Видов Дан је горео над нама као небеса Арла над Ван Гоговом главом.
- Је л ти знаш жено где идеш? - пита ме човек мој запањено гледајући моју белу хаљину с тиркизним цветом. - Па није тамо бал него парастос. Није тамо позорница, него шума и камен. Треба да се попнеш на преко 800 метара надморске висине. Разумеш ли ти?
У каменом граду, изнад Прилепничке реке, притоке Биначке Мораве, нахранисмо се златном кашиком честитог цара Лазара.
Срце куца од летње јаре и поглед пуца десетинама километара унаоколо на Прилепачку клисуру, заокругљена брда и густе шуме.
Зеленило је густо, мрко и дубоко.
Плаветнило час пуно и обло плаво, час разређено сунцем, истањено и лако. Ето места паперјастим белим облацима у мојој хаљини за висине!
Живећеш, царе Лазо, пише на јелеку њеном, избледелом и старом, два века. Свекрва вели да су млоге девојчики у њега заигрувале.
Ципелице њене злаћане мачују се са сунцем у бици за Ново Брдо.
Глас детињи, жури из грла у свет!
Младост пуни око сунцем и сузама.
Ипак, осмех не губим, певам и ширим руке над земљом овом од вина и хлеба. Ребра се размичу на овом планинском поветарцу, срце голо, све у се прима. Око преко брда летне лако, па хита да се стопи за светином оном, младом, на Газиместану.
Доиста, близина небеског овде се могла помиловати, у Видовом данку, благо, и најгрубљом руком. И оно што је за слабе и пале царство за малена, овде се указа као небеско, довека.
- Видиш да жена увек зна куда иде, и коју хаљину носи? - рекох свом човеку и окинух
последњи селфи над Прилепачком клусуром.
Пођосмо, пратећи Анђелијине злаћане ципелице. Оне ће дописати зарасле трагове и рећи да нас има још, на висини, честити царе!
- Јест. И будет.
Душица М. Филиповић
Нема коментара:
Постави коментар