Настојатељица минског манастира Свете Јелисавете, игуманија Ефросинија, на постригу је добила име у част небеске заступнице белоруске земље свете Ефросиније Полоцке (ово име значи „радост“). Као једна од најпоштованијих светица у Белорусији преподобна Ефросинија се сматра покровитељком уметности и наука, и вероватно није случајно што се у минском манастиру окупљају најбољи стваралачки кадрови земље, који служе Богу својим даровима у многобројним манастирским радионицама. Овде се на рехабилитацији налазе они којима обитељ помаже да се врате на истинити пут. Мати Ефросинија је за МВ говорила о свом путу ка игуманском звању, послушању у психијатријској болници, особеностима уређења обитељи која јој је поверена и која је од самог почетка свог постојања била оријентисана на помоћ људима, као и о слободи и стваралаштву у манастиру, псеудоцрквености, различитим странама монаштва и правој култури.
Нојев ковчег на мински начин
У руској свести манастир је увек био и остаје светионик спасења, на известан начин савремени Нојев ковчег. Минска обитељ је у овом смислу право уточиште за страдалнике који су изгубили прави оријентир у животу. Само што манастир није од гуме, да ли се може свима помоћи?
Живимо у тешко време, људи имају проблема с послом, немају од чега да живе и да издржавају породицу, због тога долазе у манастир да раде. Наша обитељ обезбеђује посао за око 1500 људи. То је зачуђујуће, али Господ некако све уреди. Често су то људи потпуно далеки од Цркве. Они почињу да раде у обитељи и полако се уцрквљују, долазе на исповест, причешћују се.
Кад је почетком 2000-их година манастир добио земљу с фармом у распаднутом стању, с трулом шталом за краве и коњушницом, били смо ужаснути: обитељ се тек градила, шта ће нам још и подворје? Ја сам у то време по послушању одлазила у психијатријску болницу код зависника од дроге. Многи од њих после изласка из болнице нису имали куд да се дену. Тако се подворје претворило у прихватилиште за зависнике од дроге, а временом су ту почели да долазе и људи из затвора, бескућници и други људи.
Другим речима, у манастиру има места за све?
Код Бога има много места (осмехује се). Господ каже: Грјадушчаго ко мње не ижену вон (Јн. 6: 37). С друге стране, сад је такво време да смо сви покварени, људи не подносе ни најмању примедбу, одмах се жале: „А где је ваша љубав?“ То је најтеже.
Узмимо исту ову браћу на подворју. На пример, човек је бескућник годинама, доспева у манастир, опере се, наспава се, наједе се и већ је јунак. То видим и у себи. Наизглед, дошла сам у манастир и треба да служим Богу, свима да перем ноге, а осећам незадовољство: ова сестра је рекла нешто што не треба, није погледала како треба и томе слично.
Претходна генерација се ипак разликује од нас. Људи су живели у оскудици и благодарили су Богу за сваку копејку. Код нас је супротно, све имамо: добре услове, саградили смо нове конаке. У томе постоји велики минус: покварило нас је благостање и отуда све наше невоље. Читала сам да су раније у једном московском манастиру монахињама на врата келија качили цегере с дневном порцијом кромпира — колики прилог дају људи, таква ће бити и трпеза. А ми живимо на свему готовом. Зато данас наши напори треба да буду усмерени на унутрашњи рад на себи.
Да, ми православци смо данас размажени велелепношћу храмова, свим комфором, што је карактеристично и за многе савремене обитељи, и монаси то запажају.
Лепота храмова је проповед. Човек који долази у манастир и види ову лепоту одушевљава се њом и Црква и Бог почињу да га привлаче.
Ваш манастир је светлост за свет. Ипак, у Русији смо навикли да је монашки свет у већој мери затворен за мирјане, а у вашој обитељи је све дугачије. Да ли по вашем мишљењу оваква отвореност штети сестрама-монахињама? Како успевају да споје активну помоћ ближњима и молитву? Како налазите златну средину?
Кад је у питању наша обитељ Промисао Божији видим у томе што је наш манастир управо такав какав јесте. Овде има и монахиња, и сестара милосрђа, и душевних болесника, и браће и сестра на маргинама живота које смештамо на подворја. Господ нас је све окупио, значи таква је Његова воља.
Да би се борио са грехом у себи човек уопште не мора ићи у затвор. Звер која седи у теби испољава се у општењу: кроз сукобе, неслогу. Истовремено, служећи људима добијамо благодат од Бога. А кад је само: храм — келија, келија — храм, све страсти остају у човеку. Није свако спреман да издржи такву унутрашњу борбу.
Кад се на почетку формирања манастира појавило питање: да ли монахиње да иду у болницу или не, наш духовник отац Андреј је на једном нашем састанку рекао: „Кад би вас човек сад посадио по келијама, почеле бисте да се пењете уз зидове.“ Али то не значи да треба оставити келију, разумете. Чини ми се да у томе нема противречности.
Отац Андреј често наводи као пример познато житије једног од светитеља у којем постоји следећа епизода: једном су епископи на улици срели лепу блудницу и светитељ ју је толико дуго гледао да су други били збуњени. А светитељ је касније рекао: „Кад бисмо се ми трудили да украсимо своју душу као она тело!“ Молио се за ову блудницу и она је касније постала преподобна.
Знате, читала сам писма оца Јована Крестјанкина, где он каже да данас монах ипак не треба да се затвара у келији. Сад је толиким људима потребна духовна помоћ! Господ нас је поставио на такву службу, сами то нисмо тражили. И не можемо да затворимо манастир за људе. Ако долазе треба да их примамо.
Да, тачно кажете, може бити губитака. Али шта је занимљиво, сестре које иду на сајмове и носе производе из наших радионица са путовања се рађају светле и радосне и по њиховом унутрашњем стању се види да никуда нису ни одлазиле: у њима постоји живот, постоји Бог. И напротив, може се десити да сестра која се све време налази у манастиру буде „црна“, мрачна, незадовољна свиме.
У проповедима духовника обитељи више пута је истицана тема јединства, заједништва монахиња и „белих“ сестара и православаца уопште. Да ли је манастир од почетка замишљен с таквом полазном тачком?
То се десило само по себи, пошто се манастир родио из сестринства. Није било специјалног декрета или одлуке да на том месту треба отворити женску обитељ. Било је сестара милосрђа које су биле на послушању у психијатријској болници, оне су временом пожелеле да живе заједно. Кад је почела изградња храма Свете Јелисавете нико није ни размишљао о манастиру, а годину дана касније обављен је први постриг — у августу 1999. године. Тај дан се сматра рођенданом нашег манастира.
„Родитељски благослов ће увек бити с тобом“
Мати, а како сте се нашли у сестринству? Шта вас је у њега довело?
У то време сам радила на институту за онкологију као санитарка у операционој сали. Веома сам волела операциону салу и посао у њој и похађала сам курс за медицинске сестре. На онколошком институту је једна од медицинских сестара ишла у цркву и једном ми је предложила да кренем с њом. Тако је почело моје уцрквљење.
Деведесетих година црквена литература није била доступн као сад и сећам се да сам руком преписивала молитве. Прве црквене књиге које сам прочитала биле су „Тајна вере“ владике Илариона (Алфејева) и дела преподобног Силуана Атонског. Књигу о преподобном Сергију Радоњешком први пут сам одмах прочитала на црквенословенском језику и као да сам увек знала тај језик — све сам разумела.
Први пут сам се причестила 1994. године за Васкрс, у храму Светих апостола Петра и Павла. Отац Андреј је овде недељом служио акатист преподобномученици Јелисавети Фјодоровној после којег су се одржавали састанци сестара у парохијској кућици Долазећи у храм на акатист с трепетом сам гледала сестре милосрђа (тада их је било десетак) — оне су се много разликовале од других парохијана.
После првог састанка на који смо позване сестра Татјана (сад је то монахиња Тамара) и ја, отац ме је благословио да носим одећу „беле“ сестре и рекао је да су потребне медицинске сестре за интернат. Тако сам почела да радим у интернату, а као сестра милосрђа сам одлазила на одељење зависника од дроге. Тада сам имала 26 година.
Да ли је ваша породица уцрквљена? Како су родитељи примили ваш избор животног пута?
Мама ми је написала писмо у којем су биле речи: „Који год пут да изабереш, родитељски благослов ће увек бити с тобом.“ А моји родитељи нису били црквени људи
Психијатријска болница се налази у близини манастира, пацијенти долазе на службе, сестре их негују. Живот раме уз раме с оваквим људима вероватно захтева посебан карактер, трпљење, или се монахиње навикавају? Има ли потешкоћа у том смислу или сестре свесно долазе у вашу обитељ како би служиле ближњима?
Као прво, да, сестре знају где долазе. А као друго, скоро све прве монахиње су бивше сестре милосрђа које су дошле у манастир из сестринства. И сад монаштво примају „беле“ сестре, али има и других који долазе с циљем, долазе чак и из других земаља: има сестара из Црне Горе, Србије и Пољске. За нас је то природан процес, не задржавамо пажњу на томе. Безусловно, сестрама понекад није лако. Али у нашој обитељи се сваке недеље одржавају монашки састанци. То је велика помоћ сестрама.
Јединство из којег се рађа спасење
Узгред, кад је реч о састанцима — манастир има веома активан сајт на интернету где се између осталог богатог садржаја од 2008. године постављају аудио снимци са састанака сестара, у оквиру којих сестре нешто говоре и о свом путу до манастира. Ово је веома информативан и користан садржај, морамо истаћи.
Састанци сестара милосрђа су постојали откако је настало сестринство, с појавом манастира придружили су им се и монашки. Монахиње одлазе на обе врсте састанака. Плус, сваке недеље се одржава Савет манастира. Састанци „белих“ сестара и монахиња представљају разговор, разматрање насушних проблема, размену мишљења, сестре деле мисли и оно што их боли једне с другима. За нас је то потреба, ови састанци су као наставак богослужења где се сви окупљамо око Чаше.
Пре три године манастир је издао књигу „Како живимо и како да живимо? Дијалог савремених хришћана“ — фрагменти састанака који су се одржавали од 2006. до 2011. године. На страницама књиге духовник обитељи, монахиње и „беле“ сестре говоре о својим осећањима, о искуству духовног живота, разматрају питања која брину сваког хришћанина. Опет, лајт-мотив у разговорима представља тема јединства из којег се, по речима архимандрита Софронија (Сахарова) рађа велико спасење.
Веома поштујемо Оца Софронија. Вероватно је да се управо због тога и окупљамо — да бисмо сачували јединство. Не знам како се другачије може сачувати блискост, међусобно прихватање и разумевање. Човека је лакше схватити кад говори.
Сад су ми пале на памет монашке конференције у Москви где се окупљају игумани и игуманије манастира. Владика Теогност стално позива, бодри окупљене: „Оци и матере, постављајте питања, немојте ћутати!“ Нешто слично се дешава и код нас кад отац Андреј пита: „Сестре, зашто ћутите? Није ваљда да вас ништа не брине?“ (осмехује се).
Док сте били у Москви да ли сте обилазили обитељ милосрђа Свете Марте и Марије коју је основала велика кнегиња Јелисвета Фјодоровна?
Управо у време Божићних предавања ове године, у јануару. Наравно, у обитељи се осећа присуство и љубав преподобномученице Јелисавете у чију част је наш манастир назван. Узгред, у нашем храму Свете Јелисавете постоји икона духовника обитељи Свете Марте и Марије — преподобноисповедника Сергија (Серебрјанског).
Мати, а да ли сте ви и сестре нашле одговор на питање из наслова књиге — како да живимо?
Тражимо га. Али за то вероватно треба утрошити цео живот.
Слобода и псеудоцрквеност
Да ли ваша обитељ има строг устав?
Чини ми се да није строг. И по мом мишљењу то је најтеже — човеку се даје извесна слобода и он треба да научи да располаже овом слободом. Код нас нема тога: овамо не смеш, тамо не иди. У многим манастирима игуманија ујутру даје послушање сестрама и то је правилно. Али код нас је то немогуће, пошто само послушање диктира дневни распоред. На пример, ако сестра ради у правном одељењу, како могу да јој издајем налоге — она им свој распоред и остало. Или Дом трудољубља, и тамо распоред има својих специфичности.
Чиме се руководите приликом одређивања послушање? Да ли се узима у обзир жеља сестре да се бви неким одређеним послом?
Наравно, све се узима у обзир: и таленти, и склоности, и жеља. И то је, узгред речено, један од показатеља нашег времена. Како је било раније добијали смо послушања и обављале га без размишљања. А сад је: „Сестро, где бисте желеле да радите?“ Вероватно се данас не може другачије, то многи запажају...
Још и због тога што се код нас редовно одржавају састанци где можемо да размотримо не само насушне проблеме, већ и несугласице, каприце или увреде — трудимо се да живимо као у породици. Зато што нема ничег горег од псеудоцрквености, окошталости, тврдоглавности. „Опростите“, „благословите“, а човек заправо све мрзи.
Није тајна да је реалан проблем у манастирима одсуство једномислености. Зашто долазе код нас? Зато што обитељ има духовника и нема сукоба између игуманије и духовника, а то је веома важно. Уопште, то је главно. Кад у манастиру почиње подела: неко је за баћушку, а неко је за матушку то је трагедија.
Како то избећи? Ко је за то одговоран?
Сви сносе одговорност. Али пре свега, безусловно, игуманија и духовник.
Да ли сестре могу да вам се обрате директно ако имају проблема?
Наравно! Код нас је све једноставно, породично. У сваком случају желимо и трудимо се да буде тако.
А како се граде односи између сестара и духовника?
Отац Андреј је у манастиру сваког дана осим четвртка. Са својима не проводи толико времена колико проводи с нама. Зато што осим своје деце која су, истина, већ одрасла, има 111 деце-монахиња. Он нам је као отац.
Једна од сестара је у разговору једном истакла да је отац Андреј и са већ као монах.
Он има и келију у манастиру. У манастиру служи скоро сваки дан, два дана у току недеље испоеда све сестре и парохијане који стоје у дугим редовима, разговара с „белим“ сестрама, монахињама и парохијанима на подворјима.
„Најнезанимљивија“ особа
Сад у манастиру има девет храмова, планира се изградња још једног, на самој територији обитељи то ће бити четврти храм. Главни манастирски храм у част иконе Богомајке „Державнаја“ више не може да прими све који желе да дођу.
Кад је грађен храм у част иконе „Державнаја“ мислили смо да ће сад сигурно бити места за све — он може да прими 1200 људи. А сад у манастир долази много народа. Посебно на празнике: на Цвети и на Васкрс народ стоји напољу, причешћује се око 1500 људи.
Храм у част иконе „Державнаја“, наравно, оставља снажан утисак, колико само мозаик вреди.
Читала сам у вашем часопису репортажу о обитељи Свете Марте и Марије, како је на форуму једна жена прекоревала сестре, говорећи да се зидови могу саградити, али да духа неће бити. И новинар је позвао ову жену да лично види како је у манастиру све уређено пре него што почне да критикује. О нама исто често свашта причају: и „трговкиње“ и „евромонахиње“. И најузвишенија идеја се може изврнути и блатити.
Сва наша широка делатност и изградња нису циљ сами по себи. Сетите се преподобног Мојсија Оптинског, како су браћа роптала на њега кад у благајни није имао ни копејку, а почео је да гради нову гостионицу. Али је он то чинио искључиво ради људи. Захваљујући градњи мирјани су могли нешто да зараде, хранили су своје породице. Тако је и код нас, само што је свет постао другачији, другачији су услови, али у целини нема никакве разлике.
У Минск је 2008. године долазио Његова Светост патријарх Алексије II.Управо он је освештао храм у част иконе „Державнаја“. То је била његова последња посета Белорусији и последњи освећени храм у животу. У сећање на овај манастир направљена је специјална „оловка“ којом се Његова Светост потписао на глиненом паноу у Державном храму. Мати, по чему сте запамтили долазак патријарха Алексија?
То је био изузетно велик догађај за нашу обитељ. Остао ми је у најсветлијој успомени, то је била велика радост! Сви су ишчекивали долазак патријарха, желели су да га виде, и све сестре до једне су се тог дана окупиле у манастиру. Сећам се, кад смо дочекивале Свјатејшег монахиње су се поређале напољу, као обично, а „беле“ сестре су стајале у Державном храму – било је веома лепо и свечано. Кад је патријарх Алексије ушао у храм и видео да је препун сестара у белим одеждама (тада је било око 200 сестара милосрђа) био је запањен, није то очекивао.
Признајем да смо били пријатно изненађени видевши колико има људи на службама у току радних дана, Державни храм је препун чак и на акатисту петком увече. Да ли углавном долазе мештани?
Не. Долазе из Минска, из других градова.
Шта мислите, чиме манастир толико привлачи људе?
Вероватно тиме што овде постоји благодат Божија. Осим тога, веома воле нашег баћушку, оца Андреја. Све што имамо — имамо искључиво захваљујући њему, његовој смелости. Он све вуче, а ми идемо за њим. Отац Андреј све буди да не бисмо спавали, да се не опустимо.
Што се тиче буђења — да. Успели смо да осетимо, како смо то назвали „штедро умивање од оца Андреја“ кад је после акатиста отац пришао свакоме у храму и из све душе два-три пута куцнуо по лицу кропилом са светом водом. Тако нешто нигде нисмо видели. Одмах смо се пробудили иако смо тек стигли возом...
Има тога (смеје се)! Наш баћушка је стваралачка личност. И сестре које долазе у манастир су све такође талентоване, ствараоци. А ја сам најнезанимљивија особа у манастиру. Чак не знам како ћете успети да напишете интервју од мојих одговора.
Ипак, Господ вас је поставио да руководите манастиром с тако активним друштвеним ставом. Настојатељица Серафимо-Дивејевског манастира игуманија Сергија (Конкова) је у интервју за наш часопис рекла да је игуманство крст. Да ли се у светлости онога што сте рекли може извући закључак да је за вас игуманство заиста крст?
Апостол каже: што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно (1 Кор. 1: 28). Једно могу да кажем — треба се смиравати. Игуманство је за мене лудачка кошуља и велика одговорност. Човек и нехотице утихне и жели да буде мањи од маковог зрна. Као човек сам свесна да на мом месту треба да буде неко други, али Бог боље види. Мислим: „Кад ће ми већ једном скинути ову лудачку кошуљу и дати је неком другом?“ (осмехује се).
Колико ми је познато, овде је прво била друга игуманија. Испоставља се да није дуго била настојатељица?
Да, прва мати је била најстарија сестра у сестринству, али сам већ годину дана после оснивања манастира, у марту 2000. године на то место била постављена ја. Мати је сањала о осамљеном, затвореном манастиру, а код нас од почетка уопште није било тако. У близини је било неколико болница, био је интернат где су сестре одлазиле да помажу, а осим болесника, много људи се обраћало за помоћ. Мати није желела да монахиње посећују болеснике. Узгред речено, њен сан о тихом манастиру се остварио, сад се подвизава на осамљеном и мирнм месту.
А мене је Господ довео у монаштво управо кроз сестринство и није ми баш најбоље јасно зашто монах не сме да помаже болесним људима, да им говори о Христу. Понекад је људима тешко да одмах приђу свештенику и да му изнесу своје проблеме, лакше им је да се открију сестри. Касније сестра упућује човека код свештеника, у храм, објашњава му да треба да се исповеда, да се причешћује.
Једном речју, то је православно мисионарење у пракси.
Тачно, то је мисионарење. И нећу се уплашити да то назовем апостолским служењем. Јесте, саме по себи ми све кваримо, али Господ кроз нас делује — због људи, разумете се? Сестре причају о томе како им Бог просветли разум на послушању, даје им речи које су потребне људима.
Као што је једно рекла, истина, католичка светица, сестра милосрђа мати Тереза, „ја сам оловка у рукама Господа“.
Испоставља се: више ниси ти потребан људима, него су они теби потребни, не пружаш ти њима помоћ, већ они теби. Без тога уопште не схваташ како би живео у овом свету.
Као што је приметила једна ваша монахиња, ако на Васкрс не обиђе болеснике, нешто већ није у реду, радост није потпуна.
Управо тако. Желимо да делимо радост с неким. Да бисмо се радовали не треба да жалимо себе и Бог ће нам стоструко узвратити. Треба да покушамо да видимо свог ближењег, да поделимо нешто с њим. Зато што човек добија радост само кад нешто даје.
Мати, рекли сте да је ваше прво Причешће било на Васкрс. Да ли се по вашем мишљењу разликује васкршња радост код монаха и мирјанина? Да ли монаси можда некако посебно доживљавају главни празник православља?
Пасха је прелазак. Вероватно је нико не доживи у потпуности на земљи — ни монаси, ни мирјани. Али се на тај празник, чак и ако нема светлог и радосног расположења, душе ипак дотиче Васкрсење.
Само... умри
Мински манастир је познат по својој просветитељској и културној делатности. Визиткарта обитељи већ су постали филмови „Приче“, као и песме празничног хора манастира под руководством главног диригента монахиње Јулијаније (Денисове). Кад је хор први пут дошао на гостовање у Москви ми, тадашњи студенти православног универзитета, били смо под утиском, касније је духовне песме монахиње Јулијаније пево скоро цео православни свет. А око документарних филмова „Диригент“ и „Инокиња“ о њеном путу до манастира својевремено се дигла велика прашина, иако се на њих обрушило и много критике. Слична ствар се недавно десила с јеромонахом Фотијем (Мочаовом) који је победио у телевизијком шоуу „Глас“. Мати, како се односите према стваралачком самоизражавању монаха?
Да није корисно ништа од тога не би било. У манастиру се према монахињи Јулијанији нико не односи као према знаменитости. За нас је то просто датост. Кад је изашао филм „Инокиња“ било је и негативних коментара, али позитивних ипак има више.
Да ли јој већа пажња људи тешко пада као монахињи? На њу се обрушила слава, људи је моле за аутограме. Недавно је изашла књига коју је написала пре монаштва.
Безусловно, то је за њу оптерећење и она о томе говори на састанцима. Ја на то гледам овако: човек може ништа да не ради, да седи у келији, да се ни на који начин не показује, да се сакрије од света, али гордост никуда неће отићи, зато што човек може умишљати да је велик и ако ништа не ради. Што човек мање ради, има тим више мишљење о себи. А овде је обрнуто, све унутрашње се испољава, посебно таштина и гордост.
Кад човек прима постриг он умире за свет. Како правилно схватити ове речи ако монах има послушање у свету? Не у смилу умирања за грех, већ у томе да монаштво може бити различито. Јер, представа о монаштву је често једнострана, да је монах онај ко ни са ким не разговара, не осмехује се, гледа у земљу, седи у затвору.
Наравно, човек се може начитати књига, може да накупи цитате ван контекста, али је монаштво од памтивека било различито. На пример, преподобни Јосиф Волоцки и Нил Сорски су имали различито служење, али су имал исти циљ и лепо су се дружили, волели су се. При обитељи светог Теодосија Великог, који се сматра утемељивачем општежитељних манастира постојале су три болнице и специјални храм за душевне болеснике.
Да се наш манастир појавио негде у забаченом селу или у шуми, живеле бисмо тамо бавећи се „умним делањем“ и рукодељем, али је Господ ову обитељ створио управо на овом месту где има толико болесних људи којима су потребни помоћ и љубав.
Монаху се тешко опраштају обичне људске слабости, наводно, он не сме да се љути, да се гневи — као неки мртвац. Наравно, идеално би било да је тако, али је то циљ, а он још увек није анђео. Зашто је људима толико тешко да то схвате?
Не може се од нас тражити да будемо Пимени Велики или Сергији Радоњешки. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је говорио да су монаси некад били стубови. Али је и хришћански свет био јачи, људи су се молели, побожно су живели у свету.[1]
А сад како ја да постанем игуманија? Ја сам дојучерашња несташна девојка која никога није слушала, која је дошла у храм, Господ ме је опрао, очистио, украсио, благословио да будем прибројана збору монаха, а после ме је још поставио за игуманију. Не могу одмах све да научим. Зато и служимо и учимо како можемо. Имамо много грешака, и чудно је то што без обзира на сву нашу јединствену могућност да све покварио, Господ свеједно гради.
У композицији монахиње Јулијаније (Денисове) „Само то“ набрарају се врлине за спасење, које се све заједно могу свести на једну: само... умри. Да ли је такво истинско, право монаштво могуће данас?
Наравно да је могуће. Све зависи од човека, од тога како ће одговорити на позив Бога.
„Манастирски весник“
Разговарала је Христина Пољакоав
29.06.2016.
[1]„Шта тражити од манастира кад им свет даје покварене људе, кад су са свих страна окружени неморалом, кад их одозго притиска неморал? Чир који се исцељује само смрћу.“
„Многи се данас жале на монаштво видећи или тражећи у њему различите недостатке; али монаштво је барометар који налазећи се у осамљеној соби, затвореној са свих страна, тачно показује какво је време напољу“ (свт. Игњатије Брјанчанинов, т. 7, „Писма разним лицима“).
Нојев ковчег на мински начин
У руској свести манастир је увек био и остаје светионик спасења, на известан начин савремени Нојев ковчег. Минска обитељ је у овом смислу право уточиште за страдалнике који су изгубили прави оријентир у животу. Само што манастир није од гуме, да ли се може свима помоћи?
Живимо у тешко време, људи имају проблема с послом, немају од чега да живе и да издржавају породицу, због тога долазе у манастир да раде. Наша обитељ обезбеђује посао за око 1500 људи. То је зачуђујуће, али Господ некако све уреди. Често су то људи потпуно далеки од Цркве. Они почињу да раде у обитељи и полако се уцрквљују, долазе на исповест, причешћују се.
Кад је почетком 2000-их година манастир добио земљу с фармом у распаднутом стању, с трулом шталом за краве и коњушницом, били смо ужаснути: обитељ се тек градила, шта ће нам још и подворје? Ја сам у то време по послушању одлазила у психијатријску болницу код зависника од дроге. Многи од њих после изласка из болнице нису имали куд да се дену. Тако се подворје претворило у прихватилиште за зависнике од дроге, а временом су ту почели да долазе и људи из затвора, бескућници и други људи.
Другим речима, у манастиру има места за све?
Код Бога има много места (осмехује се). Господ каже: Грјадушчаго ко мње не ижену вон (Јн. 6: 37). С друге стране, сад је такво време да смо сви покварени, људи не подносе ни најмању примедбу, одмах се жале: „А где је ваша љубав?“ То је најтеже.
Узмимо исту ову браћу на подворју. На пример, човек је бескућник годинама, доспева у манастир, опере се, наспава се, наједе се и већ је јунак. То видим и у себи. Наизглед, дошла сам у манастир и треба да служим Богу, свима да перем ноге, а осећам незадовољство: ова сестра је рекла нешто што не треба, није погледала како треба и томе слично.
Претходна генерација се ипак разликује од нас. Људи су живели у оскудици и благодарили су Богу за сваку копејку. Код нас је супротно, све имамо: добре услове, саградили смо нове конаке. У томе постоји велики минус: покварило нас је благостање и отуда све наше невоље. Читала сам да су раније у једном московском манастиру монахињама на врата келија качили цегере с дневном порцијом кромпира — колики прилог дају људи, таква ће бити и трпеза. А ми живимо на свему готовом. Зато данас наши напори треба да буду усмерени на унутрашњи рад на себи.
Да, ми православци смо данас размажени велелепношћу храмова, свим комфором, што је карактеристично и за многе савремене обитељи, и монаси то запажају.
Лепота храмова је проповед. Човек који долази у манастир и види ову лепоту одушевљава се њом и Црква и Бог почињу да га привлаче.
Ваш манастир је светлост за свет. Ипак, у Русији смо навикли да је монашки свет у већој мери затворен за мирјане, а у вашој обитељи је све дугачије. Да ли по вашем мишљењу оваква отвореност штети сестрама-монахињама? Како успевају да споје активну помоћ ближњима и молитву? Како налазите златну средину?
Кад је у питању наша обитељ Промисао Божији видим у томе што је наш манастир управо такав какав јесте. Овде има и монахиња, и сестара милосрђа, и душевних болесника, и браће и сестра на маргинама живота које смештамо на подворја. Господ нас је све окупио, значи таква је Његова воља.
Да би се борио са грехом у себи човек уопште не мора ићи у затвор. Звер која седи у теби испољава се у општењу: кроз сукобе, неслогу. Истовремено, служећи људима добијамо благодат од Бога. А кад је само: храм — келија, келија — храм, све страсти остају у човеку. Није свако спреман да издржи такву унутрашњу борбу.
Кад се на почетку формирања манастира појавило питање: да ли монахиње да иду у болницу или не, наш духовник отац Андреј је на једном нашем састанку рекао: „Кад би вас човек сад посадио по келијама, почеле бисте да се пењете уз зидове.“ Али то не значи да треба оставити келију, разумете. Чини ми се да у томе нема противречности.
Отац Андреј често наводи као пример познато житије једног од светитеља у којем постоји следећа епизода: једном су епископи на улици срели лепу блудницу и светитељ ју је толико дуго гледао да су други били збуњени. А светитељ је касније рекао: „Кад бисмо се ми трудили да украсимо своју душу као она тело!“ Молио се за ову блудницу и она је касније постала преподобна.
Знате, читала сам писма оца Јована Крестјанкина, где он каже да данас монах ипак не треба да се затвара у келији. Сад је толиким људима потребна духовна помоћ! Господ нас је поставио на такву службу, сами то нисмо тражили. И не можемо да затворимо манастир за људе. Ако долазе треба да их примамо.
Да, тачно кажете, може бити губитака. Али шта је занимљиво, сестре које иду на сајмове и носе производе из наших радионица са путовања се рађају светле и радосне и по њиховом унутрашњем стању се види да никуда нису ни одлазиле: у њима постоји живот, постоји Бог. И напротив, може се десити да сестра која се све време налази у манастиру буде „црна“, мрачна, незадовољна свиме.
У проповедима духовника обитељи више пута је истицана тема јединства, заједништва монахиња и „белих“ сестара и православаца уопште. Да ли је манастир од почетка замишљен с таквом полазном тачком?
То се десило само по себи, пошто се манастир родио из сестринства. Није било специјалног декрета или одлуке да на том месту треба отворити женску обитељ. Било је сестара милосрђа које су биле на послушању у психијатријској болници, оне су временом пожелеле да живе заједно. Кад је почела изградња храма Свете Јелисавете нико није ни размишљао о манастиру, а годину дана касније обављен је први постриг — у августу 1999. године. Тај дан се сматра рођенданом нашег манастира.
„Родитељски благослов ће увек бити с тобом“
Мати, а како сте се нашли у сестринству? Шта вас је у њега довело?
У то време сам радила на институту за онкологију као санитарка у операционој сали. Веома сам волела операциону салу и посао у њој и похађала сам курс за медицинске сестре. На онколошком институту је једна од медицинских сестара ишла у цркву и једном ми је предложила да кренем с њом. Тако је почело моје уцрквљење.
Деведесетих година црквена литература није била доступн као сад и сећам се да сам руком преписивала молитве. Прве црквене књиге које сам прочитала биле су „Тајна вере“ владике Илариона (Алфејева) и дела преподобног Силуана Атонског. Књигу о преподобном Сергију Радоњешком први пут сам одмах прочитала на црквенословенском језику и као да сам увек знала тај језик — све сам разумела.
Први пут сам се причестила 1994. године за Васкрс, у храму Светих апостола Петра и Павла. Отац Андреј је овде недељом служио акатист преподобномученици Јелисавети Фјодоровној после којег су се одржавали састанци сестара у парохијској кућици Долазећи у храм на акатист с трепетом сам гледала сестре милосрђа (тада их је било десетак) — оне су се много разликовале од других парохијана.
После првог састанка на који смо позване сестра Татјана (сад је то монахиња Тамара) и ја, отац ме је благословио да носим одећу „беле“ сестре и рекао је да су потребне медицинске сестре за интернат. Тако сам почела да радим у интернату, а као сестра милосрђа сам одлазила на одељење зависника од дроге. Тада сам имала 26 година.
Да ли је ваша породица уцрквљена? Како су родитељи примили ваш избор животног пута?
Мама ми је написала писмо у којем су биле речи: „Који год пут да изабереш, родитељски благослов ће увек бити с тобом.“ А моји родитељи нису били црквени људи
Психијатријска болница се налази у близини манастира, пацијенти долазе на службе, сестре их негују. Живот раме уз раме с оваквим људима вероватно захтева посебан карактер, трпљење, или се монахиње навикавају? Има ли потешкоћа у том смислу или сестре свесно долазе у вашу обитељ како би служиле ближњима?
Као прво, да, сестре знају где долазе. А као друго, скоро све прве монахиње су бивше сестре милосрђа које су дошле у манастир из сестринства. И сад монаштво примају „беле“ сестре, али има и других који долазе с циљем, долазе чак и из других земаља: има сестара из Црне Горе, Србије и Пољске. За нас је то природан процес, не задржавамо пажњу на томе. Безусловно, сестрама понекад није лако. Али у нашој обитељи се сваке недеље одржавају монашки састанци. То је велика помоћ сестрама.
Јединство из којег се рађа спасење
Узгред, кад је реч о састанцима — манастир има веома активан сајт на интернету где се између осталог богатог садржаја од 2008. године постављају аудио снимци са састанака сестара, у оквиру којих сестре нешто говоре и о свом путу до манастира. Ово је веома информативан и користан садржај, морамо истаћи.
Састанци сестара милосрђа су постојали откако је настало сестринство, с појавом манастира придружили су им се и монашки. Монахиње одлазе на обе врсте састанака. Плус, сваке недеље се одржава Савет манастира. Састанци „белих“ сестара и монахиња представљају разговор, разматрање насушних проблема, размену мишљења, сестре деле мисли и оно што их боли једне с другима. За нас је то потреба, ови састанци су као наставак богослужења где се сви окупљамо око Чаше.
Пре три године манастир је издао књигу „Како живимо и како да живимо? Дијалог савремених хришћана“ — фрагменти састанака који су се одржавали од 2006. до 2011. године. На страницама књиге духовник обитељи, монахиње и „беле“ сестре говоре о својим осећањима, о искуству духовног живота, разматрају питања која брину сваког хришћанина. Опет, лајт-мотив у разговорима представља тема јединства из којег се, по речима архимандрита Софронија (Сахарова) рађа велико спасење.
Веома поштујемо Оца Софронија. Вероватно је да се управо због тога и окупљамо — да бисмо сачували јединство. Не знам како се другачије може сачувати блискост, међусобно прихватање и разумевање. Човека је лакше схватити кад говори.
Сад су ми пале на памет монашке конференције у Москви где се окупљају игумани и игуманије манастира. Владика Теогност стално позива, бодри окупљене: „Оци и матере, постављајте питања, немојте ћутати!“ Нешто слично се дешава и код нас кад отац Андреј пита: „Сестре, зашто ћутите? Није ваљда да вас ништа не брине?“ (осмехује се).
Док сте били у Москви да ли сте обилазили обитељ милосрђа Свете Марте и Марије коју је основала велика кнегиња Јелисвета Фјодоровна?
Управо у време Божићних предавања ове године, у јануару. Наравно, у обитељи се осећа присуство и љубав преподобномученице Јелисавете у чију част је наш манастир назван. Узгред, у нашем храму Свете Јелисавете постоји икона духовника обитељи Свете Марте и Марије — преподобноисповедника Сергија (Серебрјанског).
Мати, а да ли сте ви и сестре нашле одговор на питање из наслова књиге — како да живимо?
Тражимо га. Али за то вероватно треба утрошити цео живот.
Слобода и псеудоцрквеност
Да ли ваша обитељ има строг устав?
Чини ми се да није строг. И по мом мишљењу то је најтеже — човеку се даје извесна слобода и он треба да научи да располаже овом слободом. Код нас нема тога: овамо не смеш, тамо не иди. У многим манастирима игуманија ујутру даје послушање сестрама и то је правилно. Али код нас је то немогуће, пошто само послушање диктира дневни распоред. На пример, ако сестра ради у правном одељењу, како могу да јој издајем налоге — она им свој распоред и остало. Или Дом трудољубља, и тамо распоред има својих специфичности.
Чиме се руководите приликом одређивања послушање? Да ли се узима у обзир жеља сестре да се бви неким одређеним послом?
Наравно, све се узима у обзир: и таленти, и склоности, и жеља. И то је, узгред речено, један од показатеља нашег времена. Како је било раније добијали смо послушања и обављале га без размишљања. А сад је: „Сестро, где бисте желеле да радите?“ Вероватно се данас не може другачије, то многи запажају...
Још и због тога што се код нас редовно одржавају састанци где можемо да размотримо не само насушне проблеме, већ и несугласице, каприце или увреде — трудимо се да живимо као у породици. Зато што нема ничег горег од псеудоцрквености, окошталости, тврдоглавности. „Опростите“, „благословите“, а човек заправо све мрзи.
Није тајна да је реалан проблем у манастирима одсуство једномислености. Зашто долазе код нас? Зато што обитељ има духовника и нема сукоба између игуманије и духовника, а то је веома важно. Уопште, то је главно. Кад у манастиру почиње подела: неко је за баћушку, а неко је за матушку то је трагедија.
Како то избећи? Ко је за то одговоран?
Сви сносе одговорност. Али пре свега, безусловно, игуманија и духовник.
Да ли сестре могу да вам се обрате директно ако имају проблема?
Наравно! Код нас је све једноставно, породично. У сваком случају желимо и трудимо се да буде тако.
А како се граде односи између сестара и духовника?
Отац Андреј је у манастиру сваког дана осим четвртка. Са својима не проводи толико времена колико проводи с нама. Зато што осим своје деце која су, истина, већ одрасла, има 111 деце-монахиња. Он нам је као отац.
Једна од сестара је у разговору једном истакла да је отац Андреј и са већ као монах.
Он има и келију у манастиру. У манастиру служи скоро сваки дан, два дана у току недеље испоеда све сестре и парохијане који стоје у дугим редовима, разговара с „белим“ сестрама, монахињама и парохијанима на подворјима.
„Најнезанимљивија“ особа
Сад у манастиру има девет храмова, планира се изградња још једног, на самој територији обитељи то ће бити четврти храм. Главни манастирски храм у част иконе Богомајке „Державнаја“ више не може да прими све који желе да дођу.
Кад је грађен храм у част иконе „Державнаја“ мислили смо да ће сад сигурно бити места за све — он може да прими 1200 људи. А сад у манастир долази много народа. Посебно на празнике: на Цвети и на Васкрс народ стоји напољу, причешћује се око 1500 људи.
Храм у част иконе „Державнаја“, наравно, оставља снажан утисак, колико само мозаик вреди.
Читала сам у вашем часопису репортажу о обитељи Свете Марте и Марије, како је на форуму једна жена прекоревала сестре, говорећи да се зидови могу саградити, али да духа неће бити. И новинар је позвао ову жену да лично види како је у манастиру све уређено пре него што почне да критикује. О нама исто често свашта причају: и „трговкиње“ и „евромонахиње“. И најузвишенија идеја се може изврнути и блатити.
Сва наша широка делатност и изградња нису циљ сами по себи. Сетите се преподобног Мојсија Оптинског, како су браћа роптала на њега кад у благајни није имао ни копејку, а почео је да гради нову гостионицу. Али је он то чинио искључиво ради људи. Захваљујући градњи мирјани су могли нешто да зараде, хранили су своје породице. Тако је и код нас, само што је свет постао другачији, другачији су услови, али у целини нема никакве разлике.
У Минск је 2008. године долазио Његова Светост патријарх Алексије II.Управо он је освештао храм у част иконе „Державнаја“. То је била његова последња посета Белорусији и последњи освећени храм у животу. У сећање на овај манастир направљена је специјална „оловка“ којом се Његова Светост потписао на глиненом паноу у Державном храму. Мати, по чему сте запамтили долазак патријарха Алексија?
То је био изузетно велик догађај за нашу обитељ. Остао ми је у најсветлијој успомени, то је била велика радост! Сви су ишчекивали долазак патријарха, желели су да га виде, и све сестре до једне су се тог дана окупиле у манастиру. Сећам се, кад смо дочекивале Свјатејшег монахиње су се поређале напољу, као обично, а „беле“ сестре су стајале у Державном храму – било је веома лепо и свечано. Кад је патријарх Алексије ушао у храм и видео да је препун сестара у белим одеждама (тада је било око 200 сестара милосрђа) био је запањен, није то очекивао.
Признајем да смо били пријатно изненађени видевши колико има људи на службама у току радних дана, Державни храм је препун чак и на акатисту петком увече. Да ли углавном долазе мештани?
Не. Долазе из Минска, из других градова.
Шта мислите, чиме манастир толико привлачи људе?
Вероватно тиме што овде постоји благодат Божија. Осим тога, веома воле нашег баћушку, оца Андреја. Све што имамо — имамо искључиво захваљујући њему, његовој смелости. Он све вуче, а ми идемо за њим. Отац Андреј све буди да не бисмо спавали, да се не опустимо.
Што се тиче буђења — да. Успели смо да осетимо, како смо то назвали „штедро умивање од оца Андреја“ кад је после акатиста отац пришао свакоме у храму и из све душе два-три пута куцнуо по лицу кропилом са светом водом. Тако нешто нигде нисмо видели. Одмах смо се пробудили иако смо тек стигли возом...
Има тога (смеје се)! Наш баћушка је стваралачка личност. И сестре које долазе у манастир су све такође талентоване, ствараоци. А ја сам најнезанимљивија особа у манастиру. Чак не знам како ћете успети да напишете интервју од мојих одговора.
Ипак, Господ вас је поставио да руководите манастиром с тако активним друштвеним ставом. Настојатељица Серафимо-Дивејевског манастира игуманија Сергија (Конкова) је у интервју за наш часопис рекла да је игуманство крст. Да ли се у светлости онога што сте рекли може извући закључак да је за вас игуманство заиста крст?
Апостол каже: што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно (1 Кор. 1: 28). Једно могу да кажем — треба се смиравати. Игуманство је за мене лудачка кошуља и велика одговорност. Човек и нехотице утихне и жели да буде мањи од маковог зрна. Као човек сам свесна да на мом месту треба да буде неко други, али Бог боље види. Мислим: „Кад ће ми већ једном скинути ову лудачку кошуљу и дати је неком другом?“ (осмехује се).
Колико ми је познато, овде је прво била друга игуманија. Испоставља се да није дуго била настојатељица?
Да, прва мати је била најстарија сестра у сестринству, али сам већ годину дана после оснивања манастира, у марту 2000. године на то место била постављена ја. Мати је сањала о осамљеном, затвореном манастиру, а код нас од почетка уопште није било тако. У близини је било неколико болница, био је интернат где су сестре одлазиле да помажу, а осим болесника, много људи се обраћало за помоћ. Мати није желела да монахиње посећују болеснике. Узгред речено, њен сан о тихом манастиру се остварио, сад се подвизава на осамљеном и мирнм месту.
А мене је Господ довео у монаштво управо кроз сестринство и није ми баш најбоље јасно зашто монах не сме да помаже болесним људима, да им говори о Христу. Понекад је људима тешко да одмах приђу свештенику и да му изнесу своје проблеме, лакше им је да се открију сестри. Касније сестра упућује човека код свештеника, у храм, објашњава му да треба да се исповеда, да се причешћује.
Једном речју, то је православно мисионарење у пракси.
Тачно, то је мисионарење. И нећу се уплашити да то назовем апостолским служењем. Јесте, саме по себи ми све кваримо, али Господ кроз нас делује — због људи, разумете се? Сестре причају о томе како им Бог просветли разум на послушању, даје им речи које су потребне људима.
Као што је једно рекла, истина, католичка светица, сестра милосрђа мати Тереза, „ја сам оловка у рукама Господа“.
Испоставља се: више ниси ти потребан људима, него су они теби потребни, не пружаш ти њима помоћ, већ они теби. Без тога уопште не схваташ како би живео у овом свету.
Као што је приметила једна ваша монахиња, ако на Васкрс не обиђе болеснике, нешто већ није у реду, радост није потпуна.
Управо тако. Желимо да делимо радост с неким. Да бисмо се радовали не треба да жалимо себе и Бог ће нам стоструко узвратити. Треба да покушамо да видимо свог ближењег, да поделимо нешто с њим. Зато што човек добија радост само кад нешто даје.
Мати, рекли сте да је ваше прво Причешће било на Васкрс. Да ли се по вашем мишљењу разликује васкршња радост код монаха и мирјанина? Да ли монаси можда некако посебно доживљавају главни празник православља?
Пасха је прелазак. Вероватно је нико не доживи у потпуности на земљи — ни монаси, ни мирјани. Али се на тај празник, чак и ако нема светлог и радосног расположења, душе ипак дотиче Васкрсење.
Само... умри
Мински манастир је познат по својој просветитељској и културној делатности. Визиткарта обитељи већ су постали филмови „Приче“, као и песме празничног хора манастира под руководством главног диригента монахиње Јулијаније (Денисове). Кад је хор први пут дошао на гостовање у Москви ми, тадашњи студенти православног универзитета, били смо под утиском, касније је духовне песме монахиње Јулијаније пево скоро цео православни свет. А око документарних филмова „Диригент“ и „Инокиња“ о њеном путу до манастира својевремено се дигла велика прашина, иако се на њих обрушило и много критике. Слична ствар се недавно десила с јеромонахом Фотијем (Мочаовом) који је победио у телевизијком шоуу „Глас“. Мати, како се односите према стваралачком самоизражавању монаха?
Да није корисно ништа од тога не би било. У манастиру се према монахињи Јулијанији нико не односи као према знаменитости. За нас је то просто датост. Кад је изашао филм „Инокиња“ било је и негативних коментара, али позитивних ипак има више.
Да ли јој већа пажња људи тешко пада као монахињи? На њу се обрушила слава, људи је моле за аутограме. Недавно је изашла књига коју је написала пре монаштва.
Безусловно, то је за њу оптерећење и она о томе говори на састанцима. Ја на то гледам овако: човек може ништа да не ради, да седи у келији, да се ни на који начин не показује, да се сакрије од света, али гордост никуда неће отићи, зато што човек може умишљати да је велик и ако ништа не ради. Што човек мање ради, има тим више мишљење о себи. А овде је обрнуто, све унутрашње се испољава, посебно таштина и гордост.
Кад човек прима постриг он умире за свет. Како правилно схватити ове речи ако монах има послушање у свету? Не у смилу умирања за грех, већ у томе да монаштво може бити различито. Јер, представа о монаштву је често једнострана, да је монах онај ко ни са ким не разговара, не осмехује се, гледа у земљу, седи у затвору.
Наравно, човек се може начитати књига, може да накупи цитате ван контекста, али је монаштво од памтивека било различито. На пример, преподобни Јосиф Волоцки и Нил Сорски су имали различито служење, али су имал исти циљ и лепо су се дружили, волели су се. При обитељи светог Теодосија Великог, који се сматра утемељивачем општежитељних манастира постојале су три болнице и специјални храм за душевне болеснике.
Да се наш манастир појавио негде у забаченом селу или у шуми, живеле бисмо тамо бавећи се „умним делањем“ и рукодељем, али је Господ ову обитељ створио управо на овом месту где има толико болесних људи којима су потребни помоћ и љубав.
Монаху се тешко опраштају обичне људске слабости, наводно, он не сме да се љути, да се гневи — као неки мртвац. Наравно, идеално би било да је тако, али је то циљ, а он још увек није анђео. Зашто је људима толико тешко да то схвате?
Не може се од нас тражити да будемо Пимени Велики или Сергији Радоњешки. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је говорио да су монаси некад били стубови. Али је и хришћански свет био јачи, људи су се молели, побожно су живели у свету.[1]
А сад како ја да постанем игуманија? Ја сам дојучерашња несташна девојка која никога није слушала, која је дошла у храм, Господ ме је опрао, очистио, украсио, благословио да будем прибројана збору монаха, а после ме је још поставио за игуманију. Не могу одмах све да научим. Зато и служимо и учимо како можемо. Имамо много грешака, и чудно је то што без обзира на сву нашу јединствену могућност да све покварио, Господ свеједно гради.
У композицији монахиње Јулијаније (Денисове) „Само то“ набрарају се врлине за спасење, које се све заједно могу свести на једну: само... умри. Да ли је такво истинско, право монаштво могуће данас?
Наравно да је могуће. Све зависи од човека, од тога како ће одговорити на позив Бога.
„Манастирски весник“
Разговарала је Христина Пољакоав
29.06.2016.
[1]„Шта тражити од манастира кад им свет даје покварене људе, кад су са свих страна окружени неморалом, кад их одозго притиска неморал? Чир који се исцељује само смрћу.“
„Многи се данас жале на монаштво видећи или тражећи у њему различите недостатке; али монаштво је барометар који налазећи се у осамљеној соби, затвореној са свих страна, тачно показује какво је време напољу“ (свт. Игњатије Брјанчанинов, т. 7, „Писма разним лицима“).
Нема коментара:
Постави коментар