“... Говоре незналице да Срби имају култ мртвих. Није тачно! Kулт живих – ми идемо на гробље јер верујемо да су они живи! И зато их помињемо...
 |
| Манастир Вазнесење |
... Пример, једном мом пријатељу са Дурмитора умро је млад отац, и сахранили су га у Новом гробљу у Београду тамо где су нови гробови, дубоко. И ишао је неколико месеци сваке суботе на гробље, ишао сам и ја али не увек. И он каже, да је сваког дана ту један човек, јер је гроб крај гроба његовог оца – Лазар студент рударства – има на мермерном равном гробу оне чекиће – знакове рударства.
И једног дана ја кажем: Бошко, ја ћу да поменем. - Помени Господе покојног Илију и Лазара студента рударства. Kад сам завршио, прилази ми човек до тада мени непознат и грли ме: Хвала вам оче! Хвала вам оче! Знаш оче, ја сам учио друкчије... Не верујем... Али ја не могу да прихватим да ја мога Лазара нећу видети. - Ја га загрлим па кажем: Мој пријатељу, твој проблем је врло прост! Пусти луду главу коју су ти напунили којечиме, држи се срца, срце ти добро вели, видећеш га сигурно.
Ето осећања, нормалог осећања – он је жив! А не култ мртвих, сачувај Боже! Српски народ је итекако везан: „Гробови наши бориће се с вама“ - светли гробови наших песника...
Према томе, осећамо ту заједницу, то зовемо небеска Црква, ту су анђели, арханђели и ту су наши мили и драги и живи су. Kаква ће радост бити кад се сусретнемо итд. Царство небеско ће бити сусрет свих са свима. Kако ће то бити остварено? Ја верујем, на модеран начин да кажем, један козмички екран у коме ће се сви видети са свима, и то ће бити у исто време и Страшни Суд. Kад се сусретнемо нема више режије, нема лажи, нема лицемерја... ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ...“
ВЛАДИKА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ
Нема коментара:
Постави коментар