Признање сачињавају уникатна златопечатна повеља и икона Преображења Господњег, када се уручује добитнику у Жичи. Књижевном делу добитника посвећује се зборник радова са скупа који се одржава у оквиру манифестације Жички духовни сабор, Преображење 2017.
У Краљеву, о Спасовдану 2017. године
Образложење
Поезија Моша Одаловића углавном укида границу између поезије за децу и поезије за одрасле, што подразумева и давнашњи, али и сасвим модеран квалитет. Чинилац исконске, митске непосредности нагло је добио на цени у доба модерног преиспитивања поезије, а детињство (као отац човека) ушло је у фокус нових песничких сагледавања. Мошо Одаловић пева са живахне стајне тачке детињства. У детињство тегобно и у кошницу своје многочлане породице смешта свој лични лирски мит, као и одушевљење што се стално обнавља. Фигуре блиских, а нарочито мајке – чији лик уверљиво узраста до богородичиног прволика – чине фину сакралну потку ове поезије. Јер човек је, према песнику, „зрнце васионе“ и космонаути немају шта да пронађу у превисоким висинама, мимо онога што су могли у непосредном животном окружењу, међу својима.
Одрастање и зревање на базичном и страдалном простору српског предања и савремености утискује у песме Моше Одаловића додатни, дубок, али не и таман тон. Из ових песама местимице допире милогласје староштокавског говора и дах српскословенске основности којој се дивио и авангардист Растко Петровић. С подразумеваним епским Косовом кроз Одаловића проговара лирско Косово, најпре кроз упослену древну симболику пчеле. Као у старосрбијанским усменим песмама, људи су пчеле што се окупљају у храму-кошници, у литургијском брују, а пчеле су и посредници између рајске оностраности и ове стране живота.
Из такве традицијске подлоге могла је узрасти Одаловићева визија Жиче као чеда пчелињег труда и љубави, један од најизразитијих домета његове непатворене лирске духовности, што саговорнике испрва тражи у деци, а потом и у онима што се безазленства нису одрекли.
Драган Хамовић
Момчило Мошо Одаловић је рођен 1. априла 1947. године у Старом Грацком код Липљана на Косову. Основну школу похађа у завичају, гимназију у Косовској Митровици. У Приштини студира књижевност, потом ради као новинар листа „Јединство“ и уређује дечји лист „Ђурђевак“. Већ дуго живи у Смедереву.
Важније књиге поезије и прозе: Мама је глагол од глагола радити (1986), Неко је украо ласту (1987), Ветар ми однео панталоне (1991), Лирски покер (са Д. Трифуновићем, Љ. Ршумовићем и Д. Радуловићем, 1994), Тако је било, пчеле ми (1995), Јабуко мирисна (1997), Косовчице (1998), Петорица из српског (са Д. Трифуновићем, Д. Ерићем, Љ. Ршумовићем и Д. Радуловићем, 1999), Завичајни буквар (2001), Чаролије разнолије (2004), Поправљамо низбрдице (2006), Где је лампино дете (2008), Жича пчелино чедо (2009), Молитва за маму (2011), Твоја звезда будалица (2014), Добро јутро, Велика Хочо (2017).
За књижевни рад добио је, поред других, и ове награде: Вукову, „Десанка Максимовић“, „Грачаничку повељу“, „Лазар Вучковић“, Политикиног забавника, „Невен“, Змајевих дечјих игара, „Златни кључић Смедерева“…
извор: infokraljevo.com
Нема коментара:
Постави коментар