Свештеника Владимира Бормотова многи људи у парохији цркве Воздвижења крста у граду Самари називају својим утешитељем. У каквим год тешкоћама да се људи нађу, он им увек све објасни, поразговара, пронађе речи које могу да им загреју срце и учврсте веру у Господа. И још кажу да се овај отац, свештеник увек иде по парохији обучен у свештеничке одежде. Само узме своју торбицу и тако пешке иде улицама обучен у расу и обавља своју службу. Мало ко тако ради, те сам одлучила да поразговарам са оцем Владимиром, о чему је реч.
 |
| Манастир Вазнесење |
-Кад идем улицом обучен у свештеничку мантију, прилазе ми браћа и сестре са разним питањима. Можда су то људи који се стиде да дођу у цркву. А можда им се учинило да нису били топло дочекани у цркви кад су тамо отишли први пут. Можда је бака која пази на свеће нешто рекла што није требало, упутила им неку примедбу. Нпр. неку сестрицу су изгрдили јер је дошла у панталонама у цркву. И онерасположена тиме, може помислити какви су то овде зли људи, нећу више ићи у цркву. И не иде више. А тамо где иде можда ће више сагрешити. Тако ме један брат угледао на раскрсници улица Советске армије и Ставропоњске, пришао ми, али не близу, и замолио за благослов да ми постави неколико питања. Пришао сам му мало ближе, јер није пријатно разговарати тако на растојању, али он се опет одмакнуо даље од мене, па каже да је попио и да је зато стао подање од мене. А онда ме упитао како би се могао избавити од ове погубне пристрасности. Поразговарао сам с њим убеђујући га да се обрати Богу.
Колико има таквих, као овај братац, - такве би требало приволети, узети са собом и довести у цркву Божију. Јер, ми свештеници, само усмеравамо, призивамо и узносимо молитве, а човек сам треба да се обрати Богу, јер Бог све може учинити.
Десило ми се једном приликом када сам ишао улицом у одежди, да је замном викао неки старији човек: «Будала, куда ће? Скупљати паре?» Нисам се ни осврнуо, али на ове увредљиве речи само сам у себи одговорио молитвом и помислио: «Господе, њему опрости, а мене учврсти у вери». И нисам прошао ни десет корака, кад иду браћа према мени. Седели су тако и пили, а онда кад су ме угледали, поздравили су се самном и затражили благослове на свако добро. И мени су пожелели свако добро.
-Оче Владимире, људи вероватно често долазе и у вашу цркву са питањем како да се избаве од пијанства?
-Има разних случајева. Недавно је један братац испричао да хоће жена да се разведе од њега, већ су поделили и децу, и само у одређено време се састају. Сам прича и плаче, каже да жену воли. Ако је волиш, кажем му, иди к њој сваки дан са цвећем не би ли дошао до њеног срца, којег си ти својим пијанством учинио каменим. И моли се, моли Господа као рођеног оца-свештеника. Кад направиш нешто што не би требало, па дођеш кући мајци или оцу и молиш их да ти опросте, зар не би опростили? Опростили би. Тако ће и Господ опростити и помоћи ће ти. Многа браћа и сестре долазе у цркву и моле за нешто свештеника, а требали би да знају да су дошли у Цркву самом Богу, а не ради мене или неке баке која пази на свеће.
Приметио сам да на Литургији стоји и моли се сада један брат, који је раније долазио и питао како да се ослободи од пијанства, и свим срцем се обратио Господу и има подршку у исправљању свог греха. Једна девојка ми је испричала, да је њен отац почео јако да пије. Сви су говорили њеној мајци да га остави и да нађе себи другога, као млада је, лепа је, зашто да се толико мучи. Али нису оставиле свога татицу, молиле су се и сада живе лепо. Истина је да то све није било брзо, али оне нису дозволиле своме рођеном да пропадне.
-Реците, да ли су били у вери ваши рођаци, ваша породица?
-О Богу они нису говорили, али сећам се да смо мама и ја пред Ускрс брисали крпицама иконице и украшавали их венцима цвећа. А с баком сам ишао у молитвени дом, тада кад још није било цркве, после чега бих се ја играо као да се молим, клекнуо би на колена испред иконе и понављао: «Алилуја». Знао сам још и молитву: «Господе помилуј!»
-Први пут сам дошао у цркву да бих крстио своју кћерку. И некако ми се утиснуло у душу све што сам тада видео. Почео сам да долазим у Цркву Покрова Пресвете Богородице, а када је отворена црква Јована-Претече на Сунчаној улици у којој је настојник био прота Олег Буљгин, почео сам да идем тамо. Овде су ми рекли да научим молитве: «Оче наш» и «Симбол вере». А једном, на молитвеном канону, када се запевало: «Царице моја Преблага« сва ми се кожа најежила. И одлучио сам да нађем и научим ову молитву. Тако сам од бакица сазнао да има књижица «Молитвеник». Уз помоћ молитвеника сазнао сам да постоје многе молитве, као што су јутрње и вечерње правило.
А једном када је умрла наша суседа на истом спрату у згради, поверили су ми читање псалтира за њу тим поводом (у Русији је обичај да се обавезно чита пслатир када се човек упокоји). Узео сам благослов од оца-свештеника и читао сам псалтир. После тога отац Олег Буљгин ми је предложио да радим у цркви. Када сам дошао кући посаветовао сам се са женом, али она није била за то, тако да сам наставио да радим у предузећу. Али 2000 године из вечерњих самарјанских новости сам сазнао да је поред наше зграде у кварту Младих Пионира освештано здање за цркву у част Воздвижења часног и Животворног Крста Господњег.
Одмах ујутро сам отишао да видим то. Ко ће бити настојатељ и када ће бити прво Богослужење. Стајао сам 6. јануара на вечерњој служби у овој цркви у којој је све подсећало на оне јасле у којима се родио Спаситељ. Сви зидови су били поцрнели, малтер испуцао и отпао. Чак није било ни врата којима пролазе ђакони, само су биле Царске двери. На јутарњем богослужењу сам стајао близу свећњака у центру (у руским црквама испред сваке иконе стоји велики свећњак на коме се пале воштане свеће, прим.прев.). Баке су се буниле зашто на централном свећњаку не горе свеће. А свештеник Олег Китов је већ почео службу, и нисам могао да тражим за то благослов од њега. Тада сам самовољно запалио свеће. А после службе сам пришао оцу, свештенику и замолио га да ми опрости ради тога. Отац Олег се упознао самном, и благословио ме да стојим поред свећњака у цркви. Вечерња служба је почињала у 16.00 а смена у предузећу се завршавала двадесет минута раније. На послу сам тада радио као брусач. И настојао сам да брже узмем пропусницу и да идем с посла, да не бих закаснио на вечерњу службу. После ме је баћушка благословио да делим просфоре (мали округли освећени хлебови које сваки верник добије у цекви после службе) и свету водицу.- Онда су ме позвали да служим у олтару. Стидео сам се јер нисам имао духовнога образовања. Али када су ме једном позвали, па опет, значи да ме Господ призива да идем и да служим. Мало сам размислио и сагласио се да будем олтарник. А марта 2002. године, отац Олег је предложио да напишем своје карактеристике, и с тим смо отишли у Епархију к архиепископу Самарском и Сизранском Сергију, и ускоро сам рукоположен у чин ђакона. После неког времена, на Благовести, рукоположен сам у чин свештеника у Покровској цркви.
-Владика ми је дао благослов да носим послушање у Новокујбишевској цркви Преподобног Серафима Саровскога код настојника проте Константина Сибрјајева. Позвао сам телефоном оца, свештеника и искрено му рекао да ништа не знам. На то је отац Константин одговорио: «Научићеш». Тако да сам се готово три месеца обучавао, а онда сам се вратио у своју цркву у част Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег.
-Како је бити свештеник у данашње време?
-Свештеник – то је отац, мајка, друг, наставник и саговорник. Када Господ допусти болести или губитак блиског човека, многи долазе у цркву да би нашли утеху код свештеника. И можда им је потребно да их свештеник пригрли и састрадава с њима. Волим емисију «Чекај ме» која веома много говори о животу људи. И има јако много сличности са разним случајевима, које ми причају усамљени баке и деде које су њихова деца заборавила. Неки од њих су непокретни, неки тако слаби да не могу доћи до цркве, и ја их посећујем и причешћујем у њиховим кућама. Али њима је потребан и разговор, испричају ми цео свој живот, све своје невоље и туге.
Постављају ми многа питања, како правилно да помињу у молитвама, како да се припреме за смрт, како да буду опевани. Али само главно питање – како се спасити – такво нешто , на жалост, мало ко да ме пита. Задатак свештеника је да загреје човека духовном топлином и да не одврати човека. И још да се моли не устима, него срцем. Ми често прославањамо Господа само устима. Али чак и мала, тек саграђена црква може бити бити испуњена молитвом, ако је молитва у њој искрена.
-Шта вас чини радосним у савременом црквеном животу парохије?
-Док сам био члан парохије ове цркве, често смо по благослову оца Олега Китова остајали у цркви и певали духовне песме. И то дружење је било радосно, када би се окупљали и сви заједно прослављали Господа. То ме је веома радовало, радовала ме молитва. Ево, сад када нема службе у цркви, идем у службу по парохији, осећам да ми недостаје такво дружење и певање. Радосно је када служим Божанствену литургију, када стојим уз престо и узносим молитве. И у своме срцу ја увек носим једно питање, како то да је Господ мени овако грешном и недостојном допустио да слућим на престолу. Служим Божанствену Литургију, причешћујем браћу и сестре и радујем се, што ми је Господ даровао овакву могућност. Радујем се у познању Господа, и у сједињењу са Господом и служењу њему.
-Оче Владимире, откуда у вама тако велика љубав према духовним песмама?
-Рођен сам у селу Сходневом у области Кљавлинског. Верници из нашег села су се често окупљали и певали духовне песме. И ето овај духовни фолклор ми се утиснуо у душу и водио ме. Можда неку мисао нисам могао да схватим, али кроз певање духовних песама боље се усваја и полако схвата суштина. Има један духовни стих «Слава Богу за све!». Слава Богу за тугу и радост. Све што Господ даје за све треба благодарити. Слава Теби, Господе! Слава Теби, Господе и што смо се ми данас срели, и за то слава Богу!
Олга Куглов, град Самара
Превод са руског: Наташа Убовић
извор: manastir-lepavina.org
Нема коментара:
Постави коментар