Ову причу ми је испричао мој деда, непосредни учесник догађаја о ком ћу писати.
Мој деда Фјодор Сидорович је отишао на фронт 1941. године. Распоредили су га у 282. пешадијски пук, 19. дивизије. Борбе на Западном фронту су биле веома жестоке у првим месецима рата, и већ у августу 1941. године он је био тешко рањен у главу, обе ноге и десну руку. Након што је прездравио ране, био је послат на Балтички фронт. Радосну вест о Победи деда је чуо у болници, јер је мало раније, у фебруару 1945. године, био по други пут рањен гелером од мине у извиђачкој акцији у рејону Либаве у данашњој Летонији. За ратне заслуге Фјодор Сидорович је био одликован орденом Црвене Звезде и другим ордењем и одличјима. Он није пуно волео да се присећа ратних година и на питања ближњих је само мрко ћутао. Међутим, деда је с лакоћом причао о једном, њему врло драгом, догађају из рата. Он је себе сматрао верником, иако никад није свима показивао своја верска убеђења. Пламен вере, који је он пронео кроз Голготу светског рата, потицао је од његових родитеља. И присећајући се своје мајке, деда је са сузама у очима причао о следећем чуду.
Била је 1944. година. У ваздуху је провејавала победа, али и смрт није тако лако одступала. Бојно поље, обавијено димом и мирисом гарежи, било је засејано неексплодираним гранатама. Гробну тишину је с времена на време прекидао покоји рафал. У једном од ровова седела су три руска војника – Сидор, Василије и Фјодор. Ћутке су пушили, заокупљени својим мислима.
Сидор је био са села. Рано је остао без оца и мајке, те је навикао да часно подноси животне невоље. Научио је да управља вршалицом и постао један од највреднијих тежака свог родног колхоза.
У сређен и срећан Василијев живот, рат је упао, као изненадни камен кроз прозор. Код куће је оставио љубљену жену и шесторо деце.
Фјодор, мој деда, је у том тренутку мислио на своју мајку. Рат ју је затекао тешко болесну, а он се бринуо о њој. Болесној мајци је била потребна нега. Нико од рођака није остао на овом свету, али је Мајци Русији њен син био потребнији. Фјодор се често сећао тренутка растанка, када га је мајка пољубила у чело и широко осенила крстом. Рекла му је: «Нека те чува Господ, синко!».
У том тренутку, када су њих тројица били заузети својим мислима, у ров се спустио старац. Добрих очију, са залиском, у платненој кошуљи. Чинило им се да су га већ негде видели, али нису могли тачно да се сете где. Толики су пут пребили, толико чизама истрошили... Никоме није пало на памет да га упита откуда се он ту створио, иако је то било сасвим чудно, да један чича пређе преко минског поља, под звиждуцима лутајућих метака.
Чуда у рату не задивљују. Сама чињеница да си жив, већ је сама по себи чудо.
И ту се Сидор досетио, да је он видео тог старца – у свом дому. Тамо у источном ћошку сељачке куће, стајала је икона Светог Николе. Његова покојна мајка је често пред њом узносила своје молитве Господу.
— Чича, када ће се завршити овај проклети рат? — срамежљиво га је упитао Фјодор.
— Ускоро, ускоро, децо! — одговорио је добродушни старац и тајанствено наставио: — Али овај рат неће бити последњи, још ће се тући четири коња и победиће – црвени коњ!
Раговор је прекинула рика непријатељског авиона. Одзвањала је наредба официра: «Оружје на готовс!». Старац се тихо усправио и успео се из рова.
Фјодор је хтео да довикне непознатом деди да у рову сачека да прође непријатељски напад, али од њега већ није било ни трага. Тада је он схватио да их је управо посетио Свети Никола. Било му је жао што је сусрет био тако кратак, – Фјодор је пожело да пита како је његовој мајци. И истог часа је схватио да Свети Никола није тек тако био са њима, значи да се неко баш у то време усрдно молио пред иконом Светитеља, и не само за свог сина, већ и за сваког руског војника – живог и мртвог, који је положио живот за своје другове на пољу боја.
С руског Александар Ђокић
Монах Варсонуфије (Кузњецов)
извор: www.pravoslavie.ru
22.5.2017.
Мој деда Фјодор Сидорович је отишао на фронт 1941. године. Распоредили су га у 282. пешадијски пук, 19. дивизије. Борбе на Западном фронту су биле веома жестоке у првим месецима рата, и већ у августу 1941. године он је био тешко рањен у главу, обе ноге и десну руку. Након што је прездравио ране, био је послат на Балтички фронт. Радосну вест о Победи деда је чуо у болници, јер је мало раније, у фебруару 1945. године, био по други пут рањен гелером од мине у извиђачкој акцији у рејону Либаве у данашњој Летонији. За ратне заслуге Фјодор Сидорович је био одликован орденом Црвене Звезде и другим ордењем и одличјима. Он није пуно волео да се присећа ратних година и на питања ближњих је само мрко ћутао. Међутим, деда је с лакоћом причао о једном, њему врло драгом, догађају из рата. Он је себе сматрао верником, иако никад није свима показивао своја верска убеђења. Пламен вере, који је он пронео кроз Голготу светског рата, потицао је од његових родитеља. И присећајући се своје мајке, деда је са сузама у очима причао о следећем чуду.
Била је 1944. година. У ваздуху је провејавала победа, али и смрт није тако лако одступала. Бојно поље, обавијено димом и мирисом гарежи, било је засејано неексплодираним гранатама. Гробну тишину је с времена на време прекидао покоји рафал. У једном од ровова седела су три руска војника – Сидор, Василије и Фјодор. Ћутке су пушили, заокупљени својим мислима.
Сидор је био са села. Рано је остао без оца и мајке, те је навикао да часно подноси животне невоље. Научио је да управља вршалицом и постао један од највреднијих тежака свог родног колхоза.
У сређен и срећан Василијев живот, рат је упао, као изненадни камен кроз прозор. Код куће је оставио љубљену жену и шесторо деце.
Фјодор, мој деда, је у том тренутку мислио на своју мајку. Рат ју је затекао тешко болесну, а он се бринуо о њој. Болесној мајци је била потребна нега. Нико од рођака није остао на овом свету, али је Мајци Русији њен син био потребнији. Фјодор се често сећао тренутка растанка, када га је мајка пољубила у чело и широко осенила крстом. Рекла му је: «Нека те чува Господ, синко!».
У том тренутку, када су њих тројица били заузети својим мислима, у ров се спустио старац. Добрих очију, са залиском, у платненој кошуљи. Чинило им се да су га већ негде видели, али нису могли тачно да се сете где. Толики су пут пребили, толико чизама истрошили... Никоме није пало на памет да га упита откуда се он ту створио, иако је то било сасвим чудно, да један чича пређе преко минског поља, под звиждуцима лутајућих метака.
Чуда у рату не задивљују. Сама чињеница да си жив, већ је сама по себи чудо.
И ту се Сидор досетио, да је он видео тог старца – у свом дому. Тамо у источном ћошку сељачке куће, стајала је икона Светог Николе. Његова покојна мајка је често пред њом узносила своје молитве Господу.
— Чича, када ће се завршити овај проклети рат? — срамежљиво га је упитао Фјодор.
— Ускоро, ускоро, децо! — одговорио је добродушни старац и тајанствено наставио: — Али овај рат неће бити последњи, још ће се тући четири коња и победиће – црвени коњ!
Раговор је прекинула рика непријатељског авиона. Одзвањала је наредба официра: «Оружје на готовс!». Старац се тихо усправио и успео се из рова.
Фјодор је хтео да довикне непознатом деди да у рову сачека да прође непријатељски напад, али од њега већ није било ни трага. Тада је он схватио да их је управо посетио Свети Никола. Било му је жао што је сусрет био тако кратак, – Фјодор је пожело да пита како је његовој мајци. И истог часа је схватио да Свети Никола није тек тако био са њима, значи да се неко баш у то време усрдно молио пред иконом Светитеља, и не само за свог сина, већ и за сваког руског војника – живог и мртвог, који је положио живот за своје другове на пољу боја.
С руског Александар Ђокић
Монах Варсонуфије (Кузњецов)
извор: www.pravoslavie.ru
22.5.2017.
Нема коментара:
Постави коментар