Христова прича о талантима...
Свима мање-више позната.
Полазећи на пут господар да подели својим слугама своје благо да се старају о њему. Једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и одмах отиде. Онај што је добио пет таланата користећи их заради још пет, онај што је добио два - заради још два. А онај што је добио један, закопа га у земљу да га сачува до доласка господара. Кад се господар вратио онај што је добио пет врати му тих пет и још пет које је зарадио. Онај који је добио два врати их господару са још два која је зарадио. А онај који је добио један, врати му тај један уз правдање да је знао да господар може да буде незгодан па није хтео да ризикује.
И онда - изненађење.
Господар похвали прву двојицу и унапреди их, а за оног што је закопао талант, нареди да га баце у "таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба".
А то због тога што се показао као лењ и зао!
На крају приче Христос нам каже: Ко има уши да чује нека чује! То јест упозорава нас да покушамо да разумео причу коју нам је испричао.
Треба да покушамо, још једном. Да покушавамо опет и опет.
Талант је стари новац, али сви смо кроз дугу линију тумачења које је остало у култури света, већ научили да под том речју подразумевамо лични дар човеков.
Можда можемо да је разумемо и овако: неко од нас добија у животу више талената па је и обавеза његова већа да умножи таленте. Али сви добијамо макар по један таленат. Због тога смо и створени. Да тај таленат умножимо.
Дешава се да неко збуњен духом времена, загледан у медије које занима само оно што може да се прода, помисли и каже себи "немам ја никакав таленат".
И онда само трпи живот, а његов таленат чами закопан. Све до судњег часа. А тада, кад види Господара, и опет чује његове речи схвати да ништа није урадио са талентом који му је поверен. Свест о промашености сопственог живота, о непотрошености, испуни га огромном тугом због немогућности да ишта више поправи и за њега све постаје "тама и (немоћни) шкргут зуба".
С љубављу и поверењем загледајмо се у себе. Наћи ћемо таленат који смо закопали. Не мора он да буде по вољи овог времена. Треба да буде по вољи Онога који нам га је дао. Не мора он да буде грандиозан. У многим стварима умножавајући свој таленат можемо бити од користи другима, можемо их и усрећити.
Тихи таленти су можда и значајнији од оних јарко обојених, Кориснији људима са којима живимо.
Не заборавимо ово. Верујмо у наше таленте, ма колико нам се учинили мали, ма колико мислимо да су у небитној области, и не закопавајмо их. Можемо се изненадити ако почнемо да радимо са њима и умножавамо их.
У противном може нас очекивати и оно ружно изненађење са краја приче о талантима.
На то нас Христос са љубављу упозорава.
А на овој Светој Литургији чита се још једно Јеванђеље. Кратак одломак у коме нас Христос подсећа на улогу Цркве у свету:
"Јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега".
Свако ко жели да буде део Цркве мора ово да има на уму непрекидно.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар