Дакле, у време рачунара и интернета, капитализма и корупције, либерализма који од филозофије слободе поприма обличје патологије – како се можемо остати у таквом свету, прилагодити се и уклопити у свет, а да останемо Божја деца на Божјем путу? Или, просто речено – какав треба да буде духовни развој световног човека?
На првом месту морамо бити свесни ко смо и шта смо ми. Морамо бити свесни да смо ми хришћани, дакле, следимо Христа и његове заповести. Најпре треба да се разграничи шта је нама (хришћанима) дозволјено, а шта није. Или, по апостолу Павлу – шта нас изграђује, а шта нам штети. Као што малопре рекох, морамо познавати основе наше вере, морамо веровати у Господа и његово присуство у нашем животу, и морамо се чувати да не чинимо оно што није по заповестима Божјим, што није богоугодно.
Није лако уклопити духовност и веру са током данашњег живота. Али ако знамо шта нам је главно, а шта споредно, онда ћемо се, кад морамо да бирамо, одлучивати да испуњавамо оно што је главно (то је оно што је на нашу корист, што је на спасење наше душе). Христос је рекао: Џаба нам сав свет ако задобијемо, а души својој наудимо. Џаба је, дакле све задобити, а душу изгубити. Јер све земалјско је пролазно, све ће врло кратко трајати и врло брзо проћи. Све је врло кратко, а наша душа је бесмртна и она неће проћи никад.
Дакле, морамо бити свесни да смо хришћани, и морамо се трудити да будемо достојни тога. Да будемо достојни својих предака…Без обзира колико је тешко, каква су искушења, Бог ће помоћи човеку да се избори са свим искушењима, али некад ћемо заиста морати и да се жртвујемо; да се одричемо неких ствари које нису на корист, које нису добре иако су у савременом друштву можда прихваћене и подржане, иако их то друштво чак и промовише и на неки начин намеће. Ми, као хришћани, не можемо све прихватати. Не можемо живети по тим принципима, шта овај свет хвали и шта уздиже, већ по ономе што је Господу мило и што Он жели од нас.
Е сад, онај ко жели да буде хришћанин и да се духовно уздиже, њему ће Бог помоћи. Онај ко не жели… шта се ту може, ако не жели, за њега има други пут који иде на супротну страну од спасења.
Ево, још видим, у питању сте поменули „у време рачунара и интернета“. И то је јако битно. Данас је тако, рачунари су врло корисна ствар, али у исто време и врло штетна ствар. Сматрам да данашњи лјуди постају оштећени тиме што улазе у један виртуелни свет, чиме губе везу са стварношћу. Заиста би се требало максимално потрудити да не будемо зависни од интернета, рачунара и свега што нам то нуди, већ да се мало више потрудимо да се посветимо реалном животу, лјудима око себе, неким физичким „активностима“, а не само седењу за рачунаром – а то је свакако једно велико искушење данашњице.
Разговор приредио: Радован Трећи Јовичић
извор: pasaz.rs
Нема коментара:
Постави коментар