Човек би требало да сачува своју вољу и да доноси своје одлуке јер једино он сам може да донесе коначну одлуку у својој души. Зар Господ није могао да спасе Јуду да Га не изда? Наравно да је могао. Па, зашто није? Јер је то једино могао учинити силом. Приморавање човека је недопустиво за Бога, за светост Божију.
Учити се духовном животу значи сједињавати молитву и образовање. Наравно, нарочито је важно схватити да духовник не може дати човеку, у 5 или 10 минута, оно за шта су потребне године. Неретко се дешава да неко улази у Цркву, мислећи да ће одмах постати светитељ или добити посебне духовне дарове од Бога. Но, тако не бива. Молитва, окретање ка Богу, мора бити сједињено са образовањем, знањем и променама у свакодневном животу. То су промене које духовни отац мора да прати, али он сам не може много да понуди духовном чеду које није спремно да прими.
Духовни отац може да објасни, али - како пише у Јеванђељу - сејач сеје, али када птице дођу и позобају зрневље, човек опет остаје празан. Чедо и духовни отац треба да буду сарадници. Тек тада можемо говорити о истинском човековом духовном расту. Сматра се да духовни отац треба да научи своје духовно чедо да самостално размишља и узраста духовно. Међутим, многи воле да себе повере свештенику, тражећи савет и какве тапете да купе.
Човек треба да сачува своју вољу и да доноси своје одлуке јер једино он сам може да донесе коначну одлуку у својој души. Зар Господ није могао да спасе Јуду да Га не изда? Наравно да је могао. Па, зашто није? Јер је то једино могао учинити силом. Приморавање човека је недопустиво за Бога, за светост Божију. Изнуђено добро не може бити добро. Јер, зашто је Спаситељ разапет? Он је могао да направи савршен свет и без тога, свет без икаквих порока на земљи, да човеку ништа не недостаје, без војске и канцеларија. Но, Господ је то могао учинити само принудом, сломивши слободну вољу људи. А, Он то није урадио, оставивши људима могућност да сами бирају између добра и зла.
Друштвени живот особи даје знање, културу и искуство - али, остављено је човеку како да све то искористи. Исто је и у духовном животу. Господ нам даје - кроз Своју спасоносну мисију, преко Крста - могућност да победимо своје слабости и да се боримо са ђаволом. Но, користити можемо ту могућност само по нашој слободној вољи. Господ је створио универзум за нас; Он нам је дао законе по којима треба да живимо, Он нам је дао воду, храну и све што нам је потребно.
Али, како ћемо живети у овоме свету - првенствено зависи од нас самих, наше воље, рада и знања. Дакле, важно је да живот буде заснован на испуњавању Божијих заповести и слободном људском избору. Али, шта ако духовни отац отворено слама вољу духовног чеда, не покушавајући да учи, већ командује? Онда он није духовни отац.
Шта још има на то да се каже? Све је речено у Јеванђељу. Погледајте како је Спаситељ поступао, како су поступали Апостоли. Тако треба и духовник да поступа. Наравно, треба подстаћи особу да се промени, треба је исправљати и водити - али, у исто време, духовник ни под каквим околностима не сме да гуши нечију личност. Неки људи траже духовника у манастиру, не гледајући у своју парохијску цркву. Опет, није добро да се гледа “иза седам брда”, мислећи да је негде тамо боље. Старац Силуан је рекао да, ако особа верује свом духовном оцу, Господ ће му открити мудрост преко њега, без обзира колико је духовник мудар, учен или искусан. Овде онај ко тражи треба да има велико поверење у Господа. Ако постоји поверење у Бога, онда ће му Божија благодат открити оно што је потребно.
Наравно да се живот монаха и мирјанина у великој мери разликује. Ово су два различита пута, која ипак подједнако воде истом циљу: спасењу душе и заједништву са Богом. Разлика је у томе што је мирјанин оптерећен другим обавезама - брине о породици, подиже децу, има друге важне, богоугодне бриге. Човек који живи у свету суочава се са масом овоземаљских искушења - али, то није додатна опасност, већ додатна прилика јер, превазилажењем ових искушења, особа стиче непроцењиво духовно искуство.
Важно је запамтити да Господ зна коме да пошаље каква искушења. Не постоји нико ко не може бити спасен. Дакле, бирајући пут, човек мора да запамти да су оба, и монашки и мирјански, подједнако спасоносна. Важно је направити пажљив одабир, без журбе, по човековим унутарњим приоритетима - и онда деловати сопственим расуђивањем, са Божијом истином.
Шта треба да чини особа која је тек постала верујућа и која тражи духовног оца? Важно је да запамти да наш свет у злу лежи и да смо сви грешни. Свако, укључујући ту и духовника, има своје грехе. Потпуно савршенство не постоји. Заиста, постоје људи великог знања и духовног искуства, којима се човек може поверити на духовно руковођење.
Међутим, треба пажљиво бирати, имајући у виду да чак и веома добар духовник може да, из неког разлога, не одговара лично вама. Чак и веома предусретљив и искусан духовник некада може да вам не одговара из неких чисто људских критеријума, и вама ће бити тешко да изградите однос са њим.
Зато је важно све проценити, између осталог, и личну ускладљивост. Важно је поверити себе некоме на духовно руковођење, али важно је, такође, не заборавити, у свом поверењу према човеку, самостално оцењивати оно што се догађа. Неопходно је упоређивати речи духовног оца са речима Јеванђеља, са учењем Светих отаца Цркве, са њеним саборним одлукама, које је важно изучавати и разумети. Никакав ауторитет духовника не може бити изнад њих.
Схиархимандрит Илија Ноздрин
извор: www.saborna-crkva.com
 |
| Црква Ружица, Калемегдан, Београд |
Учити се духовном животу значи сједињавати молитву и образовање. Наравно, нарочито је важно схватити да духовник не може дати човеку, у 5 или 10 минута, оно за шта су потребне године. Неретко се дешава да неко улази у Цркву, мислећи да ће одмах постати светитељ или добити посебне духовне дарове од Бога. Но, тако не бива. Молитва, окретање ка Богу, мора бити сједињено са образовањем, знањем и променама у свакодневном животу. То су промене које духовни отац мора да прати, али он сам не може много да понуди духовном чеду које није спремно да прими.
Духовни отац може да објасни, али - како пише у Јеванђељу - сејач сеје, али када птице дођу и позобају зрневље, човек опет остаје празан. Чедо и духовни отац треба да буду сарадници. Тек тада можемо говорити о истинском човековом духовном расту. Сматра се да духовни отац треба да научи своје духовно чедо да самостално размишља и узраста духовно. Међутим, многи воле да себе повере свештенику, тражећи савет и какве тапете да купе.
Човек треба да сачува своју вољу и да доноси своје одлуке јер једино он сам може да донесе коначну одлуку у својој души. Зар Господ није могао да спасе Јуду да Га не изда? Наравно да је могао. Па, зашто није? Јер је то једино могао учинити силом. Приморавање човека је недопустиво за Бога, за светост Божију. Изнуђено добро не може бити добро. Јер, зашто је Спаситељ разапет? Он је могао да направи савршен свет и без тога, свет без икаквих порока на земљи, да човеку ништа не недостаје, без војске и канцеларија. Но, Господ је то могао учинити само принудом, сломивши слободну вољу људи. А, Он то није урадио, оставивши људима могућност да сами бирају између добра и зла.
Друштвени живот особи даје знање, културу и искуство - али, остављено је човеку како да све то искористи. Исто је и у духовном животу. Господ нам даје - кроз Своју спасоносну мисију, преко Крста - могућност да победимо своје слабости и да се боримо са ђаволом. Но, користити можемо ту могућност само по нашој слободној вољи. Господ је створио универзум за нас; Он нам је дао законе по којима треба да живимо, Он нам је дао воду, храну и све што нам је потребно.
Али, како ћемо живети у овоме свету - првенствено зависи од нас самих, наше воље, рада и знања. Дакле, важно је да живот буде заснован на испуњавању Божијих заповести и слободном људском избору. Али, шта ако духовни отац отворено слама вољу духовног чеда, не покушавајући да учи, већ командује? Онда он није духовни отац.
Шта још има на то да се каже? Све је речено у Јеванђељу. Погледајте како је Спаситељ поступао, како су поступали Апостоли. Тако треба и духовник да поступа. Наравно, треба подстаћи особу да се промени, треба је исправљати и водити - али, у исто време, духовник ни под каквим околностима не сме да гуши нечију личност. Неки људи траже духовника у манастиру, не гледајући у своју парохијску цркву. Опет, није добро да се гледа “иза седам брда”, мислећи да је негде тамо боље. Старац Силуан је рекао да, ако особа верује свом духовном оцу, Господ ће му открити мудрост преко њега, без обзира колико је духовник мудар, учен или искусан. Овде онај ко тражи треба да има велико поверење у Господа. Ако постоји поверење у Бога, онда ће му Божија благодат открити оно што је потребно.
Наравно да се живот монаха и мирјанина у великој мери разликује. Ово су два различита пута, која ипак подједнако воде истом циљу: спасењу душе и заједништву са Богом. Разлика је у томе што је мирјанин оптерећен другим обавезама - брине о породици, подиже децу, има друге важне, богоугодне бриге. Човек који живи у свету суочава се са масом овоземаљских искушења - али, то није додатна опасност, већ додатна прилика јер, превазилажењем ових искушења, особа стиче непроцењиво духовно искуство.
Важно је запамтити да Господ зна коме да пошаље каква искушења. Не постоји нико ко не може бити спасен. Дакле, бирајући пут, човек мора да запамти да су оба, и монашки и мирјански, подједнако спасоносна. Важно је направити пажљив одабир, без журбе, по човековим унутарњим приоритетима - и онда деловати сопственим расуђивањем, са Божијом истином.
Шта треба да чини особа која је тек постала верујућа и која тражи духовног оца? Важно је да запамти да наш свет у злу лежи и да смо сви грешни. Свако, укључујући ту и духовника, има своје грехе. Потпуно савршенство не постоји. Заиста, постоје људи великог знања и духовног искуства, којима се човек може поверити на духовно руковођење.
Међутим, треба пажљиво бирати, имајући у виду да чак и веома добар духовник може да, из неког разлога, не одговара лично вама. Чак и веома предусретљив и искусан духовник некада може да вам не одговара из неких чисто људских критеријума, и вама ће бити тешко да изградите однос са њим.
Зато је важно све проценити, између осталог, и личну ускладљивост. Важно је поверити себе некоме на духовно руковођење, али важно је, такође, не заборавити, у свом поверењу према човеку, самостално оцењивати оно што се догађа. Неопходно је упоређивати речи духовног оца са речима Јеванђеља, са учењем Светих отаца Цркве, са њеним саборним одлукама, које је важно изучавати и разумети. Никакав ауторитет духовника не може бити изнад њих.
Схиархимандрит Илија Ноздрин
извор: www.saborna-crkva.com
Нема коментара:
Постави коментар