ЗАХВАЛНОСТ И ОБЈАШЊЕЊЕ
Јуче сам замолио пријатеље за помоћ. Изненадио сам се енергијом која се испољила у одговорима на питање како назвати оне православне хришћане који у великој мери поштују црквене заповести. Хвала свима.
Већина ме је разумела, али један број пријатеља баш и није. Прилично њих је помислило да сам питање поставио са намером да на неки начин укажем веће достојанство онима који редовно учествују у Литургији. А ја сам био покренут нечим сасвим супротним - да на њих навалимо већу обавезу. :) Ако су прави хришћани, они ће то разумети и у већем степену искористити своје дарове, свој слух за призив.
О чему се заправо ради?
У најкраћем: кад је Црква после Конастантина ослобођена прогона а затим под Теодосијем Хришћанство постало и државна религија, у Цркву су хрупили многи, из многих мотива. Зарад очувања вере пред навалом млакости - дошло је до издвајања монаштва које је касније постајало све моћније и преузело вођење Цркве. Као што знате од шестог века или ту негде епископи су почели да се бирају искључиво из монашких редова.
Кад је у сумраку комунистичке Југославије српски народ почео да тражи свој аутентични пут, једино је Православље могло да му да идентитет који је скоро изгубио. После деценија одржавања на минимуму верника, цркве су се испуниле великим бројем Срба. Многи од њих су били ватрени преобраћени верници али велики број опет је слично првим вековима донео и одређену млакост у црквени живот. Овог пута монаштво није посебно нарасло. Мали број монаха довео је до ситуације да сваки теолошки образован монах има приличне изгледе да постане епископ. Не кажем да је то био мотив оних најбољих, као и да је побољшање финасијске ситуације свештенства било мотив оним најбољим свештеницима. Али масовност је дефинитивно угрозила жар. Грађанске вредности и критеријуми социјалног успеха постали су превише важни.
Кад се црквени узлет на таласу националне обнове умирио и кренуо силазном путањом, постале су болно видљиве мањкавости чињенице да није пронађен нови заштитни механизам очувања ентузијастичке, харизматичке струје у цркви.
Обилазећи парохије Српске Православне Цркве упознао сам довољан број сјајних свештеника, углавном млађих али и старијих, као и инспиративне вернике. То ме је уверило да нема велике бриге за опстанак цркве у овом секуларизованом свету. Ипак, лако може да се уочи повећано очекивање у однсоу на Цркву и умањење испуњавања тог ишчекивања. Да би Црква одговорила свом задатку у овом времену потребно је више, потребан је интензивнији и нспиративнији црквени живот који ће привући нове генерације младих људи са даром вере.
Мој позив да се пронађе термин за оне који спадају у уже језгро Цркве није мотивисан идејом да неко буде процењен као бољи хришћанин, а неко као гори. Не. Можда грешим, али чини ми се да је потребно доћи до нових правила за оне који редовно долазе у цркву, а долазе очигледно зато што имају већи дар вере. Пошто се ради о дару, они немају чиме да се поносе, али не би биуло лоше да прихвате више обавеза од оних са мањим даром.
Не мислим да је редовно присуствовање Литургији гаранција за било шта, али не могу ни да занемарим чињеницу да су у нека ранија времена они који су без оправдања изостјали из два-три учествовања на Литургији и причешћивања били одлучивани од цркве. Сад су друге околности - у реду. Али непоштовање старих парвила а недостатак било каквих нових доводи до бљутаве млакости.
Пошто свештенству као најодговорнијем за старање о Цркви тренутно из разноразних разлога очигледно није циљ да ишта мења у постојоћем стању (без обзира што у јерархији има и сјајних свештеника, али ретко где успевају да успоставе претежну силу), као и неки људи које у Цркви знам помислио сам да ће импулс обнове моћи да пође од оних који су следећи најодговорнији - од оних који се у Литургији прозивају као "Верни".
Да би могли да добију нове завете, не имитацију монашких наравно, него неке прилагођене брачности и градским условима живота, потребно је препознати их како би се и сами препознали и прихватили те завете. Као што само монаштво не чини монахе гордима, тако и њихова служба не би њих нужно чинила гордима. Они би само могли да служе Цркви пуном снагом и да у пуноћи користе своје дарове, што је само по себи награда. Ништа им не даје већу част у односе на многе који се пред Богом могу показати светима а да ми то не видимо.
Ето, о томе се ради. О снажењу Цркве и борби против млакости која се појављује у недореченостима и лажној уравниловки. Опростите ми ако сам вас увео у забуну. А резултате ваших конструктивних предлога покушаћу да резимирам у некој од наредних објава. Хвала још једном свима који су одговорили на мој искрени позив.
Ненад Илић
Јуче сам замолио пријатеље за помоћ. Изненадио сам се енергијом која се испољила у одговорима на питање како назвати оне православне хришћане који у великој мери поштују црквене заповести. Хвала свима.
Већина ме је разумела, али један број пријатеља баш и није. Прилично њих је помислило да сам питање поставио са намером да на неки начин укажем веће достојанство онима који редовно учествују у Литургији. А ја сам био покренут нечим сасвим супротним - да на њих навалимо већу обавезу. :) Ако су прави хришћани, они ће то разумети и у већем степену искористити своје дарове, свој слух за призив.
О чему се заправо ради?
У најкраћем: кад је Црква после Конастантина ослобођена прогона а затим под Теодосијем Хришћанство постало и државна религија, у Цркву су хрупили многи, из многих мотива. Зарад очувања вере пред навалом млакости - дошло је до издвајања монаштва које је касније постајало све моћније и преузело вођење Цркве. Као што знате од шестог века или ту негде епископи су почели да се бирају искључиво из монашких редова.
 |
| Манастир Вазнесење |
Кад је у сумраку комунистичке Југославије српски народ почео да тражи свој аутентични пут, једино је Православље могло да му да идентитет који је скоро изгубио. После деценија одржавања на минимуму верника, цркве су се испуниле великим бројем Срба. Многи од њих су били ватрени преобраћени верници али велики број опет је слично првим вековима донео и одређену млакост у црквени живот. Овог пута монаштво није посебно нарасло. Мали број монаха довео је до ситуације да сваки теолошки образован монах има приличне изгледе да постане епископ. Не кажем да је то био мотив оних најбољих, као и да је побољшање финасијске ситуације свештенства било мотив оним најбољим свештеницима. Али масовност је дефинитивно угрозила жар. Грађанске вредности и критеријуми социјалног успеха постали су превише важни.
Кад се црквени узлет на таласу националне обнове умирио и кренуо силазном путањом, постале су болно видљиве мањкавости чињенице да није пронађен нови заштитни механизам очувања ентузијастичке, харизматичке струје у цркви.
Обилазећи парохије Српске Православне Цркве упознао сам довољан број сјајних свештеника, углавном млађих али и старијих, као и инспиративне вернике. То ме је уверило да нема велике бриге за опстанак цркве у овом секуларизованом свету. Ипак, лако може да се уочи повећано очекивање у однсоу на Цркву и умањење испуњавања тог ишчекивања. Да би Црква одговорила свом задатку у овом времену потребно је више, потребан је интензивнији и нспиративнији црквени живот који ће привући нове генерације младих људи са даром вере.
Мој позив да се пронађе термин за оне који спадају у уже језгро Цркве није мотивисан идејом да неко буде процењен као бољи хришћанин, а неко као гори. Не. Можда грешим, али чини ми се да је потребно доћи до нових правила за оне који редовно долазе у цркву, а долазе очигледно зато што имају већи дар вере. Пошто се ради о дару, они немају чиме да се поносе, али не би биуло лоше да прихвате више обавеза од оних са мањим даром.
Не мислим да је редовно присуствовање Литургији гаранција за било шта, али не могу ни да занемарим чињеницу да су у нека ранија времена они који су без оправдања изостјали из два-три учествовања на Литургији и причешћивања били одлучивани од цркве. Сад су друге околности - у реду. Али непоштовање старих парвила а недостатак било каквих нових доводи до бљутаве млакости.
Пошто свештенству као најодговорнијем за старање о Цркви тренутно из разноразних разлога очигледно није циљ да ишта мења у постојоћем стању (без обзира што у јерархији има и сјајних свештеника, али ретко где успевају да успоставе претежну силу), као и неки људи које у Цркви знам помислио сам да ће импулс обнове моћи да пође од оних који су следећи најодговорнији - од оних који се у Литургији прозивају као "Верни".
Да би могли да добију нове завете, не имитацију монашких наравно, него неке прилагођене брачности и градским условима живота, потребно је препознати их како би се и сами препознали и прихватили те завете. Као што само монаштво не чини монахе гордима, тако и њихова служба не би њих нужно чинила гордима. Они би само могли да служе Цркви пуном снагом и да у пуноћи користе своје дарове, што је само по себи награда. Ништа им не даје већу част у односе на многе који се пред Богом могу показати светима а да ми то не видимо.
Ето, о томе се ради. О снажењу Цркве и борби против млакости која се појављује у недореченостима и лажној уравниловки. Опростите ми ако сам вас увео у забуну. А резултате ваших конструктивних предлога покушаћу да резимирам у некој од наредних објава. Хвала још једном свима који су одговорили на мој искрени позив.
Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар