КРСТ

   Прослављамо проналазак и подизање Часног Крста. Славимо и подсећамо се страшног значаја крста.
   Није лако носити крст. Није лако бити хришћанин.
   Хришћанство није идеологија. Није ни мирна лука у коју се склањамо пред неправдама и болестима овог света.
   Свакако није ни само фолклорни украс живота, збира правила и начина понашања.
   Хришћанство је управо ношење крста с Христом.
   Наравно, то се не завршава ношењем крстића око врата.
   Не завршава се ни посним одрицањем које нам прописује Црква, ево, и на данашњи дан.
   Хришћанство није само љубав према лепоти богослужења и према миру наших прелепих храмова.
   Носити крст с Христом значи љубављу обухватати човечанство, подносити бол који долази од болесног света и у сред светске буке сведочити Спаситеља. С надом да ће га пригрлити сви људи, притом уз болну свест да га ипак неће пригрлити сви.
   Хришћанство није ускогрудо. Није уплашено. С Христом нема места страху. Хришћанство је радосна вера у васкрсење. У победу над смрћу и у неограничену љубав Божију у којој сви можемо да учествујемо.
   Али да бисмо дочекали васкрсење, морамо прво понети свој крст. Као што нам ни таленти нису исти, није нам исти ни крст. Неко може да понесе већи, неко мањи. Али никоме није лако да га носи без обзира колики је његов крст.
   Због тога је разумљиво да се и уморимо носећи крст. Да пожелимо да макар на неко време носимо лакшу копију крста који нам дат.
   Заклањамо се иза спољних правила и одустајемо од љубави и покушаја разумевања свега оног што нам је дато на поправљање љубављу. Фарисеји које нам Господ често помиње опомена су нам које смо недовољно свесни.
   "Држи свој ум у аду и не очајавај", каже нам један отац. Тешко нам је то и покушавамо да створимо нашу слику света из које је већ избачено све оно што нам не прија - и опет правимо паузу у ношењу крста.
   Али Господ је увек ту и храбри нас да наставимо даље. Стрпљиво, с љубављу. Не одбацујући никога. Покушавајући да волимо све. Па чак и своје непријатеље.
   Срећан Крстовдан!

   ђакон Ненад Илић