Светитељ кога славим у Крсној Слави, Свети Алимпије Столпник, провео је на једном стубу у Малој Азији 53 године. Педесет и три године! Колико стрпљења, колико смирења. И како то данас изгледа нама раздираним све већим убрзањем живота...
На иконама и фрескама столпници на врховима стубова изгледају као светионици. А фокус светла као да је на њиховим длановима сложеним у неку врсту конкавног сочива.
Као да прихватају нестворену светлост и усмеравају је према нама.
Руке. Запитамо ли се понекад шта да радимо са рукама док столпнички стојимо на Литургији? Повремено се прекрстимо, а иначе руке држимо мирно опуштене поред тела. И тиме некако подвлачимо нашу преданост.
Осим лица руке су такође веома важне у живопису. Неки од светитеља нас благосиљају, други указују, трећи у руци или у обе руке држе нешто што је важно за њихову службу, јеванђеље, свитак, бројаницу, перо, лекарски скалпел. А неки су једноставно отворили дланове у молитви.
На ранохришћанским приказима светитеља био је чест молитвени гест - раширене руке и дланови окренути ка небу. Тај молитвени гест називао се оранс и значи потпуно духовно и телесно обраћање Господу.
Временом овај гест престао је да буде присутан код живописаних молитвеника па и оних светих. Задржао се у неким представама Пресвете Богородице (Оранта), а у Литургији само у одређеним тренуцима код свештеника који служе.
Да ли би данас био скандал да ми или неко поред нас подигне руке са отвореним длановима током Литургије? Знам да сам ја, кад нисам служио у олтару, често спонтано имао такав порив. а да не бих саблазнио некога, руке сам повремено држао поред тела са длановима стидљиво отвореним и окренутим ка истоку. Осећао сам се активније и некако боље знао шта радим.
Иако наравно није психолошки доживљај важан, иако треба пазити да се не прави хаос у току литургијског сабрања често сам се питао како би то изгледало кад би народ на литургији макар повремено подигао руке ка небу. Било би некако активније, али можда мало трапаво. Зар сви ми који се окупљамо на Литургији не треба да постанемо светионици овом свету?
Не знам, можда и није то толико важно, важно је да окупљамо око Светог Причешћа и уграђујемо у Христа, али често помислим како смо постали превише грађански уредни на тако незамисливом месту као што је храм Божији.
У сваком случају - Свети Алимпије и остали смирени и стрпљиви Свети столпници, усмерите са својих светионичких стубова и према нама благодат коју стрпљиво сабирате, као путоказ ка вечности.
Ненад Илић
На иконама и фрескама столпници на врховима стубова изгледају као светионици. А фокус светла као да је на њиховим длановима сложеним у неку врсту конкавног сочива.
Као да прихватају нестворену светлост и усмеравају је према нама.
Руке. Запитамо ли се понекад шта да радимо са рукама док столпнички стојимо на Литургији? Повремено се прекрстимо, а иначе руке држимо мирно опуштене поред тела. И тиме некако подвлачимо нашу преданост.
Осим лица руке су такође веома важне у живопису. Неки од светитеља нас благосиљају, други указују, трећи у руци или у обе руке држе нешто што је важно за њихову службу, јеванђеље, свитак, бројаницу, перо, лекарски скалпел. А неки су једноставно отворили дланове у молитви.
Временом овај гест престао је да буде присутан код живописаних молитвеника па и оних светих. Задржао се у неким представама Пресвете Богородице (Оранта), а у Литургији само у одређеним тренуцима код свештеника који служе.
Да ли би данас био скандал да ми или неко поред нас подигне руке са отвореним длановима током Литургије? Знам да сам ја, кад нисам служио у олтару, често спонтано имао такав порив. а да не бих саблазнио некога, руке сам повремено држао поред тела са длановима стидљиво отвореним и окренутим ка истоку. Осећао сам се активније и некако боље знао шта радим.
Иако наравно није психолошки доживљај важан, иако треба пазити да се не прави хаос у току литургијског сабрања често сам се питао како би то изгледало кад би народ на литургији макар повремено подигао руке ка небу. Било би некако активније, али можда мало трапаво. Зар сви ми који се окупљамо на Литургији не треба да постанемо светионици овом свету?
Не знам, можда и није то толико важно, важно је да окупљамо око Светог Причешћа и уграђујемо у Христа, али често помислим како смо постали превише грађански уредни на тако незамисливом месту као што је храм Божији.
У сваком случају - Свети Алимпије и остали смирени и стрпљиви Свети столпници, усмерите са својих светионичких стубова и према нама благодат коју стрпљиво сабирате, као путоказ ка вечности.
Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар