МИТРОПОЛИТ ДР ПАВЛЕ(ЈАЗИГИ), АРХИЕПИСКОП АЛЕПА И АЛЕКСАНДРЕТЕ, ДА ЛИ ЈЕ ХРИСТОС ПОСЛЕДЊИ ХРИШЋАНИН?

 Јеванђеље: Марко 8: 34-38 И дозвавши народ са ученицима својим рече им: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју? Јер ко се постиди мене и мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима.

Ово питање покренуо је један атеистички философ исмевајући хришћанство. Сталан изазов за хришћане јесте да докажу да су попут свог Христа. Да није тако, хришћанство би са Христом умрло на Крсту.

Много је празника посвећених Часном Крсту. Два најважнија су Воздвижење Часног Крста (14. септембра) и данашњи празник Крстопоклоне недеље средином Великог и Часног поста.

Може се приметити да се на ова два празника читају различити одломци из Јеванђеља. На празник Воздвижења Часног Крста читамо посланицу Светог апостола Павла у којој он каже да је Крст наш понос, док је Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост. Празнично Јеванђеље нам говори о Христовом распећу између двојице разбојника. Ово све указује на право значење празника, а то је проналажење Крста Христовог од стране Свете Јелене и схватање Крста као знака победе за хришћане.

Што се тиче данашњег празничног Јеванђеља и читања апостола на Крстопоклону недељу, читање из Посланице Јеврејима говори о Христу као Првосвештенику и Његовој жртви. Данашње Јеванђеље говори о Крсту не као о историјском догађају, већ као о феномену. Говори нам о томе какви треба да буду ученици Христови, о њиховом давању себе другима тј. о  њиховом саможртвовању за друге.

Крст Христа Архипастира био је такође Његов олтар. Крст је био олтар на коме је Христос постао онај ко се приноси и коме се приноси, јагњетов крвник и само јагње заклано, свештеник и жртва.

То је право значење Крста. Крст је олтар. Зато се пред њим клањамо, носимо га око врата, осењујемо се крсним знаком и имамо га у својим домовима.

Свако место треба претворити у олтар на коме хришћанин приноси себе као жртву како не би било тачно ово што философ каже ,,Христос је последњи хришћанин''.

Хришћани се познају по поруци Крста тј. по сталном жртвоприношењу самих себе на овај олтар сачињен од два комада дрвета – хоризонталног и вертикалног дела.

Хришћани су поносни, и добро је што су поносни, сваки пут и свуда када користе Часни Крст. Крст који је насликан на зидовима, који носимо на грудима као и знак крста којим благосиљамо свако дело и сваку радњу.

Чинећи крсни знак, крст претварамо у олтар и њему приносимо сав наш рад као жртвоносни принос љубави. Када чинимо крсни знак на грудима, ми у ствари носимо крст. Призор када хришћанин носи крст на грудима треба посматрати као призор распетог Христа на Крсту. Свако место означено крстом, или место на коме Крст стоји, јесте оно камење које је Аврам користио да би начинио олтар на коме ће свог сина Исака принети на жртву. Крст је олтар Господњи.

Прекрстимо се пре оброка како бисмо схватили да нам јело служи само у сврху задовољења нужне потребе за храном. Јести преко ове потребе значи јести од туђег оброка. Тиме одбијамо прождрљивост од себе. 

Прекрстимо се пре него што радимо нешто са новцем, или када помислимо на свој новац, да бисмо схватили да он није наш и да имамо право да га користимо само за своје нужне потребе, а да на оно што преостаје имају право други. Прекрстимо се сваком приликом како бисмо схватили да имамо право да у сваком призору видимо само непорочну духовну чистоту. Сетимо се Крста пре него што изговоримо иједну реч и то ће наша уста  учинити непорочним. Разапнимо све своје страсти и принесимо сву своју имовину као жртву паљеницу на олтар Часнога Крста и он ће их очистити од сваке себичности. Разапнимо сваки тренутак и детаљ свог живота на овај вечни олтар. У томе је јединственост Исусових ученика. Они следе Њега тј. иду Његовим стопама.

Крст је олтар који радикално мења наш живот, од живота крадљиваца до живота свештеника. Себичност је крађа, а љубав је свештенство. Носити Крст не значи ништа друго до постити.

Велики Пост је заправо непрестана хируршка операција која лечи нашу себичност. Пост нас претвара у свешетнике божанске љубави који не живе за себе већ за друге, као што је чинио наш Господ. Пост и Крст иду заједно као што заједно иду љубав и олтар. Крст је олтар саможртвовања. Зато се Крстопоклона недеља прославља средином Великог Поста, зато што је циљ Часног Поста љубав и исцељење од себичности која се уселила у нас.

Христос, љубав жртвена, је узнео Себе на олтар Крста , али исто тако узноси и нас кроз Цркву. Зато што Га волимо, Он нас је Својом љубављу привукао Себи, подигао нас је на наш Крст како бисмо постали жртве и приноси љубави и хуманости према сваком човеку.

То је тај нови олтар. Наш нови Крст је себеодрицање, ношење овог Крста као олтара себежртвовања где год да идемо, следећи стопе нашег Господа. Тиме постајемо Његови ученици, умирући са Њим, уподобљавајући се Његовој смрти, и васкрсавајући са Њим, уподобљавајући се Његовом Васкрсењу.

Крсту Твоме клањамо се, Христе, и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо.

Амин.

Беседа на Крстопоклону недељу

5. април 2013.

Са енглеског превела Александра Стојановић

(извор: http://www.alepporthodox.org/files/writings-en/lent03-7-1.pdf, http://paulyazigienglish.wordpress.com/2013/04/05/is-christ-the-last-christian/)