Translate

16. децембар 2016.

Георгије Флоровски - руски интектуалац и православни богослов

Ендрју Блејн (ур.), Георгије Флоровски, руски интектуалац и православни богослов, 
Истина, Београд - Шибеник 2013, стр. 503.
   У библиотеци „Савремено богословље“ издавачке куће „Истина“ Далматинске епархије и по благослову њеног епархијског архијереја г. Фотија, изашло је ово, можемо рећи, капитално дело о Георгију Флоровском. Са енглеског су књигу превеле Наташа Б.  Колунџић и сестринство манастира Тројеручице – Шибеник, на чијем изванредном преводу и овом приликом благодаримо. Поред предговора уредника Ендрју Блејна из Финске, књига садржи опсежан животопис овог православног философа, историчара и богослова, и при том је обрађен његов животни пут у Русији (1983 – 1920), Европи (1920 – 1948) и Америци (1948 – 1979), док су у додатку донети радови Марка Рифа („Искушења и расцепи: Георгије Флровски као руски историчар“) и Џорџа Х. Вилијамса („Неопатристичка синтеза Феорфија Флоровског“).
   Библиографија радова овог незаобилазног руског интелектуалца донета је на страницама 447 – 501, фототипски пренето из оригиналног издања и отуда не садржи све библиографске јединице објављених радова, посебно не на српском језику. Рецимо, нема назнаке да је његову студију „Очев дом“ још пре Другог светског рата превео о. Јустин Поповић, а посебно што је у последње време овај теолог много превођен и објављиван у часописима, па је присутан и у интернету.
   Нема назнака да је  Путеве руског  богословља својевремено  превео Еп. Данило (Крстић), а  Источне оце  IV века  превео је Дејан Ј. Лучић у редакцији превода Епископа будимског Данила (1997. г., објављено у Паризу 1931.г.), као ни да је протојереј  Миливој Р. Мијатов превео  Источне оце од V  до  VIII века (1998.г., објављено на руском1933.г.) или Александар Ђаковац - Богословске студије  (2013. г.). Ту се налазе и преводи дела  Хришћанство и култура  (превео Дејан Аничић 1995.г.), Критика недостатка занимања за догмате међу руским православним верницима (превод Ивице Чаировића). Преведено је и дело  Екуменски дијалог: теологија и историја (2015.г.), Теологија и историја: Црква и царство (2016.г.). Не можемо навести све чланке који су до сада објављени на нашем језику.
   Писац ових редова је превео једну свеску из комплетних дела Георгија Фловровског објављених у издању познате издавачке куће Nordland Publishing Companу у САД (дело ће објавити Православни богословски факултет св. Василија Острошког у Фочи).
   Дело пред нама није класична биографија у којој се излажу подаци из живота писца уз навођење његових кључних дела, одн. није то библиографија.  У књизи има много навода из самих дела, па се може стећи добар увид у ширину ауторових интересовања на разним богословским пољима, првенствено из руског богословља, па и оног које се односи на савремена међухришћанска, одн. екуменска питања. Имамо на уму и чињеницу да је овај руски философ – богослов држао кључно предавање на оснивачкој скупштини Светског савета Цркава у Амстердаму 1948.г. Није без разлога епископ будимски Данило (Крстић) назвао свог ментора на докторским студијама на Харварду „васељенским протојерејем“.
   Као професор Богословске академије Светог Владимира у Њујорку Флоровски је учествовао у раду многих екуменских скупова, на којима је држао предавања или жустро учествовао у дискусијама сведочећи православно учење.
   Читалац се може дивити вредноћи овог богослова и верности црквеном, светоотачком предању. Флоровски је једноставно отшкринуо вратнице у дубинске ризнице православног светоотачког богословља пред протестантским светом који је био скоро занемарио ову заједничку платформу са које се може кретати у неговању хришћанског јединства.
   Постављање Георгија Флоровског за професора на Харварду 1956.г. (где је само годину дана раније био постављен угледни немачки теолог Паул Тилих, којег сам слушао на својим последипломским студијама на Институту за више богословске студије у Босеу код Женеве!), добрим делом је допринело јачању програма ове високе богословске школе усмереног према православном богословљу. Овде је отац Георгије делао као професор историје Источне Цркве, док је раније предавао на Кембричком универзитету или још раније на Академији Светог Сергија у Паризу. У Харварду је овај врли црквени посленик предавао и литургику, хришћанску духовност и патристику. Можемо претпостављати колику је ерудицију овај Рус пројављивао пред својим слушаоцима!
   На једном примеру показаћемо шта значи учешће у међухришћанским, одн. екуменским скуповима на примеру о. Георгија. На заседању Централног одбора Светског савета цркава у Сент Ендрјусу 1960. г., захваљујући залагањима овог православниг богослова, прихваћено је да Основица коју треба да прихвате и потпишу нове цркве чланице ССЦ буде проширен с два додатка: „према Светом Писму“ и уз навођење Лица Свете Тројице поименично, а не само: „који верују у Свету Тројицу“.  Овиме је наглашен, с једне стране, ауторитет Библије за све хришћане, а другом одредбом, тројичном формулом: „једнога Бога, Оца, Сина и Светога Духа, истакнут је христолошки фокус Основице , па тако она и дан-данас гласи: „Светски савет Цркава је заједница Цркава које, према Светом Писму, исповедају Господа Исуса Христа као Бога и Спаситељам, па стога настоји да заједнички испуни свеопшти позив на славу једнога Бога, Оца, Сина и Светога Духа“.
  Наредне године, на заседању Треће скупштине у Њу Делхију, кад је Руска Православна црква постала чланица овог међуцрквеног тела, заједно са другим источноевропским помесним Црквама (Српска Црква се учланила као последња, тек 1966.г.), око 90% делегата је гласало за нову формулацију, што је било довољно за њено усвајање (стр. 177).
   О. Георгије је на ранијем заседању Централног одбора дефинисао и бранио изјаву: „Светски савет Цркава није и никада не сме бити Суперцрква“, он нема сопствену еклисиологију и његов циљ је да „Цркве ступе у живи однос“. И ово редефинисарање улоге ССЦ прихваћено је такође  у Њу Делхију.
   На другом скупу, Комисије за веру и црквено устројство, захваљујући богословском заузимању и угледу Флоровског, у завршеном документу је стајало: „Савет није Црква, нити тежи да то буде“, већ се „нуди као слуга Црквама и као слуга Цркве“ (стр. 180).
   Док ово бележимо, морамо се запитати да ли су и наши богослови, учесници међухришћанских богословских скупова схватали да морају сведочити своју веру пред инославнима и да треба да отварају ризнице истинског богословља? Или је њихово учешће било свођено на пуко присуствовање у смислу да је то „нешто протестантско“, па се не треба ни мешати у дискусије. О. Флоровски није тако мислио, па се може назвати православним мисионаром – богословом у инославном богословском свету.
   Флоровски је писао сажето. Једном је отворено говорио о својој ерудицији: „ Путеви  су могли имати шеснаест томова да није било мог сажетог стила“.
   У области библиографије огромно знање и памћење били су општепознати и од велике помоћи, што могу посведочити многи билиотекари, научници и студенти. „Могао вам је навести дела за која нико није знао ни да постоје“ (стр. 269).
   „Једнако задивљујући аспект ума оца Георгија Флоровског била је његова способност за анализу и синтезу. Умом је проницао у унутрашњу структуру и срж ствари и, након што би је изнашао, разумео би је и дао облик њеном сушштинском значају“ (стр. 270).  Цитира се доскорашњи архиепископ кентерберијски Роуен Вилијамс, иначе добар познавалац руског богословља, који је за Флоровског рекао да „он није ходајући уџбеник, већ оригинални и радикални ум“.
   Џорџ Х. Вилијамс обрађује тему неопатристичке синтезе Георгија Флоровског на стр. 373 – 443. Занимљиво је приметити и то да аутор овог стручног рада напомиње да му је при изради ове јединице, иначе темељне теме руског богослова, а и његов је израз, терминус техникус, неопатристичке синтезе, помогао и наш теолог – др Данило Крстић, који је зацело изванредно познавао учење свога професора. Препоручујемо да се ова студија добро проучи,
   Неопатристичка синтеза је значила преобликовање учења Отаца од четвртог до краја осмог века. Зато за Флоровског „потпуни библијски  или хришћански јелинизам представља период завршене патристичке синтезе“ (стр. 379).
   Џ. Вилијамс излаже увиде Флоровског на ову тему у подељцима: 1) Твар и тварност: „Аскетски подвиг“, 2) Христологија и иконографија, 3) Искупљење и спасење: обожење, 4) Есхатологија, 5) Црква, 6) Свето Писмо, Предање и историја, 7) Црква и свет.
   Књигу о Флоровском могу читати и богословски неупућена лица, и уверени смо да ће многима од њих помоћи да почну читати и саме радове овог истакнутог руског интелектуалца који је пронео бакљу православног богословља у западни свет као нико пре њега.

   протођакон Радомир Ракић
   извор: www.spc.rs

Нема коментара:

Постави коментар