Молебни канон Светом краљу српском Стефану Дечанском
извор: Анастасия Малышкина
У савременом, рекло би се потпуно католичком, Чилеу, од недавног времена се, све приметније и све значајније, шири православно хришћанство. Средиште српског и руског Православља у Сантјагу де Чиле, представља парохија Светог Николаја Жичког – јединствена по своме карактеру заједница, коју осим Срба сачињавају верници словенског порекла, Руси, Украјинци, Белоруси, Македонци, као и православни Чилеанци.
О историји и перспективи развоја православне мисије у Чилеу, о пастирским искуствима у овој земљи, као и о формирању ове особене свеправославне заједнице, са старешином парохије Св. Николаја Жичког у Сантјаго де Чиле, јерејем Душаном Михајловићем, разговарала је Елена Малер, која је недавно посетила Чиле.
Поштовани оче Душане, реците нам нешто о историји развоја Православља у Чилеу? Када су се појавиле прве руске православне заједнице и парохије?
Почеци православног присуства у Чилеу су повезани са доласком првих исељеника из Палестине и Сирије почетком двадесетог века. Већ 1917. године ови исељеници су изградили своју прву цркву, саборни храм Св.Ђорђа. Они су све до данас убедљиво најбројнији и најорганизованији представници Православља у Чилеу, али и у другим државама Латинске Америке. Православна црква Антиохијског патријархата је једина религиозна организација у Чилеу која на државном нивоу већ више од осамдесет година има потпуно равноправан статус са доминирајућом, римокатоличком конфесијом. Касније, после Октобарског преврата, почели су да пристижу и први „бели“ емигранти из Русије. Такође, у то време била је већ присутна и грчка дијаспора. Још крајем деветнаестог века су на територију Чилеа обратили пажњу српски морепловци из Дубровника и Боке Которске (која данас припада Црној Гори), али већина њих је временом асимилована од стране већ тада доста јаке и бројне хрватске католичке заједнице. Хрвати су у Чиле стизали још средином деветнаестог века заједно са Немцима, које је тадашња чилеанска влада позвала да им помогне у освајању богатих плодородних крајева централног и јужног дела Чилеа, који по својој клими, флори и фауни, невероватно подсећа на крајолике централне Европе. Њихови потомци и данас насељавају те крајеве.
Руска православна црква се званично појавила у Чилеу 25. децембра 1933. године, када је организована прва православна заједница руских емиграната у Сантјагу – парохија Казанске иконе Божије Мајке. На њеном челу од 1937. године налазио се протојереј Илиодор Антипов – први руски свештеник у Чилеу. Она је била у саставу прве латиноамеричке епархије Руске православне заграничне цркве чије је седиште било у Сао Паулу (Бразил). Касније, појавила се и друга парохија руских емиграната – Свете Тројице. Она се такође потчињавала РПЗЦ. Те две парохије постојале су одвојено до доласка на власт Салвадора Аљендеа, после чега је велики број руских емиграната из парохије Казанске иконе Божије Мајке напустио Чиле. Након Пиночеовог војног пуча, они емигранти који су остали у Чилеу изградили су 1974 . године у Сантјагу предивни храм у псковском стилу са Руским домом у суседству, и тада су две парохије биле сједињене у једну, под називом „Парохија Свете Тројице и Казанске иконе Божије Мајке“. Нешто раније, 1972, године, појавила се и прва парохија под управом Московске патријаршије – Светог Јована Богослова. Она је од самог почетка углавном била састављена од представника локалног становништва – православних Чилеанаца. Те две парохије постоје све до данас.
После обједињења РПЗЦ са РПЦ МП, свештеник у храму Свете Тројице и Казанске иконе Божије Мајке није прихватио обједињење и отишао је у раскол. У то време православни Чилеанци из РПЗЦ, верни канонском поредку, организовали су у Сантјагу своју православну заједницу Светог Нектарија Егинског, а њихов старешина, о. Алекс Аедо, основао је у Консепсиону, граду у коме живи, још једну парохију – Светог Силуана Атонског. Однедавно тамошња парохија, заједничким напорима православних Арапа, Руса и Чилеанаца, почела је изградњу свог храма, који ће за годину – две бити потпуно завршен.
Колико ми је познато, после периода доста интензивног развоја Православља у Чилеу дошло је до извесне стагнације. Да ли је то заиста тако и зашто се то догодило?
Православље у Чилеу је имало доста буран развој током послератних деценија, када се у Чилеу истовремено налазило шест руских свештеника и још два – три Чилеанца, а Арапи су имали 12 парохија. Онда је, од седамдесетих година наовамо дошло до спада, тако да Антиохијска патријаршија сада има 6 парохија, Грци једну, а ја покривам истовремено три јурисдикције – српску и две руске. То је наравно жалосна чињеница, и има много разлога зашто се дошло до ове ситуације. Навешћу неке од њих: дугогодишња незаинтересованост православних помесних цркава за територију Латинске Америке, што је оставило катастрофалне последице на милионе православних хришћана који на огромним просторима овог континтента годинама, па и деценијама, нису имали храмове нити икакав контакт са православним свештеницима, те су многи прешли у римокатолицизам и друга вероисповедања; погрешна кадровска политика, у којој се слање свештенослужитеља у ове крајеве, због великих мисионарских, материјалних и других тешкоћа доживљавало као казна или изгнање, тако да се већина њих старала да што пре нађе ухлебљење у атрактивнијим местима, пре свега у САД или Канади, због чега су исељеници често губили поверење у искреност православних свештеника и последично, губили жељу да им помажу; масовне злоупотребе разних авантуриста, самозванаца и расколника, који су под видом православних свештеника злоупотребљавали (а многи и дан-данас злоупотребљавају) поверење локалног становништва и тиме нанели огромну штету канонском свештенству (антиохијски митрополит Силуан ми је једном приликом рекао да на територији Латинске Америке делује око 80 (!) разних православних расколничких организација); нажалост, и са стране канонских свештенослужитеља било је случајева пастирских грешака, узрокованих недовољним теолошким образовањем или недостатком разумевања локалног менталитета и ситуације „на терену“, што такође морамо да признамо. Све то скупа довело је до ситуације у којој се тренутно налази Православље у Чилеу и Латинској Америци. На то још можемо да додамо међусобна сукобљавања православних јурисдикција, а пре свега између Константинопољског патријархата (који упорно претендује на првенство на овој територији) и Антиохијском патријаршијом (која има далеко више историјских и фактичких разлога за првенство). Ти сукоби додатно збуњују оне који би прешли у Православље јер се тешко сналазе у у том мноштву епископа, свештеника и храмова разних јурисдикција, који делују на истој територији.
Зато радује промена односа већине Православних помесних цркава према Латинској Америци којој смо сведоци последњих година. Нарочито бих у том смислу истакао нашег Митрополита Амфилохија, који у том процесу игра једну од водећих улога.
Реците нам, када и на који начин сте дошли у Латинску Америку, то јест Чиле? Да ли сте имали известан опрез или страх у вези са овим новим местом служења?
У Чиле сам стигао у 11. августа 2012. године, по благослову мог надлежног архијереја, митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, који је 2011. године на територији Латинске Америке организовао нову, Буеносаиреску и централно-јужноамеричку епархију СПЦ. За разлику од Аргентине и, рецимо, Венецуеле, где СПЦ има своје православне заједнице и парохије, у Чилеу није било ничега – ни цркве, ни православне заједнице, тако да је то за мене био пут у потпуну неизвесност. Једино на шта сам могао да рачунам је привремени смештај у Сантјагу у стану једног нашег емигранта који је у то време био у Србији, и нешто новца, довољног да покрије животне трошкове у том периоду. Имао сам повратну авионску карту, датум повратка је био 22. септембар. Одмах по приспећу у Сантјаго, срео сам се са тамошњим Србима-имигрантима, углавном млађим људима, који су релативно недавно дошли у Чиле у потрази са бољим животом. Одмах ми је постало јасно да су шансе да опстанем у овој богатој и веома скупој земљи – мизерне. Ипак, Господ је имао друге планове са мном. После пар недеља једна угледна Српкиња ми је предложила да конкуришем за посао у једној међународној фирми, а одмах по добијању посла, помогла ми је да изнајмим пристојан стан, тако да сам уместо повратка у Србију остао у Чилеу, а већ крајем септембра стигла је у Сантјаго моја супруга и наше двоје мале деце.
У прво време сам служио у домаћој цркви православне заједнице Св.Нектарија Егинског састављеној од Чилеанаца који припадају Руској заграничној православној цркви, а онда сам, по благослову архиепископа Сергија, прешао у цркву Рођења Пресвете Богородице Антиохијског Патријархата, у којој смо ја и моји парохијани дочекани са братском љубављу и традиционалним арапским гостопримством њеног пароха, јереја Франциска Салвадора. Првих седам месеци сам упоредо радио и служио у цркви, што је наравно сметало мом напредовању у каријери и никако се није допадало мојим надређенима на послу, тако да сам на крају био принуђен да напустим ту међународну фирму и потпуно се посветим пастирском раду.
Како је започело Ваше служење овде, на другом крају света? У каквим сте условима морали да служите, са којим тешкоћама сте се суочили на почетку?
Моја прва богослужења почела су у заједници Св. Нектарија Егинског, у малој приватној кућици која је претворена у домаћу цркву. У простору ван импровизованог олтара је максимално могло да стане 7-8 људи. За мене је то било потпуно ново и егзотично искуство. Највећи проблем, међутим, није био толико неодговарајући простор за богослужење, колико удаљеност од рејона где већином живе наши емигранти, тако да сам ускоро наставио своје служење у храму Рођења Пресвете Богородице Антиохијског патријархата. То је било одлично решење не само зато што је овај храм просторан и налази се у центру града, већ понајвише што ми је служење у њему омогућило свакодневан контакт са оцем Франциском и богослужбеном традицијом антиохијске цркве. Узајамни контакти, размена мишљења и искустава, дала је обостран и изузетан импулс нашем пастирском раду, што представља непроцењиво богатство за свештеника у потпуно неправославном окружењу. Наиме, један од највећих проблема са којима се сусреће православни свештеник у Јужној Америци је – изолација, одсуство било каквих контаката са колегама, које при том, може да траје годинама. Последица тога је да неки свештеници у таквим околностима постепено одступају од установљене праксе богослужења, подлежу разним негативним утицајима, и као резултат, често завршавају у расколима или на разноразним јеретичким или канонским странпутицама.
С обзиром на то да сте за ове године служења стекли једно посебно искуство, да ли бисте могли да нам опишете у чему је специфичност служења у земљи као што је Чиле? На шта треба да обрате пажњу и чиме треба да се руководе православни свештеници који долазе у Латинску Америку?
Мислим да је најбољу одговор на то питање, оно што ми је посаветовао митрополит Силуан пре него што сам стигао у Чиле. Он ми је рекао следеће:“Када дођете у Латинску Америку, прво што треба да урадите је да првих годину дана широм отворите очи и уши, а да затворите – уста! Не покушавајте да користите своје европско животно искуство и правила понашања на овој територији. Ово је духовна џунгла!“ Мислим да је овај млади, али изузетно мудри владика био апсолутно у праву. Али, не знам никога коме је то до краја успело, укључујући мене. Чини ми се да тек сада, после четири године, почињем да схватам где се заиста налазим и да сам се тек сада навикао и прихватио тај чудни менталитет и понашање Чилеанаца који су ми у прво време били потпуно несхватљиви.
За време моје недавне посете Чилеу, током Ваше литургије сам као никада раније осетила да је Православна црква уистину васељенска. Испричајте нам како Вам је успело да формирате једну такву необичну свеправославну парохију, и ко су ваши парохијани?
Да, ова особеност наше парохије Светог Николаја Жичког је повезана са околностима мог службовања у Сантјагу, а оне су биле такве да као резултат данас истовремено представљам три јурисдикције; нашу СПЦ, и две руске, РПЦ МП и РПЗЦ, то јест, осим тога што сам свештеник под јурисдикцијом СПЦ, од 2015. године сам клирик и члан епархијског савета Аргентинске и Јужноамеричке епархије РПЦ МП, која се однедавно налази под омофором митрополита Игњатија. Такође, осим служења у поменутој цркви Антиохијског патријархата, од пре годину дана, по благослову епископа Јована Каракаског и Јужноамеричког, вршилац сам дужности старешине храма у цркви Свете Тројице и Казанске иконе Божије Мајке РПЗЦ. Након 8 година, заједничким напорима владике Јована, мојих парохијана и представника старе руске емиграције овај храм је напокон враћен у канонски поредак Православне цркве. Стога је моја парохија веома разнородна и заиста васељенска; њу чине Срби, Руси, Белоруси и Украјинци који су стигли тек пре неку годину (а пристижу и даље), затим представници старе руске емиграције и њихови потомци, а такође и Чилеанци – из парохије Св.Нектарија Егинског. Интерес за Православље међу свима њима је различит, као и степен оцрковљености, али подела и несугласица нема, што веома радује. Нарочито се трудим да својим православним верницима усадим свест да је Православна црква једна и недељива, а да су разлике у традицији и језику богослужења разних православних помесних цркава нешто што нас обогаћује, а не нешто што треба да нас дели и разједињује. То није лак посао, јер се емигранти у дијаспори, због своје одвојености од домовине, увек труде да сачувају своје националне и културне особености, па понекад тешко прихватају у својим храмовима припаднике других народа. Али чини ми се да сам ја у том смислу у предности у односу на остале парохије у Чилеу које постоје већ годинама, јер од почетка васпитавам код мојих парохијана другачији став. Хвала Богу, отац Франциско, са којим имам скоро свакодневни контакт, подржава ова настојања, тако да заједнички покушавамо да изградимо православно јединство путем регуларних проповеди на ту тему, као и заједничких богослужења и других активности, где наши парохијани кроз узајамно дружење могу да се сближе и упознају и постану као једна породица.
Реците нам, који су основни задаци у животу Ваше парохије?
Што се моје парохије тиче, главни задатак је да се што већи број наших емиграната (а према званичној статистици, само рускоговорећих имиграната у Чилеу већ има око 8000, док Срба има значајно мање, око пар стотина) привуче црквеном животу и кроз исправан духовни живот пронађе истинске вредности у животу, а кроз чување матерњег језика и националне културе и особености, одупре се, иначе неминовној, асимилацији. Другим речима, мој главни задатак је катихетски рад са исељеницима словенског порекла. Мисионарски рад са локалним становништвом такође је важан, али с обзиром на то да о.Франциско, као представник локалног, чилеанског православља, има много више искуства и могућности за рад са Чилеанцима, договорили смо се да у нашем пастирском раду ја превасходно бринем о словенским верницима, а он о чилеанским. Ипак, морам да приметим да има Чилеанаца који без обзира на проблеме са језиком, дају предност нашим службама, пре свега због лепоте и дубине нашег богослужења, оличеног у црквеном појању и живопису, који стварају посебну молитвену атмосферу у храму.
Да ли се у целини може рећи да је Чиле католичка земља, која нема потребу за православном мисијом? Да ли су савремени Чилеанци углавном убеђени католици, или се догодило извесно захлађење интереса ка римокатоличкој цркви?
Римокатолици у Чилеу све више губе своје упориште, мада су и даље традиционално јаки, нарочито њихови редови Опус деи и језуити. Већина Чилеанаца се изјашњава као „непрактикујући“ римокатолици, то јест, они који не узимају никаквог учешћа у црквеном животу, или пак као протестанти свих врста, а многи су и атеисти. Осим пентакосталаца, веома су активне секте мормона и јеховиних сведока. За мисијом, наравно, има потребе, али треба имати у виду да је мисија у католичком миљеу можда једна од најтежих. Ради се о томе, да савремени римокатолици не познају разлике између наших вероисповедања, а када за њих и сазнају, оне им се чине неважним. Зато их је веома тешко убедити у потребу за обраћањем у Православље као фундаменталним предусловом за њихово спасење. Ствар се додатно погоршава ако им још предочите да у нашем исповедању аскеза представља један од основних начина достизања спасења. У оваквом, доста богатом и стабилном друштву као што је чилеанско, веома је тешко убедити неког у потребу за ограничавањем себе у било ком смислу.
Како се нама учинило, у разним државам Латинске Америке, као и у Чилеу, дешава се препород дохришћанске, или како се то овде назива, доколумбовске културе, а заједно с тим и интереса према паганским култовима. Да ли је то тако?
У чилеанском генотипу веома важну улогу играју њихови непосредни преци – индијанци, а пре свега из племена Мапуче. Чилеанци се веома поносе њиховом ратоборном историјом и чињеницом да је то једино племе које никада званично није поражено од стране Шпанаца, то јест, формално су и даље у рату са њима и њиховим наследницима. Чак и данас, на југу Чилеа се повремено догађају извесни ексцеси, па чак и убиства, мада углавном тај сукоб данас има пре свега културолошки и социјални карактер. Мапуче индијанци веома љубоморно чувају свој језик, писмо и културу и не допуштају никакве упливе савремене испано-америчке културе. С тим у вези они чувају и своје култове и веровања.
На који начин, са ваше тачке гледишта, треба да се развија Православна црква и православна мисија у Чилеу? Шта је најважније у овом тренутку?
Мислим да је у овом тренутку најважније да на територији Јужне Америке Православна црква напокон има архијереје и духовне лидере које дуго није имала, као што су митрополит Амфилохије, митрополит Силуан, митрополит Игњатије и др. Ово је веома специфично подручје, парохије су међусобно удаљене хиљаде километара, и зато је способност руковођења у таквим околностима умних и благодатних архијереја основни предуслов за нормално функционисање наших парохија.
Као друго, по мом скромном мишљењу, пожељно би било у ближој перспективи формулисати јасне циљеве нашег пастирског деловања. Ради се о томе, да би са сваким будућим свештеником који се шаље овамо требало определити шта је његов главни циљ: катехизација наших исељеника, или мисија међу локалним становништвом? То су два задатка који уопште нису иста и траже сасвим другачији прилаз и припрему. Док се у случају катехизације, акцент ставља на богослужење на српском (црквено-словенском) језику и активности везане за чување од заборава и промоцију матерњег језика и културе, за мисију је потребан сасвим други и много комплекснији прилаз; добро познавање шпанског (или португалског) језика, обичаја и културе заједнице у коју се шаље мисионар, обавезно богослужење, проповед и друге парохијске активности на језику локалног становништва, као и солидна финансијска потпора која би омогућила градњу или изнајмљивање подесног места за живот и богослужења мисионара (јер се од новокрштених у прво време не може очекивати никаква материјална помоћ) .
При том, ако је у првом случају могућ систем ротације, то јест слање свештеника у иностранство на одређено време (4-6 година), после чега се они враћају у своју матичну епархију у домовини (што је устаљена пракса у РПЦ МП), то у другом случају, сама припрема кандидата би требало да траје не мање од годину – две дана, и то на територији Латинске Америке, после чега би мисионар могао да се упути на место своје мисије. Осим тога, мисија захтева изузетан напор и стрпљење, резултати по правилу долазе тек после више година, па и деценија, тако да у том случају, кратки „мандати“ од неколико година у принципу не дају скоро никакве резултате, јер је то период „сејања“ после кога мисионар тек почиње полако да купи прве плодове свог мукотрпног рада. Ако се врати у домовину у том тренутку, то ће значити да је узалуд „сејао“. Тако да је за истинско мисионарење најбоље да мисионар остане на свом месту што је могуће дуже, у идеалу – до краја живота, по примеру многих светитеља ранијих векова, као што је Св.Николај Јапански и др.
Друга је ствар колико је то могуће у пракси и да ли у данашње време постоје такви ентузијасти који би били спремни да се у потпуности посвете тој главној заповести нашега Господа Исуса Христа : „Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. Али, што је човеку немогуће, Богу је могуће.
Елена Малер-Матьязова
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар