Поводом градске манифестације ''Краљ Стефан Првовенчани – осам векова'', краљевачка библиотека организовала је предавање ''Саборни дани краља Стефана Првовенчаног''. Предавање је одржано у Трпезарији Манастира Жиче, задужбине првог српског краља, а предавач је био др Драгољуб Даниловић, гиманазијски професор историје.
Саборност или доношење историјски важних одлука у хришћанском, саборном духу, представља главну карактеристику српског народа у његовој вишевековној традицији. Када је српски народ већински прихватио хришћанску веру, а то је време друге половине XII и прве половине XIII века, црквени и државни сабори су постали главно место одлучивања и изградње државотворности. Хришћанско и византијско наслеђе, као и грчко-римска правна традиција, имали су пресудан утицај на стварање ауторитета српске аутокефалне Цркве и одговорне државе, међународно признатих од најважнијих чинилаца средњовековног света. Сабори црквено-државног карактера су се у средњовековном периоду одржавали у манастиру Жичи, Расу, Дежеву, Скопљу, Серу, Пећи, Смедереву, а у нововековном периоду у Сремским Карловцима, Темишвару и Београду. На саборима су се доносиле одлуке које су имале далекосежан значај. Саборност је пре свега произилазила из осећања одговорности и зрелости оних који су представљали носиоце државне и црквене власти. Као што сама реч каже, на саборима се сабирало, заједничарило, расправљало, промишљало и одлучивало. Сабор је представљао институцију на којој су и водећи људи цркве и државе били само “прими интер парес”(први међу једнакима), али чији је ауторитет утврђивао друге да донесу најбоље одлуке. На сабору у Дежеву 1282.године краљ Драгутин је предао краљевску власт свом брату Милутину. Признате и поштоване личности, несумњивог ауторитета, предлагали су одлуке које и нису морале да се усвоје. Један од таквих догађаја био је 1317.године, када је краљ Стефан Урош II Милутин предлагао да за архиепископа буде изабран његов блиски сарадник, пријатељ и епископ Данило, али је црквени сабор одлучио да изабере Никодима...
Деветим чланом Жичке повеље утврђено је да се у храму Спаса нашег постављају сви краљеви који ће владати овом државом, и архиепископи и епископи и игумани да се овде постављају. Тако је у доба владавине Стефана Првовенчаног и архиепископа Саве, Жичи додељено место крунисања и свечаног проглашења краљева, и хиротонисања црквених великодостојника. Жича је постала истовремено и престоница српских краљева и престо Велике архиепископије српске, или „свети и божаствени престо Светог Саве“. Чак и када се привремено седиште архиепископа преместило у Пећ, манастир Жича је и даље било за сваког српског архиепископа, и од 1346. патријарха, најважније место управљања Црквом. О томе нам између осталог сведоче подаци о архиепископу Јевстатију I, патријарху Спиридону и објављивању Есфигменске повеље у „патријаршији у Жичи“. Традиција из времена краља Стефана Првовенчаног, Светог Симона монаха, прекинута је половином XV века због пада државе српских деспота под власт Турака Османлија.
извор: www.kv-biblio.org.rs
 |
| Мошти Преподобног Симона монаха у манастиру Жичи, септембар, 2015. |
Саборност или доношење историјски важних одлука у хришћанском, саборном духу, представља главну карактеристику српског народа у његовој вишевековној традицији. Када је српски народ већински прихватио хришћанску веру, а то је време друге половине XII и прве половине XIII века, црквени и државни сабори су постали главно место одлучивања и изградње државотворности. Хришћанско и византијско наслеђе, као и грчко-римска правна традиција, имали су пресудан утицај на стварање ауторитета српске аутокефалне Цркве и одговорне државе, међународно признатих од најважнијих чинилаца средњовековног света. Сабори црквено-државног карактера су се у средњовековном периоду одржавали у манастиру Жичи, Расу, Дежеву, Скопљу, Серу, Пећи, Смедереву, а у нововековном периоду у Сремским Карловцима, Темишвару и Београду. На саборима су се доносиле одлуке које су имале далекосежан значај. Саборност је пре свега произилазила из осећања одговорности и зрелости оних који су представљали носиоце државне и црквене власти. Као што сама реч каже, на саборима се сабирало, заједничарило, расправљало, промишљало и одлучивало. Сабор је представљао институцију на којој су и водећи људи цркве и државе били само “прими интер парес”(први међу једнакима), али чији је ауторитет утврђивао друге да донесу најбоље одлуке. На сабору у Дежеву 1282.године краљ Драгутин је предао краљевску власт свом брату Милутину. Признате и поштоване личности, несумњивог ауторитета, предлагали су одлуке које и нису морале да се усвоје. Један од таквих догађаја био је 1317.године, када је краљ Стефан Урош II Милутин предлагао да за архиепископа буде изабран његов блиски сарадник, пријатељ и епископ Данило, али је црквени сабор одлучио да изабере Никодима...
Деветим чланом Жичке повеље утврђено је да се у храму Спаса нашег постављају сви краљеви који ће владати овом државом, и архиепископи и епископи и игумани да се овде постављају. Тако је у доба владавине Стефана Првовенчаног и архиепископа Саве, Жичи додељено место крунисања и свечаног проглашења краљева, и хиротонисања црквених великодостојника. Жича је постала истовремено и престоница српских краљева и престо Велике архиепископије српске, или „свети и божаствени престо Светог Саве“. Чак и када се привремено седиште архиепископа преместило у Пећ, манастир Жича је и даље било за сваког српског архиепископа, и од 1346. патријарха, најважније место управљања Црквом. О томе нам између осталог сведоче подаци о архиепископу Јевстатију I, патријарху Спиридону и објављивању Есфигменске повеље у „патријаршији у Жичи“. Традиција из времена краља Стефана Првовенчаног, Светог Симона монаха, прекинута је половином XV века због пада државе српских деспота под власт Турака Османлија.
извор: www.kv-biblio.org.rs
Нема коментара:
Постави коментар