Божић се заснива на једном прекрасном и намерном парадоксу; парадоксу да се рођење бескућника слави у сваком дому.
Свако ко промишља о рођењу светог детета у децембру, мисли исто оно што и ми под тиме мислимо: Христос није пуко летње сунце богатих, него зимска ватра бедних.
Рећи да је човек идеалиста значи не рећи ништа више него то да је човек.
Прихватити све јесте - радосна игра, разумети све је - прекомерни напор.
Када бих морао да одржим само једну проповед, била би то проповед, била би то проповед против гордости. Што дуже живим и посматрам живот око себе, а поготово понашање савремених људи у посебним околностима, све више сам убеђен у основаност страог верског учења да је васколико зло отпочело посезањем за извесним првенством, када се и само небо распукло попут огледала, од једног јединог вискомерног поосмеха.
Загонетке Божије су много више задовољавајуће од решења људи.
Не само да је вера мати читаве енергије света, него су њени противници очеви сваке светске збрке. Секуларисти нису разорили божанске вредности, али јесу успели порушити секуларне вредности, ако им је то за какву утеху. Титани нису свладали небеса, али јесу опустошили свет.
Људи се нису уморили од хришћанства; никада нису имали довољно хришћанства да би га се уморили. Људи се никада нису уморили од политичке правде; уморили су се чекајући на њу.
Да су велике идеје из прошлости пропале, не због тога што су надживљене (што мора да значи превазиђене), него због тога што нису поживеле довољно дуго. Човечанство није изашло из средњег века. Напротив, оно се из средњег века повукло у назадност и расуло. Хришћанском идеалу није суђено и није проглашен изгубљеним. Проглашен је недостижним и није му суђено.
У дну наших мозгова, тако рећи, постоји заборављени бљесак или провала зачуђености због нашег постојања.
Толеранција је врлина човека без убеђења.
Људи који се против Цркве почну борити због слободе и човечанства, заврше тако што одбаце и слободу и човечанство само да би се могли борити против Цркве.
Пре пет стотина година, наши савезници Срби пошли су у Косовски бој који ће представљати крај њихових победа и почетак њихове славе. Управо онда када је српско царство било смртно рањено, српска нација је добила прилику да докаже сопствену бесмртност; јер се бесмртност може открити тек у смрти.
У одбрану Срба и осталих Балканаца довољно је само рећи да су они били тамо где ми никада нисмо смели да пођемо и да су се усудили да стану на чело у тренутку када се Европа није усудила чак ни да следи - и да се захваљујући њима свет изменио.
избор из текста мр Радован Пилиповић, АПОСТОЛ ЗДРАВОГ РАЗУМА, Православље, бр. 1194, 15.12.2016.
Нема коментара:
Постави коментар