Група 357
Над атонским храмом,још у давно време,
Подиже се бура усред ноћи неме.
И док мрачним крилом за небо се хвата,
Неко живо лупну у храстова врата.
Игуман се диже.На улазу самом
стајало је момче,увијено тамом.
У његовој руци,што је горе диже,
Упаљена луча рујни пламен лиже.
Дим се вије,мота-и колути јуре
У капију тврду и зидине суре.
Ко је ово момче?Који јад га слама?
И шта тражи ноћас од Божијег храма?
Црн ,себарски плашт му млада плећа краси,
По којем су пале коврџасте власи.
А по витком стасу,што га дичи тако,
Тврдим се је ликом опасао јако.
И он смерно стоји.О његовом врату
Само крст трепери у сувоме злату.
То бејаше Растко.Син Немањин то је,
Што је царске дворе оставио своје-
Јер га љубав гони,јер га жеља слама,
Да постане слугом Божијега храма.
Црн,себарски плашт му млада плећа краси,
По којем су пале коврџасте власи.
И над лепом главом,у дубини мрака,
Сјајан колут сија од најлепшег зрака.
 |
| Манастир Студеница |
Нема коментара:
Постави коментар