Смрт објашњена од тешко болесне девојчице

   “Не плашим се да умрем. Нисам рођена за овај живот!“

   Смрт објашњена од стране дјевојчице која болује од карцинома у терминалном стадијуму
Могу вам потврдити да сам као онколог са двадесет девет година професионалног ис­куства одрастао и промијенио се уз драме које преживљавају моји пацијенти. Ми и не познајемо нашу праву димензију све док, су­очени са несрећом, не откријемо да смо способни да идемо даље.
                                          
   Сусрет са анђелом

   Са тугом се сјећам Онколошке болнице у Пернамбуку, у Бразилу, у којој сам започео своје прве про­фесионалне кораке. Почео сам да обилазим дјечије одјељење и врло брзо сам се заинтересовао за онко­педијатрију. Преживљавао сам драме мојих малих пацијената, невиних жртава рака. Када ми се родила прва кћерка почео сам да дрхтим при самом погледу на дјечију патњу.
   Све док једног дана један анђео није прошао по­ред мене! Мој анђео је узео лик једанаестогодишње дјевојчице, која је годинама била изложена разним третманима, инјекцијама и непријатностима про­узрокованим хемио и радио терапијом. Али никада нисам видио мог анђела да посустаје. Често сам је гледао како плаче; видио сам и страх у њеним оки­цама; али, то је људски!
   Једнога дана, пошто сам стигао раније у болни­цу, нашао сам мог малог анђела самог у соби. Питао сам је гдје јој је мајка. Ни дан-данас не успијевам да испричам шта ми је одговорила а да не осјетим ду­боку тугу.
„Знаш, рекла ми је, моја мајка понекад изиђе из собе да би кријући плакала у ходнику… Кад ја умрем, она ће бити тужна, носталгична. Али ја се не бојим смрти. Ја нисам рођена за овај живот!“
   „А шта је за тебе смрт, злато моје?“
   „Знаш, када смо мали, понекад спавамо у кревету наших родитеља и сјутрадан се пробудимо у нашем кревету, зар не? (Сјетио сам се мојих кћерки које су тада имале шест и двије године и са којима сам ра­дио управо исту ствар). То је исто. Једнога дана ћу заспати и мој Отац ће доћи да ме узме. Пробудићу се у Његовој кући, у мом правом животу!“

   Носталгија је љубав која остаје

   Био сам запрепаштен, нисам знао шта да кажем. Био сам потресен том раном зрелошћу окованом па­тњом, визијом и духовношћу ове дјевојчице.
   „И моја мајка ће бити веома тужна, носталгична“, наставила је она.
   Потресен, задржавајући сузе, питао сам је:
   „А шта за тебе значи носталгија, злато?“
   „Носталгија је љубав која остаје!“
   Данас чикам било кога да дâ бољу дефиницију ријечи носталгија: то је љубав која остаје!
Мој анђео је отишао прије много година. Али ми је оставила велику лекцију која је допринијела да свој живот учиним бољим, да будем што човјечнији и пажљивији према својим пацијентима, да поново промислим о сопственим вриједностима. Кад падне ноћ, ако је небо ведро и ако видим звијезду, назовем је „мој анђео“ који сија и блиста на небу. Замишљам да је она сјајна звијезда у новој и вјечној кући.
   Хвала ти мој мали анђеле, за прелијепи живот који си имала, за лекције којима си нас подучила, за помоћ коју си пружила. Како је дивна ствар што носталгија постоји. Љубав која је остала је вјечна.

Rogério Brandão, „La mort expliquée par une petite fille atteinte d’un cancer en phase terminale“, Aleteia Brésil, 03. mars 2015.

   Са француског превела Драгана Маројевић
   Преузето: часопис Свевиђе, бр. 108/2017.
   извор: eparhija-zicka.rs