Опоменуло га је, можда, кликтање орлова. Виђао их је и раније, али сад му је тек постало јасно зашто му се обраћају.
Свети Василије стоји изнад Бјелопавлићке равнице и посматра Острошку греду која се уздиже са супротне стране. Сећа се Завале и Поповог поља. Горе, изнад високог Острога, пар орлова прави неједнаке елипсе. Затим се губе. Не одлећу, већ као да се утапају у камен. Уместо њих, назире се од околног стења тек нешто правилнији, крупним камењем озидан зид. Исаијина црква. Оног Исаије чији траг прати откако је дошао у Оногошт. Којег на јави никада није упознао, али се у молитви са њим вазда сусретао. При обиласцима митрополије наилазио је и на монахе Исаијиног тешко приступачног манастирчића, подигнутог у стени.
Један од тих калуђера причао је да су, године хиљаду шесто десете, или седам хиљада стотину и неке од постања света, приликом напада на Бјелопавлиће, баш ту изнад, на Планиници, Турци спалили мошти преподобног Исаије. Или то беше преподобни сам, буктиња која приповеда?
Један од стараца води га у Исаијину испосницу. Или му то преподобни сам открива место будућег подвига?
Из ноћи у ноћ, Свети Василије бди и моли се. У хладној острошкој стени, а топлоте ради Божије. Изјутра, служи у острошкој пећини. Дању, са још неколицином пристиглих монаха и искушеника, довлачи камење и обнавља Исаијину црквицу – Храм Ваведења пресвете Богородице.
Ту је и унук преподобног Исаије – такође Исаија, Рончевић, из Попа, будући игуман острошки. Уз благослов митрополита, игуман Исаија, 1665. године, на месту испоснице у којој се подвизавао његов свети ђед, Исаија од Оногошта,подиже Цркву Часног Крста. Из стене, камен по камен, без скела, ниче још једна богомоља.
“Ено од Бога црквице!”, чуде се Црногорци. “Ено чуда у Острошку греду!”
Подижу се и монашке келије. Клеше се понеки степеник. Две године касније, на Острог долази најбољи живописац, Јован. Онај исти који је живописао Пиву и капеле у Морачи. Долази заједно са својим учеником Радулом. Учени Игуман Исаија, пореклом из добростојеће куће, жели да своју задужбину украси најлепшим фрескама.
Свети Василије прелази у другу испосницу, у близини нове цркве. Док се на освећеној стени Цркве Часног крста пројављује лик Сведржитеља, Свети Василије својим присуством освећује још један острошки камен.
Анастасија - Весна Илић
Свети Василије стоји изнад Бјелопавлићке равнице и посматра Острошку греду која се уздиже са супротне стране. Сећа се Завале и Поповог поља. Горе, изнад високог Острога, пар орлова прави неједнаке елипсе. Затим се губе. Не одлећу, већ као да се утапају у камен. Уместо њих, назире се од околног стења тек нешто правилнији, крупним камењем озидан зид. Исаијина црква. Оног Исаије чији траг прати откако је дошао у Оногошт. Којег на јави никада није упознао, али се у молитви са њим вазда сусретао. При обиласцима митрополије наилазио је и на монахе Исаијиног тешко приступачног манастирчића, подигнутог у стени.
Један од тих калуђера причао је да су, године хиљаду шесто десете, или седам хиљада стотину и неке од постања света, приликом напада на Бјелопавлиће, баш ту изнад, на Планиници, Турци спалили мошти преподобног Исаије. Или то беше преподобни сам, буктиња која приповеда?
Један од стараца води га у Исаијину испосницу. Или му то преподобни сам открива место будућег подвига?
Из ноћи у ноћ, Свети Василије бди и моли се. У хладној острошкој стени, а топлоте ради Божије. Изјутра, служи у острошкој пећини. Дању, са још неколицином пристиглих монаха и искушеника, довлачи камење и обнавља Исаијину црквицу – Храм Ваведења пресвете Богородице.
Ту је и унук преподобног Исаије – такође Исаија, Рончевић, из Попа, будући игуман острошки. Уз благослов митрополита, игуман Исаија, 1665. године, на месту испоснице у којој се подвизавао његов свети ђед, Исаија од Оногошта,подиже Цркву Часног Крста. Из стене, камен по камен, без скела, ниче још једна богомоља.
“Ено од Бога црквице!”, чуде се Црногорци. “Ено чуда у Острошку греду!”
Подижу се и монашке келије. Клеше се понеки степеник. Две године касније, на Острог долази најбољи живописац, Јован. Онај исти који је живописао Пиву и капеле у Морачи. Долази заједно са својим учеником Радулом. Учени Игуман Исаија, пореклом из добростојеће куће, жели да своју задужбину украси најлепшим фрескама.
Свети Василије прелази у другу испосницу, у близини нове цркве. Док се на освећеној стени Цркве Часног крста пројављује лик Сведржитеља, Свети Василије својим присуством освећује још један острошки камен.
Анастасија - Весна Илић
Нема коментара:
Постави коментар