Црквени оци су увек правили разлику између грехова, али не по суштини, већ у оној мери у којој грех разара и деформише човекову личност, односно њену способност за заједницу са Богом и другима. Погрешно је правити разлику између грехова на моралистичкој основи јер је питање греха у Цркви било и остало, како би данас савремени теолози рекли, а заправо само парафразирали искуство Цркве на свој начин, онтолошко питање, дакле питање суштине нашег бића, а не људских обичаја и културе.
Бог у нашем предању није неки деспот који нам је одредио шта смемо, а шта не смемо да чинимо, јер ћемо у противном бити кажњени. Овакво, моралистичко схватање Бога, које је ништа друго него пројекција човекове пале природе на Бога и јесте узрок зашто данас многи људи, нарочито млађи, не могу да разумеју црквене заповести и црквени морал. Они то доживљавају као анахронизам, остатак прошлости и обичаја које смо наследили од древних Јевреја, а који није постојао међу многим древним народима тадашњег цивилизованог света. Међутим, питање греха за хришћане увек је било питање способности за заједницу, односно способности да кроз заједницу задобијемо истинску слободу личности. Личност која је оријентисана само према себи и која на све око себе гледа као пројекцију својих жеља и хтења, заправо није права личност. Такав човек се све више индивидуализује и губи слободу коју му је Бог наменио и вечни живот за који је створен. Другим речима, грех је промашај у реализацији човека као личности и сваки грех мање или више човека одводи на странпутицу, одузима му слободу и уводи га у простор онтолошке смрти.
Будући да је човек психофизичког састава (при чему треба имати у виду да ни душа ни тело нису аутономне целине, како су их гледали неки антички философи, нити могу да једно без другога обезбеде пуно функционисање човекове личности) грехови који деградирају и душу и тело засигурно су много тежи од других. Опет, напомињем, не због тога што Богу више смета овај или онај грех, већ зато што такви грехови више парализују човекову способност да оствари заједницу са Богом и кроз Бога са ближњима. Тело и те како омогућава остваривање слободе јер велики је пут од хтети и желети до нешто учинити. Будући да је човек биће заједнице које је позвано на однос са другим и да тако себе оствари као личност, тако се и сваки грех манифестује суштински као грех према другима. Заправо, као и врлина, грех не постоји у сфери самог појединца, већ се директно или индиректно пројектује на другог. Обично правимо разлику између греха и порока. Пороци, као неприродне навике које у човеку стварају другу природу и псеудо-потребе опасни су посебно у оној мери у којој остварују предиспозицију за грех. На пример, алкохолизам и наркоманија сами по себи не би били опасни да не деградирају човекову личност, која постаје роб тих навика и у циљу задовољења неприродних потреба, они који су овладани овим пороцима могу веома болно да повреде своје ближње и изгубе заједницу са њима.
Прељуба, разне врсте "природног" и "неприродног" блуда, а сваки блуд је суштински неприродан, посебно мењају човеков психофизички састав. Бог је човеку и жени дао способност репродукције и благословио је телесну везу као израз љубави и заједништва два тела која постају једно тело и икона љубави Христа и Цркве. Проблем је у томе што се телесни односи сагледавају данас као израз слободе човека да телесно ужива без одговорности и без изградње богоблагословене заједнице. Отуда после уживања долази патња. У грчком језику постоји веома блиска веза између те две речи - ηδονή (уживање) и οδύνη (патња, бол) и Свети оци су више пута указивали на ту чињеницу. Бог не жели да човек живи у патњи и болу, али уживање које није суштински утемељено на одговорности према другоме, неизбежно води у бол и патњу. Сви смо сведоци тзв. трагичних љубави које су готово по правилу последица заснивања љубавног односа на телесном уживању без спремности на истинску љубав која подразумева пре свега жртву, жртву без резерве. Отуда данас толико развода, нежељених трудноћа, абортуса, напуштене деце, болних траума и сл. Када се љубав између два људска бића искључиво схвати у контексту сексуалности неизбежно, пре или касније долази до озбиљних проблема, јер телесна веза треба да буде израз нове онтолошке везе два бића која постају "једно тело", а не сврха самој себи.
У времену опште оптерећености човековом сексуалношћу ово звучи као апсурд и моралистичка придика из аскетских кругова. Не толико давно девичанство Бога ради је сматрано једним од најлепших украса човекове личности, а у данашњем друштву готово је срамота уколико човек или жена живе у уздржању и то се неретко тумачи као озбиљан психолошки поремећај. У дубини потребе за телесним сједињењем јесте жеља човека на надиђе своју смртност, да себе овековечи. Наравно, цела трагедија је у томе што природна репродукција не продужује нашу личност, већ само умножава раздељеност људског рода, и суштинску потребу човека за вечношћу замењује продужењем генетског кода путем физичке репродукције. Такође деформисана телесна љубав, посебно она неприродна или крајње перверзна, често је пројекција љубави или чак мржње према самом себи. Да буде јасно, уздржање није благословено ако је мотивисано презиром телесног сједињења (а неки философски системи презиру тело као тамницу душе), односно ако је производ себичности и неспремности да себе поделимо са другим и представља бег од себе и ближњих. Уздржање које називамо девичанством у Цркви има с друге стране есхатолошку перспективу и једино такав живот у телесном уздржању испуњава човека и жену и отвара их за љубав према другима на једном потпуно другом нивоу. У истом смислу брачна љубав, ако је мотивисана само физичком привлачношћу и потребом за репродукцијом губи свој смисао чак и ако постоји у форми црквеног брака, јер оставља нас на нивоу биологије. У таквом стању врло лако можемо да посрнемо у друге телесне грехове, као што је то случај и са подвижником који својим животом у уздржању потискива природу, а не сеже ка вечности.
У данашњем времену живимо у својеврсном двојном моралу који није редак ни међу нама у Цркви. Укратко, каже се за монахе и монахиње постоје одређена правила и потреба аскезе, а за људе у браку вреде другачија правила. Мислим да је то јако погрешно јер поборници таквих идеја суштински брак своде на ниво "благословеног блуда". Аскеза, подвиг, како сам већ раније говорио, нема потребу удовољавања Богу мучењем нашег тела, већ треба да има есхатолошку односно евхаристијску димензију јер евхаристија је двиг ка вечности, будућем начину постојања, а не само пуко сећање на Христову жртву. Укратко речено, аскеза која је правилно схваћена води ка божанском еросу и вези међу ближњима која је неупоредиво интензивнија и више испуњава човека од живота у телесном греху.
Да не бих много дужио, завршио бих са учењем Св. Максима Исповедника који је спасење сагледао као оцелотворење и превазилажење пет подела које је он образложио (у својој чувеној Амбигви 41) између нествореног и створеног, видљивог (умног) и невидљивог чулног, неба и земље, раја и икумене (света), мушког и женског. У Христу човекова природа превазилази ове поделе. Идући од краја у овом низу подела, првих четири траже човеков подвиг, а пета је круна оцелотворења у Христу. Дакле, крајње једноставно речено, превазилажење поделе на мушко и женско сједињује људски род у општењу које надилази полне разлике и подложност страстима. Подела на рај и икумену (цивилизацију, друштво) превазилази се духовно преображеним животом у коме свет сагледавамо духовним очима. Подела између неба и земље превазилази се сагледавањем целовитости Божије творевине. Разлика између интелигибилног (умног) и видљивог, животом равноангелним у телу и коначно, разлика између створеног и нествореног, богочовечанским карактером постојања, вечним животом у Христу.
Према томе, човек као сажетак, микрокозмос, васцеле творевине је у сталном динамичком узрастању у Христу ка новом начину постојања. Сваки грех је неприродан и одвлачи нас од овога пута и своди на ниво биологије и смрти. Истинска слобода је једино слобода од греха и слободно прихватање овог пута оцелотворења човека и кроз њега васцеле твари. Овде зато нема места за морализам, већ је реч о избору између вечног живота и вечне недовршености, односно, вечне смрти. Зато правилно схваћена хришћанска аскетика није израз мазохизма и нешто туђе човековој личности, већ и те како представља један од кључних темеља евхаристијског начина постојања и поседује есхатолошку перспективу.
Супротстављање тзв. аскетске и евхаристијске теологије данас, а сведоци смо тога посебно у неким академским богословским круговима, само показује одсуство разумевања учења Св. Отаца којима је ова дихотомија суштински увек била страна.
Архимандрит Сава Јањић
извор: pouke.org
 |
| фото: Манастир Високи Дечани |
Бог у нашем предању није неки деспот који нам је одредио шта смемо, а шта не смемо да чинимо, јер ћемо у противном бити кажњени. Овакво, моралистичко схватање Бога, које је ништа друго него пројекција човекове пале природе на Бога и јесте узрок зашто данас многи људи, нарочито млађи, не могу да разумеју црквене заповести и црквени морал. Они то доживљавају као анахронизам, остатак прошлости и обичаја које смо наследили од древних Јевреја, а који није постојао међу многим древним народима тадашњег цивилизованог света. Међутим, питање греха за хришћане увек је било питање способности за заједницу, односно способности да кроз заједницу задобијемо истинску слободу личности. Личност која је оријентисана само према себи и која на све око себе гледа као пројекцију својих жеља и хтења, заправо није права личност. Такав човек се све више индивидуализује и губи слободу коју му је Бог наменио и вечни живот за који је створен. Другим речима, грех је промашај у реализацији човека као личности и сваки грех мање или више човека одводи на странпутицу, одузима му слободу и уводи га у простор онтолошке смрти.
Будући да је човек психофизичког састава (при чему треба имати у виду да ни душа ни тело нису аутономне целине, како су их гледали неки антички философи, нити могу да једно без другога обезбеде пуно функционисање човекове личности) грехови који деградирају и душу и тело засигурно су много тежи од других. Опет, напомињем, не због тога што Богу више смета овај или онај грех, већ зато што такви грехови више парализују човекову способност да оствари заједницу са Богом и кроз Бога са ближњима. Тело и те како омогућава остваривање слободе јер велики је пут од хтети и желети до нешто учинити. Будући да је човек биће заједнице које је позвано на однос са другим и да тако себе оствари као личност, тако се и сваки грех манифестује суштински као грех према другима. Заправо, као и врлина, грех не постоји у сфери самог појединца, већ се директно или индиректно пројектује на другог. Обично правимо разлику између греха и порока. Пороци, као неприродне навике које у човеку стварају другу природу и псеудо-потребе опасни су посебно у оној мери у којој остварују предиспозицију за грех. На пример, алкохолизам и наркоманија сами по себи не би били опасни да не деградирају човекову личност, која постаје роб тих навика и у циљу задовољења неприродних потреба, они који су овладани овим пороцима могу веома болно да повреде своје ближње и изгубе заједницу са њима.
Прељуба, разне врсте "природног" и "неприродног" блуда, а сваки блуд је суштински неприродан, посебно мењају човеков психофизички састав. Бог је човеку и жени дао способност репродукције и благословио је телесну везу као израз љубави и заједништва два тела која постају једно тело и икона љубави Христа и Цркве. Проблем је у томе што се телесни односи сагледавају данас као израз слободе човека да телесно ужива без одговорности и без изградње богоблагословене заједнице. Отуда после уживања долази патња. У грчком језику постоји веома блиска веза између те две речи - ηδονή (уживање) и οδύνη (патња, бол) и Свети оци су више пута указивали на ту чињеницу. Бог не жели да човек живи у патњи и болу, али уживање које није суштински утемељено на одговорности према другоме, неизбежно води у бол и патњу. Сви смо сведоци тзв. трагичних љубави које су готово по правилу последица заснивања љубавног односа на телесном уживању без спремности на истинску љубав која подразумева пре свега жртву, жртву без резерве. Отуда данас толико развода, нежељених трудноћа, абортуса, напуштене деце, болних траума и сл. Када се љубав између два људска бића искључиво схвати у контексту сексуалности неизбежно, пре или касније долази до озбиљних проблема, јер телесна веза треба да буде израз нове онтолошке везе два бића која постају "једно тело", а не сврха самој себи.
У времену опште оптерећености човековом сексуалношћу ово звучи као апсурд и моралистичка придика из аскетских кругова. Не толико давно девичанство Бога ради је сматрано једним од најлепших украса човекове личности, а у данашњем друштву готово је срамота уколико човек или жена живе у уздржању и то се неретко тумачи као озбиљан психолошки поремећај. У дубини потребе за телесним сједињењем јесте жеља човека на надиђе своју смртност, да себе овековечи. Наравно, цела трагедија је у томе што природна репродукција не продужује нашу личност, већ само умножава раздељеност људског рода, и суштинску потребу човека за вечношћу замењује продужењем генетског кода путем физичке репродукције. Такође деформисана телесна љубав, посебно она неприродна или крајње перверзна, често је пројекција љубави или чак мржње према самом себи. Да буде јасно, уздржање није благословено ако је мотивисано презиром телесног сједињења (а неки философски системи презиру тело као тамницу душе), односно ако је производ себичности и неспремности да себе поделимо са другим и представља бег од себе и ближњих. Уздржање које називамо девичанством у Цркви има с друге стране есхатолошку перспективу и једино такав живот у телесном уздржању испуњава човека и жену и отвара их за љубав према другима на једном потпуно другом нивоу. У истом смислу брачна љубав, ако је мотивисана само физичком привлачношћу и потребом за репродукцијом губи свој смисао чак и ако постоји у форми црквеног брака, јер оставља нас на нивоу биологије. У таквом стању врло лако можемо да посрнемо у друге телесне грехове, као што је то случај и са подвижником који својим животом у уздржању потискива природу, а не сеже ка вечности.
У данашњем времену живимо у својеврсном двојном моралу који није редак ни међу нама у Цркви. Укратко, каже се за монахе и монахиње постоје одређена правила и потреба аскезе, а за људе у браку вреде другачија правила. Мислим да је то јако погрешно јер поборници таквих идеја суштински брак своде на ниво "благословеног блуда". Аскеза, подвиг, како сам већ раније говорио, нема потребу удовољавања Богу мучењем нашег тела, већ треба да има есхатолошку односно евхаристијску димензију јер евхаристија је двиг ка вечности, будућем начину постојања, а не само пуко сећање на Христову жртву. Укратко речено, аскеза која је правилно схваћена води ка божанском еросу и вези међу ближњима која је неупоредиво интензивнија и више испуњава човека од живота у телесном греху.
Да не бих много дужио, завршио бих са учењем Св. Максима Исповедника који је спасење сагледао као оцелотворење и превазилажење пет подела које је он образложио (у својој чувеној Амбигви 41) између нествореног и створеног, видљивог (умног) и невидљивог чулног, неба и земље, раја и икумене (света), мушког и женског. У Христу човекова природа превазилази ове поделе. Идући од краја у овом низу подела, првих четири траже човеков подвиг, а пета је круна оцелотворења у Христу. Дакле, крајње једноставно речено, превазилажење поделе на мушко и женско сједињује људски род у општењу које надилази полне разлике и подложност страстима. Подела на рај и икумену (цивилизацију, друштво) превазилази се духовно преображеним животом у коме свет сагледавамо духовним очима. Подела између неба и земље превазилази се сагледавањем целовитости Божије творевине. Разлика између интелигибилног (умног) и видљивог, животом равноангелним у телу и коначно, разлика између створеног и нествореног, богочовечанским карактером постојања, вечним животом у Христу.
Према томе, човек као сажетак, микрокозмос, васцеле творевине је у сталном динамичком узрастању у Христу ка новом начину постојања. Сваки грех је неприродан и одвлачи нас од овога пута и своди на ниво биологије и смрти. Истинска слобода је једино слобода од греха и слободно прихватање овог пута оцелотворења човека и кроз њега васцеле твари. Овде зато нема места за морализам, већ је реч о избору између вечног живота и вечне недовршености, односно, вечне смрти. Зато правилно схваћена хришћанска аскетика није израз мазохизма и нешто туђе човековој личности, већ и те како представља један од кључних темеља евхаристијског начина постојања и поседује есхатолошку перспективу.
Супротстављање тзв. аскетске и евхаристијске теологије данас, а сведоци смо тога посебно у неким академским богословским круговима, само показује одсуство разумевања учења Св. Отаца којима је ова дихотомија суштински увек била страна.
Архимандрит Сава Јањић
извор: pouke.org
Нема коментара:
Постави коментар