ЗАУПОКОЈЕНА ЗА ОЦА ПЕТРА Г.

Силазио си у најдубље јаме
Разваљујући сва врата
Не би ли што више
Овчица сачувао
И у блату, и у балеги
И у сваком живом песку
До колена, до појаса
А изнад, на рукама, раменима
Храм осликавао
Редовао порту у јабукама
Сањао крсно знамење
На врху Мораве, врху Груже
Сјајан и монументалан знак

У међувремену
Сабирао своје пилиће
И једва их од орлушина бранио
Јер хоће мрак на освештано
И безбожник на убожјака
А главна битка
Она у срцу, невидима, тешка
И газио те стампедо у сну
Али и у животу
Као некада Древнога

И непомјаник ти тикве
О главу лупао
Наследници лажних учења
Претили ћеле-кулом
Али опет би ти
Да само време је било то
Раме уз раме са Курсулом
За Вождом
У шанце над Краљевом
Или старим Градцем

Много се за тобом прашине
Тако да од гласова
Пеку очи
А увек када сам те сретао
Чинио си ми се јагње
Огрнуто вучјом кожом
Као и сваки Србин што је


---------------------------------
Али онај ништи и потребити
Најео се хлеба
Из твоје руке
А онај јаки и силни
Срео се са човеком
Налик малом Нестору

Иако Свештеник
Више си био човек
И то човек једнако народ
Каквом је врлином
Он китио своје врхове
И ти си китио истим
Каква га је нагриз
Хватала неспремна
И у срце уједала
И тебе је иста таква

Али како рече наш Павле
Будимо људи
Па свакоме понаоособ
Буди човек
Био си по томе човек
И веселник и мученик
И трудбеник и искушани

А чини ми се
Да бејах толико
Смео да ти затражим
Понеси ме
Да би ме на своја плећа
Ставио и носио докле треба

Александар Марић
aleksandarmaric.blogspot.rs