Слушао сам људе који су доживели исцелења, људе који су код Светог Василија пронашли веру. Ја код Светог Василија нисам доживео велика чуда, али јесам више малих. А и да нисам, сам долазак пред његов кивот у Острошкој стени увек ми је отварао прозор у Небеса.
Кад смо пре тачно десет година припремали филм о Светом Василију Острошком, због сплета околности снимили смо само мали документарни филм са уметничким украсима "Сусрет под Острогом". Данима, а више ноћима, кад се око светога нису тискали ходочасници, боравио сам у његовој близини. Тешко је било где наћи такав мир и мало је места на којима се осећа тако блиско присуство светости као у малој црквици у стени. Сви смо се осећали страхопоштовање умирено љубављу светог.
Сећам се како је мој пријатељ Циле - Драган Ракићевић, сниматељ са којим сам радио и филмове о Светом Николају и Ави Јустину чудесно лебдео изнад светитељевих моштију да иза кивота намести камеру. Сећам се и како сам без страха седео у хеликоптеру отворених врата, без сигурносног појаса (имали смо један и дао сам га Цилету, он је ипак држао камеру а ја само мали фото-апарат, са жељом да видим и са неба прелепи Острог и направим и ја неку фотографију. Као дете жељан и да се коначно возим хеликоптером и да се небески радујем призору Острога који ме је дочекивао са истом лепотом и кад сам га гледао одоздо, са пута.
Али човеку никад доста. Хвала Богу и Светом Василију, не испадох кад се хеликоптер при окретима драматично нагињао на страну.
Сећам се како смо без умора пратили ходочаснике по острошким падинама и учествовали у моћној Литургији на отвореном.
И све време Острог је одјекивао стиховима - "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!"
Сви смо то певушили, по цео дан.
Ипак, највише памтим свој први сусрет са Светим Василијем, сад већ давне 1994. године.
Тада сам био (мало старији :) ) студент Теологије. Пошто сам оставио свој редитељски посао у позоришту, покојни пријатељ, глумац Данило Лазовић, запослио ме је привремено у својој малој фирми за позоришну и ТВ продукцију где сам му понешто помагао а породици доносио плату. Стицајем околности испало је и да треба да будем водич-преводилац једној руској ТВ-екипи која је пратила руског патријарха Алексеја у посети Српским земљама. Јурили смо за патријарсима, снимали шта смо стигли, а кад је требало да се упутимо у Херцеговину морали смо због нашег спорог комбија да прескочимо Требиње и идемо право у Острог, да тамо дочекамо оба патријарха. Био сам посебно узбуђен због прве посете чувеном манастиру. Раније као невернику није ми падало на памет да одем макар туристички до Острога. Једва сам поред Далмације ишао и на црногорско море.
Запамтио сам троје из руске екипе. Редитељку, благу и побожну жену која се борила са дугогодишњим последицама озрачења у Чернобиљу, новинара – достојанственог и помало крутог младог руског националисту и сниматеља – старијег, питомог и љубазног човека искреног комунисту, а упечатљив је био и наш возач комбија, дорћолац.
Пао је мрак. Почео је да дува јак ветар, спремала се олуја. Велики комби се с муком пео узаним путем према горњем манастиру. Руси, ненавикнути на драматичне серпентине, са поприличним страхом звирили су кроз прозоре у мрак, а симпатични возач је избацивао мангупске шале. На српском. Нисам баш све преводио.
Некако смо стигли до горњег манастира и изашли на ветар. Који је носио около гранчице и подизао прашину. Дочекао нас је монах са једним момком, вероватно младим богословом или искушеником.
Пошто смо монаху коме се дуга брада вијорила на ветру објаснили да ми нисмо део делегације, него само претходница, он нас је брзим кораком увео код Светог Василија.
Сагнутих глава ушли смо до кивота кроз пролаз уклесан у стени . Највише је морао да се савије високи новинар. Без икаквог увода, енергични монах је подигао поклопац кивота. Он и богослов запевали су тропар Светом Василију.
И тада сам можда и први пут скоро чулно осетио како се отварају врата Оног Царства, друге, реалније Реалности. Олујни ветар заменила је олуја Духа Светога.
Не сећам се шта сам тачно шта смо тамо радили. Пао сам испред кивота, челом о камен, целивао мошти и у сузама изашао напоље.
Више нисмо ни примећивали ветар.
Никад, али заиста никад нисам као тада у Острогу видео тако наглу и драматичну промену у људима.
Редитељка је скоро ридала понављајући полусувисло како је обишла многе светиње, али да тако нешто никад и нигде није доживела. Никад и нигде. Достојанствени новинар је први пут показао своје дечије збуњено лице. Остао је без речи. Само је зурио некуд у мрак. А добри и љубазни комуниста постао је у том тренутку први пут (да сам га ја видео) нервозан, бесан, на ивици хистерије. Просто је тражио свађу.
Пошто се нешто са распоредом искомпликовало, испоставило се да треба да сиђемо поново до Доњег манастира. Дорћолац, симпатични причљиви мангуп, ућутао се и док смо силазили, очију раширених као код најневинијег детета стидљиво ме питао ко је тај Свети Василије и где може нешто да прочита о њему...
Касније сам више пута долазио у Острог, углавном због мисионарских послова које сам радио са благословом доброг владике Јована, тада острошког игумана. И увек сам се пред кивотом Светог Василија осећао слично, као да прилазим некоме коме верујем, кога поштујем и мало због својих слабости и стрепим пред њим, али се све време осећам привучен његовом љубављу као небеским магнетом. И увек сузе радости у очима.
На једном од снимања под Острогом био сам кум на крштењу двојици сјајних момака из екипе, сниматељима Зорану - Кизи и Ђорђу, сад су већ мужеви и очеви. И опет сам видео она детиње чиста лица која се откривају само у близини некога коме можемо без остатка да верујемо. Нашем Светом Василију.
Ето, за сада толико, имао сам потребу да ово о чему често причам први пут и запишем. Као мали допринос великој слави. Слави Светог Василија Острошког.
Свети Василије, моли Бога за нас!
ђакон Ненад Илић
Кад смо пре тачно десет година припремали филм о Светом Василију Острошком, због сплета околности снимили смо само мали документарни филм са уметничким украсима "Сусрет под Острогом". Данима, а више ноћима, кад се око светога нису тискали ходочасници, боравио сам у његовој близини. Тешко је било где наћи такав мир и мало је места на којима се осећа тако блиско присуство светости као у малој црквици у стени. Сви смо се осећали страхопоштовање умирено љубављу светог.
 |
| Поглед на манастир Острог из хеликоптера |
Али човеку никад доста. Хвала Богу и Светом Василију, не испадох кад се хеликоптер при окретима драматично нагињао на страну.
Сећам се како смо без умора пратили ходочаснике по острошким падинама и учествовали у моћној Литургији на отвореном.
И све време Острог је одјекивао стиховима - "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!"
Сви смо то певушили, по цео дан.
Ипак, највише памтим свој први сусрет са Светим Василијем, сад већ давне 1994. године.
Тада сам био (мало старији :) ) студент Теологије. Пошто сам оставио свој редитељски посао у позоришту, покојни пријатељ, глумац Данило Лазовић, запослио ме је привремено у својој малој фирми за позоришну и ТВ продукцију где сам му понешто помагао а породици доносио плату. Стицајем околности испало је и да треба да будем водич-преводилац једној руској ТВ-екипи која је пратила руског патријарха Алексеја у посети Српским земљама. Јурили смо за патријарсима, снимали шта смо стигли, а кад је требало да се упутимо у Херцеговину морали смо због нашег спорог комбија да прескочимо Требиње и идемо право у Острог, да тамо дочекамо оба патријарха. Био сам посебно узбуђен због прве посете чувеном манастиру. Раније као невернику није ми падало на памет да одем макар туристички до Острога. Једва сам поред Далмације ишао и на црногорско море.
Запамтио сам троје из руске екипе. Редитељку, благу и побожну жену која се борила са дугогодишњим последицама озрачења у Чернобиљу, новинара – достојанственог и помало крутог младог руског националисту и сниматеља – старијег, питомог и љубазног човека искреног комунисту, а упечатљив је био и наш возач комбија, дорћолац.
Пао је мрак. Почео је да дува јак ветар, спремала се олуја. Велики комби се с муком пео узаним путем према горњем манастиру. Руси, ненавикнути на драматичне серпентине, са поприличним страхом звирили су кроз прозоре у мрак, а симпатични возач је избацивао мангупске шале. На српском. Нисам баш све преводио.
Некако смо стигли до горњег манастира и изашли на ветар. Који је носио около гранчице и подизао прашину. Дочекао нас је монах са једним момком, вероватно младим богословом или искушеником.
Пошто смо монаху коме се дуга брада вијорила на ветру објаснили да ми нисмо део делегације, него само претходница, он нас је брзим кораком увео код Светог Василија.
Сагнутих глава ушли смо до кивота кроз пролаз уклесан у стени . Највише је морао да се савије високи новинар. Без икаквог увода, енергични монах је подигао поклопац кивота. Он и богослов запевали су тропар Светом Василију.
И тада сам можда и први пут скоро чулно осетио како се отварају врата Оног Царства, друге, реалније Реалности. Олујни ветар заменила је олуја Духа Светога.
Не сећам се шта сам тачно шта смо тамо радили. Пао сам испред кивота, челом о камен, целивао мошти и у сузама изашао напоље.
Више нисмо ни примећивали ветар.
Никад, али заиста никад нисам као тада у Острогу видео тако наглу и драматичну промену у људима.
Редитељка је скоро ридала понављајући полусувисло како је обишла многе светиње, али да тако нешто никад и нигде није доживела. Никад и нигде. Достојанствени новинар је први пут показао своје дечије збуњено лице. Остао је без речи. Само је зурио некуд у мрак. А добри и љубазни комуниста постао је у том тренутку први пут (да сам га ја видео) нервозан, бесан, на ивици хистерије. Просто је тражио свађу.
Пошто се нешто са распоредом искомпликовало, испоставило се да треба да сиђемо поново до Доњег манастира. Дорћолац, симпатични причљиви мангуп, ућутао се и док смо силазили, очију раширених као код најневинијег детета стидљиво ме питао ко је тај Свети Василије и где може нешто да прочита о њему...
Касније сам више пута долазио у Острог, углавном због мисионарских послова које сам радио са благословом доброг владике Јована, тада острошког игумана. И увек сам се пред кивотом Светог Василија осећао слично, као да прилазим некоме коме верујем, кога поштујем и мало због својих слабости и стрепим пред њим, али се све време осећам привучен његовом љубављу као небеским магнетом. И увек сузе радости у очима.
На једном од снимања под Острогом био сам кум на крштењу двојици сјајних момака из екипе, сниматељима Зорану - Кизи и Ђорђу, сад су већ мужеви и очеви. И опет сам видео она детиње чиста лица која се откривају само у близини некога коме можемо без остатка да верујемо. Нашем Светом Василију.
Ето, за сада толико, имао сам потребу да ово о чему често причам први пут и запишем. Као мали допринос великој слави. Слави Светог Василија Острошког.
Свети Василије, моли Бога за нас!
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар