УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

   ЗАШТО СМРТ БОЖИЈЕ МАЈКЕ НАЗИВАМО УСПЕЊЕМ?

   Реч "успење" значи - погружење у сан, уснуће, мирна кончина, упокојење слично сну. Кончину Божије Мајке Црква назива Успење "као да је на кратко уснула и као да се од сна окрепила".

   Диван је био живот Пречисте Дјеве, дивно Њено Успење, како у потресној песми пева Света Црква: "Родивши, девство си сачувала, упокојивши се свет ниси оставила, Богородице: прешла си у живот, будући Мати Живота, и молитвама Твојим избављаш од смрти душе наше". У лику Пресвете Дјеве побеђени су закони природе: смрт, која враћа у земљу тело саздано од земље. Смрт није коснула Њено тело; родивши Бога, сачувала је Своје девство, и у Успењу је остала жива. И по рођењу Христовом, она пребива као Дјева а после смрти пребива као жива. Она је уснула да би се пробудила за живот вечног блаженства. Преставила се Животу, Извору живота, да би душе избављала раба Божијих Својим молитвама.

   Празник Успења Пресвете Богородице назива се великим зато што је на тај дан "Спаситељ свих у свој слави Својој срео и занавек населио Мајку Своју Собом".

ПОСТ - ПУТ КА ТРПЕЗИ БОГА ЖИВОГА, Светигора, Цетиње, 2001.

Успење Пресвете Богородице, Манастир Грачаница, 1318-1321

ДУХОВНЕ ПЕСМЕ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
ПОЈАЊЕ МОНАХИЊА МАНАСТИРА РАКОВИЦА
ДУХОВНИ ЛУГ, КРАГУЈЕВАЦ, 2012.

фото: Богородица, Манастир Дечани, око 1340.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, О.ТИМОТЕЈ Недеља девета по Духовдану, 25.8.2013.

ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ ИЗ МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ, 1570.
Народна библиотека Србије, Београд

Б БЛАЖЕНИ

   Блажен је сваки онај ко верује у Бога онако како је Бога показао свету Господ Исус Христос. Ако се питаш, какав је Бог, погледај у Исуса Христа и добићеш одговор. Бог је онакав какав је Исус Христос. А то значи: Бог је свемоћан, свемудар, свеблаг. Његовој моћи не може се ставити противразлог, Његовој благости мора се покорити свака злоба. Ако желиш моћи, прибегни к Богу; ако желиш мудрости, стани уз Бога; ако желиш благости или милости и доброте и љубави, прилепи се уз Бога. Знај и упамти, да само немоћ и лудост и злоба устају против Бога. Но све што устаје против Бога, осуђено је, на крају, на пораз и пропаст, а што стоји уз Бога, на крају ликује и радује се и вечно живи. Све је то показано кроз личност и судбу Господа Исуса Христа као и кроз судбу Његових следбеника и Његових непријатеља. Зато и кажемо:
   Блажен је свак ко верује у Бога онако као је Бога показао свету Господ Исус Христос.

Св Николај Жички, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, 2004.

ПРАВОСЛАВНИ ДУХОВНИ ЦЕНТАР "ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ", КРАЉЕВО

Архимандрит Арсеније(Главчић), БЕСЕДА У ЦРКВИ СВ. АХИЛИЈА Ариље, 18.8.2013.

Манастир Жича

Драга браћо и сестре,
У данашњем Јеванђелском одељку из Јеванђеља по Матеју чули смо причу како је Христос на чудесан начин умножио пет хлебова и две рибе и наситио пет хиљада људи. Христос овим чудом које је једно од безброј чуда која је чинио и чини показао да је Он Творац неба и земље који нам даје и умножава храну коју сваки дан једемо. Он ово не чини из славољубља јер је Он „кротак и смирен срцем“, већ ово чудо чини по потреби јер апостоли нису имали хране за толики народ који је верно пратио Христа.
Овим чудом Христос нам је показао и какво треба да буде наше гостољубље. Да и оно мало што имамо треба да употребимо на гостољубље. Јер ако дајемо другима и оно мало што имамо ће се умножити. Јер онај коме је рука стиснута не може очекивати да ће му други пружити када му буде потребно.
Оно што је најважније од свега у овом чудесном догађају видимо и праобраз Свете Литургије. Каже се у Јеванђељу „и погледавши на небо благослови“. Христос се обраћа Оцу и тиме показује да је Он једно са Оцем. Евхаристијске молитве су упућене Оцу и ми на Литургији сабрани око трпезе благосиљамо хлеб и вино. Овим чудом Христос је народ нахранио материјалном храном за потребе тела, а у Светој Евхаристији Христос нам даје Небесни Хлеб, своје божанско Тело и Крв за живот вечни.
Сабрани око ове трпезе љубави на коју нас Христос позива, једењем Његовог пречистог Тела и пијењем пречасне Крви Његове остварујемо нераскидиву заједницу са Богом. Кроз јединсто са Богом остварујемо и јединство са људима и са читавом творевином Божијом.
Разбијање овог јединства човека са Богом је највећи грех који човек може да учини. Али човеков грех не може да наруши истину и јединство Цркве. Једино својом слободном вољом човек може сам себе да искључи из Цркве, кад одбаци њену истину или када жели да је потчини својим мерилима и критеријумима. Како каже свети Григорије Ниски: „Ко се удаљио од спасоносне вере, биће безглав попут Голијата, обезглављен истим мачем који је сам наоштрио против Истине“.
Ко говори и ради против Цркве говори и ради против Христа. Ко се дрзнуо да разбија Цркву Христову дрзнуо се да копљем пробада ребра Христова. У Цркву долазимо браћо и сестре да понесемо благодат али на жалост постоје и они који су из Цркве понели проклетство. У дан Господњи Христос неће познати оне који су му цепали хаљине, који су му на главу стављали трнов венац, који су га на Крст разапињали, који су му копљем ребра пробадали. А ко су ти људи који су ово чинили? Они који су се дрзнули да разбијају јединство Цркве Христове, који лажима и сплеткама одвајају стадо Христово од свога пастира Христа, који покушавају да себе прогласе за истину бацајући камен на Патријарха српског и на Епископе и свештенство Српске православне цркве. Нека им је Бог у помоћи.
Само у Цркви, драга браћо и сестре, као заједници Љубави Божије у Истини Јеванђеља, сабрани око Трпезе љубави на коју нас позива Христос, и учешћем у њој можемо наћи спасење, а никако наметањем свог тумачења Истине и било каквим странчарењем, политиканством и издвајањем из Тела Христовог.
Нека нам Свети Ахилије, коме је овај предивни храм посвећен и који је заштитник овога града, својим молитвама дарује снаге да истрајемо на путу Истине Христове и да не поклекнемо у овом времену препуном искушења. Амин.

МАНАСТИР ПРЕОБРАЖЕЊЕ У ОВЧАРУ ПРОСЛАВИО СВОЈУ СЛАВУ

иди на везу:

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ И АДМИНИСТРАТОРА ЖИЧКОГ Г. ЈОВАНА

НАСТОЈАТЕЉ МАНАСТИРА ПРЕОБРАЖЕЊЕ АРХИМАНДРИТ ВЕНИЈАМИН И НАСТОЈАТЕЉ МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ АРХИМАНДРИТ ТИМОТЕЈ

Велика духовна радост обасјала је манастир Преображење Господње у Овчарско – Кабларској клисури, јер је благослов Божији на дан славе ове свете обитељи донео, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор жички Господин Јован. Свечаном чину Литургије претходио је величанствен дочек у препуној порти, од стране настојатеља овог свештеног манастира, архимандрита Венијамина и његовог братства, многобројног свештенства и монаштва, верног народа овога краја, који су Архипастира поздравили древним поздравом “Осана на висинима, благословен Онај који долази у име Господње!”

   На Светој Литургији Епископу Јовану саслуживали су настојатељ манастира архимандрит Венијамин, архимандрит Јован Радосављевић, настојатељ манастира Вазнесења Господњег архимандрит Тимотеј, архијерејски намесник трнавски и старешина цркве у Чачку протојереј Саша Јоловић, јереј Маринко Јокић, парох чачански јереј Владан Милосављевић, парох чачански јереј Иван Пауновић, парох чачански јереј Марко Мирковић, протођакон Радош Младеновић, ђакон Иван Гашић, ђакон Радиша Сеочанац, ђакон Марко Петровић и ђакон Александар Грујовић.
   Након читања Светога Јеванђеља, Епископ Јован се обратио верном народу богонадахнутом беседом, говорећи о смислу и значају самог празника. Владика је указао на неопходност нашег преображаја, кроз послушност Богу и Цркви. Епископ је објаснио верујућем народу шта је то хришћанска љубав, покајање,подвиг,послушање, објаснио је шта је то Црква Христова.

Архимандрит Венијамин се бираним речима захвалио Епископу Јовану, позивајући на духовну будност и врлински живот, под окриљем и старањем Владике Јована. Литургијско славље настављено је резањем славског колача, и заједничком трпезом љубави.

јереј Марко Мирковић, парох чачански

ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ(ЈЕВТИЋ), ПРЕОБРАЖЕЊЕ ХРИСТОВО - НАШЕ ПРЕОБРАЖЕЊЕ У ЊЕМУ

                   Икона Преображења, рад монахиње Екатарине (Манастир Нова Павлица) за манастир Крку у Далмацији

   Преображењем је Христос дао снагу Својим ученицима, уверио их је да је Он заиста Христос, Син Божји и Спаситељ, Који ће ускоро страдати, бити понижен, издан, продан, распет и усмрћен, али ипак Бог, па је тако Апостоле, и нас, охрабрио да се не поколебамо у страшном голготском часу.

   Како је тешко бити човек, али како је радосно бити човек - када имамо Преображење Христово на Тавору, и наше преображење у Њему, преображеном Богочовеку.

   Преображење Христово било је и остало присутно у Цркви ради нашег Преображења у Њему. Људи смо грешни, али је зато Бог дао благослов спасења у Христу кроз веру и покајање, кроз морално и духовно, а онда и целовито психофизичко преображење у Царству Христовом, Царству светлости, радости и вечног живота. Ми смо поверовали у Христа, том вером живимо, али пошто грешимо, зато нам је потребно покајање, да нам дође и преображење. Као мало дете када се исплаче, било да је плач за неку кривицу па добило грдњу, било због неке несреће да је ожалошћено, а после плача детету је лице ведро и светло - преображено. Тако се и савест наша преображава вером и смирењем, покајањем и исправљањем свога живота, одрицањем од греха и зла, и обраћањем Богу живом и Светлодавном.

   Ми верујемо да, као што је Христос пре свога страдања Преображењем  пројавио славу Божанства у људском телу, Он исти је потом у страдању доживео понижења, издају, ругања, распеће и смрт, а после је Он исти и васкрсао. Тако бива и са нама хришћанима. Немојмо се зато поколебати у часу невоља и искушења, и у часу остављености, и у часу издаје и продаје. Будимо са Христом и будимо налик на Христа. Јер, као што вели у својој беседи Свети Јован Златоусти, чујмо и следујмо ове речи које је Бог Отац рекао Христу на гори Тавору, а преко Њега и нама: „Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи, Њега послушајте!“.

   Деца смо Божија и боголика, и ту боголикост, то богосиновство, нико нам не може одузети. Бог је у Христу Богочовеку, јединородном Сину Божијем и Сину Човечијем, усиновио нас људе Себи, и зато кад каже: „Ово је Син мој Љубљени“, то се односи на нас, на нашу људску природу у Христу на Тавору, али и на свакога од нас - усиновљене и ухристовљене у Цркви Божијој, која је Тело Христово и Храм Духа Светога. Бог исто тако има Своју вољу у Христу и тим самим у нама, има Своје вечно благовољење о нама и у нама. Зато је и створио човека, зато се и Христос очовечио, зато и крстио, зато и преобразио, зато и распео и васкрсао за нас, међу нама, усред нас и испред нас. Та и таква Личност, та и таква дела Христова и јесте Црква православна. То је вера наша, то је стварност наша свагдашња и вечна. Бог зна за шта је створио човека, зна чему га је назначио. Зато су преображењске речи Бога Оца, изговорене на Гори Тавору: „Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи!“ - за нас велика утеха и снага, наша вера и својственост, наш идентитет људски и хришћански. То је наша лична карта као православних хришћана, коју нам је сам Бог дао, потписао и запечатио Духом Светим.

   Али, треба и да слушамо Бога, треба да слушамо Сина Божијег, како је рекао Бог Отац на Тавору: „Њега слушајте!“ Вера у Христа и прослављање Његовог Преображења значи послушност светој Вољи Божијој, која нам је у Христу Овековеченом и Преображеном дата и пројављена. Зато Њега да следујемо, Њега да слушамо, Јеванђеље Његово да слушамо и творимо, вољу Божију да извршавамо, а не да терамо своју вољу, или вољу срца свога, грешнога и пристраснога, испуњенога сујетним и пролазним жељама и стварима.

   Нека овај Празник преобрази срца наша. Људи смо, рањиви, слаби, гневимо се, грешимо, али је људски покајати се, исправљати се, преобразити се. Нисмо од камена, нисмо од дрвета, него смо од крви и меса. Међутим, нашу крв и месо понео је вечно и носи Син Божији, постао је Човек од крви и меса, како веле Апостоли Јован и Павле. И после као Човек, пронео кроз наш живот и унео у наше биће сву славу Божанства Светога, Светлост и Славу Царства Небеског, Таворску Светлост. И све то оставио нама у Цркви Својој Богочовечанској. Али, Христос је и после Преображења на Тавору пошао на голготско страдање и прошао кроз крст и смрт, да наш грех очисти, да нас васкрсне преображене, препорођене, обесмрћене. Тај Његов пут треба да је и наш пут - преображењско - голготски и крсно - васкрсни.

Епископ Атанасије (Јевтић), бивши захумско-херцеговачки

извор: Епархија Шумадијска

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ,О.ТИМОТЕЈ, БЕСЕДА НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ Манастир Придворица, 2009.

                                         

Манастир Вазнесење

                                         

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ(ЋЕЛИЈСКИ), БЕСЕДА НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ Манастир Ћелије, 1966.

Данас је, браћо, Празник Светог Преображења. Преображење, - шта је то? Шта је на данашњи дан Господ Христос казао људима? Какву истину? Шта је открио њима кроз данашњи свети Празник? Он је данас показао да је Богочовек, Он је то данас показао на гори Тавору, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Хаљине су постале беле као снег, Апостоли су попадали од те велике Божанске светлости, - од чуда, од ове велике и свете тајне.[1]

Гле, Он открива Своје Божанство! Казује да је Бог. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, сина Јосифа и Марије, дрводељу. Гле, одједанпут показује Себе као Бога, и показује да је Он у тело Своје сместио све Божанске силе, сву Вечну Божанску Истину, Вечни Живот, Вечну Правду, сва Небеса. Сав Бог сместио се и стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна, браћо! Али то није случајно.

Зашто је Господ постао човек? И зашто се Господ на данашњи дан преобразио! - Да покаже пут нама људима. Да је то пут нашег тела, нашег малог људског тела, које често не сматрамо ни за шта. Блато! Да, блато, а у том блату живи божанска душа, образ Божији, лик Божији, слика Божија. То је човек! Човек је слика Божија на земљи, образ Божији, и Господ је дошао у овај свет да се преобразимо ми људи, да преобрази образ тај што је у нама људима. Шта се десило са њим? Господ нас је створио по образу Своме, по слици својој[2] - а људи хрле у грех.

А шта је грех? Грех је црни катран, - грех, то је црна фарба пакла! И човек држи грех у својој боголикој, богообразној души; уствари замазује душу своју црним катраном и губи лик Божији, губи образ Божији. Не види се да је човек божанско биће, не види се да је душа слика Божија, све је премазано муљем страсти, земаљском сласти, катраном, разним црнилом. Поцрнила је људска природа, поцрнила слика Божија, у човеку. Човек је, преко греха, почео да мала душу своју у слику ђавола. Јер грех, браћо моја, увек јесте слика ђаволова. И кад ми волимо грех, кад га држимо у себи, ми уместо слике Божије хоћемо слику ђавола у својој души. Ми преко образа Божијег што је у нама маламо мрачни црни смрдљиви лик ђавола.

У дивним црквеним песмама вели се да је образ Божији у човеку, слика Божија, иструлела од греха у човеку. Иструлела од греха у човеку! Као да имаш слику свог претка, па од дугог времена, од буђе, од влаге, покварила се, и ти јој не познајеш лик, не познајеш уопште. Тако бива и са душом људском: иструлио у гресима лик Божији, образ Божији иструлио у гресима, не познаје се.

А Господ дошао у овај свет да скине тај муљ са лика Божијег, са образа Божијег у нама, да преобрази тај образ који срља у гресима, да му да божанске силе, да светлошћу божанском опере слику Божију што је у души нашој, и да покаже: гле Марко, и ти Јоване, и ти Петре, и ти Јулијано, погледај, ти у души имаш слику Божију, ти си слика Божија на земљи! Пази како живиш! Ти си мало божанство у овоме свету, теби је Бог дао оно што ниједном створењу није дао.

А шта је то Божије у човеку, у чему се изражава? У памети, уму? Прво то. Ми смо добили од Бога ум, разум, велики дар, и наш разум је слика Божијег разума. Наш ум је слика Божијег ума; наша воља слободна је слика Божије воље слободне; наша доброта, наша љубав, све је то слика Божија. Човек добротом својом показује ту доброту божанску, што је образ Божији у души његовој. Човек, чувајући ту слику Божију, показује да је заиста он послан у овај свет да једино служи Богу Који га је створио боголиким.

И ми људи у овоме свету - ради чега смо? Ради тога да, ето, очистимо наш ум. Ум који је иструлео у гресима, ум који трули у гордости. Људи уображавају да су много мудри, много учени, заборављају на Бога, а то јесте тај страшни грех који разара ум. Безбожје, непобожност, неверје, то значи ум човечији се покварио, иструлео, престао бити слика Божија. А Господ дошао у овај свет да обнови ум човеков; да образ ума човечијег преобрази, да га врати слици Божијој; да буде прави образ Божији; да у њему буду божанске, чисте мисли.

Срце човечије. Да, и оно је по слици Божијој, по образу Божијем. Чисти срцем видеће Бога - вели Спаситељ[3]. Да, а нечисти срцем кога виде? Ђавола! Јер, док не очистиш срце своје ти Бога видети не можеш. Обично безбожници су нечистог срца, и ништа божанско не виде у себи. А Господ дошао у овај свет и дао нам сва средства да очистимо срце своје од свакога греха, и да тако чистим срцем, као чистим оком, видимо Бога у свету и у себи. Бога у свету око себе, и у себи самом.

Зато је Господ дошао у овај свет да нам да средства и силе да преобразимо себе: ако смо кроз грех постали ђаволики, да постанемо боголики. А грех то и чини. Када се мржња усели у твоју душу, то је страшан муљ ушао у тебе. И кад држиш мржњу у срцу свом, ти гомилаш блато на слици Божијој што је у твојој души. То чини гордост, то чини псовка, то чини крађа, то чини среброљубље, то чини похота, то чини сваки грех, свака страст. Сви греси, све страсти унаказују лик Божији што је у души нашој, унаказују образ Божији што је у нама.

Господ од нас тражи да променимо себе. Како? Светим врлинама. Када гордост помрачује лик Божији у човеку, онда еванђелско смирење светлошћу својом спира са душе сву гордост. Шта су свете врлине? Шта вера, шта љубав, шта молитва? То су, браћо моја, Божанске силе, Божанске силе које се лију из Сунца нашег, Господа Христа, и те Божанске силе, ти млазеви Божанске светлости перу нашу душу. Као кад хоћеш да опереш тело, ти га опереш водом, тако се душа пере светлошћу божанском, Светлошћу Божанском.

Питаш: где је та светлост? Ето, у вери. Шта вера чини с тобом? Вера у Господа Христа отвара ти и овај и онај свет. Човек хришћанин зна да над њим стоји Вечни Живот, Царство Небеско. Ето, вера шта чини! А човек неверник, човек безбожник, не види ништа изнад себе, не види онај свет, не види вечност, не види горе над њим вечно Небеско Царство, да је он позван да иде у то Царство својим животом на земљи. Тако, човек Христове вере мења цело биће своје, постаје и осећа се вечан, осећа се бесмртан. А човек без вере у Христа, нити осећа да је бесмртан, нити верује да је душа бесмртна, а то је најстрашније зло које може снаћи човека у овоме свету.

Молитва - какав млаз Божанске светлости! Какви зраци Божанске светлости. Молитва твоја, светлошћу својом пере душу твоју од свакога греха, од сваке страсти и ти се обнављаш. Свети Апостол Павле пише нама хришћанима и вели: "Свуците старога човека"[4]. А ко је то тај човек у нама? Он вели: Стари човек у теби саткан је од твоје мржње, пакости, гордости, гнева, од среброљубља, од оговарања, од псовки. Е, то су те мрачне силе које сачињавају старог човека, у мени и теби. И он нам наређује: "Обуците се у новог човека![5]

А какав је то нови човек? - Нови човек је онај који себе, вели свети Апостол, уподобљава Христу Богу, обличју Божијем. Труди се да душу своју уобличи у обличје Господа Христа, Који је ради тога и постао човек. И зато вели:Обуците се у новог човека! Како? Кроз свете врлине: љубав, молитву, пост, смиреност, кротост, трпљење, тиме се стваранови човек у нама, тиме се обнавља лик Божији у човеку.

А човек је у овом свету, браћо, зато да испуни себе Божанским силама, да испуни себе Богом. Зато смо створени боголики, богообразни. Нас је Господ послао и спустио у овај свет да и тело и душу испунимо Божанством, Божанским силама, да живимо Богу и Богом, да зрачимо Богом. На данашњи дан Преображења Господ је показао кроз завесу тела свог да у Њему живи неприступачна Божанска Светлост, Која је заблистала из Њега, јаче од сунца, како се вели у Светом Еванђељу. Тако треба сваки човек да испуни себе Божанским силама, помоћу светих врлина, помоћу Светих Тајни, кроз свето Причешће.

Примаш свето Причешће - целога Бога примаш! Од светог Причешћа треба да зрачиш - чиме? Богом да зрачиш; да будеш богозрачан, да лијеш Божанску светлост из себе; да прогониш из себе сваки грех, а грех је тама, грех је помрачина; да душу своју непрекидно переш Божанском светлошћу, ум свој да чистиш Божанском светлошћу светог Причешћа. Ти ћеш сигурно тако очистити свој ум да ће он лити и точити из себе само чисте мисли, чисте жеље срца; опери срце своје Божанском светлошћу и оно ће да производи из себе свете жеље, племените жеље, добре жеље и неће дати места рђавим осећањима и расположењима. Зато бди над собом, труди се да сваки дан себе што више испуњујеш Божанским силама, Божанском светлошћу. А то ћеш чинити ако испуњујеш заповести Господа Христа, ако живиш по Његовом Светом Еванђељу. Гле, ти си прилично охол, поносит, горд; то је мрак, то је помрчина, то си ти већ унаказио лик Божији у себи. Пригрли смирење еванђелско, пуно је светлости Божије. Божанско смирење лије увек из себе Божанску светлост, и она пере душу од страшних грехова, спасава, такорећи, од пакла, од царовања ђавољег, и приводи Богу.

Данашњи Празник јесте празник сваког хришћанина, јесте подсетник. И још, извор силе! Ми празнујемо сваке године Свето Преображење - ради чега? Ради себе, ради нас. Славећи Господа, ми на данашњи велики свети Празник добијамо од Њега Божанске светлости, благодати Божије да себе заиста преображавамо непрекидно. А преображавамо себе када чистимо душу своју од грехова који су у нама. Сваки грех, као што рекох, то је мала слика ђавола, мали лик ђаволов. А кад задржиш грех у души својој или се, не дај Боже, заљубиш у неке грехе, заљубиш у неке страсти, о! душа твоја на шта личи онда?! Погледај мало боље, загледај се у своју душу, тада душа личи на ђавола.

Нека би Господ свакоме од нас дао силе и моћи и љубави, да чистимо себе од тог муља ђаволског, пакленог, да, спасавамо себе од тог дејства паклених сила. У једној дивној црквеној молитви која се чита пред Свето Причешће (данас је читана), вели се: "Ето, ја сам постао радионица ђавоља, срце моје је постало радионица ђавола". Како то? Како то, да срце твоје, брате и сестро, постане радионица ђавоља? Грех ради у срцу твоме, - ето, то је радионица ђавола! Кад се не бојиш од тих греха, псујеш рецимо, а не трудиш да се излечиш од те псовке, од тих гадних речи, па ти, ти - шта радиш? Шта радиш? Ти, ти сликаш, малаш лик ђавољи у својој души, а позван си да личиш на Бога, да се уподобљаваш Богу.

Цело Еванђеље Господа Христа, браћо моја, није ништа друго него уподобљавање Богу. Велики Светитељ Божији, Свети Григорије Ниски, вели да је "Хришћанство уподобљавање човека Богу"[6]. То је сав посао хришћана на овоме свету: да чиниш све чиме ћеш личити на Бога. А Еванђеље нам даје те силе, те мудрости, те науке, да заиста себе преображавамо из силе у силу и да уподобљавамо себе Богу. И данашњи свети празник, празнован и ове године као и сваке године, ето извор је те силе. Да се и ми трудимо да обновимо свој лик, који је иструлио у гресима, обновимо га светим врлинама, на првом месту - покајањем.

Гле, покајање је диван уметник, чудесан уметник који истерује из тебе грех, све грехе, и мала по души твојој лик Господа Христа, док га потпуно не измала; док човек потпуно христолик не постане, а створен је да то постане. Господ му је дао Своју силу кад је напуштао (при Вазнесењу) овај свет. Свака душа људска је христолика. Сваки је човек христолик још од рођења, сваки је човек христоносац, поготово у Еванђељу Господа Христа. Зато је Господ дошао и постао човек у овоме свету, да би смо и ми, ето, тај лик обновили у себи, испунили га Божанским силама, и зрачили Богом, и живели Богом у овом свету и оном свету, јер кад живимо еванђељском истином, а еванђелска истина је Божија Истина, Вечна Истина, онда и сами постајемо вечни. Ето вечне слике у твојој души: Божанска Правда, Божанска Љубав, све је то вечно. Божански Вечни Живот, све то Господ даје нама хришћанима, теби и мени.

И ми славећи данас чудесног Господа Христа, Његово Свето Преображење ми, уствари, славимо правог човека: јер прави човек је само Господ Христос - Богочовек Христос. Прави човек је онај који је боголик, који је богообразан, богосличан. Прави човек је само онај који је тело своје, душу своју испунио Богом, Божанским силама; и који живи Богу у овоме свету, живи ради Бога, и из овог света одлази у онај свет као Божији син.

Нека Благи Господ преко Богомајке, Светих Апостола, и свих Светих помогне свакоме од нас да се ослободимо од свих наших грехова, свих наших страсти; да поцепамо све те мрачне црне слике, ђаволске слике у нашој души, и да обновимо лик Божији, лик Господа Христа; да зрачимо Богом у овоме свету; да живимо Њему и у овом и у оном свету, славећи Га вавек као Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Човекољубца, Који је Једини човеку дао бесмртност и Живот Вечни, дао му вечно блаженство кроза све векове. Амин. 

НАПОМЕНЕ:

1. Mт. 17.16
2. 1 Mojc. 1.27
3. Mт. 5,8
4. Еф. 4,22
5. Еф. 4,22
6. Беседа Св. Григорија Ниског "О стварању човека". - Прим. уредн.

ТРЕБА ТРАЖИТИ БОГА, А НЕ САМО ОНО ШТО ЈЕ БОЖИЈЕ

   У данашње време све је присутније учење о томе да човек може да се спасе својим добрим делима, односно да су она сасвим довољна за његово спасење. Наравно, ту је реч о замени теза. Некада се знало да Бог спасава човека, а данас је све присутнија мисао о томе да човек сам себе спасава, а Бог му дарује вечни живот као сазлужену награду за његов труд. Ако данашњег човека упитате шта је вечни живот, рећи ће вам: "То је рајски живот, место изузетне лепоте и вечне радости. То место је уједно и стање непостојања зла, смрти и пропадљивости, стање у којем ништа не може да ожалости човекову душу. Вечни живот је вечно пребивање тамо где пребивају анђели и светитељи и где Бог све обасјава Својом светлошћу." И овде је реч о погрешном схватању, јер вечни живот је место блаженства и стање које карактеришемо као радост душе. Испуштено је нешто веома битно, а то је да Бог даје не само Своје, што већ само по себи превазилази људски ум, већ и Самога Себе и чини човека богом по благодати. Све што човек учини сувише је мало у односу на тај дар. Господ је обећао да ће на добра дела узвратити неупоредиво већим милосрђем. Он човеку дарује нешто што се ни са чим не може упоредити, нешто што човек уопште не може да схвати: Он даје Самога Себе. Ту просто не може бити речи о некаквим заслугама! Немогуће је "зарадити" Бога или добити Бога као награду. Ту се, наравно, ради о мистичној Божијој љубави према човековој души, а све остало(1) потребно је само зато да би човек чуо зов те љубави.

Манастир Вазнесење

   Трагедија данашњих хришћана је у томе што они не траже Бога као извор вечног живота, већ траже оно што је Божије и то тако као да је то њихово наследство. Њима уопште није јасно шта значи светоотачки израз "обожење" или, пак шта значи постати бог по благодати. Пошто то не разумеју, онда то и не желе. Они заправо само желе да врате изгубљени Едем као предивни врт у којем цветају небески цветови и у којем нема ни старости ни смрти. За њих су добра дела нека врста гаранције за добијање вечног блаженства. Наши савременици уопште не схватају да тајна оваплоћења Сина Божијег, тајна искупљења није само тајна повратка у безгрешно стање, већ и пут душе ка Богу кроз заједничарење с Божијом светлошћу, кроз усхођење и озарење, кроз улажење у божански живот, пут вечног и бесконачног богоуподобљења.

   Господ нас је на Крсту Собом заменио. Кроз Свете Тајне Цркве Дух Свети припрема нашу душу за нови живот кроз сједињење с њом, по мери припремљености душе за то сједињење. Спасење је велики дар, а данашњи човек гледа на њега као на нешто што се подразумева и што је у складу с достојанством самог човека. Неопходно је да човек схвати шта је оно што је најважније и шта је човеков најважнији циљ. Наравно да је обожење онај коначни, али истовремено и човеков бесконачни циљ. До обожења може доћи само уз помоћ благодати, а она се човеку открива само у Цркви, у том пољу вечне Божије светлости која сарађује с човековом душом и невидљиво је просветљује. Понекад та обасјаност Божијом светлошћу бива тако силна да то људи који се налазе у близини и буквално виде(2).

   У основи Светих Тајни Цркве је Христова искупитељска жртва. Господ нас је заволео и пре нашег постојања и учинио је све како би нам даровао не само Своје изобилне дарове, већ и самога Себе. Он спасене види као Свој одраз и у њима пребива као у живим, бесмртним и нерукотвореним храмовима. За њих је Он све - и почетак и крај. Но, спасење не постоји без облагодаћености. Онај ко каже да су за спасење довољна само добра дела, самим тим ставља знак једнакости између тих дела и Божијих дарова. Добра дела су само предуслов за испољавање и развијање осећања љубави будући да се љубав према Богу и љубав према људима не могу раздвајати. Човек који се нада да ће за своја добра дела добити спасење сличан је просјаку који је сакупио неколико металних новчића и мисли да за њих може купити царски дворац.

   За спасење је неопходно да се човек преобрази. Тај преображај Духом Светим започиње на земљи, наравно у Цркви, и с преласком у Небеску Цркву наставља се и никад се не завршава. Човек у вечности може постати бог по благодати само благодаћу Духа Светога који дејствује у Цркви.

(1) Све остало у ствари значи све оно што је човек учинио ради Бога. Али та дела не спасавају човека сама по себи, већ само доказују да он жели спасење и да жели да буде са Богом како у овом привременом животу, тако и у вечности. Таква дела су доказ да је човек заиста чуо зов Божије љубави и да је на њу одговорио свим срцем.

(2) На такве примере често се може наићи у житијима Светих. Једно од најснажнијих сведочанстава ипак је оно што је доживео Николај Александрович Мотовилов током разговора с Преподобним Серафимом Саровским.

Архимандрит Рафаил(Карелин), УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА, Манастир Успења Пресвете Богородице - Подмаине, 2012.

ПРОТОЈЕРЕЈ МР АЛЕКСАНДАР ЕРИЋ, СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН И КУЛТУРНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ ЕВРОПЕ ЊЕГОВОГ ДОБА

Из епохе у епоху јављају се такве личности које представљају изазов у сваком смислу речи. Често се за такве људе каже да им Господ на уво нешто шапуће што ми обични смртници не можемо да чујемо. Верујући их називају Божијим изабраницима, други, пак, кажу да је то природни таленат- генијалност, док трећи сматрају да су то очајници који рађају најмужевнију децу.

Не губећи ниједног момента из вида чињеницу трајног опредељења Светог Деспота Стефана Лазаревића за Христа, Константин Филозоф, писац Житија деспота Стефана, прави паралелу Светог Деспота са Мојсијем, Исусом Навином, Александром Великим, Светим Царем Константином. Ниједна, међутим, паралела није уникатна као она која говори о вези Деспота са Христом. Јединственост таквих људи, који се с времена на време јављају, а међу њима убрајамо и Светог Деспота Стефана, јесте њихов дар да раздвојено повежу, да расејано саберу, да рањено зацеле, да обезглављлено возглаве. Такве личности стоје као неки историјски пресеци, као парадигме по којима се догађаји мере на оно што је било пре њих и оно после њих.

Покушаћу вечерас да будем методичан, лаконски сажет, пазећи на ваше стрпљење.
Наши најбољи познаваоци дела Светога Деспота Стефана Лазаревића, као што су Јован Деретић, Кашанин, Димитрије Богдановић слажу се са тим да је време живота Деспота Стефана Лазаревића (1377-1427) подударно са временом крупних дешавања у Европи. То се у науци назива преласком из Средњег века у Ново доба. Појави Новог доба претходила је велика епидемија куге, десеткујући становништво, тако да је око 1400. године Европа бројала око седамдесет милиона становника, реда величине броја становника данашње Француске. Као реакција на средњи век јавила се ренесанса и хуманизам као општи поглед на живот. Једина чињеница у чему се сви стручњаци слажу јесте та да је ренесанса започела оног тренутка када су људи схватили да не живе више у средњем веку.

У ренесанси историја се није стварала према божанском плану о спасењу него на основу људских достигнућа. По Петрарки, великом ренесансном песнику, нова епоха је започела „препородом класика“, што се сводило на учење класичних језика и враћању изворним античким текстовима. Тиме је учвршћен индивидуализам који рађа самосвест и самопоуздање.

Писци ренесансе настојали су да се изражавају цицеронском елоквенцијом, архитектура је остала везана за захтеве Цркве али са примесом all’ antica, „по узору на антику“. Почетак коришћења уљаних боја уместо дотадашне темпере у сликарству, које су иначе из Холандије пренете у Италију, омогућило је да се прикаже трећа димензија- дубина без оштрог контраста светлости и сенке.

У философији прелаз из средњег века у ренесансу обележен је флорентинском обновом платонизма. За њу је нарочито заслужан византијски филозоф Георгиос Гемистос Плитон који је из Византије допутовао у Фиренцу доневши „прву философију“ као аргумент контра-става схоластичком аристотелизму.
Дакле, питања као што су однос вере и разума, Боетијев проблем универзалија, онтолошки докази постојања бића Божијег као и томистички закључак о философији као ancilla theologiae тј. као „слушкињи“ или помоћници „откривене теологије“, у ренесанси је замењена новим видом неоплатонизма који је подстакао својеврсно обожавање природе, њено свеобухватно проучавање да би на крају све то завршило у немилосрдном искоришћавању природе.

С друге стране имамо Византију, која је у време Светог Деспота Стефана сведена географски на Цариград са околином и још понеким градом и острвом као колонијом. То не значи да је све пропало, како се то често у науци реферира. И после паламистичке синтезе остао је један чврсти етос Истока који се огледао у томе да је Бог тај који управља свештеном историјом. Та, пак, свештена историја није природна организација живота, већ слободни доживљај и сусрет човека и читаве творевине са Творцем у догађају литургијског сабрања. Не ради се, дакле, ни о каквом субјективном доживљају, већ дару Божјем да путем нестворених „божанских енергија“ човек постоји на начин на који сам Бог постоји, а то је заједница Трију личности. Међутим, одбрана тог етоса подразумевала је мучеништво. Али, зар није мучеништво оно што у крајњој инстанци представља хришћанство?
Сад се с правом питамо какве везе све до сада речено има са Светим Деспотом Стефаном и Србијом његовог доба. Посебну нам муку задаје чињеница да је време након Светог Деспота, дакле, време коначне пропасти Србије, окаректерисано као нека врста нашег празног историјског хода. Какав је онда то историјски пресек, и о каквој то значајној историјској личности говоримо кад после ње не остаје ништа? Наивни и површни би управо све наведено потврдили, док би они озбиљнији и далековидији рекли да се управо у тој чињеници наше слабости Бог открива у најбољем. Јер, ако неко у време тако дубоке кризе пише Слово љубве, тај не додирује, песнички речено, овлаш небо, него се отвара и у срце своје прима цело то небо. А небо, поштовани, није ништа друго до сами Христос и Његово будуће вечнопостојеће Царство.

Определење за Христа није флоскула и предмет спекулација, него, како би се данас рекло чврсти став, егзистенцијални ризик, коме се наивни смеју а храбри трпе.

О свему наведеном сведочанство проналазимо код Константина Философа и његовом Житију Деспота Стефана. На једном месту Житија он каже: ,,А овај (Стефан) у своје дане према себи умири најаче државе, источне и западне (народе), тако да су они у различна времена са свију страна к њему стицали: учини да се са достојанством цени удео његових земаља, па још су га и западни (владари) ваистину називали господиним и чуварем државе своје…И није се делио никада да је ко од њих (тј. западних) отишао кући, од највиших до најмањих, а да није јављао о превеликим достохвалним даровима његовим…Тако да су они који су за њега чули, желели да се прикључе овом мужу макар и као слуге, ако би могуће било да дођу са њиме у везу“. Опростићете ми на малој дигресији; углед и достојанство нису трговачка роба која се купује на пијаци, углед и достојансво јесте благодарије Прволику, дужност која растерећује човека и такав однос са другама да се у вашем присуству они осећају као потпуно слободни. Јер поштоваће вас једино они који вас слободним виде.

Пошто смо вечерашње слово о Деспоту Стефану конципирали на копмарацији са културним тенденцијама Европе његовог доба, а у прилог нашем полазном ставу о Деспоту као референтној личности свога доба, наводимо још један део Житија, да бисмо касније прешли на Слово љубве. Пледирамо да је Слово љубве довољно да поткрепи све наше претпоставке. Ево шта Константин Филозоф вели: ,,Овај (Стефан), од божанских списа сабравши оно што је Богу угодно, беше милостињом и вером као нико други…Чак од давнина није било од владалаца таквог владаоца и тако изузетна. Живео је заједно са источнима и западнима: беше изабрао све добре обичаје, све до самога одела, које је на корист и украс, (као и) оружје и јахање и посађивање за трпезу у чину, и ред на божанственој трпези, чувајући читања и молитве, ловљење и саветовања, изласке и уласке- и свему свагда у достојању одајући част чину- тако да се са јужњачком царицом могло казати: ,,Блажени су који живе у твоме дому, нови Соломоне.“

Поменули смо да jе Ново доба почело са учвршћивањем самосвести и потврђивањем индивидуалног самопоуздања. Иницијација таквог става, започетог још од латинске теологије, продубљена је још више померањем народа у време Светог Деспота Стефана и бекством многих учених људи са Истока на Запад. Док су неки учени Византинци на Западу обнавњали Платонову философију, други су пак, нашавши уточиште у Деспотовој Србији, богатили грчко отачко предање сведено на појам обожења. У томе треба тражити изворе за Слово љубве.

Обожење, даље, није некакав субјективни напор који се дешава унутар јединке, већ екстатички покрет, излазак из себе и принос на дар Другоме. За Светог Деспота Стефана у његовим уводним стиховима Слово љубвеа управо је то полазна тачка. Наиме, тај Други, о коме Деспот говори јесте његов брат који је у исто време и стрепња, али и потврда Деспотовог постојања. Отуд речи ,,неускудно даривање“-приношење, као потврда горе изнесене тврдње.
Рекли смо потом да је Ново доба донело један нови однос према природи у виду обожавања и проучавања исте. Другим речима то је почетак објективизације света, или да будем разумљивији, свет је отргнут од Бога. Природа почиње да се посматра као нешто самопостојеће које у себи садржи принципе и законе. На човеку је само да проникне, проучи те законе не би ли у готовом овладао природом, тј. стварношћу. Потпуно насупрот томе Свети Деспот Стефан свет, а тиме и самог човека и његову природу, доживљава као творевину Божију на „обновљање и веселост достојно ко да искаже?“ Међутим, како даље Свети Деспот Стефан вели, све ово као „чудна дела Божија“ љубав превазилази. И као што је објективизација нужно произвела експлоатацију природе до фаталних последица, љубав, која превазилази сваку врлину, јесте та која не повређује Другог, а тиме ни природу коју Други носи. У љубавном односу нема губитка, све се прихвати и ослобађа датости.

А шта значи не повредити Другог?

Као прави теолог Свети Деспот Стефан то сублимира у Светом Крштењу рекавши „Духа Светога не растужујте“. А шта је пак туга? Једноставни одговор гласи, остати сам. Изгубити вољено биће. Преусмерити своје назначење и од вечноволећег бића постати распадљива депонија. То искуство нам најискреније Свети Деспот преноси, чињеницом да је одељен од брата свога:„ Бејасмо заједно и један другом близу, било телом или духом, но да ли горе, да ли реке, раздвојише нас“.

И на крају погледајмо како Свети Деспот Стефан описује поновни сусрет са вољеним бићем.
У границама природе сусрет представља, математички речено, пресек путања две самопостојеће јединке. То чујемо у свакодневном говору када вам неко каже да је данас ту и ту срео тог и тог човека. Услов тог сусрета јесте тај да оба бића партиципирају у истом времену и на једном простору. Друго, ми можемо и мисаоно да се сусретнемо са неким ко није наш савременик путем нашег логичког сабирања потенција тог бића са којим имамо жељу да се сусретнемо. Ево примера. Сви ми вадимо фотографије наших предака, сакупљамо податке о њима и замишљамо сусрет и дијалог са љима. Литература је препуна таквих сусрета. А да ли је тај сусрет реалан?

За Светог Деспота Стефана пак сусрет са вољеним бићем представља литургијски догађај. Тим речима он и завршава своју Реч о љубави „Еда би се опет саставили, и видели се опет, љубављу се опет сјединили у самом Христу Богу нашем.“ Једино се у Христу, не као мисаоној парадигми, већ као конкретном Телу Цркве све створено саставља. У том догађају који називамо Литургијом врши се рекапитулација читаве историје. Лични сусрет са Васкрслим Господом представља и лични сусрет са свим угодницима који су потврдно одговорили на Божији призив, саобразивши се са вољом Божијом да у Христу све постоји вечно. Зато Свети Деспот Стефан песнички вапије уздајући се једино у Бога. Свој сусрет са братом он не види геометријски, већ као нераздељиво јединство, а то је једино привилегија личности као иконе Прволика. С друге стране све остало је варка, заблуда, лажна слика сусрета, јер оног тренутка кад помислимо да смо нешто успели истог тренутка нас природа својим законитостима чини усамљеницима и својим таоцима.

Извор: Епархија крушевачка

ПАРАСТОС ПОВОДОМ 10 ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА АРХИМАНДРИТА ПАЈСИЈА(ТАНАСИЈЕВИЋА)

иди на You Tube везу:

ПЧИЊСКИ МИРОТОЧАЦ

   У суботу, 20. јула 2013. године, када наша Света Црква прославља Свету мученицу недељу и Преподобног Тому Малеина, у манастиру Светог Прохора Пчињског,обележена је десетогодишњица од упокојења Архимандрита Пајсија (Танасијевића).

   Свету литургију, служио је Епископ врањски Пахомије, уз саслужење Архимандрита Методија Хиландарца, Архимандрита Јована (Радосављевића), Архимандрита вазнесењског Тимотеја, jеромонаха јежевичког Германа, савиначког Партенија и суковачког Пајсија, као и свештенослужитеља и монаха Српске православне цркве, након чега је служен парастос.
   По завршетку парастоса, организован је разговор на тему  ''Сећања на Архимандрита Пајсија'' , где се први обратио Епископ Пахомије, а након тога учешћа су узели: Архимандрит Методије Хиландарац, Архимандрит Јован (Радосављевић), археограф Владан Тријић и проф. др Сунчица Денић.
   Поводом десетогодишњице од упокојења Архимандрита Пајсија приређена је и промоција књиге ''На божанској стражи''. Издавач књиге је манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана у Горњем Жапском.
   Благочестиви верници који су присуствовали овом молитвеном догађају и овог пута, понели су духовну радост и благослове Преподобног Прохора Пчињског, и обновили своја сећања на упокојеног Архимандрита Пајсија.
Молитвеном сећању присуствовало је монаштво манастира Хиландара, Гргетега, Мрзенице, Вазнесења Господњег, Јежевице, Савинца, Миљкова и Сукова, а прочитано је и писмо игумана манастира Симонопетра са Свете Горе, оца Јелисеја.

 За све присутне, у конаку манастира Светог Прохора Пчињског, братство ове Свете обитељи приредило је трпезу љубави.

извор: www.svprohor.org

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ, ПОСЛАНИЦА О ПОСТУ

Чујем да је тамо настала некаква свађа међу православним Хришћанима односно поста па неки се позивају на мене као да сам ја казао да не треба држати постове црквом прописане. Зато те љубазно молим, да објавиш како знаш онима који се препиру следеће:

   Све постове треба држати, како је Света црква преко Светих отаца уредила и то: четири велика поста, Божићни, Часни, Петровски и Госпођин. Уз то још сваку среду и петак преко целе године. Разрешење за среду и петак постоји само од Божића до Крстовдана, Светле Седмице, и беле недеље. Још се пости Усековање и Крстовдан. Овако важи за све православне Хришћане, изузев тешко болесних и мале деце, одојчади.

   Ако ли неко хоће ради грехова својих да прими и већи пост него што је црква прописала то му се дозвољава. Али, обично такав пост се налаже од стране свештеника после исповести. Онај који жели да пости преко прописаних правила, нека се тиме не хвали, и нека нико не зна осим њега и свештеника који га је исповедио. И Отац Мој небесни, који види тајно платиће му јавно, рекао је Господ.

Милоје Марковић, ИЗ ХИЛАНДАРСКЕ КУХИЊЕ

   Ако се неко хвали постом нема користи од поста. Ако неко пости с гордошћу нема смирења, нема користи од поста. Ако неко одриче пост тај је анатема. Пост, молитва и милостиња три су основне заповести апостолске, које одговарају вери, нади и љубави. Ко хоће да буде опроштен од греха, мора све ово држати, а не једно држати а друго одбацити.

   Све ово што сам написао зна и сваки православни свештеник. Треба свак да пита свога свештеника, и он ће му казати. Само гордост гони неке да мени пишу и мене о томе чак у Охриду питају. Онај ко има воду у селу не иде по воду преко десет брда.

   У свему треба слушати Цркву Божију и не заносити се својим мислима. Јер ако су твоје мисли против онога што је црквом прописано онда су те мисли од ђавола, коме си ти гордошћу отворио врата на души својој, па се он увукао у такве мисли и положио у душу твоју.

   Има људи који посте да их људи виде, из гордости. Такав пост Бог не прима. Има опет људи других који посте због неке болести по наредби лекара. И такав пост није за душу него за тело. А има опет људи који посте ради спасења и царства Божијега. Такав пост је од велике вредности само да се нико не хвали својим постом. Јер ко пости Богу пости а не људима.

   У томе смислу ја сам говорио кад сам био међу вама, и друкчије нисам могао говорити. Тако сам и писао о посту како у Омилијама тако и у Прологу и у Духовној Лири. Ако је неко друкчије разумео, погрешно је разумео. Тај неко сад ово чује и нека се поправи. Поправити се никад није доцкан докле душа не изађе из тела. А ко остане упоран огреши се о Божију заповест и губи душу своју. А шта нама вреди да цео свет добијемо а душу изгубимо. То нам је једино благо којим ћемо поћи пред Судију Праведнога.

   Ономе ко послуша ове речи, не моје, него светитеља Божијих, нека Бог милостиви да благодат Своју сада и навек. Амин.

ПОСТ - ПУТ КА ТРПЕЗИ БОГА ЖИВОГА, Светигора, Цетиње, 2001.

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ, ШТА ЈЕ ТО ПОСТ?

Милоје Марковић, МОНАШКИ ЛОНАЦ

   Пост је установљен још у Рају. Он се састојао у забрани једења плода са дрвета познања добра и зла. Сви угодници Божији у Старом Завету држали су пост. У Новом Завету пост је нарочито истакнут као обавеза и услов очишћења, па следствено и спасења. Сам Господ Исус дао је пример у посту. Сви Апостоли и Свети Оци држали су строг пост.

   О посту говори Свети Серафим Саровски овако: "Пост је нужан за победу непријатеља телесних и духовних". Испосников "духовни живот долази до савршенства". Од поста "тело постаје утанчано и лако и дух врши тада своја дејства као у безтелесном телу". Постом "ум се дреши од земље, узноси се на небо и потпуно се погружава у сазрцање света духовнога". Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост.

   Сине човечији, ако ти неко каже: није грех у јелу него у злу делу, одговори му: али, зло дело долази од неуздржаног јела и пића. Није грех ни у самом огњу, али ко не пази на огањ, може му кућа изгорети.

ПОСТ - ПУТ КА ТРПЕЗИ БОГА ЖИВОГА, Светигора, Цетиње, 2001.

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ, ЈЕВАНЂЕЉЕ О ИСЦЕЉЕНИМ И НЕИСЦЕЉЕНИМ БОЛЕСНИЦИМА

                                                    Недеља седма по Духовдану

Матеј 9, 27-35. Зач. 33.

   Првостворени човек живео је као и ангели од гледања у Бога; његови потомци, после греха, живели су од вере у Бога. Они којима је затворено гледање а није отворена вера, не могу се рачунати у живе, јер немају везе са Животом; чиме ће, дакле, живети?

   Једно језеро, отворено према небу, прима воду са висине, пуни се и не пресушује. Једно друго језеро, затворено према небу, прима воду кроз земљу од планинских извора, пуни се и не пресушује. Но једно треће језеро, затворено према небу и одсечено од подземних сливова воде, мора се испразнити и пресушити.
   Може ли се језеро без воде назвати језером? Не, него пре сухим понором.
   Може ли се човек без Бога у себи назвати човеком? Не, него пре сухим гробом.
   Као што је вода главна садржина језера, тако је Бог главна садржина човека. Нити је језеро без воде језеро, нити је човек без Бога човек.
   Но како ће човек имати Бога у себи, ако је затворен од Бога са свих страна као сухо језеро од воде, као тамни гроб од светлости?
   Бог није као камен, који је једном убачен у човека, и ту остаје и стоји мимо воље човекове. Но Бог је сила, финија и јача и од светлости и од ваздуха; сила, која пуни човека или га напушта према доброј вољи човековој и бескрајној доброти Божјој. И тако човек ни у два дана није подједнако испуњен Богом. То зависи највише од човекове отворености према Богу. Кад би човечја душа била потпуно отворена само, према Богу (а то значи у исто време затворена према свету), онда би се човек вратио у првобитно наслађивање Бога гледањем. Но како је то мучно постићи у смртној средини, у којој се душа човечја налази, то остаје само један отвор, којим човек може доћи у везу са Богом као извором живота - вера. А вера значи: прво, сећање на првобитно изгубљено гледање Бога, - сећање, које је остало записано у савести и разуму; друго, примање као истине онога што је Бог открио видовитим пророцима и светитељима, који су се удостојили гледања Истине; и треће и најважније: признање Господа Исуса Христа као Сина Божјег, као видљиво обличје невидљивог Бога (II. Кор. 4, 4). Ово треће довољно је само собом, и оно обухвата и испуњава до савршенства обоје оно прво. Ово је вера, која оживљава и спасава. Ово је највећи отвор, кроз који Бог улази у човека према мери чежње и добре воље човекове.
   Зато Господ Исус често питаше болеснике и страдалнике: верујеш ли? Или:верујеш ли, да ја то могу учинити? Наиме: отвараш ли ми врата, да уђем? Вера човекова није друго него отварање врата душе и допуштење Богу, да уђе. Боже испразни мене од мене, и усели се Ти у мене! Овим речима изражава се практична суштина вере.
   И данашње јеванђеље описује Један од многих случајева, где Господ куца на врата душе људске, и где људи отварају врата и пуштају Га унутра. И данашње јеванђеље описује једно од многих чудеса, која се стварају онда, када човек вером отвори себе и пусти Бога у себе. Јер Бог је чудотворац по целокупној делатности Својој. Где је Он, ту је чудо. Испред Њега се измичу сви закони, природни и људски, као сенке испред сунца, и остаје само Његова моћ, мудрост и љубав, - све предивно, преслатко и преславно.
   После Гадаринског мрака, у коме су живели незнабошци и где Господ није наишао на веру код људи, чак не ни после тако великог чуда као што је исцељење два бесомучна човека, наједанпут се ређају неколики случајеви, где љубав Христову срета јака вера код људи; случајеви, где Господ куца и људи радо отварају врата своје душе; и Он чини чудеса. Где год се сусретну љубав и вера, рађа се чудо. Најпре јави се вера оних, који донесоше раслабљеног и кроз кров од куће спустише га пред чудотворног Исцелитеља. И видевши Исус веру њихову рече раслабљеном: не бој се, чедо, опраштају ти се греси твоји... устани, узми одар свој и иди кући својој. Зар ово нису речи бескрајне љубави? И уставши отиде кући својој Зар ово није чудо, рођено из љубави и вере? - Потом жена, која је дванаест година боловала од течења крви, дотаче се хаљине Његове говорећи у себи: само ако се дотакнем хаљине Његове, оздравићу. То је вера! А Исус јој рече: не бој се, кћери, вера твоја помогла ти је. То су речи праве љубави. И оздрави жена у тај час. То је чудо рођено из љубави и вере. - Па онда кнез Јаир приступи Господу ожалошћен и рече: кћи моја сад умре; него дођи, и метни на њу руку своју, и оживеће. Само метни на њу руку своју и оживеће! То је вера без колебања и без сумње. А Господ дође, ухвати је за руку, и устаде девојка. Ухвати је за руку! Зар то није љубав Пријатеља и Лекара? И устаде девојка! Зар то није чудо, рођено из љубави и вере? После ових дивних примера сусрета људске вере и божанске љубави ево још једнога, које данашње јеванђеље објављује:
   И кад Исус одлажаше оданде за њим иђаху два слепца вичући и говорећи: смилуј се на нас, сине Давидов! Одакле је одлазио Господ Исус? Из куће кнеза Јаира, где је васкрсао мртву девојку. Слепци су чули да Он иде, па су пошли за Њим вичући и молећи за милост. Слично је поступио и слепи Вартимеј у Јерихону. Он је седео крај пута и просио. И чувши да је то Исус Назарећанин стаде викати и говорити: сине Давидов Исусе, смилуј се на мене! (Марк. 10, 46-47). Тако и ова двојица. Чувши од својих вођа да то Исус Чудотворац пролази, они су заборавили и прошњу и све, и одмах кренули за Њим вичући. Гле, и то су синови Аврама, друга Божијега, који је негде гледао Бога, док ови јадници немају вида ни за гледање створења Божјих!
   Но зашто слепци ословљавају Христа сином Давидовим? Зато што се такво назвање сматрало за највећу почаст у Израиљу. Цар Давид је сматран узором свих царева у Израиљу; и као што се сваки праведник називао сином Аврамовим, тако се и сваки праведан властелин називао сином Давидовим. А Христос је био властелин, мада не по друштвеном положају међу људима, него по истинској власти и моћи, која се из Њега разносила као свеж ваздух унаоколо. А да су Израиљци имали обичај називати и далеке потомке Давидове синовима Давидовим, види се из више места Светога писма (II. Царев, 16, 2; 18, 3; 22, 2). Вероватно је такође, да су слепци помишљали и на Господа Исуса као Месију, кад су Га назвали синим Давидовим, пошто је сав народ очекивао богоданог Месију из потомства цара Давида (II. Самуил. 7, 12-13; Пс. 89, 27; Ис. 9, 7; Лк. 1, 32). („Ко се моли телесно и нема још духовног разума сличан је слепцу, који је викао: Сине Давидов, смилуј се на мене! Но један други слепац, кад је прогледао и видео Господа, није Га више називао сином Давидовим но Сином Божјим“ (Јов. 9, 35. 38). Симеон Н. Богослов. Слово 56). И даће му Господ Бог престо Давида оца његова - тако је јављао велики Архангел Пресветој Богомајци. Чак и сам Архангел служи се, дакле, уобичајеним језиком народним, називајући Давида оцем Христовим и ако Га је пре тога назвао Сином Свевишњега, то јест Сином Божјим (Лк. 1, 32).
   Није ли и ово један страшан утук за мрачне фарисеје и књижевнике, који су Христа називали хулитељем Божјим и грешником? Гле, како их Господ посрамљује кроз оне, које су они сматрали горим од себе: кроз незнабошце, слепце, па чак и демоне! Јер док они у својој заслепљености од сујете нису могли видети у Христу друго до хулитеља и грешника, дотле незнабожачки капетан приписује Њему божанску моћ над болестима (Мат. 8, 5 - ); и демони у Гадари називају Га Сином Божјим, па најзад ево и слепци виде Га духом као Сина Давидова. Незнабошци су, дакле, осетили у присуству Христа присуство Бога, докле затупели фарисеји и књижевници то нису могли осетити; демони су познали у Христу Сина Божјег, докле само мудри вођи народа Израиљског нису Га могли познати; и најзад слепци су видели оно што они нису видели.
   Докле су слепци викали за Христом, Христос се није освртао нити им се одазивао. Зашто? Прво зато, да би још више појачао њихову жеђ за Богом и веру у Њега; друго, да би многи чули вику слепца и сами се замислили над својим срцем и испитали своју веру; а треће, да покаже Своју кротост и смиреност избегавањем славе људске на тај начин, што ће ове страдалнике излечити не на друму, пред масом света, него у кући, пред неколико сведока. Каква кротост и каква мудрост! Гле, Он је најбоље знао, да нема ништа тајно што неће бити јавно (Лк. 4, 22); и да свако добро што се више скрива то се више објављује.
   А кад дође у кућу, приступише к њему слепци; и рече им Исус: верујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: да, Господе. Толика је вера била у ових слепаца, да су они неуморно ходили за Христом без обзира на то што се Он на њих није освртао нити одговарао на њихове очајне крике. Толика је вера њихова била, да су Га тражили до у саму кућу, у коју је Он свратио; па иако је кућа била туђа и непозната, они су се усудили ући унутра. Они су осећали: сад је дошао тренутак нашега исцељења, - сад ил' никад! Они су знали, да у васцелом свету не постоји жив човек осим Христа, који им може отворити очи и повратити вид.
   Верујете ли да могу то учинити? пита их Господ. Зашто их пита, кад Он зна и види њихову веру. Он - тајновидац и срцезналац? Пита их зато, да би они јавно исказали своју веру колико ради њих самих толико и ради других присутних људи. Јер јавном исповешћу вере утврђује се вера и код оних, који је исповедају и код оних, који слушају.
   Да, Господе, - одговарају слепци. Прерадосни што их је Христос уопште ословио, у њих се још више распламтела вера у Њега и Његову моћ. Да, Господе! Они Га не називају више сином Давидовим - то им се чини и мало и заобилазно - него управо Господом. У томе и јесте њихово вероисповедање: Исус Христос је Господ, Богочовек и Спаситељ. И то је довољно. Јер који год призове име Господње спашће се (Рим. 10, 13).
   Вера је, дакле, ту, и у срцу и на језику. Сад треба да изађе љубав у сретање тој вери, и чудо ће се родити. А ево и љубави, која никада не доцни, да изађе вери у сретање - никада! Тада се Христос дохвати очију њихових и рече: по вери вашој нека вам буде! И отворише им се очи. Као кад се једна горећа свећа принесе другој, хладној, и ова се засветли! Пречисти Господ није се гадио нечистог тела људског и још нечисте душе људске. Јер чистоме је све чисто(Титу 1, 15). Он пружи Своје пречисте руке и дотаче се тамних рупа, затворених прозора, гњилих очију слепачких - и очи се отворише. Завеса се скиде, и светлост уђе у тамницу, и од тамнице створише се обасјани двори. По вери вашој нека вам буде. И вера се не посрами: по вери њиховој и би. О, колико високо Господ цени своја створења, и ако су сва створења дим и прашина под ногама његовим! Тражећи веру, Он тражи сарадњу људи у своме стварању. Он је могао, као што каже премудри Златоуст, једном речју учинити све болеснике на земљи здравим. Но шта би тиме учинио? Изравнао би човека са осталим бесловесним тварима, које су без слободне воље, слободног опредељивања, и без највише намене. Понизио би човека на степен сунца, месеца и звезда, које морају да светле под заповести; и на степен камења, које мора да стоји и пада по заповести; и на степен воде у потоцима, и рекама, која мора да тече по заповести. А човек је словесан и разуман и онтреба да чини оно што бесловесна твар мора да чини, то јест, да се савршено преда Богу и да испуњује заповести Божје. Господ наређује, ја морам да Га слушам - говори сва природа. Господ наређује, ја треба да Га слушам - говори прави човек. Човек има да бира, но не да бира између два добра, него између добра и зла. Изабере ли добро, биће Божји друг и син у царству вечности, и биће му боље него васцелој природи; изабере ли зло, биће одбачен од Бога, и биће му горе него бесловесним тварима. Таква је, дакле, воља Творца - да се човек слободно определи у овоме животу за добро или за зло. Зато Господ Исус пита људе за веру; зато их призива у сарадњу на њиховом сопственом спасењу. Врло мало захтева Господ од људи. Он само захтева добру вољу од њих, да признаду Њега за свемоћног Господа и себе за ништа. То је вера, и ту веру једино тражи Господ од људи ради добра и спасења самих људи.
   И запрети им Исус говорећи: гледајте да нико не дозна. А они изишавши разгласише га по свој земљи оној. Зашто им запрети Исус, да не разглашују ово чудо? Прво зато, што Он не тражи никакве славе и хвале људске. Људска слава и хвала не може ни једну јоту додати Његовој слави. Друго зато, да би показао, да оно што чини Он чини из сажаљења и љубави према људима као мајка према својој деци, а не као волшебници и мађионичари, слуге демонске, који у срцу мрзе и презиру људе, а оно што чине, чине само зато да би их људи славили и хвалили. Треће зато, да би тиме дао пример људима, да свако добро дело чине ради Бога а не из сујете; да не зна левица што чини десница (Мат. 6, 3). А четврто и зато што Он зна, - па би желео да и људи то сазнаду - да се добро не може сакрити, што се, уосталом, одмах и показало. Јер хтели не хтели слепци морали су Га разгласити по својој земљи. Нека је језик њихов и ћутао, очи су њихове говориле. Нека су они баш и хтели прећутати, Божја сила, која све објављује, гонила их је, да говоре, и говоре. А то је Господ Исус и желео, да им покаже, наиме: и мимо ваше воље објавиће се ово дело, ма колико се ви старали, да се оно не дозна: само ви немојте желети да га објављујете по сујети својој, нити ради похвале ни себи ни Мени. Прославите Бога - то је главно.
   А кад они изиђоше, гле, доведоше к њему човека нема и бесна. И пошто изгна ђавола, проговори неми. Као жедни путници у пустињи што јуре ка једином пронађеном извору воде, тако и људи жедни здравља, мудрости, снаге, доброте, мира, јуре ка Господу Исусу, једином дотле невиђеном извору свих ових добара. А извор је овај прејак, те нико, ко дође да пије, не враћа се жедан. Тек што су изашли слепи, сада са отвореним очима и без вође, а уђоше вође једнога немог и бесног и приведоше Господу овога невољника. Нем и бесан! Нити има ума да склопи реч, нити језика да изговори реч. Господ га не пита за веру, јер како може бесан човек имати веру? Како ли нем исповедити веру? Али Господ види веру његових вођа, који га к Њему и приведоше. Вероватно, да је Господ имао разговор са њима слично ономе разговору са слепцима, но јеванђелист, због сличности тих разговора, тих питања и одговора, не саопштава ништа. Онима, који траже спасења, доста је поуке и путоказа и у ономе што је речено за слепе. За оне пак, који бесповратно срљају у пропаст ругајући се Спаситељу и речима о спасењу, не би било довољно ни све речи нити сва дела Господа Исуса Христа за време целога живота Му на земљи. А све то кад би се стенографски написало и описало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге, вели јеванђелист (Јов. 21, 25). Но ово што се написа, написа се колико, да ми верујемо у Сина Божјег и да имамо живот вечни (Јов. 20, 31). Наш јеванђелист као летимично само помиње цео овај случај у две реченице. А замислите, колики је то догађај: изагнати ђавола из бесна човека, откључати његово немило, и учинити да он мирно и паметно проговори! То је догађај већи до једнога рата, о коме се пишу многе књиге. Ратовати може свако, а изагнати ђаволе и напунити нема уста говором не може нико осим Бога. О овоме једноме чуду могле би се писати књиге, но јеванђелист га помиње само са две реченице; између осталих разлога још и зато, да покаже множину сличних чуда највећег Чудотворца у историји времена, као и да покаже лакоћу, с којом је Господ оваква нечувана чуда чинио.
   Каже се, да Господ најпре изагна ђавола, па тек онда неми човек проговори. И ово дело показује, да Господ увек иде са површине дубоко у сами корен зла. Зли дух је био у човеку, и тај зли дух је и везао језик немом човеку. Требало је изагнати злог духа, и све његове узде и везе, којима је везивао болесника, одрешиле би се саме од себе. Зато Господ прво изгони ђавола, а потом пуни човека умном и словесном силом. Овај догађај подсећа много на раслабљенога човека, коме је Господ најпре рекао: опраштају ти се греси, па тек онда: узми одар свој па иди кући својој. Христов је најчешћи метод, да прво излечи душевну муку, па тек онда телесни недостатак. Он је могао одрешити језик немоме, а оставити ђавола у њему. Но шта би с тим било учињено? Нашто му одрешен језик, да кроз њега ђаво говори и хули на Бога и на људе? Нашто ослободити човека мањег зла а оставити га у оковима већег? И зар не би временом ђаво опет завезао болеснику језик, и учинио га немим? О, Господе, како је све премудро и целисходно, што Ти твориш! Ми се само можемо дивити Твојој неисцрпној мудрости, и од ње се учити, да и сами све што радимо, радимо темељно и савршено.
   И дивљаше се народ говорећи: никада се тако што није видело у Израиљу. А фарисеји говораху: помоћу кнеза ђаволског изгони ђаволе. Док се једни диве, други се ругају. Док се једни радују добру, други се жесте против добра. Докле народ прославља Бога, дотле вођи народни мисле на ђавола. Докле простосрдачни називају Христа сином Давидовим и Господом, дотле самомудри књижевници називају Га послаником Велзевула, кнеза ђаволског! И слепи прогледаше и видеше, и глухи прочуше и чуше, и бесни се опаметише и познаше, и неми проговорише и исповедише, а мудраци овога света са одебљаним умом од земне мудрости и окамењеним срцем од сујете и зависти нити могоше видети Сина Божјега, нити Га чути, нити Га познати, нити исповедити. Јер је премудрост овога света лудост пред Богом (I Кор. 3, 19).
   Никада се тако што није видело у Израиљу, говораше народ с дивљењем. Истина, и Мојсеј и Илија и Јелисеј чинили су разна чуда, али како? Помоћу своје вере, поста и молитве с једне стране и Божје благовести с друге стране. То је Живи Бог чинио моћна дела кроз њих. Но Христос чини све Својом сопственом влашћу и силом. Разлика је између Њега и старих чудотвораца као између сунца и месеца: месец светли светлошћу, коју прима од сунца, а сунце светли својом сопственом светлошћу. Без предрасуда и проста душа народна осетила је ту огромну разлику, зато уста народа и исповедише:никада се тако што није видело у Израиљу. А фарисеји, истина, не одричу моћна чуда Христова - да могу они би одрекли, сакрили, потплатили лажне сведоке као при Васкрсењу Господа; али не могу да одрекну оно што се збивало на очиглед многих маса народних - они, истина, не одричу та чуда, велимо али из злобе и пакости тумаче их на свој начин. Помоћу кнеза ђаволског изгони ђаволе. То су они више пута рекли Господу, и више пута он им је запушио уста страшно јасним одговором (Мат. 12, 24; Мк. 3, 23-26; Лк. 11, 17 - 18). Рекао им је: Ако сатана сатану изгони, сам по себи разделио се: како ће, дакле, остати царство његово? Заиста, тешко је колико толико свесном човеку измислити смешније, недоследније и глупље тумачење дела Христових него што су га измислили помрачени умови народних старешина и књижевника у Израиљу. Помоћу Сатане изгонити ђаволе! Није ли то исто што и рећи: помоћу оца убијати децу очеву? Или: помоћу војводе једне војске тући и уништавати војску тог истог војводе? Но није узалуд речено: завист је слепа. Може се такође рећи: завист је смешна, и: завист је глупа. Јер завист не само да окамени срце, и заслепи ум, него и заплете језик, те језик не зна шта говори; због чега све што говори језик завидљиваца испада безумно, смешно и глупо.
   Господ Исус није се обзирао на ову срдиту немоћ завидљивих старешина народних, но журно је продужавао Своје дело, да спасе и сачува све оне, које Му је Отац Небески дао, да нико од њих не погине (Јов. 17, 12). Јер се каже на крају данашњег јеванђеља: и прохођаше Исус по свима градовима и селима, учећи по зборницама њиховим, и проповедајући јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ на људима. Град или село - Њему је свеједно. Он не тражи ни град ни село, - Он тражи људе. По свима градовима и селима, каже јеванђелист, да би показао ревност Христову на делу.Ревност за кућу твоју једе ме (Пс. 69, 9). За Њега је уистини један дан био као хиљаду година. Тројако је било дело Христово, као што показују речи јеванђелиста. Он је учио; Он је проповедао благовест о царству, и он је лечио сваку болест и немоћ на људима. Учио - то значи тумачио је дух стварања и старога закона. Проповедао - то значи постављао темеље Новоме стварању, Царству Божјем, Цркви светитеља. Исцељивао - то значи делима доказивао Своје учење и Своју проповед.
   И све је ово Господ чинио из љубави не само према ондашњим људима, Својим савременицима - Он је савременик свега што је било, што јесте и што ће бити - него и према нама. Да би Својом светлошћу зажегао свећу у души нашој; да би Својом љубављу изашао у сусрет вери нашој, - те да би се из тога сусрета Божје љубави и наше вере родило чудо нашега спасења: исцељење нашега духовнога слепила, нашег немила и безумља, свих наших болести и немоћи.
   О, Исусе Господе, Сине Бога Живога, смилуј се на нас! Да би и ми знали прославити име Твоје по свој земљи тела нашега; по свој земљи народа нашег, и по свој земљи човечанства, живог и усопшег, име Твоје и преславног и безпочетног Оца Твога са пресветим и благим и животворним Твојим Духом - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.

извор: www.spc.rs