Translate

1. август 2013.

СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН ВИСОКИ Слово љубве

                                       


ТРОПАР СВЕТОМ И ПРАВЕДНОМ ДЕСПОТУ СТЕФАНУ ВИСОКОМ, ГЛ. ОСМИ

  Слово љубве

Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме,
и много, двоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега искреноме,
(име рекавши),
у Господу љубазан целив,
уједно и милости наше,
неоскудно даровање.
Лето и пролеће Господ сазда,
као што и псалмопевац рече,
и у њима красоте многе:
птицама брзо, весеља брзо прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
и ваздуха тананог
дивним неким таласима брујање:
и земаљске дароносе
од мирисних цветова, и травносне;
али и саме човекове природе
обнављање и веселост
достојно ко да искаже?
Ово све, ипак,
и друга чудна дела Божја,
која ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав превазилази.
И није чудо,
јер Бог је љубав,
као што рече Јован син громов.
Варање никакво у љубави места нема.
Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
"Изиђимо у поље".
Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.
Љубав Давид лепо украшава,
рекавши: "Као миро на главу,
што силази на браду Аронову,
и као роса аермонска,
што на горе силази Сионске".
Узљубите љубав,
младићи и девојке,
за љубав прикладни;
али право и незазорно,
да младићство и девство не повредите,
којим се природа наша
Божанској присаједињује,
да Божанство не узнегодује.
Јер апостол рече:
"Духа Светога Божјега не растужујте,
Којим се запечатисте
јавно у крштењу".
Бејасмо заједно и један другом близу,
било телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас,
Давид да рече: "Горе Гелвујске,
да не сиђе на вас ни дажд, ни роса,
јер не сачувасте Саула,
ни Јонатана"!
О безлобља Давидова,
чујте, цареви, чујте!
Саула ли оплакујеш, нађени?
Јер нађох, рече Бог,
човека по срцу моме.
Ветрови да се с рекама сукобе,
и да исуше,
као за Мојсија море,
као за Исуса судије,
ћивота ради Јордан.
Еда би се опет саставили,
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове,
АМИН.
                                           
   Средњовековно раздобље српске историје било је плодно култовима националних светитеља. За Србе је то било време цивилизацијске равнотеже, одавно окарактерисано као златно доба црквено-народне историје. Тада се на првом месту Света Лоза Немањића, потомство Св. Симеона Мироточивог бринуло о напретку како Цркве, тако и државе. Идеал црквено-државне симфоније на тлу Европе средњег века нигде није тако достигнут као у Србији.
   Владари су браниоци Цркве, њени помагачи, закони се доносе на добробит хришћанства. Треба истаћи да никада у историји средњовековне Србије није дошло до сукоба државних власти са представницима црквене јерархије. 
   Са друге стране, у Византији то није случај, јер су тамо чести примери цезаропапистичких тенденција владара и негирања аутономије Цркве, односно њених духовних надлежности. 
   Прекид директног мушког потомства Немањине лозе, тешке политичке прилике изражене кроз сукоб обласних господара и претеће османске најезде 1371, ставиле су Србе пред нове и непредвиђене изазове. Успон кнеза Лазара Хребељановића, његова политика уједињавања расутих крајева и наслањање на старе црквене традиције, пружила је темељ за успостављање бране према иноверном освајачу са истока. Добар плод његовог потомства јесте и син Стефан, који је у политичкој историји српског средњовековља заузео упечатљиво место.

   ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

   О његовој владавини 1389-1427, поред документарних извора, страних хроника, путописа и других извештаја, главни извор података представља „Житије“ које је написао Константин Философ. Писац је био деспотов савременик и аутор је наизглед хагиографског списа која се одликујују правом историјском фактографијом. Милан Кашанин са правом примећује да је Константин Философ велики као мемоариста и историчар, а мање дубок као мислилац и поета у односу на своје претходнике истог призива и посла житијног приповедња, Доментијана и Теодосија. Ипак, само дело има оригинални наслов: Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочестивога господина деспота Стефана, написано по заповести и захтеву најсветијег патријарха све српске земље Кир Никона и дворских начелиника и виђањем трисветога јављања, док је сам деспот Стефан тражио да ово буде. Већ се у наслову откривају трансцедентни и драматуршки детаљи: упокојени владар се јавља на чудесан начин писцу његовог житија. Ауторство има благослов и врховну санкцију Српског Патријарха. Према делима вере и улози у духовном животу српског престола, народа и свога личног, деспот Стефан стоји у линији светости својих прадедова Немањића и свога оца, Св. великомученика и новомученика Кнеза Лазара српског и косовског. 
   Спис има доста историјских појединости, због пишчеве учености и обавештености спада у врсту доброг историографског штива. Стоји на библијској подлози и агиолошком терену, не губећи црквено значење и еклисијалну функционалност. Писац, деспота пореди са великим владарима старозаветне библијске историје. Тој компарацији доприносе деспотова дела која се пореде са боговидцем Мојсијем, песником и царем Давидом, премудрим Соломоном, војсковођом Исусом Навином... Деспотову изузетност за српску први је оценио Константин Философ, а од ње није, након акривичних и опсежних истраживања одступила ни модерна историјска наука. Наиме, каже се, да је био добар и са Западнима (Угри) и са Источнима (Турци). Преговарачком вештином и ратничким умећем, наизменичном применом оба политичка метода, сачувао је капацитет своје разорене и намучене земље, а добром економијом (рударство) уздигао углед Србије у тадашњем свету.

   ТРАДИЦИЈА ДЕСПОТОВЕ СВЕТОСТИ

   Деспот Стефан се назива Светим у књижевним саставима насталим непосредно после његове смрти. У српском родослову писаном око 1597. године назива се „Блаженим и Светим“, а исти придев се помиње и у родослову из друге половине XVII века. Крајем XVI века српски монаси у својој преписци са папом Климентом VII наводе да се „деспотово Свето тело налази у Манастиру Раваници“. Народно поштовање исказано кроз црквени култ, неговање нарочитог односа и спремност да се од личности тражи молитвено заступништво пред Божијим престолом види се и у иконографским остварењима. Деспот Стефан се приказује са ореолом у Каленићу, Манасији, Љубостињи, Руденици, Копорину, Добруну и Ораховици. Поред лика најчешће се наводи титула „Свети цар“. То је поједностављено схватање значења деспотске титуле у Византији која је одмах до цареве. Ово су довољна сведочанства спонтаног поштовања које је верни народ помесне Српске Цркве исказивао. Такође, из српског културног круга популарност и поштовање деспота Стефана Лазаревића се преноси у XV веку међу Русе, а њихови богослужбени рукописи га сматрају Светитељем (бр. 686 Тројицко-Сергијеве Лавре, бр. 307 Волоколамског манастира, бр. 47 Почајовске лавре). Од XVII века рачунају га међу Свете и неки чешки месецослови. Лик деспота Стефана Лазаревића је, према мишљењима неких историчара уметности извајан међу ликовима угарске властеле под окриљем Пресвете Богородице у римокатоличком Манастиру на Птујској Гори. Ипак, Свети није имао ни рукописне ни штампане службе што ће се наметати као главна примедба и препрека рецепцији његове традиционалне Светости.

   ОЗАКОЊЕЊЕ КУЛТА НОВИЈЕГ ДАТУМА


Патријарх Димитрије се и сам бавио историјским истраживањима, а своје интересовање за проблеме из историје Српске Православне Цркве није сакривао пред кругом својих учених пријатеља. Приредио је прво критичко издање Хиландарског типика Светог Саве, које се дуго у науци сматрало као најбоље. Митрополит Београда и целе Србије Димитрије је Светом Архијерејском Сабору Краљевине Србије још 1907. и 1912. године предложио да се деспот Стефан Лазаревић и званично упише у каталог Светих. Као основне разлоге навео је владарев допринос изградњи нових цркава (Манасија, Руденица, Велуће, Копорин, Београдске цркве) и његов допринос на књижевном пољу, тј. организацији преписивачке делатности. 

   Званично проглашење деспота Стефана за Светитеља била је давнашња жеља поглавара Београдске митрополије коју је он саопштио ученим Србима Стојану Новаковићу и Чедомиљу Мијатовићу. Питање се одгодило јер је Србија ушла у узастопне ратове, најпре Балканске (1912-1913), а затим и Први светски рат (1914-1918). Питање је поново покренуто 1924. године, на Ванредном заседању Св. Архијерејског Сабора у Пећи од 26. до 27. августа када је, сада Српски Патријарх Димитрије Павловић покренуо питање званичног уписа деспота Стефана у диптихе Светих Срба. На предложени дневни ред као прва тачка је стављена деспотова канонизација. У Сабору по овом питању није била постигнута једногласност. Јавили су се за реч архијереји који су предлагали да се то питање не решава на пречац, него да се формира посебна комисија и одбор за канонски поступак. У живој дебати су учествовали Епископ битољски Јосиф Цвијовић који се залагао за опрезно и трезвено поступање. Слично мишљење су изразили Митрополит скопски Варнава, Епископи: Георгије темишварски, Иларион вршачки, Михаил рашко-призренски, Јефрем жички и Иринеј бачки. На саборској седници није постигнута одлука. Ипак, Патријарх Димитрије је на бденију 19. јула 1927. прогласио деспота Стефана за Светитеља, предложивши Сабору да се његово име упише у диптихе Светих, а за ту прилику му је написао службу која је литографски умножена.

   извор: Радован Пилиповић, "Православље",бр. 1060

МАНАСИЈО ЛЕПА, МАНАСИЈО ДИВНА
певају: Дивна Љубојевић са сестрама манастира Манасије, 2007.


Слово љубве,Светог Стефана Лазаревића,Деспота Србског,
рекли би,његова заоставштина-наше огледало.
Огледао наше душе и нашега срца,кроз његове речи,
огледамо све векове после и све дане сада и нас саме,
е,да ли би се постидели,Господа молимо!
Да би препознали у чему је наш стид,морамо да знамо у чему
је Стефанова победа.

Ако је Давид дао Псалме,Стефан је даоСлово љубве и у томе
нема велике претенциозности и дрскости.
У Стефановим временима,када је Србска држава,одмах после страшног и великог и Светог,Косовског боја,рањена,изнемогла
опустошена и поврх свега унутрашњим сукобима разорена,
када је брат на брата устао,
баш у тим временима,када је и праведно,да Стефан устане и рукама подигнутим ка небу,завапи:
-Повичи,Господе!
овај блажени муж изнедрава из свог Богошироког и Богочежњивог срца најлепше стихове,најдирљивије речи,Србкоме роду на поуку и завештање.
Шта нам поручује овај блажени муж,Србског рода,достојан витез част
и и мудрости сваке украшени?
Поручује нам Јеванђеље.
Љубав,заједништво и јединство свих у самоме Христу Богу нашем.
Љубав превасходи све и није чудо,јер Бог се именује љубав поручује Свети Стефан Деспот ослањајући се на миљеног Светог Јована Богослова и каже даље,
Варање никакво(свака лаж) места у љубави нема
Јер Каин,љубави туђ,Авељу рече(преварно):
"Изиђимо у поље"
Наш Свети Блаженопочивши Патријарх Павле,пита се наглас и каже:
"Чега ти је Каине мало било те брата уби?
Све је твоје било,читав свет!"
А наш Деспот Стефан,како у песми каже и открива свој страх да не прокуне брата и не пострада као Давид који проклињаше Горе Гелвујске,сабравши се у срцу,како и његов животописац приповеда,клањаше се свог брата Вука да не падне братска крв,да се не пролива крв Јонатанова и Авесаломова.
Какав диван,хришћански пример?
Зар има нешто теже него када неправедно брат устане на свога брата,када окамени срце онога који је из исте утробе материнске изашао,иста крв?
Али код нашег Светог и благоверног Стефана нема места гневу и мржњи,већ целог себе сабира у стихове љубави и чежње за љубављу и каже:


Еда се опет саставимо

еда опет да се видимо
еда опет љубавно да се сјединимо,
у томе самоме Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове.

АминБраћо данашња,браћо по крви,браћо по Христу,одржасте ли све ово или ова наша намучена Србија порађа још Каиновских синова?
Туђа ли вам је љубав или има наде?

Јер,гле,и наше горе спремају се да потамне,да не сиђе на њих ни дажд ни роса,
јер многе братске сузе заливају шуме и горе.

извор:valentinaterzic.blogspot.com


КОНДАК СВЕТОМ И ПРАВЕДНОМ ДЕСПОТУ СТЕФАНУ ВИСОКОМ, ГЛ.ЧЕТВРТИ










Нема коментара:

Постави коментар