18. децембар
Данашње Јеванђеље је од најкраћих која се читају на Литургији. Христос нам прича једноставну причу.
Једном човеку њива изобилно родила. Он реши да сруши своје старе житнице и да сагради нове, веће, и да сав род стави у њих и тако се обезбеди за дуго времена.
Заборавио је од кога му је дошло то изобиље и само је видео себе како у наредним годинама ужива, једе, пије и весели се. Видео је шансу за своју аутономију и заборавио на Бога.
"А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?"
Христос нас упозорава:"Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом."
И то је све. Једноставна и јасна опомена.
Није згорег да се повремено подсетимо на чињеницу наше пролазности на земљи. Трагикомични самозадовољни човек представља све нас, макар у неким тренуцима нашег живота.
Док је тешко - "Боже помози". А кад је изобиље и срећа заборавимо на захвалност Богу и ближњима. Заборавимо на све око себе којима у том тренутку није добро као нама. И детињасто пожелимо да пријатни тренуци трају заувек, да се време заустави у за нас удобном стању.
Поделити са другима наш добитак значи уложити у друге, угрозити сопствени егоизам. А само добровољно угрожавање нашег егоизма може нас отворити и за људе и за Бога.
Србија је пуна илустрација данашњег јеванђеља, недовршених раскошних а ружних споменика егоизму. Недовршене палате у које се нико никад није уселио баш као што и богати човек није могао да ужива у свом нагло стеченом богатству, могу се наћи у сваком селу, у сваком граду.
Све што нам Бог даје, даје нам као позајмицу. И док чувамо свест о томе да смо за сваки наш добитак дужни и Богу и људима - за нас има шансе. Кад то заборавимо постајемо безумни, комичне играчке смрти.
Кад после краја нашег земаљског живота Бог за нас постане све у свему отпада све оно што нисмо подарили другима, Бога ради. И наши неостварени дарови и наше земаљско богатство. А нико од нас не зна кад долази ноћ кад ће наша душа бити затражена. Не може се стати у сред трке у илузији да смо урадили све што треба. Има смисла само богатити се Богом. До последњег даха.
Ненад Илић
Данашње Јеванђеље је од најкраћих која се читају на Литургији. Христос нам прича једноставну причу.
Једном човеку њива изобилно родила. Он реши да сруши своје старе житнице и да сагради нове, веће, и да сав род стави у њих и тако се обезбеди за дуго времена.
Заборавио је од кога му је дошло то изобиље и само је видео себе како у наредним годинама ужива, једе, пије и весели се. Видео је шансу за своју аутономију и заборавио на Бога.
"А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?"
И то је све. Једноставна и јасна опомена.
Није згорег да се повремено подсетимо на чињеницу наше пролазности на земљи. Трагикомични самозадовољни човек представља све нас, макар у неким тренуцима нашег живота.
Док је тешко - "Боже помози". А кад је изобиље и срећа заборавимо на захвалност Богу и ближњима. Заборавимо на све око себе којима у том тренутку није добро као нама. И детињасто пожелимо да пријатни тренуци трају заувек, да се време заустави у за нас удобном стању.
Поделити са другима наш добитак значи уложити у друге, угрозити сопствени егоизам. А само добровољно угрожавање нашег егоизма може нас отворити и за људе и за Бога.
Србија је пуна илустрација данашњег јеванђеља, недовршених раскошних а ружних споменика егоизму. Недовршене палате у које се нико никад није уселио баш као што и богати човек није могао да ужива у свом нагло стеченом богатству, могу се наћи у сваком селу, у сваком граду.
Све што нам Бог даје, даје нам као позајмицу. И док чувамо свест о томе да смо за сваки наш добитак дужни и Богу и људима - за нас има шансе. Кад то заборавимо постајемо безумни, комичне играчке смрти.
Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар