ЛИКОВИ ЗА ПАМЋЕЊЕ I У братији живих светаца

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧЕ

Ово је обична прича о необичном архимандриту и професору Јовану Радосављевићу, који је прошао кроз многе патње и искушења и који је написао близу четрдесет драгоцених књига.

Антоније Ђурић, "Православље", бр.1108.

Да је живео у Карађорђево доба, Вожд би му, засигурно, поверио крсташ-барјак; владар и песник Петар Петровић Његош рекао би за њега „да се имао рашта и родити“; Владика Николај Велимировић, чији је ђак био од своје тринаесте године, пророчки му је рекао да ће, упркос патњама и искушењима, муњама и громовима, остати на светосавском путу. Ава Јустин Ћелијски, професор универзитета, доктор теолошких наука, уврстио га је у најистрајније следбенике Светог Саве, а српски Патријарх Павле у своје омиљене саговорнике... А име му обично, из народа, и светачко: Јован. Јован Радосављевић. Од Ваљева.

Из завичаја Илије Бирчанина, браће Ненадовић, војводе Живојина Мишића, Владике Николаја Велимировића. Ваљево је досад Српској Православној Цркви и српском народу дало седам владика. На светитељској стази је и Патријарх Павле. Српски народ, онај молитвени, близак Богу, већ га је за живота прогласио светитељем. Био је и светост и светлост у тамним годинама. Архимандрит и професор Јован има прегршт домаћих и страних одликовања, али их никад не ставља на мантију. Омиљен је у свим српским светињама, али се најрадије одазива позиву Владике Бачке епархије др Иринеја (Буловића), затим игумана манастира Благовештења, подно Каблара, оца Георгија, и игумана манастира Јежевице, оца Германа, испод планине Јелице. Из ове три духовне светиње, обасјане кандилом и натопљене мирисом тамјана, изишли су његови најновији рукописи...

У овом разговору незаобилазан је Владика Николај, данас свети Владика српски. Отуда, за почетак, ово питање:

Знам људе који обавезно устану када се помене име Владике Николаја, али знам и неке који настоје да умање његов значај, не презајући, чак, ни од клевете! Ви сте га добро познавали...

– Велики и свети људи су светионици, нама даровани од Бога, за добро свега света – као што је Бог даровао целом свету, као отац деци, Сина Свога Јединороднога, Господа Исуса Христа, као Сунце, да Својом животворном силом обасја свет. Ако Господ Исус Христос, како пише у Светом Писму и црквеним светоотачким књигама, јесте Сунце правде, Сунце истине, љубави, мира и милости, Сунце живота, животворне силе и сваког добра, онда свети, Божји људи, међу њима и Свети Владика Николај, јесу за нас светилник и звезда водиља у духовном животу. Владика је живео Светим Писмом, учио из Светог Писма, писао на основу Светог Писма...

Тешко је наћи српску кућу у којој нема бар једне књиге Владике Николаја. Владику Николаја нису поштовали само они који не поштују нашу Православну Цркву и веру. Читао сам у своје време шта су тадашње безбожне власти о њему писале по новинама – да је издајник, злочинац, кољач... Неки вајни комуниста из Трстеника писао је да му је Владика Николај заклао стрица. Други су писали да је био Хитлеров сарадник. А Владика је све време био заточен у манастиру Љубостињи, под окупаторском стражом. Да не истичем да је упоређиван са Степинцем иако је био заточен у злогласном логору Дахау, заједно са српским Патријархом Гаврилом Дожићем...

Били сте Николајев ђак. Какве успомене носите и која његова дела највише цените?

– Имао сам једанаест година када сам се нашао пред његовим светачким ликом. Било је то о Петрову дне 1938. године, дакле пре 75 година, али време није избрисало слику. Кад је чуо да сам од Ваљева, из Лелића, прво је питао за своју мајку. Мене је потанко испитивао чији сам и какве су ми жеље, а затим ме је предао игуману манастира Жиче као искушеника. Тако је, у тим годинама и под окриљем Владике Николаја, започео мој монашки живот...

Што се тиче његових дела – сва су драгоцена. Охридски пролог се сваког дана чита, често за време богослужења. То је најлепша духовна читанка. Ту су затим Беседе под гором, Омилије, Рат и Библија, – пророчка књига, – Мисли о добру и злу, Молитве на језеру, Жетве Господње и многе друге. Те књиге су ушле и у светске библиотеке. Последњу књигу почео ја да пише и оставио ју је недовршену. То је Једини Човекољубац. Остала је као мезимче и његова незацељена рана. За то недовршено дело је говорио: „Биће гранит, нешто што се није појавило у савременој теолошкој мисли. Главна идеја је: Логос доноси нову логику. Треба непрестано истицати апсолутност Христову. Многи га праве закрпачем, као да није донео нову хаљину. Хоће да улију ново вино у старе мехове. То не иде. Не може се небеска логика схватити земаљском. Да ми је да завршим ову књигу, па бих попио смрт као чашу воде.“

                                     

С ким сте, као монах, служили Господу Богу?

– Прво верско васпитање примио сам од својих побожних родитеља у Лелићу и у лелићкој цркви од свештеника Ђорђа Колџића, кога је у Лелић упутио Владика Николај. Био је веома мудар и духован свештеник. За њега је то посведочио и отац Јустин Поповић. Он је имао обичај да каже: „Нисам нигде видео тако мудрог и духовног свештеника као што је отац Ђорђе.“ Највише сам, разуме се, научио од Владике Николаја у Жичи и Краљеву, затим од оца Јустина Поповића у манастиру Ћелије, где је он био духовник. Свакодневно је служио сва богослужења и Свету Литургију. Многи побожни људи из Србије, међу њима и многи ђаци и студенти, посећивали су оца Јустина да би ослушкивали његову молитву и његове савете...
   После бомбардовања и рушења Жиче 1941. године, извршеног по Хитлеровом наређењу, многи монаси су прешли у манастир Студеницу. Тамо сам био и ја. Стицајем ратних прилика нашао сам се 1944. године у манастиру Вујну, између Горњег Милановца и Чачка. У октобру исте године у манастир је дошао свршени теолог Гојко Стојчевић. Он је са још неким монасима избегао пред партизанима из манастира Свете Тројице под Овчаром. Тада нисам могао ни да наслутим да ћу већи део свога живота провести с њим у манастиру и у Призрену. Још мање сам могао да наслутим да ћу се наћи у братији човека светог живота. Са Гојком, касније Павлом, Владиком и Патријархом, провео сам више од четрдесет и шест година! Био је увек тих, одмерен и болешљив, али и мудар човек који се у све разуме... Били смо заједно у неколико манастира – у Благовештењу, Рачи, Жичи... Познавали смо игумане наших светиња – оца Јулијана Кнежевића, Василија Домановића, Антонија Ђурђевића (помињем само неке који су у тамном времену ширили и јачали православну веру и чували српске светиње...). Када је пре педесет шест година Архимандрит Павле изабран за рашко-призренског Епископа, прешао сам њему у Призрен. Дисциплина је била на изузетном нивоу – Владика је давао пример.
   Завршио сам Богословију и Богословски факултет. На факултету сам учио са студентом Мирком Буловићем. Он и ја смо често ишли ави Јустину у манастир Ћелије. Када смо га замонашили, са новим именом Иринеј, остали смо дуго код аве Јустина под његовим надзором. Одатле смо данашњи Владика Иринеј (Буловић) и ја отишли у Атину на постдипломске студије...

Били сте професор Богословије у Призрену. По чему памтите тај период?

– Свети Архијерејски Синод ме је позвао да се вратим из Атине и поставио ме за управника Монашке школе у Острогу. Три године касније постављен сам за професора Богословије у манастиру Крки. Из Крке сам, по потреби, премештен у призренску Богословију. У њој сам, као наставник, остао све до натовског бомбардовања Србије. Тада је призренска Богословија премештена у Ниш, где смо наставили рад под веома тешким условима.

   Док смо били у Призрену, Шиптари, нарочито они млади и најмлађи, веома често су провоцирали наше ученике. Ђаци су се у Богословију неретко враћали крваве главе. Ректора Богословије, проту Милутина Тимотијевића, и његову кћер напали су једанпут на улици – проти су сломили руку. Он је био честа мета напада. И нас, професоре, нападали су и гађали камењем усред дана. Мени је чврста монашка капа, камилавка, заштитила главу од камења. Нападали су и Владику Павла. Једном су га напали усред поштанске зграде, каменом му разбили главу и оборили га на под. Имали смо понекад и срећних тренутака: посећивао нас је српски Патријарх Герман и руски Патријарх. Ђаци су тада бивали охрабрени и брже су заборављали шиптарске нападе.

Какав је монах био Патријарх Павле?

– Пре него што се замонашио, био је васпитач у српском избегличком дому у Бањи Ковиљачи. Тада се догодила несрећа – један дечак почео је да се дави у оближњој реци. Теолог Гојко је скочио и спасао га. Тада је добио упалу плућа, а мало касније и туберкулозу. Све се то збивало у лето 1944. године. Вратио се у Свету Тројицу под Овчаром. Ту се одмарао и лечио: разбијао је љуске од кокошјих јаја претварајући их у прах пун калцијума. То му је, уз његову чврсту веру, помогло да оздрави. Замонашио се на Петровдан 1948. године. До краја живота остао је доследан монах. Све што је радио било је одговорно и добро урађено. А био је – васпитач, домаћин, исцелитељ, слуга Божји, воденичар, чобанин... Био је, пре свега, честита српска душа. Уосталом, српски народ је о њему рекао све оног часа када га је прогласио „свецем који хода“ и када су га Срби у оноликом броју испратили до вечне куће у порти манастира Раковице...

Познавали сте синовца Владике Николаја, Владику Јована. Шта бисте могли да кажете о њему?

– Владика Николај је имао три синовца. Јова је био најстарији. Рођен је 1912. године. По завршетку Богословије и Богословског факултета у Београду, постављен је за професора Богословије у Битољу. За време Другог светског рата био је са стрицем, Владиком Николајем, у Жичи. Када је Владика Николај под стражом одведен у манастир Љубостињу, синовац је био с њим. Убрзо је Владика Николај са синовцем Јованом, у пратњи немачких стражара, одведен у манастир Војловицу код Панчева, где је био заточен и Патријарх Гаврило Дожић. Одатле су Патријарх Гаврило Дожић и Владика Николај Велимировић одведени у Немачку, у злогласни логор Дахау, а Јова се вратио својима у Лелић. Дуго година после рата Јова је постављен за професора и ректора Богословије у Раковици. Када је касније изабран за Епископа, постао је архипастир Шабачко-ваљевске епархије, коју је веома унапредио обновом духовних светиња, добром организацијом и свештеничким подмлатком. Убраја се у најбоље српске архијереје.
   Други синовац Владике Николаја, Тиосав, учио је гимназију у Краљеву. Тамо се упознао са учеником Милованом који је био комуниста, па се и он определио за комунизам. Због тога су га грдили и Владика Николај и Јован, саветујући му да се у рату не бави политиком. Није их послушао. Отишао је у партизане 1941. године и вратио се као мајор. Бавио се новинарством и постао судија Врховног суда у Београду.
   Трећи синовац Владике Николаја, Радисав, мало млађи од Тиосава, остао ја на селу, поред баке и Владичине мајке Кате. Генерал Дража Михаиловић, како се говорило, узео га је 1944. године к себи у штаб, да га сачува у животу, да Владичина кућа не би опустела. Са Ђенералом је нестао и синовац Владике Николаја...