ПРОТОЈЕРЕЈ МР АЛЕКСАНДАР ЕРИЋ, СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН И КУЛТУРНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ ЕВРОПЕ ЊЕГОВОГ ДОБА

Из епохе у епоху јављају се такве личности које представљају изазов у сваком смислу речи. Често се за такве људе каже да им Господ на уво нешто шапуће што ми обични смртници не можемо да чујемо. Верујући их називају Божијим изабраницима, други, пак, кажу да је то природни таленат- генијалност, док трећи сматрају да су то очајници који рађају најмужевнију децу.

Не губећи ниједног момента из вида чињеницу трајног опредељења Светог Деспота Стефана Лазаревића за Христа, Константин Филозоф, писац Житија деспота Стефана, прави паралелу Светог Деспота са Мојсијем, Исусом Навином, Александром Великим, Светим Царем Константином. Ниједна, међутим, паралела није уникатна као она која говори о вези Деспота са Христом. Јединственост таквих људи, који се с времена на време јављају, а међу њима убрајамо и Светог Деспота Стефана, јесте њихов дар да раздвојено повежу, да расејано саберу, да рањено зацеле, да обезглављлено возглаве. Такве личности стоје као неки историјски пресеци, као парадигме по којима се догађаји мере на оно што је било пре њих и оно после њих.

Покушаћу вечерас да будем методичан, лаконски сажет, пазећи на ваше стрпљење.
Наши најбољи познаваоци дела Светога Деспота Стефана Лазаревића, као што су Јован Деретић, Кашанин, Димитрије Богдановић слажу се са тим да је време живота Деспота Стефана Лазаревића (1377-1427) подударно са временом крупних дешавања у Европи. То се у науци назива преласком из Средњег века у Ново доба. Појави Новог доба претходила је велика епидемија куге, десеткујући становништво, тако да је око 1400. године Европа бројала око седамдесет милиона становника, реда величине броја становника данашње Француске. Као реакција на средњи век јавила се ренесанса и хуманизам као општи поглед на живот. Једина чињеница у чему се сви стручњаци слажу јесте та да је ренесанса започела оног тренутка када су људи схватили да не живе више у средњем веку.

У ренесанси историја се није стварала према божанском плану о спасењу него на основу људских достигнућа. По Петрарки, великом ренесансном песнику, нова епоха је започела „препородом класика“, што се сводило на учење класичних језика и враћању изворним античким текстовима. Тиме је учвршћен индивидуализам који рађа самосвест и самопоуздање.

Писци ренесансе настојали су да се изражавају цицеронском елоквенцијом, архитектура је остала везана за захтеве Цркве али са примесом all’ antica, „по узору на антику“. Почетак коришћења уљаних боја уместо дотадашне темпере у сликарству, које су иначе из Холандије пренете у Италију, омогућило је да се прикаже трећа димензија- дубина без оштрог контраста светлости и сенке.

У философији прелаз из средњег века у ренесансу обележен је флорентинском обновом платонизма. За њу је нарочито заслужан византијски филозоф Георгиос Гемистос Плитон који је из Византије допутовао у Фиренцу доневши „прву философију“ као аргумент контра-става схоластичком аристотелизму.
Дакле, питања као што су однос вере и разума, Боетијев проблем универзалија, онтолошки докази постојања бића Божијег као и томистички закључак о философији као ancilla theologiae тј. као „слушкињи“ или помоћници „откривене теологије“, у ренесанси је замењена новим видом неоплатонизма који је подстакао својеврсно обожавање природе, њено свеобухватно проучавање да би на крају све то завршило у немилосрдном искоришћавању природе.

С друге стране имамо Византију, која је у време Светог Деспота Стефана сведена географски на Цариград са околином и још понеким градом и острвом као колонијом. То не значи да је све пропало, како се то често у науци реферира. И после паламистичке синтезе остао је један чврсти етос Истока који се огледао у томе да је Бог тај који управља свештеном историјом. Та, пак, свештена историја није природна организација живота, већ слободни доживљај и сусрет човека и читаве творевине са Творцем у догађају литургијског сабрања. Не ради се, дакле, ни о каквом субјективном доживљају, већ дару Божјем да путем нестворених „божанских енергија“ човек постоји на начин на који сам Бог постоји, а то је заједница Трију личности. Међутим, одбрана тог етоса подразумевала је мучеништво. Али, зар није мучеништво оно што у крајњој инстанци представља хришћанство?
Сад се с правом питамо какве везе све до сада речено има са Светим Деспотом Стефаном и Србијом његовог доба. Посебну нам муку задаје чињеница да је време након Светог Деспота, дакле, време коначне пропасти Србије, окаректерисано као нека врста нашег празног историјског хода. Какав је онда то историјски пресек, и о каквој то значајној историјској личности говоримо кад после ње не остаје ништа? Наивни и површни би управо све наведено потврдили, док би они озбиљнији и далековидији рекли да се управо у тој чињеници наше слабости Бог открива у најбољем. Јер, ако неко у време тако дубоке кризе пише Слово љубве, тај не додирује, песнички речено, овлаш небо, него се отвара и у срце своје прима цело то небо. А небо, поштовани, није ништа друго до сами Христос и Његово будуће вечнопостојеће Царство.

Определење за Христа није флоскула и предмет спекулација, него, како би се данас рекло чврсти став, егзистенцијални ризик, коме се наивни смеју а храбри трпе.

О свему наведеном сведочанство проналазимо код Константина Философа и његовом Житију Деспота Стефана. На једном месту Житија он каже: ,,А овај (Стефан) у своје дане према себи умири најаче државе, источне и западне (народе), тако да су они у различна времена са свију страна к њему стицали: учини да се са достојанством цени удео његових земаља, па још су га и западни (владари) ваистину називали господиним и чуварем државе своје…И није се делио никада да је ко од њих (тј. западних) отишао кући, од највиших до најмањих, а да није јављао о превеликим достохвалним даровима његовим…Тако да су они који су за њега чули, желели да се прикључе овом мужу макар и као слуге, ако би могуће било да дођу са њиме у везу“. Опростићете ми на малој дигресији; углед и достојанство нису трговачка роба која се купује на пијаци, углед и достојансво јесте благодарије Прволику, дужност која растерећује човека и такав однос са другама да се у вашем присуству они осећају као потпуно слободни. Јер поштоваће вас једино они који вас слободним виде.

Пошто смо вечерашње слово о Деспоту Стефану конципирали на копмарацији са културним тенденцијама Европе његовог доба, а у прилог нашем полазном ставу о Деспоту као референтној личности свога доба, наводимо још један део Житија, да бисмо касније прешли на Слово љубве. Пледирамо да је Слово љубве довољно да поткрепи све наше претпоставке. Ево шта Константин Филозоф вели: ,,Овај (Стефан), од божанских списа сабравши оно што је Богу угодно, беше милостињом и вером као нико други…Чак од давнина није било од владалаца таквог владаоца и тако изузетна. Живео је заједно са источнима и западнима: беше изабрао све добре обичаје, све до самога одела, које је на корист и украс, (као и) оружје и јахање и посађивање за трпезу у чину, и ред на божанственој трпези, чувајући читања и молитве, ловљење и саветовања, изласке и уласке- и свему свагда у достојању одајући част чину- тако да се са јужњачком царицом могло казати: ,,Блажени су који живе у твоме дому, нови Соломоне.“

Поменули смо да jе Ново доба почело са учвршћивањем самосвести и потврђивањем индивидуалног самопоуздања. Иницијација таквог става, започетог још од латинске теологије, продубљена је још више померањем народа у време Светог Деспота Стефана и бекством многих учених људи са Истока на Запад. Док су неки учени Византинци на Западу обнавњали Платонову философију, други су пак, нашавши уточиште у Деспотовој Србији, богатили грчко отачко предање сведено на појам обожења. У томе треба тражити изворе за Слово љубве.

Обожење, даље, није некакав субјективни напор који се дешава унутар јединке, већ екстатички покрет, излазак из себе и принос на дар Другоме. За Светог Деспота Стефана у његовим уводним стиховима Слово љубвеа управо је то полазна тачка. Наиме, тај Други, о коме Деспот говори јесте његов брат који је у исто време и стрепња, али и потврда Деспотовог постојања. Отуд речи ,,неускудно даривање“-приношење, као потврда горе изнесене тврдње.
Рекли смо потом да је Ново доба донело један нови однос према природи у виду обожавања и проучавања исте. Другим речима то је почетак објективизације света, или да будем разумљивији, свет је отргнут од Бога. Природа почиње да се посматра као нешто самопостојеће које у себи садржи принципе и законе. На човеку је само да проникне, проучи те законе не би ли у готовом овладао природом, тј. стварношћу. Потпуно насупрот томе Свети Деспот Стефан свет, а тиме и самог човека и његову природу, доживљава као творевину Божију на „обновљање и веселост достојно ко да искаже?“ Међутим, како даље Свети Деспот Стефан вели, све ово као „чудна дела Божија“ љубав превазилази. И као што је објективизација нужно произвела експлоатацију природе до фаталних последица, љубав, која превазилази сваку врлину, јесте та која не повређује Другог, а тиме ни природу коју Други носи. У љубавном односу нема губитка, све се прихвати и ослобађа датости.

А шта значи не повредити Другог?

Као прави теолог Свети Деспот Стефан то сублимира у Светом Крштењу рекавши „Духа Светога не растужујте“. А шта је пак туга? Једноставни одговор гласи, остати сам. Изгубити вољено биће. Преусмерити своје назначење и од вечноволећег бића постати распадљива депонија. То искуство нам најискреније Свети Деспот преноси, чињеницом да је одељен од брата свога:„ Бејасмо заједно и један другом близу, било телом или духом, но да ли горе, да ли реке, раздвојише нас“.

И на крају погледајмо како Свети Деспот Стефан описује поновни сусрет са вољеним бићем.
У границама природе сусрет представља, математички речено, пресек путања две самопостојеће јединке. То чујемо у свакодневном говору када вам неко каже да је данас ту и ту срео тог и тог човека. Услов тог сусрета јесте тај да оба бића партиципирају у истом времену и на једном простору. Друго, ми можемо и мисаоно да се сусретнемо са неким ко није наш савременик путем нашег логичког сабирања потенција тог бића са којим имамо жељу да се сусретнемо. Ево примера. Сви ми вадимо фотографије наших предака, сакупљамо податке о њима и замишљамо сусрет и дијалог са љима. Литература је препуна таквих сусрета. А да ли је тај сусрет реалан?

За Светог Деспота Стефана пак сусрет са вољеним бићем представља литургијски догађај. Тим речима он и завршава своју Реч о љубави „Еда би се опет саставили, и видели се опет, љубављу се опет сјединили у самом Христу Богу нашем.“ Једино се у Христу, не као мисаоној парадигми, већ као конкретном Телу Цркве све створено саставља. У том догађају који називамо Литургијом врши се рекапитулација читаве историје. Лични сусрет са Васкрслим Господом представља и лични сусрет са свим угодницима који су потврдно одговорили на Божији призив, саобразивши се са вољом Божијом да у Христу све постоји вечно. Зато Свети Деспот Стефан песнички вапије уздајући се једино у Бога. Свој сусрет са братом он не види геометријски, већ као нераздељиво јединство, а то је једино привилегија личности као иконе Прволика. С друге стране све остало је варка, заблуда, лажна слика сусрета, јер оног тренутка кад помислимо да смо нешто успели истог тренутка нас природа својим законитостима чини усамљеницима и својим таоцима.

Извор: Епархија крушевачка