ЛИКОВИ ЗА ПАМЋЕЊЕ II Владика Николај као пророк

Архимандрит и професор Јован Радосављевић био је сведок драматичних догађаја на тлу отаџбине, од почетка немачке окупације и под комунистичком владавином, и то су била изворишта за његове књиге.

Антоније Ђурић, "Православље", бр.1109

   Одужити се Отачаству и православној колевци која га је одњихала у вери праотаца – главни је циљ живљења Архимандрита и професора Јована Радосављевића. Он о томе не говори, али се то види из сваког његовог поступка, из сваког дела, из сваког његовог подвига. Он живи да би стварао, да би служио Господу Богу и роду свом. Све ће да учини за свој народ, а неће ништа нажао да учини неком другом народу или појединцу...
   Такве су и његове књиге. Одмах треба рећи да његове прве књиге нису настале у раскошним кабинетима, под светлом лампиона. Његови записи настали су на колену, поред манастирског огњишта, под крстом и уз треперење петролејке...
   Он је сведок времена, сведок драматичних догађаја од првог дана немачке, бугарске, мађарске, италијанске и шиптарске окупације – сви су се утркивали у убијању Срба. Ко је био најкрволочнији – види се из његових књига...
   Архимандрит и професор богословских наука делује као жива, покретна енциклопедија: сведочи о догађајима који су се збивали током осамдесет минулих година. Као да му ниједан значајан догађај није промакао...
   Можда бисмо упали у грех ако бисмо препричавали његове књиге; ко их набави и прочита, обогатиће своје знање и своју душу. Вратићемо се личностима из његових књига, али се нећемо удаљити од Светога Владике Николаја, који је своме синовцу Тиосаву, који не хтеде да га послуша да се окане политике и комунистичке идеологије, прорекао – смрт... Шта се стварно догодило? Уочи доласка Владичиних моштију у Лелић 1991. године, Тиосав је окупљенима рекао: „Чико се преварио кад је рекао да га ја жив нећу дочекати!“ Оствариле су се, међутим, Владичине пророчке речи: Тиосав није дочекао свога стрица – преминуо је пред само доношење ковчега Владике Николаја... О томе Архимандрит Јован каже: „Опевали смо Тиосава сутрадан и сахранили га у капели поред Јове“.
   Злогласном логору Дахау у Немачкој, у ком су били заточени Патријарх српски Гаврило Дожић и Владика Николај Велимировић, Архимандрит Јован је посветио књигу. Њих двојица били су једини црквени достојанственици који су изложени патњама по Хитлеровом наређењу...
   Поменућемо још неке књиге: Дневник под бомбама – реч је о савезничким бомбама на Србију; Свети Јован Рапајић – о монаху који је, између осталог, беседио на Светосавском конгресу у селу Ба и кога су убили комунисти; Рација и логори у Бачкој за Србе под мађарском окупацијом, Свети новомученици јасеновачки. Да их архимандрит Јован није унео у своје књиге, многи честити монаси, жртве фашизма, усташтва и комунизма, били би заборављени...

Молимо Вас, оче Јоване, да нам говорите о професору универзитета и доктору теолошких наука Ави Јустину Поповићу, који је под присмотром живео у манастиру Ћелијама и о коме 
су бринуле игуманија Гликерија и ћелијске сестре.

– О нашем Ави Јустину, духовнику ћелијском, многи су говорили и говоре, писали и пишу. Он је велики и значајан за наш народ и нашу Цркву као и Свети Владика Николај. Иако је он Светог Николаја уздизао као апостола српског, сви бисмо ми могли да кажемо да је такав апостол и Ава Јустин. Владика Николај је својим беседама, својим књигама и читавим својим животом и радом, посебно у богомољачком покрету, показао да је народни апостол. Отац Јустин је својом ученошћу, знањем и радом на универзитетској катедри окупљао око себе омладину да би је учио богопознању и вери у Богочовека Исуса Христа, Који нас приводи Богу, а тиме и истини, правди, миру, љубави Божјој и сваком добру. Укратко: Владика Николај је приводио својим радом широк круг људи, а Ава Јустин је то исто радио са школском омладином. Народ је за њих говорио да су српски апостоли. А они који нису хтели да упознају двојицу великана, проглашавали су их непријатељима, издајницима, и као сужње их затварали и изоловали од народа. У наше време, због прљаве политике у свету, која и до нас допире, почеле су се стварати деобе и у нашој Цркви. Као да је Црква политичка организација, па се може цепати како се коме свиди! Црква је божанска установа на земљи, за спасење и добро свих људи...

Познавали сте истакнуте монахе Јелисеја Поповића и Јована Рапајића. Шта се с њима догодило?

– Оца Јелисеја сам виђао пре рата. Служио је у Жичи, а у чачанској гимназији је предавао веронауку. Почетком рата Владика Николај га је поставио за старешину манастира Свете Тројице, одакле је одлазио у манастир Каленић и ту, заједно са оцем Рапајићем, држао предавања. По његовом повратку у Свету Тројицу, партизани су га унели у списак за ликвидацију јер „привлачи омладину у манастире“. Покушао је да им се склони с очију и отишао у Бјеловар, али га је онде препознао неки Пантелић из села Дучаловића, који је у том граду служио војску. Злогласна ОЗНА га је убила на свиреп начин – пребила га је и бацила у вир Западне Мораве с каменом око врата! Никад није пронађен...

И отац Јован Рапајић је трагично окончао свој живот. Убијен је у Блажујском пољу, заједно са монахом Михаилом Ђусићем, пошто је безбожна комунистичка власт на челу са Чолаковићем одбила сваки разговор. Кад му је ознаш, показујући аутомат, рекао: „Копај, попе, сад ће ти ово судити“, он је из недара извадио свој монашки крст и одговорио: „Ово ће судити и теби, и мени, и целој васељени“. Тако је отац Јован, један од најобразованијих монаха, страдао од безбожника, непријатеља крста и молитве...

Како је настао и, нажалост, нестао богомољачки покрет, чији су чланови били веома одани Богу и роду српском?

– Богомољачки покрет је настао вером српског народа, а нестао слабом вером, која не осећа потребу за спасењем. За више од петсто година под турским ропством турска сила није успела да уништи српску веру у честитом српском народу. „Истурчи се само плахи и лакоми, плашљиви и грамзиви, отпад од вере и народа.“ Сав остали наш народ остао је привржен својој Цркви и вери. Због вишевековног ропства под Турцима код неких је ослабила вера, али је Свети Владика Николај успевао да православну веру ојача и прошири. Владика Николај је био непомериви стожер око кога се окупљао српски народ. Тешко би Срби са својом Црквом преживели „педесетогодишњи мир“ да није било богомољачког покрета који је мудри Владика Николај водио и оспособио да истраје, да остане веран својој Цркви. Покрет је, иначе, нестао, или готово нестао, са ратним нестанком Владике Николаја са отаџбинског тла. Неко време се држао уз помоћ ученикâ Владике Николаја, Владике Василија Костића и Владике Јована Велимировића. Угасио се, постепено, због ослабљене вере у народу у време комунизма, али и због егоизма многих.

Какав је Ваш став о нашим злим деобама у народу, па, на велику жалост, и у нашој Цркви?

   Док смо били у Југославији, у заједници са више нација, гложили смо се и политички и верски. Сада, када смо остављени да будемо сами са собом, опет се гложимо! Не можемо, изгледа, без тога: свађамо се, критикујемо једни друге, оговарамо, уједамо, а дајемо места и мржњи... Тужимо једни друге или се тучемо у породици, предузећу, где год стигнемо. Напустили смо село и рад, па имамо слободног времена за сукобе и свађу. Подељени смо на странке. То нам је најјевтинији занат. Зашто да се бавимо нечим паметнијим? Не сећамо се својих предака, који су били племенитији и паметније радили. Данашњи српски нараштај као да губи осећај за веру, морал и националну оријентацију, а тиме и за самосталност. Примећује се да је тако у држави, у њеном врху, али и у селу и граду, па и у Цркви. Неко уноси угарак и у ту светињу.
   Бога заборављамо кад нисмо у невољи, веру и Цркву многи од нас лако остављају... Постали смо сами себи довољни. Нећемо да радимо поштено и да стварамо, а хоћемо провод, „хлеба и игара“. Морал, поштење, достојанство, углед, трпељивост, послушност, честитост – то су за наступајуће нараштаје застарели појмови. „Узимај све што ти живот пружа“ – то пева данашња младост у Србији. Има, разуме се, и оне друге српске омладине, оне честите, усправне, чврсто везане за Цркву и свој народ... У Краљевини Србији су постојале три-четири странке, а наше време бележи 654 партије и политичка удружења. Тренутно, кажу, има око двеста странака, а најављују се и нове.
   Деобе су наша зла коб. Имамо сада и удружења безбожникâ, као и удружења изопачених жена и мушкараца. Има покушаја да се и наша Црква подели. Има вређања црквених достојанственика. Бојим се да још нису зацељене ране црквеног раскола у Америци, а неки настоје да те деобе настану и у Србији... Верујем да српски народ зна да је један Господ Бог и једна Српска Православна Црква у јединственој породици Светих Православних Цркава. Никога и ништа српски народ нема у дупликату: један је Свети Сава, један Свети Симеон, један Свети Петар Цетињски, један Свети Василије Острошки, један Свети Николај Српски, један Свети Јустин Ћелијски... Сви су они из српског народа и припадају српском народу, а не сектама и групама. Надам се да ће разум надвладати и да ће све деобе у српском роду бити ускоро превазиђене...

Шта су за Вас Косово и Метохија, посебно Призрен?

– За све православне Србе одвајкада, поготову од Косовске битке, Косово је прво свето место и света земља. И кнез Лазар и његова војска показали су свету шта је циљ живота на земљи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“. То је примењена реч Христова: „Иштите најпре Царство небеско, а остало ће вам се додати“. Тако је Косово света земља и света колевка. И срце српских земаља. Оно је основни печат историје нашег народа. Историја храбрости, поноса, части, поштења, чојства и јунаштва... На овим тековинама васпитавају се млада покољења српског народа.

   Америка и Европа, отимајући од нас Косово и Метохију, убијају један народ морално и физички. На тај начин нико се не може ни обогатити ни усрећити. На тај начин нико никада за себе неће моћи да каже да је поштен, правичан, истинољубив, човечан и богољубив. Њихово човекољубље, миротворство, демократија, само су приче за малу и недораслу децу. Дела Божја показују какав је ко. А отимање Косова и Метохије са светињама српским, праћено њиховим рушењем, показује да они немају такве светиње, па не поштују ни туђе. Руше их својом или туђом руком. Не схватају да се Бог и оно што је Божје не може порушити. Ето то, нажалост, данас чине Србима Америка и Европа.
   Ми као хришћани молимо се Богу да им не врати оваквим злом, да им буде већма милостив него што су они били према српском народу. Не окривљујем ја амерички народ, ни, разуме се, европске народе, него оне из њихове власти који су умислили да су већи од Господа Бога... Ми, Срби, живимо Косовом и косовским светињама. Не може нам га нико из срца отети. Тако је и са Призреном, где сам био професор у Богословији и где сам са својим ђацима духовно узрастао. Њихов ослонац је сила, а наш – Господ Бог и Његова правда.

Манастир Вазнесење, Видовдан, 2013.