Ој Његоше!
Kо се коме
преварити даде,
а све мудре
главешине сиједе,
па зар тако
пред честитим свијетом
и кољеном рода
Петровића?
Ево вила Црном Гором
ходи,
и преноси гласове
велике,
ој Његоше лиро
црногорска,
роду српском ти си
узданица.
Ти господар
ових брда бјеше
и свакога рода
овдашњега,
сад устани,
а вријеме је,
да би Српство сиро
спасавао.
На Ловћену
маузолеј стоји,
фараонско гнијездо
небивало,
ни Данила,
ни Мандушић Вука,
којима би Вијенац
испјевали.
Заборавише клетву
стрица твога,
који црногорска
племена измири,
па и Царској Русији
окренуше леђа,
да би страном царству
робовали.
Ој Његоше,
најсрпскија душо,
ти си Небо
пјесмом украсио
и лучама га
крстолико повеза,
да би Српству
путе показао.
Ти устани и
Србе сабери,
Kарађорђем и
сабљом његовом,
не би ли се
себи повратили,
Богу милом,
своме Створитељу,
да са бруком,
вјечно не патимо.
Епископ Фотије
O Njegos!
Who let whom
be deceived,
among all the wise
grey-haired chiefs?
Why such deeds
before all the righteous people
and the generation
of Petrovic kinsmen?
Here, a nymph treads
Montenegro,
spreading great voices,
O Njegos, the lyre
of Montenegro,
on you rests the hope
of Serbian generation.
Once you were the master
of these hills
and of every local
generation.
Rise now,
for it is time
to save the wretched Serbs.
The mausoleum
sitting on top
of Lovcen,
a disgraceful pharaonic nest,
no Danilo, no Vuk Mandusic,
there be none
to whom the Wreath
could be sung.
They forgot the curse
uttered by your uncle
who reconciled
Montenegrian tribes,
and yet they renounced
Imperial Russia
to be slaves to
a foreign kingdom.
O Njegos,
the most Serbian of
all souls,
you adorned Heaven
with your poetry
and joined it crosswise
by the torches,
directing the Serbs
towards their ways.
Rise now,
with Кaradjordje
and his sabre,
gather Serbs
so they might return
to themselves,
to dear God,
the Creator
lest we suffer shame
for all eternity.
Bishop Fotije
извор: www.eparhijazt.com
Нема коментара:
Постави коментар