Translate

03. септембар 2017.

СЛИКАР МУЧЕНИК

   У црквеном календару има и велики број српских светитеља. Мученици, исповедници, преподобни монаси, архијереји, свети краљеви...
   Научника који су били дубоки у вери а живот посветили истини, уметника, породичних људи који су сведочили Христову љубав, и свих других предатих Богу усред вртлога свакодневице - нема.
   Свети се препознају а не бирају и проглашавају.
   За канонизацију се узима мерило најширег препознавања. Отуда је највише препознатих мученика који су дали живот за веру у Христа али и преподобних – оних који су монашким подвигом ослободили себе од талога света и постали препознатљиве, несумњиве иконе Божије, они који сведоче дар који смо самим рођењем сви од Бога добили али га у мањој или већој мери заборављамо и запуштамо. Ако се ради о свештенослужитељу који је и мученик, препознавање је најсигурније.
   Не значи да нема много оних заборављених или непрепознатих светитеља.
   У Литургији окупљени око заједничке чаше, Тела и Крви Христове, свети смо сви.
   Ипак славимо само одређене категорије препознатих светих као од Бога прихваћених целовитих личности. Оних које лако и релативно сигурно можемо да препознамо. И то итекако има смисла. Молити се неком да нам буде пред Богом заступник, а за кога би у ствари ми сви заједно требало да се молимо – није паметно.
   Светитељ ког славимо 3. септембра (21. августа по старом календару), Свети Рафаило Шишатовачки је свештеномученик (пострадао за веру у свештеничком чину), монах и сликар.
Рођен је у Бачком селу Дероње, а замонашио се у манастиру Манасија 1896.године. Упоредо са монашким животом, Рафаило се усавршавао у сликарству. Ликовно образовање стицао је у Москви , Риму, Венецији и Београду. Био је студент Прве српске цртачке школе Кирила Кутлика, чији је полазник била и Надежда Петровић.
  Фотографија корисника Ненад Илић
   Насликао је више иконостаса у српским манастирима и црквама, последњи у цркви Ружици у Београду.
   Поред иконостаса, Рафаило је насликао и велики број појединачних икона, као и портрета црквених великодостојника. Међу његова дела убрајају се и импресионистички пејзажи, са којима је учествовао на неколико предратних изложби у Краљевини Југославији.
Све у свему живот је провео сликајући и подвизавајући се у манастиру.
   У време усташке најезде, 1941. године, јеромонах Рафаило, настојатељ манастира Шишатовца протеран је са многобројним свештеницима и монасима преко Фрушке Горе у Славонску Пожегу. Био је на челу колоне мученика који су, по наређењу усташких бојовника и гонитељâ, сами себи, успут, служили опело. Био је тучен и злостављан. Уморен је, а ни дан данашњи му се не зна гроб. Но, Господ га је препознао и прославио, а наша света Црква уврстила у ред свештеномученика.
Фотографија корисника Ненад Илић
Иконостас цркве Ружице у Београду, који је осликао Свети Рафаило Шишатовачки
 
   Рафаило Шишатовачки био је добар и посвећен сликар, иако не од највећих српских сликара.    Али ми га не славимо као сликара већ као мученика.
   Мученичком смрћу он је живописао себе као икону.
  "Нерукотворену икону, преподобни оче, ти си изобразио чврстим стајањем у вери и страдањем; потпуно се уподобив(ши) ликовима светих, које си за живота на земљи изображавао. Стога, и ми побожно поштујући свети спомен твој, и с љубављу целивајући икону твоју; прослављамо Христа, Бога нашега, који те укрепи за подвиг и достојно увенча", стоји у служби светом Рафаилу.
   У Православљу има светитеља ратника, кувара, глумаца, али они су сви постали препознати као свети тек кад су пострадали мученичком смрћу или напустили свој посао и усамили се у подвигу у пустињи.
   Једино још верујући исцелитељи, лекари, могу својим занатом који не наплаћују да заслуже светост.
   Ми православни, можда због оваквог фокуса на светитељство имамо проблем са моделима, са поштовањем овоземаљских постигнућа, као и проблем са онима међу нама који се посебно истакну у било којој области. За њиховог живота прогањамо даровите људе, а доводимо их у питање и као од људи прослављене после смрти. Успешност у разним областима живота недовољно се цени. Као да се Богу не може понекад боље служити служећи људима на најбољи начин, служити Богу у људима било којим занатом. С друге стране као главни национални таленат развијамо способност за мученичко жртвовање, а од духовности ценимо само манастирску.
  Ипак, ту су црквени уметници да живопишући свете дају већи значај њиховим занимањима. Да нас подсете да је осим посвећености Богу на првом месту, и те како важно чиме се и како бавимо у овоземаљском животу.
   Као што је то случај са овом новијом фреском светог Рафаила, увршћеног у календар светих 2000-те године.

   ђакон Ненад Илић
   Фотографија корисника Ненад Илић

Нема коментара:

Постави коментар