Translate

08. јун 2021.

Мисија Цркве као служба Ријечи

    

   Хришћанство је плод Откривења Божијег, Његовог јављања и ступања у дијалог са човјеком. Цјелокупна историја Цркве у знаку је свједочења оваплоћене Ријечи и апостолске проповиједи о ономе што су видјели, чули и рукама опипали (1Јн. 1,1). Према томе, црквена мисија извире из свједочења о заједничарењу и служењу Ријечи и то је њен суштински, унутрашњи смисао. Свједочење ”свега што се нас ради збило” мора да узме у обзир историјске околности и промјене у свијету али пазећи да се прилагођавањем њима не искриви свједочена истина. То значи да је једини сигуран метод мисије укотвљеност у литургијско-подвижнички етос Цркве. Потребно је у датим околностима ”стварати нове ријечи’, али држећи се црквеног предањског духа. Да би се избјегла опасност да Црква постане носилац других активности и задатака, које можда могу да изгледају и религиозно и духовно, а често су у служби националистичких, политичких или секташких циљева, потребно је да у средишту њене мисије буде – Христос и Његово Јеванђеље.

   Свето писмо нам показује да рађање вјере долази након слушања и усвајања ријечи Божије. Због њене благодатне силе, Јеванђелист Лука назива цјелокупан Домострој спасења ”ријечју благодати Божије” (Дјела. 20,32). Kао жива, благодатна сила, она дејствује у човјеку чудотворно и животворно, ако је човјек слуша са вјером и прима вјером (1 Сол. 2,13). Многи Kоринћани, на примјер, који су били незнабошци и веома лошег владања чули су, повјеровали, и крстили се (1 Kор. 6, 11). Иако су многи од њих дошли да чују Павла вођени различитим мотивима, чак и пуком радозналошћу, слушајући повјеровали су, због Божије силе која је дјеловала на њих; и повјеровавши, крстили су се, и тако се везали за Христа и постали Његови. У Дјелима апостолским описана је Петрова проповијед и изливање Духа Светога на народ непосредно након што су је чули: Док Петар још говораше ове ријечи, сиђе Дух Свети на све који слушаху ријеч (Дјела. 10,44).

Храм Светог архангела Гаврила, Борач
Епархија жичка

   Зато мисију Цркве треба схватити превасходно као службу Ријечи. Данас је, нажалост, мисија често ”оспољена” тако да ”задобијање” људи не значи и отварање њихових срца за оно што је ”једино потребно”. Неопходно је, стога, да и вршиоци мисије, прије свега свештеници као пастири народа, буду истински погружени у Тајну Цркве, у њен подвижнички и мистиријски амбијент и тако да постану ”ловци људи”, као преносиоци благодати и дарова Светога Духа. Потребно је да као свештенослужитељи градимо наше ријечи на служењу Ријечи, имајући непрестано на уму да ми настављамо дјело оних који су своје свједочанство утемељили на жртви и мученичкој смрти. Велики подвижници и учитељи црквеног живота снажно су наглашавали богослужбену димензију црквене мисије. Свети Јован Kронштатски је говорио да је богословље изучио за пјевницом и кроз богослужбени ритам Цркве, на чему је изградио блистави мисионарски подвиг. И преподобни Порфирије Kавсокаливит поредио је мисионарење са литургијским служењем. Зато је од велике важности да они који се спремају за свештенички чин али и за за сваку другу службу у Цркви, стекну љубав према љепоти и узвишености богослужења.

   Иако је то нешто што наизглед не треба да се наглашава, ипак је потребно рећи да је немогуће исправно мисионарити изван и мимо Цркве. Попут блаженог Августина који каже да не би могао вјеровати Светом писму ако иза њега не би стајао ауторитет Цркве, и ми не смијемо да вјерујемо ономе који нам проповиједа, ма колико нам он привлачно изгледао, ако његова проповијед није подржана благословом Цркве. За сваког свештенослужитеља је неопходно да се чува од искушења да евентуалне мисионарске успјехе припише властитим заслугама. Неко ће бити талентован проповједник, вјешт са-бесједник који се добро сналази у виртуелном свијету друштвених мрежа и кроз то ће привући многе. Али, сав тај подухват ће имати смисла само ако ће се благодатним дјеловањем постићи то да они крену за Христом (а не за човјеком).

   По ријечима Аве Јустина Ћелијског, у свакој ријечи Спаситељевој има више вјечности и непролазности неголи у цијелом небу и цијелој земљи са цјелокупном њиховом историјом. Пусти ли човјек да жива Божија Ријеч проструји кроз његово биће, и придода ли томе своје подвиге она га преображава, облагодаћује и припрема за свако добро дјело. Само освештана Духом Светим мисија и проповијед Цркве ће бити истинита, аутентична и довешће до пуноће Христом откривене истине.


    протојереј Слободан Лукић

      извор: mitropolija.com

Нема коментара:

Постави коментар