У данашње време све је присутније учење о томе да човек може да се спасе својим добрим делима, односно да су она сасвим довољна за његово спасење. Наравно, ту је реч о замени теза. Некада се знало да Бог спасава човека, а данас је све присутнија мисао о томе да човек сам себе спасава, а Бог му дарује вечни живот као сазлужену награду за његов труд. Ако данашњег човека упитате шта је вечни живот, рећи ће вам: "То је рајски живот, место изузетне лепоте и вечне радости. То место је уједно и стање непостојања зла, смрти и пропадљивости, стање у којем ништа не може да ожалости човекову душу. Вечни живот је вечно пребивање тамо где пребивају анђели и светитељи и где Бог све обасјава Својом светлошћу." И овде је реч о погрешном схватању, јер вечни живот је место блаженства и стање које карактеришемо као радост душе. Испуштено је нешто веома битно, а то је да Бог даје не само Своје, што већ само по себи превазилази људски ум, већ и Самога Себе и чини човека богом по благодати. Све што човек учини сувише је мало у односу на тај дар. Господ је обећао да ће на добра дела узвратити неупоредиво већим милосрђем. Он човеку дарује нешто што се ни са чим не може упоредити, нешто што човек уопште не може да схвати: Он даје Самога Себе. Ту просто не може бити речи о некаквим заслугама! Немогуће је "зарадити" Бога или добити Бога као награду. Ту се, наравно, ради о мистичној Божијој љубави према човековој души, а све остало(1) потребно је само зато да би човек чуо зов те љубави.
 |
| Манастир Вазнесење |
Трагедија данашњих хришћана је у томе што они не траже Бога као извор вечног живота, већ траже оно што је Божије и то тако као да је то њихово наследство. Њима уопште није јасно шта значи светоотачки израз "обожење" или, пак шта значи постати бог по благодати. Пошто то не разумеју, онда то и не желе. Они заправо само желе да врате изгубљени Едем као предивни врт у којем цветају небески цветови и у којем нема ни старости ни смрти. За њих су добра дела нека врста гаранције за добијање вечног блаженства. Наши савременици уопште не схватају да тајна оваплоћења Сина Божијег, тајна искупљења није само тајна повратка у безгрешно стање, већ и пут душе ка Богу кроз заједничарење с Божијом светлошћу, кроз усхођење и озарење, кроз улажење у божански живот, пут вечног и бесконачног богоуподобљења.
Господ нас је на Крсту Собом заменио. Кроз Свете Тајне Цркве Дух Свети припрема нашу душу за нови живот кроз сједињење с њом, по мери припремљености душе за то сједињење. Спасење је велики дар, а данашњи човек гледа на њега као на нешто што се подразумева и што је у складу с достојанством самог човека. Неопходно је да човек схвати шта је оно што је најважније и шта је човеков најважнији циљ. Наравно да је обожење онај коначни, али истовремено и човеков бесконачни циљ. До обожења може доћи само уз помоћ благодати, а она се човеку открива само у Цркви, у том пољу вечне Божије светлости која сарађује с човековом душом и невидљиво је просветљује. Понекад та обасјаност Божијом светлошћу бива тако силна да то људи који се налазе у близини и буквално виде(2).
У основи Светих Тајни Цркве је Христова искупитељска жртва. Господ нас је заволео и пре нашег постојања и учинио је све како би нам даровао не само Своје изобилне дарове, већ и самога Себе. Он спасене види као Свој одраз и у њима пребива као у живим, бесмртним и нерукотвореним храмовима. За њих је Он све - и почетак и крај. Но, спасење не постоји без облагодаћености. Онај ко каже да су за спасење довољна само добра дела, самим тим ставља знак једнакости између тих дела и Божијих дарова. Добра дела су само предуслов за испољавање и развијање осећања љубави будући да се љубав према Богу и љубав према људима не могу раздвајати. Човек који се нада да ће за своја добра дела добити спасење сличан је просјаку који је сакупио неколико металних новчића и мисли да за њих може купити царски дворац.
За спасење је неопходно да се човек преобрази. Тај преображај Духом Светим започиње на земљи, наравно у Цркви, и с преласком у Небеску Цркву наставља се и никад се не завршава. Човек у вечности може постати бог по благодати само благодаћу Духа Светога који дејствује у Цркви.
(1) Све остало у ствари значи све оно што је човек учинио ради Бога. Али та дела не спасавају човека сама по себи, већ само доказују да он жели спасење и да жели да буде са Богом како у овом привременом животу, тако и у вечности. Таква дела су доказ да је човек заиста чуо зов Божије љубави и да је на њу одговорио свим срцем.
(2) На такве примере често се може наићи у житијима Светих. Једно од најснажнијих сведочанстава ипак је оно што је доживео Николај Александрович Мотовилов током разговора с Преподобним Серафимом Саровским.
Архимандрит Рафаил(Карелин), УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА, Манастир Успења Пресвете Богородице - Подмаине, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар