Црква, у доброј мери, своју објаву и своју науку, базира управо на томе – да се људи поуче искуствима давно прошлих времена
Изузетна је ствар што наше животе не управљамо само према ономе што нас непосредно окружује. Прелепо је то што своју животну инспирацију не црпимо искључиво из догађаја сопственог живота. Него, као словесна и духовна бића, имамо прилику, да путем упознавања историје, уметности и црквених предања, у своје душе унесемо садржаје прошлих времена, туђих искустава, и оних збивања у којима нисмо учествовали.
Црква, у доброј мери, своју објаву и своју науку, базира управо на томе – да се људи поуче искуствима давно прошлих времена. Али не због жеље да се људи уназаде, да се врате у прошлост – него управо и баш због тога, да се човек спреми за догађаје који му предстоје. Тако, и ове године, прослављамо Васкрс, певајућу, сликајући и препричавајући догађаје који су се десили пре два миленијума, у Јерусалиму и његовој околини. А међу многим темама које нам доноси јеванђелска повест о Христовом Васкрсењу, свакако је најинтригантнија она која говори о сусрету апостола са васкрслим Учитељем.
Када је реч о јеванђелским извештајима, они ће, до краја света и века остати изазов како за верујуће, тако и за неверујуће. Ми данас знамо да живимо у цивилизацији која је саграђена на вери (поверењу) у истинитост јеванђеља. Међутим, знамо исто тако, да иза себе имамо и целу културу створену на сумњи у оно што су јеванђелисти писали. Тако и прича о сусрету апостола са Васкрсењем Христовим, остаје увек нова, једнако изненађујућа – за све генерације људи из нове, хришћанске ере човечанства.
Вера у невиђено, убеђеност у оно што је, разуму и чулима, недоказиво – јесте основ хришћанске вере. „Потврда ствари невидљивих“- како би рекао Свети апостол Павле.
А то јесте темељ и свега онога што је људима, на емотивном и психолошком плану, важно и незаобилазно, у нашим свакодневним људским животима – без обзира да ли смо верници и без обзира којој конфесији припадамо. Све што истински вреди међу људима – нити можеш, нити требаш доказивати материјалним доказима. То се просто осећа, и у то се верује.
Али, лепо је кад од вољене особе добијеш какав фини поклон. Добро је кад ме драга особа назове и пита „Како си… Треба ли ти нешто“? По неки излив нежности, израз пажње, – није на одмет, чак и у овим нашим окрутним временима и нагомиланим предрасудама по којима је показивање емоција „израз слабости“. Апостол Тома није хтео да поверује, док не види очима, и док не опипа прстима. А Господ који каже „Блажени који повероваше а не видеше“, Бог који се диви живој вери код људи, и хвали човека за оно „Само реци реч и оздравиће слуга мој“…е тај и такав Бог, из љубави према апостолу који га је све време пратио и сљедовао за њим, допушта да му се „опипају ране“. А то ради не зато да би поспешио сумњу, него да би „наградио тражитеља“. Да би показао како се изнад тема видим-не видим; верујем-не верујем; знам-не знам… величанствено уздиже љубав.
Тома није зачетник неверника и атеиста. Он није пример онима који одбацују могућност Божијих чуда. Не, он је уцвељена душа, рањени пријатељ и ожалошћени ученик, који трага и не одустаје. Он је онај који верује, али не трпи подвале и преваре. Тома је претеча оних научника и истраживача света, који су се строго држали система позитивног, материјалног доказивања неких хипотеза, а који су, после живота проведеног у научним истраживањима потврдили своју веру у Творца.
Попут оца биологије Луја Пастера, кој је на крају своје научне каријере узвикнуо: „Имам веру бретонског сељака“!
Па ето и ми, пуни љубави према вољенима, знамо колико нас они воле и верујемо у њихову наклоност, али када од истих добијемо дар (материјалну потврду те љубави), осетимо у срцу, да је све некако лепше. Тај дар ништа не доказује, али улепшава. Као што Тома својим ликом и начином вере, улепшава сабор Светих апостола.
Онда, дарујмо једни друге, осмесима, лепим речима и пригодним поклонима.
Христос Васкрсе!
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић
Извор: Вијести
www.mitropolija.com
Изузетна је ствар што наше животе не управљамо само према ономе што нас непосредно окружује. Прелепо је то што своју животну инспирацију не црпимо искључиво из догађаја сопственог живота. Него, као словесна и духовна бића, имамо прилику, да путем упознавања историје, уметности и црквених предања, у своје душе унесемо садржаје прошлих времена, туђих искустава, и оних збивања у којима нисмо учествовали.
Црква, у доброј мери, своју објаву и своју науку, базира управо на томе – да се људи поуче искуствима давно прошлих времена. Али не због жеље да се људи уназаде, да се врате у прошлост – него управо и баш због тога, да се човек спреми за догађаје који му предстоје. Тако, и ове године, прослављамо Васкрс, певајућу, сликајући и препричавајући догађаје који су се десили пре два миленијума, у Јерусалиму и његовој околини. А међу многим темама које нам доноси јеванђелска повест о Христовом Васкрсењу, свакако је најинтригантнија она која говори о сусрету апостола са васкрслим Учитељем.
 |
| Манастир Вазнесење, 8. мај 2016. |
Вера у невиђено, убеђеност у оно што је, разуму и чулима, недоказиво – јесте основ хришћанске вере. „Потврда ствари невидљивих“- како би рекао Свети апостол Павле.
А то јесте темељ и свега онога што је људима, на емотивном и психолошком плану, важно и незаобилазно, у нашим свакодневним људским животима – без обзира да ли смо верници и без обзира којој конфесији припадамо. Све што истински вреди међу људима – нити можеш, нити требаш доказивати материјалним доказима. То се просто осећа, и у то се верује.
Али, лепо је кад од вољене особе добијеш какав фини поклон. Добро је кад ме драга особа назове и пита „Како си… Треба ли ти нешто“? По неки излив нежности, израз пажње, – није на одмет, чак и у овим нашим окрутним временима и нагомиланим предрасудама по којима је показивање емоција „израз слабости“. Апостол Тома није хтео да поверује, док не види очима, и док не опипа прстима. А Господ који каже „Блажени који повероваше а не видеше“, Бог који се диви живој вери код људи, и хвали човека за оно „Само реци реч и оздравиће слуга мој“…е тај и такав Бог, из љубави према апостолу који га је све време пратио и сљедовао за њим, допушта да му се „опипају ране“. А то ради не зато да би поспешио сумњу, него да би „наградио тражитеља“. Да би показао како се изнад тема видим-не видим; верујем-не верујем; знам-не знам… величанствено уздиже љубав.
Тома није зачетник неверника и атеиста. Он није пример онима који одбацују могућност Божијих чуда. Не, он је уцвељена душа, рањени пријатељ и ожалошћени ученик, који трага и не одустаје. Он је онај који верује, али не трпи подвале и преваре. Тома је претеча оних научника и истраживача света, који су се строго држали система позитивног, материјалног доказивања неких хипотеза, а који су, после живота проведеног у научним истраживањима потврдили своју веру у Творца.
Попут оца биологије Луја Пастера, кој је на крају своје научне каријере узвикнуо: „Имам веру бретонског сељака“!
Па ето и ми, пуни љубави према вољенима, знамо колико нас они воле и верујемо у њихову наклоност, али када од истих добијемо дар (материјалну потврду те љубави), осетимо у срцу, да је све некако лепше. Тај дар ништа не доказује, али улепшава. Као што Тома својим ликом и начином вере, улепшава сабор Светих апостола.
Онда, дарујмо једни друге, осмесима, лепим речима и пригодним поклонима.
Христос Васкрсе!
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић
Извор: Вијести
www.mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар