У понедељак, 11. септембра 2017, у 20 сати у холу сталне поставке Народног музеја Краљево, на И спрату, у оквиру манифестације „Краљ Стефан Првовенчани – VIII векова“, биће отворена изложбе Велики почетак: Манастири Жича и Студеница (оригинални фрагменти првобитног фреско сликарства Спасовог храма и копије фресака из Манастира Студенице и Жиче из Збирке Народног музеја Краљево)
„У једном времену међу Србима су стварали најбољи сликари цивилизованог света. Било је то у деценијама око средине XIII века, када су на престолу земље седели син и унуци Немањића. Шта се то десило да се Србија, можда једини пут нађе на челу сликарског стварања у Европи? Како су се баш на обалама Милешеве, на изворишту Рашке и на пропланцима над Ибром обрели највећи мајстори боја, удружени са даровитим градитељима и вајарима? Време је простору српске земље и њеним уметницима наменило предводничко место. Цариград, уметничка и политичка метропола Византијског царства, успео је у XII веку да образује нов став у сликарству. Сликари окупљени око двора створили су тзв. Комнински стил, а у том стилу репрезентативна дела као што су неки мозаици на галерији Св. Софије у Цариграду или фреске Нерези и Бачкова на Балкану. Тек што су средином истог века засновали нову државну творевину под Стефаном Немањом, Срби су одмах дошли у додир са уметницима који су у истом духу стварали на Балкану. Када је 1204. године пао Цариград, ослабљено и исцрпљено Византијско царство се распало. Падом Цариграда под Латине измениле су се прилике на Балкану. Немањина државна творевина стално је јачала. Држава се простирала на подручју око Мораве, Ибра, Неретве, а границе су јој допирале до Шар-планине и Јужног Јадрана. Богатство и самосталност државе и цркве били су подлога за полет књижевности и уметности. Рађао се нови тип црквене грађевине, који је у науци добио назив рашки, по реци Рашкој.“
Проф. Војислав Ђурић, Сопоћани, Бгд, 1991.
извор: nmkv.rs
 |
| Фрагменти насликане главе пронађени у жичким јамама |
„У једном времену међу Србима су стварали најбољи сликари цивилизованог света. Било је то у деценијама око средине XIII века, када су на престолу земље седели син и унуци Немањића. Шта се то десило да се Србија, можда једини пут нађе на челу сликарског стварања у Европи? Како су се баш на обалама Милешеве, на изворишту Рашке и на пропланцима над Ибром обрели највећи мајстори боја, удружени са даровитим градитељима и вајарима? Време је простору српске земље и њеним уметницима наменило предводничко место. Цариград, уметничка и политичка метропола Византијског царства, успео је у XII веку да образује нов став у сликарству. Сликари окупљени око двора створили су тзв. Комнински стил, а у том стилу репрезентативна дела као што су неки мозаици на галерији Св. Софије у Цариграду или фреске Нерези и Бачкова на Балкану. Тек што су средином истог века засновали нову државну творевину под Стефаном Немањом, Срби су одмах дошли у додир са уметницима који су у истом духу стварали на Балкану. Када је 1204. године пао Цариград, ослабљено и исцрпљено Византијско царство се распало. Падом Цариграда под Латине измениле су се прилике на Балкану. Немањина државна творевина стално је јачала. Држава се простирала на подручју око Мораве, Ибра, Неретве, а границе су јој допирале до Шар-планине и Јужног Јадрана. Богатство и самосталност државе и цркве били су подлога за полет књижевности и уметности. Рађао се нови тип црквене грађевине, који је у науци добио назив рашки, по реци Рашкој.“
Проф. Војислав Ђурић, Сопоћани, Бгд, 1991.
извор: nmkv.rs
Нема коментара:
Постави коментар