И што год заиштете од Оца у име моје то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити. (Јн. 14, 13-14)
Чујмо браћо и сестре! Чујмо Бога над боговима и Господа над господарима. Чујмо и обрадујмо се! Чујмо и заблагодаримо Богу на толикој Милости према нама - грешним људима! Чујмо али и практикујмо! Чујмо али и иштимо од Господа све што нам је потребно за Вечни Живот и спасење, као и све што нам је потребно за живот на земљи! Чујмо и иштимо од Бога Оца у име Исусово, у име Савечног и Сабеспочетног Сина Његовог; иштимо упорно и са смирењем. И онда не бринимо за наше спасење, јер тада, и само тада, Господ Исус Христос, брине све наше бриге и ратује за нас и уместо нас против свих демонских сила. И што год заиштете од Оца у име моје то ћу учинити ... Какве свемоћне речи! Каква свемилостива утеха! Каква неописива радост! Какав свепрожимајући оптимизам! Каква сигурна нада у њима! Каква Божанска сила! Каква једноставна победа! Какво Васкрсење из сваког очајања и сваког бесмисла!
И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити. Зашто се онда људи брину? Зашто се муче дан и ноћ не налазећи одговоре на безбројна питања живота? Зашто траже лекове и одговоре тамо где их нема, код демонских слугу – врачара, гатара, биоенергетичара, будистичких гуруа и хоџиних лажљивих записа ...? Откуда онда очајање? Зашто толико патњи? Зашто људи на свих пет континената очајно лутају по беспућима света и живота, напасајући своје душе на грешним њивама глади? Зашто, када је све тако отворено и доступно у Цркви Христовој?
Зато, драга браћо и сесте, јер људи не верују у Њега. Зато што огромна већина људи на земљи уопште не призива Њега у помоћ. Зато што људи не знају моћ имена Његовог, па га и не призивају у невољама. Јер Лекар Небески помаже у свим приликама само оне који верују у Њега и призивају Га упорно. Лечи, умудрује и спасава само оне који верују да је Он Свемоћни и Свемилостиви Спаситељ света и да ... нема другог Имена под небом данога људима, којим би се могли спасити (Дап. 4, 12) – осим имена Исусовог. А где нема вере, нема ни исцељења. Где нема вере, нема ни чуда. Јер «вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јев. 11, 1)», а невереје је темељ сваке несреће, пролазне и вечне. Није ли тако било и за време земаљског живота Исусовог? Гле, шта читамо у Новом Завету: И не учини Исус онде чудеса многа због неверја њиховог ... (Матеј 13; 58).
Ето дијагнозе сваке људске трагедије, и оне времене и оне вечне. Кукају људи дан и ноћ за милионе невоља које их стижу сваког дана, али не обратише се Богу да им помогне, јер не вероваше људи да им Он може помоћи, и да је Исус Свемоћни Бог Који чује и испуњава молитве грешника; да је Он Господ који је дошао да нам буде мелем на сваку нашу рану, и лек за сваку нашу болест. И гле, Он опет понавља ... Ја ћу учинити ... И тако као да нам говори: «Ваше је само да заиштете у име Моје, у име Исусово, али иштете упорно и постојано. Нека вам Моје име буде стална храна души и светлост лицу, дан и ноћ. Позивам вас – тражите, јер само у Мени наћи ћете опроштај за све грехе ваше. Зовем вас - куцајте на врата Мога срца, ја имам љубави за сваког од вас. Али Ја се нећу никоме наметати јер Сам ја Вечна Љубав, а Љубав се никада и никоме не намеће. На вама је да одговорите на мој позив, и да упорно и смирено иштете ... а све остало ... Ја ћу учинити».
Ето, дакле, браћо и сестре, Он обећава да ће нам помоћи у свему светом и честитом, а пре свега да ће нам даровати Живот Вечни, и свако добро у свим световима. Јер, не говори ове речи пролазни земаљски „мудрац“, нити ово икада рече било који човек, нити то каза неки учени научник који се није научио основној и најважнијој лекцији живота – вери у Истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, и нади једино у Њега! Не! Ово говори Безгрешни, Свечовекољубиви, Свемилостиви и Свемоћни Богочовек Исус Христос. Ово благовести Син Божији, Који је ради нас и ради нашега спасења, чинио и чини безборјна велика и мала чуда, Који је за нас пострадао на Крсту, Васкрсао из мртвих, Вазнео се на Небо, основао Цркву! Чему онда страх! Зашто онда патње и очајање? Откуда онда самоубиства? Одакле безнађе? Због неверја вашег, одговара Господ! ... (Матеј 13; 58).
И заиста, неверје људско, маловерје човечије, безверје милиона, кривоверје милијарди. Ето узрока и темеља свих наших падова и мука. Али, авај, оно често царује и код нас, људи у Цркви! Откуда то смртоносно неверје у нама? Одакле тај змијски отров у нашим срцима и нашим умовима? Која је то страст духовна посејала овај коров на земљи наших душа? Који је то луди ветар развејао у нама чврсту, јаку и непоколебљиву веру у Господа Христа? Да, погађате! То је исти онај луди ветар, који је и Деницу са Неба свргнуо у дубине ада, и зове се - гордост. Од жеље за људском славом, од гордости и сујете људске, рађа се неверје наше, јер људи више заволеше пролазну славу људску, него вечну славу Божију. Не каже ли зато и сам Господ Христос: Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од Јединога Бога не тражите? (Јн. 5, 44).
Јесте, јесте, драга браћо и сестре. Не лажимо се! Више заволесмо празно траћење времена на оговарања, осуђивања, сплеткарења, на вести и информације, на празну знатижљу, на угађање телу, на трошење времена на испразне земаљске страсти и пролазне демонске страсти, на сујету и гордост овога света. А молитва? Где је ту време за царицу свих врлина – свету и васкрсавајућу молитву? Где време за призивање најслађег имена Исусовог? Где део дана за молитву Пресветој Богородици и свима светима? Где време да нахранимо гладне и осакаћене наше душе, именом Исусовим и Благодаћу Његовом? Где осећај да смо ојађени и сиромашни ако увек нисмо са Јединим Богатим – Богом? Где сазнање да смо у великој опасности сваки секунд нашег живота и да смо вапијуће немоћни ако стално не призивамо у помоћ Господа Христа кроз Његово Велико, Свемоћно и Свето име Исус? Јер, гле, чак и свети Велики Апостол Павле у немоћи вапије, «ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим. 8, 24)», а Првоврховни Апостол Петар у страху виче, «Господе, спаси нас, изгибосмо (Мт. 8, 25)»! Но, и сви апостоли заједно, видећи своју језиву немоћ да одрже и увећају своју веру мољаху заједно Господа ... Господе дометни нам вере !(Лк. 17, 5)». Где је, на крају крајева, наше сећање на речи Исусове «Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт. 26, 41)»? Зар смо заборавили колико смо слаби и немоћни; колико смо, без сталне Божије помоћи, подложни сваког греху и сваком злу?
Питао је пре петнаестак година знаменити и нама савремени руски владика Тихон (Шевкунов), старешина Сретењског Манастира у Москви, два света и блаженоупокојена руска старца – архимандрита Јована (Крестјанкина) и протојереја Николаја Гурјанова: Који проблем у животу Цркве, виде данас као главни? Отац Јован је одговорио - „Неверје“. – „Како неверје“, зачудио се владика Тихон? Можда ви имате у виду мирјане почетнике? А какав је главни проблем код свештеника?“ – „И код свештеника такође“. После неколико дана био је владика Тихон на острву Залит, у посети код чудесног и светог протојереја Николаја Гурјанова, и поставио му исто то питање. Одговор великог старца је био исти: „Маловерје и неверје“. Таква једнодушност двојице стараца је владику Тихона тада веома запањила.
Али, ми као да имамо времена за све, осим за честу молитву Исусову, која у сваком моменту помаже ономе који се моли. Чиме помаже? Помаже управо Њиме, Господом нашим, Његовом Божанском Силом, Његовим Светим именом. Молећи се Исусовом молитвом ми свакодневно ојачавамо своју веру, крепимо наду, учврћујемо љубав, и непрекидно добијамо нове Силе Божије, како би смо не само имали јаку веру, већ како би смо могли чинити и добра дела, достојна имена - Хришћанин. Зато наш Спаситељ и каже „без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5)“, а богопросвећени апостол Павле наређује: 17„Молите се без престанка“ (I Сол. 5, ). Зашто се онда не молимо дан и ноћ, ако ништа не можемо истински добро учинити без Бога, ако ни веру ни истински добра дела не можемо задобити, одржати и умножити, без Њега и Његове помоћи? Зашто онда све стављамо на прво место а молитву на последње? Да, да ... Будимо искрени! Немојмо се лагати! ... Тако често ћемо радије лутати по интернет џунгли и дуго гледати ТВ, неголи време посветити Богу, Који ће нахранити наше грехом ојађене душе! Радије ћемо смарати наша срца најновијим вестима из политике, а не просвећивати вестима из Царства Небескога, које нам се шаљу кроз Читање Светог Писма и поуке светих отаца! Пре ћемо, у недељу ујутру, преспавати и занемарити Свету Литургију, него што ћемо на време устати и помолити се! Попричаћемо о Јанку или Марку, и њиховим умишљеним или јавним гресима, а себе ћемо фарисејски издавати за некакве праведнике, док нам душе заударају од греховних рана, и точе духовни гној дан и ноћ. Шибаћемо језиком по скоро свакоме, а себе нећемо погледати у Огледалу Лица Христовог! Оговараћемо комшилук и колеге са посла, и трошићемо сате на дотеривање тела и одела, али молитву ћемо оставити за крај. А где је ту Бог? У који запећак свога срца смо Га одгурнули? Гле, Он, Једини Човекољубац, Исус, и Његово Преслатко и Свеспасоносно име, остављено је на последње место нашега живота. Има ли од тога веће трагедије за било ког човека на земљи? И како онда да свака греховна страст не буја у човеку? Како онда да нас валови житејске сујете не бацају на оштре хриди недаћа и искушења?
Али Лек и Лекар постоје? Где је Лек? Ко је Лекар? Ако имамо вере, колико и зрно горишичино, видећемо да се Лекар преобукао у Просјака Небеског, и куца на врата нашега срца. Куца и смирено моли, да Га нахранимо нашим спасењем, нашим добрим мислима, нашим добрим осећањима, нашим добрим речима, нашим добрим делима. Ево Свемоћног Лекара! Ево Савршеног и Вечног Бога! Ево Савршеног Човека! Ево Богочовека Исуса Христа, Спаситеља света! Зар не осећамо Ко је Лекар? Зар не видимо да је Он Небески Хлеб и Небески Лек, Који сиђе са Неба, да нас спасе од сваке смрти и сваке патње? Зар заборависмо на Његово Свемоћно и Свеспасавајуће име – Исус? Стога нека нам не дотужи да сатима, и данима, и годинама, и цео живот, понављамо Његово Преслатко име! Да нам не досади понављати свемоћну и кратку Исусову молитву ... Господе Исусе Христе помилуј ме ... јер управо Он обећава ... шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. Али не само једном замолити и потом по старим и злим обичајима наставити. Не! То није пут који води у Живот Вечни, јер име Исусово и молитва Њему, не сме хришћанину бити споредно већ кључно и главно занимање. Нека нам призивање имена Исусовог буде најважније дело, од раног јутра до касне вечери! Зато Господ и говори да не требамо да се бринемо, већ само треба истрајно да се молимо ... Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (Mт. 7, 7-8).
Шта то чујемо? Зар и после свега реченог, неко и даље очајава? Зар нисмо чули Његове речи ... шта год заиштете у име моје, ја ћу учинити? Зар Син Божији није постао Човек и оставио нам Себе у Цркви до краја света и века; оставио нам све Свете Тајне и све богочовечанске врлине! Нека стога одступе све демонске мисли! Нека нестане свако неверје и маловерје! Свака сумња! Одлучно одбацимо тегобно и смарајуће безнађе и чврсто пригрлимо свеосвежавајуће, свеваскрсавајуће и преслатко име Исус.
Кажеш, молиш се некако суво, па мислиш и очајаваш, да то Бог не слуша. Не, не и по ступа не! То је опасна заблуда! Бог чује сваки наш уздах! Он зна сваку нашу мисао и пре него смо је помислили, а камоли да не чује твоје молитве упућене Њему. Велики руски монах Светогорац, Преподобни Силуан Атонски говорио је: слуСад из искуства знам да Бог, по Милости Својој, слуша и чује молитве грешника! Како? Зашто? Зато што је он Апсолутна Љубав и Безмерна Милост! Зато, моли се и не одустај. Моли се ма како, али не одустај. Моли се и суво, али не одустај. Моли се и ако још немаш пажњу, али не одустај. Само не мисли високо о себи, већ смирено. И само, не одустај! И онда се не бој! Ни мало не страхуј! Ти дај Богу оно што у том тренутку можеш дати. Дај му бар количину молитве, па макар та молитва била слабашна и на штакама, али не одустај! Како мудро кажу свети оци Православне Цркве – количина молитве и упорност, по Милости Божијој, родиће квалитет и пажњу. И стога не брини, даће ти Бог све и у своје време, кад Он одреди по свемудрости Његовој.
И ако суза нема, не бој се! И ако немаш пажње, опет се не бој! И ако ти је вера почела слабити и видиш да никакво добро немаш, опет се не бој! И ако дела блага отсуствују, и ако љубави немаш, и ако ништа немаш, опет ти кажем, не ја, грешни човек, већ Он, Свемогући, Свемилостиви и Добри Бог ... „Не бој се мало стадо јер би воља Оца да вам даде Царство (ЛК. 12, 32)“. Не бој се, али само - не одустај! Призивај име Исусово и радуј се. Не очајавај што си сав у ранама грехова. Не тугуј! И не само не тугуј, већ - радуј се! Гле Он ти обећава, не ја, већ Он Вечни Бог ... шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. Само се моли смирено, као последњи грешник на свету; грешник који зна и свестан је да по своме животу не заслужује Рај већ вечне муке у аду. Да! Ми заиста заслужујемо вечне муке у аду! И то је велика истина! Заслужујемо, по нашим гресима, да вечно будемо тамо где је сатана, како је говорио свети, мудри и смирени ава Пимен! И тек тада знајмо, засигурно знајмо и верујмо, Бог нас никада неће оставити и спасиће нас, али и тада једино по Милости Његовој! Јер Господ спасава само смирене и ... Бог се гордима противи, а смиренима даје Благодат (Јк. 4, 6) ... Све ће остало доћи. Све остало ће ти дати непрестано призивање имена Исусовог. И силну веру, и добра дела, и нерасејану молитву, и мудрост, и расуђивање, и одлучност да се искрено покајеш, и још дубље смирење и постојану љубав према свима. Баш све ће доћи као Дар са Неба, дати нам се непрестаном молитвом Богу, поклонити нам се одозго, кроз призивање имена Исусовог; јер, све су то дарови од Бога, и не зависе пуно од нас, већ пре свега од Њега и Његовог дара, Његове Милости. Наше је само да се потрудимо колико до нас стоји. Да Богу дамо барем количину молитве, па макар она била и расејана и слаба. Остало је до Бога.
Стога не одустајмо никада! Не одустајмо од честог, непрестаног и смиреног призивања имема Исусовог! Не одустајмо до смрти, а ни после смрти! Да и сав свет устане против нас, и сав пакао нагрне на наше душе, не одустајмо! Јачи је Бог, неупоредиво јачи, од целог света и од свих демонских сила заједно! Не одустајмо никада! То је победоносна и истинска формула успеха! Ма шта да се деси, макар и хиљаду пута на дан пали, не одустајмо! Ево, милостива рука Исусова је већ пружена да нам помогне да устанемо, јер Он је дошао да спасава грешнике а не праведнике. Зато Христос и говори ... Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике. (Мк. 2, 17). Стога, не бојмо се! Све што је потребно даће нам Он, Вечнољубећи Син Божији, јер је Он то обећао рекавши ... шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. А Бог никада не даје лажна обећања и није непостојан и превртљив као људи! И опет, радујмо се и похрлимо на молитву и непрестано призивање Његовог најсветијег имена – Исус! ... Господе Исусе Христе помилуј ме ... У том имену – Исус - је радост, у том имену је сила, у том имену је мудрост, у том имену су, како је говорио свети Петар Цетињски, суд и правда.
Њему, Господу Исусу Христу, Сину Божијем, нека је слава, са Оцем и Духом Светим, и сада и увек и у векове векова. Амин.
Игуман Петар (Драгојловић)
извор: www.pravoslavie.ru, 24.12.2016.
Чујмо браћо и сестре! Чујмо Бога над боговима и Господа над господарима. Чујмо и обрадујмо се! Чујмо и заблагодаримо Богу на толикој Милости према нама - грешним људима! Чујмо али и практикујмо! Чујмо али и иштимо од Господа све што нам је потребно за Вечни Живот и спасење, као и све што нам је потребно за живот на земљи! Чујмо и иштимо од Бога Оца у име Исусово, у име Савечног и Сабеспочетног Сина Његовог; иштимо упорно и са смирењем. И онда не бринимо за наше спасење, јер тада, и само тада, Господ Исус Христос, брине све наше бриге и ратује за нас и уместо нас против свих демонских сила. И што год заиштете од Оца у име моје то ћу учинити ... Какве свемоћне речи! Каква свемилостива утеха! Каква неописива радост! Какав свепрожимајући оптимизам! Каква сигурна нада у њима! Каква Божанска сила! Каква једноставна победа! Какво Васкрсење из сваког очајања и сваког бесмисла!
Зато, драга браћо и сесте, јер људи не верују у Њега. Зато што огромна већина људи на земљи уопште не призива Њега у помоћ. Зато што људи не знају моћ имена Његовог, па га и не призивају у невољама. Јер Лекар Небески помаже у свим приликама само оне који верују у Њега и призивају Га упорно. Лечи, умудрује и спасава само оне који верују да је Он Свемоћни и Свемилостиви Спаситељ света и да ... нема другог Имена под небом данога људима, којим би се могли спасити (Дап. 4, 12) – осим имена Исусовог. А где нема вере, нема ни исцељења. Где нема вере, нема ни чуда. Јер «вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јев. 11, 1)», а невереје је темељ сваке несреће, пролазне и вечне. Није ли тако било и за време земаљског живота Исусовог? Гле, шта читамо у Новом Завету: И не учини Исус онде чудеса многа због неверја њиховог ... (Матеј 13; 58).
Ето дијагнозе сваке људске трагедије, и оне времене и оне вечне. Кукају људи дан и ноћ за милионе невоља које их стижу сваког дана, али не обратише се Богу да им помогне, јер не вероваше људи да им Он може помоћи, и да је Исус Свемоћни Бог Који чује и испуњава молитве грешника; да је Он Господ који је дошао да нам буде мелем на сваку нашу рану, и лек за сваку нашу болест. И гле, Он опет понавља ... Ја ћу учинити ... И тако као да нам говори: «Ваше је само да заиштете у име Моје, у име Исусово, али иштете упорно и постојано. Нека вам Моје име буде стална храна души и светлост лицу, дан и ноћ. Позивам вас – тражите, јер само у Мени наћи ћете опроштај за све грехе ваше. Зовем вас - куцајте на врата Мога срца, ја имам љубави за сваког од вас. Али Ја се нећу никоме наметати јер Сам ја Вечна Љубав, а Љубав се никада и никоме не намеће. На вама је да одговорите на мој позив, и да упорно и смирено иштете ... а све остало ... Ја ћу учинити».
Ето, дакле, браћо и сестре, Он обећава да ће нам помоћи у свему светом и честитом, а пре свега да ће нам даровати Живот Вечни, и свако добро у свим световима. Јер, не говори ове речи пролазни земаљски „мудрац“, нити ово икада рече било који човек, нити то каза неки учени научник који се није научио основној и најважнијој лекцији живота – вери у Истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, и нади једино у Њега! Не! Ово говори Безгрешни, Свечовекољубиви, Свемилостиви и Свемоћни Богочовек Исус Христос. Ово благовести Син Божији, Који је ради нас и ради нашега спасења, чинио и чини безборјна велика и мала чуда, Који је за нас пострадао на Крсту, Васкрсао из мртвих, Вазнео се на Небо, основао Цркву! Чему онда страх! Зашто онда патње и очајање? Откуда онда самоубиства? Одакле безнађе? Због неверја вашег, одговара Господ! ... (Матеј 13; 58).
И заиста, неверје људско, маловерје човечије, безверје милиона, кривоверје милијарди. Ето узрока и темеља свих наших падова и мука. Али, авај, оно често царује и код нас, људи у Цркви! Откуда то смртоносно неверје у нама? Одакле тај змијски отров у нашим срцима и нашим умовима? Која је то страст духовна посејала овај коров на земљи наших душа? Који је то луди ветар развејао у нама чврсту, јаку и непоколебљиву веру у Господа Христа? Да, погађате! То је исти онај луди ветар, који је и Деницу са Неба свргнуо у дубине ада, и зове се - гордост. Од жеље за људском славом, од гордости и сујете људске, рађа се неверје наше, јер људи више заволеше пролазну славу људску, него вечну славу Божију. Не каже ли зато и сам Господ Христос: Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од Јединога Бога не тражите? (Јн. 5, 44).
Јесте, јесте, драга браћо и сестре. Не лажимо се! Више заволесмо празно траћење времена на оговарања, осуђивања, сплеткарења, на вести и информације, на празну знатижљу, на угађање телу, на трошење времена на испразне земаљске страсти и пролазне демонске страсти, на сујету и гордост овога света. А молитва? Где је ту време за царицу свих врлина – свету и васкрсавајућу молитву? Где време за призивање најслађег имена Исусовог? Где део дана за молитву Пресветој Богородици и свима светима? Где време да нахранимо гладне и осакаћене наше душе, именом Исусовим и Благодаћу Његовом? Где осећај да смо ојађени и сиромашни ако увек нисмо са Јединим Богатим – Богом? Где сазнање да смо у великој опасности сваки секунд нашег живота и да смо вапијуће немоћни ако стално не призивамо у помоћ Господа Христа кроз Његово Велико, Свемоћно и Свето име Исус? Јер, гле, чак и свети Велики Апостол Павле у немоћи вапије, «ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим. 8, 24)», а Првоврховни Апостол Петар у страху виче, «Господе, спаси нас, изгибосмо (Мт. 8, 25)»! Но, и сви апостоли заједно, видећи своју језиву немоћ да одрже и увећају своју веру мољаху заједно Господа ... Господе дометни нам вере !(Лк. 17, 5)». Где је, на крају крајева, наше сећање на речи Исусове «Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт. 26, 41)»? Зар смо заборавили колико смо слаби и немоћни; колико смо, без сталне Божије помоћи, подложни сваког греху и сваком злу?
Питао је пре петнаестак година знаменити и нама савремени руски владика Тихон (Шевкунов), старешина Сретењског Манастира у Москви, два света и блаженоупокојена руска старца – архимандрита Јована (Крестјанкина) и протојереја Николаја Гурјанова: Који проблем у животу Цркве, виде данас као главни? Отац Јован је одговорио - „Неверје“. – „Како неверје“, зачудио се владика Тихон? Можда ви имате у виду мирјане почетнике? А какав је главни проблем код свештеника?“ – „И код свештеника такође“. После неколико дана био је владика Тихон на острву Залит, у посети код чудесног и светог протојереја Николаја Гурјанова, и поставио му исто то питање. Одговор великог старца је био исти: „Маловерје и неверје“. Таква једнодушност двојице стараца је владику Тихона тада веома запањила.
Али, ми као да имамо времена за све, осим за честу молитву Исусову, која у сваком моменту помаже ономе који се моли. Чиме помаже? Помаже управо Њиме, Господом нашим, Његовом Божанском Силом, Његовим Светим именом. Молећи се Исусовом молитвом ми свакодневно ојачавамо своју веру, крепимо наду, учврћујемо љубав, и непрекидно добијамо нове Силе Божије, како би смо не само имали јаку веру, већ како би смо могли чинити и добра дела, достојна имена - Хришћанин. Зато наш Спаситељ и каже „без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5)“, а богопросвећени апостол Павле наређује: 17„Молите се без престанка“ (I Сол. 5, ). Зашто се онда не молимо дан и ноћ, ако ништа не можемо истински добро учинити без Бога, ако ни веру ни истински добра дела не можемо задобити, одржати и умножити, без Њега и Његове помоћи? Зашто онда све стављамо на прво место а молитву на последње? Да, да ... Будимо искрени! Немојмо се лагати! ... Тако често ћемо радије лутати по интернет џунгли и дуго гледати ТВ, неголи време посветити Богу, Који ће нахранити наше грехом ојађене душе! Радије ћемо смарати наша срца најновијим вестима из политике, а не просвећивати вестима из Царства Небескога, које нам се шаљу кроз Читање Светог Писма и поуке светих отаца! Пре ћемо, у недељу ујутру, преспавати и занемарити Свету Литургију, него што ћемо на време устати и помолити се! Попричаћемо о Јанку или Марку, и њиховим умишљеним или јавним гресима, а себе ћемо фарисејски издавати за некакве праведнике, док нам душе заударају од греховних рана, и точе духовни гној дан и ноћ. Шибаћемо језиком по скоро свакоме, а себе нећемо погледати у Огледалу Лица Христовог! Оговараћемо комшилук и колеге са посла, и трошићемо сате на дотеривање тела и одела, али молитву ћемо оставити за крај. А где је ту Бог? У који запећак свога срца смо Га одгурнули? Гле, Он, Једини Човекољубац, Исус, и Његово Преслатко и Свеспасоносно име, остављено је на последње место нашега живота. Има ли од тога веће трагедије за било ког човека на земљи? И како онда да свака греховна страст не буја у човеку? Како онда да нас валови житејске сујете не бацају на оштре хриди недаћа и искушења?
Али Лек и Лекар постоје? Где је Лек? Ко је Лекар? Ако имамо вере, колико и зрно горишичино, видећемо да се Лекар преобукао у Просјака Небеског, и куца на врата нашега срца. Куца и смирено моли, да Га нахранимо нашим спасењем, нашим добрим мислима, нашим добрим осећањима, нашим добрим речима, нашим добрим делима. Ево Свемоћног Лекара! Ево Савршеног и Вечног Бога! Ево Савршеног Човека! Ево Богочовека Исуса Христа, Спаситеља света! Зар не осећамо Ко је Лекар? Зар не видимо да је Он Небески Хлеб и Небески Лек, Који сиђе са Неба, да нас спасе од сваке смрти и сваке патње? Зар заборависмо на Његово Свемоћно и Свеспасавајуће име – Исус? Стога нека нам не дотужи да сатима, и данима, и годинама, и цео живот, понављамо Његово Преслатко име! Да нам не досади понављати свемоћну и кратку Исусову молитву ... Господе Исусе Христе помилуј ме ... јер управо Он обећава ... шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. Али не само једном замолити и потом по старим и злим обичајима наставити. Не! То није пут који води у Живот Вечни, јер име Исусово и молитва Њему, не сме хришћанину бити споредно већ кључно и главно занимање. Нека нам призивање имена Исусовог буде најважније дело, од раног јутра до касне вечери! Зато Господ и говори да не требамо да се бринемо, већ само треба истрајно да се молимо ... Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (Mт. 7, 7-8).
Шта то чујемо? Зар и после свега реченог, неко и даље очајава? Зар нисмо чули Његове речи ... шта год заиштете у име моје, ја ћу учинити? Зар Син Божији није постао Човек и оставио нам Себе у Цркви до краја света и века; оставио нам све Свете Тајне и све богочовечанске врлине! Нека стога одступе све демонске мисли! Нека нестане свако неверје и маловерје! Свака сумња! Одлучно одбацимо тегобно и смарајуће безнађе и чврсто пригрлимо свеосвежавајуће, свеваскрсавајуће и преслатко име Исус.
Кажеш, молиш се некако суво, па мислиш и очајаваш, да то Бог не слуша. Не, не и по ступа не! То је опасна заблуда! Бог чује сваки наш уздах! Он зна сваку нашу мисао и пре него смо је помислили, а камоли да не чује твоје молитве упућене Њему. Велики руски монах Светогорац, Преподобни Силуан Атонски говорио је: слуСад из искуства знам да Бог, по Милости Својој, слуша и чује молитве грешника! Како? Зашто? Зато што је он Апсолутна Љубав и Безмерна Милост! Зато, моли се и не одустај. Моли се ма како, али не одустај. Моли се и суво, али не одустај. Моли се и ако још немаш пажњу, али не одустај. Само не мисли високо о себи, већ смирено. И само, не одустај! И онда се не бој! Ни мало не страхуј! Ти дај Богу оно што у том тренутку можеш дати. Дај му бар количину молитве, па макар та молитва била слабашна и на штакама, али не одустај! Како мудро кажу свети оци Православне Цркве – количина молитве и упорност, по Милости Божијој, родиће квалитет и пажњу. И стога не брини, даће ти Бог све и у своје време, кад Он одреди по свемудрости Његовој.
И ако суза нема, не бој се! И ако немаш пажње, опет се не бој! И ако ти је вера почела слабити и видиш да никакво добро немаш, опет се не бој! И ако дела блага отсуствују, и ако љубави немаш, и ако ништа немаш, опет ти кажем, не ја, грешни човек, већ Он, Свемогући, Свемилостиви и Добри Бог ... „Не бој се мало стадо јер би воља Оца да вам даде Царство (ЛК. 12, 32)“. Не бој се, али само - не одустај! Призивај име Исусово и радуј се. Не очајавај што си сав у ранама грехова. Не тугуј! И не само не тугуј, већ - радуј се! Гле Он ти обећава, не ја, већ Он Вечни Бог ... шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. Само се моли смирено, као последњи грешник на свету; грешник који зна и свестан је да по своме животу не заслужује Рај већ вечне муке у аду. Да! Ми заиста заслужујемо вечне муке у аду! И то је велика истина! Заслужујемо, по нашим гресима, да вечно будемо тамо где је сатана, како је говорио свети, мудри и смирени ава Пимен! И тек тада знајмо, засигурно знајмо и верујмо, Бог нас никада неће оставити и спасиће нас, али и тада једино по Милости Његовој! Јер Господ спасава само смирене и ... Бог се гордима противи, а смиренима даје Благодат (Јк. 4, 6) ... Све ће остало доћи. Све остало ће ти дати непрестано призивање имена Исусовог. И силну веру, и добра дела, и нерасејану молитву, и мудрост, и расуђивање, и одлучност да се искрено покајеш, и још дубље смирење и постојану љубав према свима. Баш све ће доћи као Дар са Неба, дати нам се непрестаном молитвом Богу, поклонити нам се одозго, кроз призивање имена Исусовог; јер, све су то дарови од Бога, и не зависе пуно од нас, већ пре свега од Њега и Његовог дара, Његове Милости. Наше је само да се потрудимо колико до нас стоји. Да Богу дамо барем количину молитве, па макар она била и расејана и слаба. Остало је до Бога.
Стога не одустајмо никада! Не одустајмо од честог, непрестаног и смиреног призивања имема Исусовог! Не одустајмо до смрти, а ни после смрти! Да и сав свет устане против нас, и сав пакао нагрне на наше душе, не одустајмо! Јачи је Бог, неупоредиво јачи, од целог света и од свих демонских сила заједно! Не одустајмо никада! То је победоносна и истинска формула успеха! Ма шта да се деси, макар и хиљаду пута на дан пали, не одустајмо! Ево, милостива рука Исусова је већ пружена да нам помогне да устанемо, јер Он је дошао да спасава грешнике а не праведнике. Зато Христос и говори ... Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике. (Мк. 2, 17). Стога, не бојмо се! Све што је потребно даће нам Он, Вечнољубећи Син Божији, јер је Он то обећао рекавши ... шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. А Бог никада не даје лажна обећања и није непостојан и превртљив као људи! И опет, радујмо се и похрлимо на молитву и непрестано призивање Његовог најсветијег имена – Исус! ... Господе Исусе Христе помилуј ме ... У том имену – Исус - је радост, у том имену је сила, у том имену је мудрост, у том имену су, како је говорио свети Петар Цетињски, суд и правда.
Њему, Господу Исусу Христу, Сину Божијем, нека је слава, са Оцем и Духом Светим, и сада и увек и у векове векова. Амин.
Игуман Петар (Драгојловић)
извор: www.pravoslavie.ru, 24.12.2016.
Нема коментара:
Постави коментар