Монах Јосиф (Бандмен)
Зашто данас људи одлазе у манастире иако им је живот пун удобности, како пронаћи себи обитељ, које Свете Оце читати, да ли монах треба да користи интернет, зашто младом јеромонаху не треба дати парохију? Митрополит Берлина, Немачке и Велике Британије Марко, одговара на ова питања.
-У којој мери људи теже ка монашком животу у поређењу са прошлим временима?
-Тешко је рећи. Мислим да је контигент наших верника данас другачији него што је био пре двадесет или тридесет година. Сада има више верника, па и монаха има више. Предпостављам да они људи који су живели у сиромаштву нису били толико наклоњени монашком животу као они који су живели у богатсту. Човек се лакше одриче онога што има, него онога што нема.
-Шта људи данас очекују од монашког живота? Шта може да изазове разочарење код њих?
-Најтеже од свега – и то не само у нашем времену, већ одувек – јесте послушање, одрицање од своје воље. Људи се више противе, више јер човек живи у потпуним задовољствима, јер у материјаланом свету има све што пожели. Када нема сиромаштва, онда човек мора да се откаже од спољашњег сјаја, и као што сам рекао, то није толико тешко. Али тешко је одрећи се своје воље. То је проблем.
-Да ли је могуће учити се монаштву по књигама?
-Књиге могу да помогну, могу да дају смернице, али не постоји ништа боље од искуства, баш као и у сваком аспекту живота.
-Које књиге бисте препоручили монасима у данашње време?
-Пре свега древне оце: Св. Макарија Египатског, Св. Антонија Великог. Ту су, такође, и савременији духовни водичи: Св. Игњатије (Брајчанинов,) који може помоћи у проналажењу правог пута. Али све ово не може да замени лично руковођење.
-Како изабрати себи манастир?
-Зависи од земље где се живи – у неким земљама има много манастира, у другима ни једног. У Немачкој нисмо имали женску обитељ годинама. Наше кандидаткиње слали смо у суседну Француску, или у Свету Земљу.
Међутим, успели смо да оснујемо женско монаштво, скупило се неколико жена које нису могле да напусте Немачку. Били су то спољни фактори, који су довели до оснивања манастира.
Избор овде није лак као на пример у Русији, Србији или Грчкој.
Зато, не постоји опште правило. Много зависи од духовника манастира. Рецимо да је ходочасник дошао у манастир, и да му се тамо допало. Он има могућност да се једноставно привикне у том манастиру, где му се допало, али има могућност да посети и упозна друге манастире, њихов устав, живот, и да коначно међу њима изабере онај који му највише одговара.
Ја увек предлажем људима да посете неколико манастира. Један манастир може да има низ правила која не одговарају свакоме, и слава Богу, постоји много различитих устава. Особа треба да изабере онај који му највише одговара.
-Некада је у породици било много деце, и ако би се младић или девојка одлучили за монашки живот, они би могли лако да оставе родитеље на бригу браћи и сестрама. Данас, родитељи су често препуштени сами себи. Шта чинити у оваквим случајевима?
-Постоје породице чији духовни живот тече некако природно, тако да родитељи лако пристају да њихов син или кећрка ступи у манастир. Међутим, постоје породице за које су овакве одлуке просто шок. Тешко им је да такву одлуку прихвате.
Немогуће је генерализовати: постоји много различитих ситуација. Пре неки дан чуо сам да је у Србији отац са браћом дошао да «ослободи» сина из манастира. И раније сам знао за овакве случајеве. Ово није ретка појава.
С друге стране, постоје породице које потпуно подржавају одлуку своје деце. По мом искуству, нема суштинске разлике између велике и мале породице.
-Шта радити ако родитељи остану у свету, а онда остаре и оболе. Испоставља се да је одлука њиховог детета да ступи у манастир темпирана бомба; зар неће он или она да се врате у свет да брину о родитељима?
-У данашњем друштву скоро нико није остављен занемарен, без бриге. Најбитније је да постоји духовна веза, али, у исто време, ја не инсистирам да моји монаси или монахиње прекину потпуно везу са својим родитељима и ближњима; у некој мери дозвољавам им да остану у контакту : телефоном, писмима, шта год им је лакше.
Постоји наравно и други проблем. Бива да се родитељи толико разочарају што им дете иде у манастир, посебно ако је то једино дете, да прекидају сваки контакт са њим. Не разговарају са дететом како би се оно вратило назад, или имају само формалне разговоре: «Здраво. Како си?»
Ипак, ми дајемо благослов за посету родитељима. Постоји случајева када се монах или монахиња шаљу кући на неко време, да брину о својим родитељима. Постоје разне варијанте, који зависе од зрелости самог монаха или монахиње.
-Како одсутни монах одржава контакт са манастиром?
-Све зависи од тога колико дуго одсуствује из манастира. Обично у овим напоменутим случајевима он се с времена на време јавља свом духовном оцу телефоном или мејлом.
-Колико монах може да буде активан на интернету? Могу ли се духовни савети давати путем интернета?
-Наравно да постоје савети који се могу дати путим интернета, али само као изузетак од правила. У стварности, непоходан је лични контакт. Можемо да користимо савремену технологију, али морамо да водимо рачуна да савремена технологија не преузме сву комуникацију. Интернет није направио главну промену у таквим односима. На пример, када су људи добили приступ масовним медијима, морали су да науче да их искључе. Исто се односи и на телевизор.
Монаси користе интернет у мери послушања. Наш манастир има штампарију, и монаси треба да буду у стању да прегледају текстове, а за то им је потребан имејл, да направе корекције, да их провере.
Ипак, ја увек инсистирам да они ограниче коришћење интернета, јер и то везује човека, лишава га слободе.
-Колико човек мора да буде решен у стремљењу ка монаштву? Колико напора треба уложити, а колико очекивати од Божјег провиђења, или неког знака «одозго»?
-Ја лично не покушавам да убедим особу да постане монах,у ствари, напротив, ја обично саветујем да се одлука добро размотри и да особа провери себе. Чекам док човек апсолутно није уверен да без монаштва не може даље да живи. Ако особа и даље има сумње, саветујем да се мало одмори, провери себе, и да се онда врати.
Ово је веома важан корак, баш као и брак у ствари. Данас, нажалост, све је другачије. И монаштво и брак се посматрају као нешто привремено: пробате, не свиђа се, идемо даље. Ја одбацујем овакав став и инсистирам да сваки кандидат озбиљно провери себе.
Али, осим тога, ми кандидата дуго држимо као помоћнике и искушенике. Ако кандидат има преко 25 година, он у нашем манастиру Св. Јова Почаевског остаје најмање годину дана као помоћник (добровољно ради у манастиру ), као искушеник 3-4 године, а као прост монах 5-7 година, у зависности од зрелости.
-Неки су мишљења да код кандидата, који имају истинско призвање ка монашком животу, нема двоумљења – да ли да прими постриг или ступи у брак. Да ли се слажете са тим?
-Све зависи од тога колико је човек духовно зрео за један живот или други. Само духовни отац може да одредри да ли је монашки живот за кандидата или није. Сваки случај је индивидуалан. Код нас су долазили веома млади људи, који су тачно знали чему теже, и они у средњим годинама који нису били сигурни у своју одлуку, које нисмо ни могли да примимимо.
-Како човек да се припреми за манастир док још увек живи у свету, пре него што постане помоћник у манастиру?
-Ја саветујем добро самоиспитивање: колико је човек спреман за дневну монашку рутуину? Полуноћница, затим повратак на спавање, или читање врло рано ујутро, држање монашког поста чак и пре постирга. Мера нечијег подвига зависи од његових индивидуалних могућности.
-Реците нам нешто о вашем постригу?
-Примио сам постриг јер сам чезнуо за монаштвом. Спремао сам се за то осам година. И никада нисам очајавао или се двоумио око те одлуке.
-Знали сте преп. Јустина (Поповића). Шта је он говорио о савременом монаштву?
-Отац Јустин би нас гледао како летимо по целом свету и називао нас џет- сет монасима. Ипак, осећао је да монаштво, чак и поред бројних спољних форми, остаје у суштини неизмењено.
-У Русији, посебно 90-их година, подигнуте су многе цркве, и обично, млади монаси, убрзо након пострига, добијали су парохију. Технички говорећи, ово је одговарало: нису имали породице, сво своје време могли су да посвете обнови цркве, могли су да буду постављени на места где би ожењеном свештенику са женом и децом било тешко да живи. Али постоји и друга страна: млада особа, која само што је дала завет нестицања, целомудрености и послушности послата је у свет са свим његовим искушењима. Да ли Немачка има исти проблем?
-Ово се заиста дешавало у Русији, наравно из потребе за парохијским свештеником. Ми смо такође имали овај проблем 50-их година, (владика Марко служио је пет година у парохији као јеромонах, а онда архимандрит). Али, ми смо увек видели да то није нормално, да је неприродно и погрешно. Зато сам ја потпуно престао да то чиним. Немам ни једног јеромонаха који опслужује неку парохију у мојој епархији. Ја чак не дозвољавам јеромонаху да живи у манастиру и да одлази у парохију да служи. Богу хвала! Када особа ступи у манастир, он оставља свет за собом и не би требало да му се поново враћа.
-Да ли је свештенички чин потребан за обављање администрационе функције у манастиру?
-Игуман обично има чин свештенослужитеља, и ово је било уобичајено у руској традицији вековима. Све друге дужности у манастиру може савршено добро обављати и обичан монах.
-Руски православни медији скоро су разматрали питање да ли успоставити посебне монашке редове са јасно дефинисаним правцима и задацима. Какво је ваше мишљење о овоме?
-Не мислим да ће то донети некакву корист. Увођење чинова је страно ограничавање монашког живота. У Западном монаштву одавно постоје различити чинови. С једне стране они су веома различити, с друге, свакако много боље регулисани него у православном монаштво. Ако одете у један бенедиктански манастир, он је идетничан сваком другом, док наши манастири имају своје особености. Слободу у индивидуалном приступу сваком манастиру ми видимо као плус.
-Како манастири да сачувају молитвену атмосферу када морају да обављају велики део социјалног рада?
-Најважнија ствар у манастиру јесте служење Богу у форми у којој се то практикује у датом манастиру. Ово може имати више литургијски или више практични карактер. Приступи могу бити различити. Постоје манастири у којима монаси већи део свог живота посвећују спољњем служењу, док други такву службу ограничавају. У нашем манастиру преподобног Јова Почаевског све је засновано на богослужбеном поретку.
-Какви су односи између монаштва и владе у Немачкој?
-Све у свему рекао бих да су у Немачкој и влада и друштво очували поштовање ка монаштво. Нажалост, оно нестаје, јер скоро да и нема православног монаштва. Врло мало нас има. Замислите, из свих Помесних Православних Цркава, само Руска православна црква има манастире у овој земљи!
Католици имају шачицу монаха, који живе у великим, древним манастирима и настоје да их сачувају; они су постали нешто више од домара (у јуну католички манастир из 12-15. века био је стављен на продају).
Монаштво се ретко виђа, па самим тим, нема ни поштовања према њему. Деца не разумеју ко су ти необични људи у дугим црним одеждама, који пролазе покрај њих.
Биографија владике Марка
Епископ Марко (у свету Михаил Арндт) рођен је 29.јануара 1941. године у Саксонији. Ту је рођен и први руски владика немачког порекла, блаженопочивши митрополит Серафим (Ладе).
Када је 1960. године завршио 13-огодишњу школу у Франкфурту на Мајни, будући владика Марко отишао је у армију у Западну Немачку, где је провео годину ипо дана. Напредовао је у чин вишег поручника.
Године 1962. уписао је историју и књижевност на Универзитету у Франкфурту, а касније се пребацио на Хејделберг универзитет. Ту је усавршио словенски и енглески језик, студирајући поред руског и српскохрватски, словачки и македонски језик и књижевност. Тема докторске дисертације била му је: «Биографска литература Тверске краљевине у XIV и XV веку.»
Изучавање руског језика довело је младог студента до Руске емиграционе заједнице у Франкфурту. Као студент професора Димитрија Чижевског у Хејделбергу, он је одлазио у Руску заграничну цркву, посвећену св. Александру Невском у Манхајму, где је прешао у православље 1964. године, убрзо бива рукопроизведен у чтеца. Путовања на Свету Гору, пријатељство са Каруљским старцима (схимницима Серафимом, Николајем и Никодимом) посете скиту Св. Илије, и манастиру Св.Пантелејмона, где је упознао схимника Авеља (сада архимандрита у манастиру св. Јована Богослова у Разани) одредили су духовни пут овог доктора славистике. Његов будући научни рад био је посвећен Св. Филарету, млитрополиту московском.
У јесен 1973. будући владика је започео студије на Богословском факултету у Београду, које је окончао 1979. Његово лично познанство са тада веома цењеним архимандритом манастира Ћелије о. Јустином (Поповићем), који је прослављен као светитељ, довело га је у уски круг ученика, који су се окупили око српског подвижника и теолога: митрополита Амфилохија (сада митрополита црногорско-приморског), епископа Атанасија (Јевтића, умировљени епископ), митрополита Иринеја (сада епископа бачког).
Рукоположен за ђакона 1975, будући владика Марко убрзо је прекинуо наставу црквенословенског и староруског језика и књижевности у граду Ерлангену и свој научни рад заменио је монашким постригом лета 1975. године у Лесненском манастиру у Француској.
Три дана након пострига, о.Марко је рукоположен за јеромонаха и постављен за заменика настојатеља Руске цркве у Висбадену. Лета 1976, одлуком Архијерејског Синода рукоположен је у чин архимандрита .
Монашки постриг и рукоположење извршио је архиепископ Павле (Павлов + 1995.) тада епископ Штутгарски. Архимандрит Марко опслуживао је три парохије – Висбаден, Дармштадт, и Сарбрикен. Посветио се очувању царских храмова у Немачкој, и реноваирању и проширењу руског гробља у Висбадену, где је служио читав круг монастирских богослужења, где је почео да окупља и учи локалну омладину, настављајући да студира теологију у да полаже испите у Београду.
Након смрти архиепископа сиднејског и аустралијско - новозеландског Теодосија, Архијерејски Синод именовао је Његово Преосвештенство г.Павла, викара Берлинске и Немачке епархије, да га замени. На његово место с титулом епископа минсхенског и јужно германсог био је постављен архимандрит Марко. Хиротонија је извршена 30. новембра 1980. у Саборној катедрали у Њујорку. У складу са црквеним законом, током именовања, архимандрит Марко је прочитао проповед у којој је изнео своје циљеве у вођењу пастве. Топле речи су изговорене о његовој духовној блискости са српским подвижником и теологом архимандриту Јустином (Поповић +1979.) и његовој љубави према св. Гори. Хиротонију је обавио првојерарх Руске цркве Његово преосвештенство митрополит Филарет (Вознесенски +1985.) уз саслужење архиепископа монтреалског и канадског Виталија (Оустинова +2006), архиепископа санфранцисканског и западноамеричог Антонија (Медведева + 2000.), владике Лауруса (Шкурла +2008.) из Манастира св. Тројице. Епископа Павла и епископа Георгија (Грабе +1995.)
Након хиротоније, владика Марко преселио се са малом групом монаха у манастир Св. Јова Почаевског у Минхен. Манастир је прошао обнову и адаптацију. Од 1981, штампали су Весник немачкој епархији на руском и немачком, још су производили свеће и тамјан. Манастир живи по светогорском уставу.
У јесен 1982. епископ Марко, због тешке болести архиепископа Теофила (Нарко), примио је титулу епископа берлиснког и немачког, он наставља да живи у манастиру Св. Јова, одакле управља Немачком епархијом.
Средином 80-их владика Марко је именован за администратора Великобританске епархије и метоха Св. Александра Невског у Копенхагену.
Године 1991. Синод је унапредио владику Марка у чин архиепископа.
Године 1997. именован је за надзорника Руске православне мисије у Јерусалиму.
Између 1993. –1997. владика Марко водио је дијалог између две Руске православне епархије (Московске патријаршије и Руске заграничне цркве) у новоуједињеној Намачкој. Од 2000. године архиепископ Марко је био председник комисије за јединство Руске цркве, и од 2003. године председник Руске заграничне цркве у дијалогу са Московском патријаршијом.
Превод са енглеског проф. Бојана Србљак
13 август 2013 год.
Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/63269.htm
Манастир Лепавина
Зашто данас људи одлазе у манастире иако им је живот пун удобности, како пронаћи себи обитељ, које Свете Оце читати, да ли монах треба да користи интернет, зашто младом јеромонаху не треба дати парохију? Митрополит Берлина, Немачке и Велике Британије Марко, одговара на ова питања.
-У којој мери људи теже ка монашком животу у поређењу са прошлим временима?
-Тешко је рећи. Мислим да је контигент наших верника данас другачији него што је био пре двадесет или тридесет година. Сада има више верника, па и монаха има више. Предпостављам да они људи који су живели у сиромаштву нису били толико наклоњени монашком животу као они који су живели у богатсту. Човек се лакше одриче онога што има, него онога што нема.
-Шта људи данас очекују од монашког живота? Шта може да изазове разочарење код њих?
-Најтеже од свега – и то не само у нашем времену, већ одувек – јесте послушање, одрицање од своје воље. Људи се више противе, више јер човек живи у потпуним задовољствима, јер у материјаланом свету има све што пожели. Када нема сиромаштва, онда човек мора да се откаже од спољашњег сјаја, и као што сам рекао, то није толико тешко. Али тешко је одрећи се своје воље. То је проблем.
-Да ли је могуће учити се монаштву по књигама?
-Књиге могу да помогну, могу да дају смернице, али не постоји ништа боље од искуства, баш као и у сваком аспекту живота.
-Које књиге бисте препоручили монасима у данашње време?
-Пре свега древне оце: Св. Макарија Египатског, Св. Антонија Великог. Ту су, такође, и савременији духовни водичи: Св. Игњатије (Брајчанинов,) који може помоћи у проналажењу правог пута. Али све ово не може да замени лично руковођење.
-Како изабрати себи манастир?
-Зависи од земље где се живи – у неким земљама има много манастира, у другима ни једног. У Немачкој нисмо имали женску обитељ годинама. Наше кандидаткиње слали смо у суседну Француску, или у Свету Земљу.
Међутим, успели смо да оснујемо женско монаштво, скупило се неколико жена које нису могле да напусте Немачку. Били су то спољни фактори, који су довели до оснивања манастира.
Избор овде није лак као на пример у Русији, Србији или Грчкој.
Зато, не постоји опште правило. Много зависи од духовника манастира. Рецимо да је ходочасник дошао у манастир, и да му се тамо допало. Он има могућност да се једноставно привикне у том манастиру, где му се допало, али има могућност да посети и упозна друге манастире, њихов устав, живот, и да коначно међу њима изабере онај који му највише одговара.
Ја увек предлажем људима да посете неколико манастира. Један манастир може да има низ правила која не одговарају свакоме, и слава Богу, постоји много различитих устава. Особа треба да изабере онај који му највише одговара.
-Некада је у породици било много деце, и ако би се младић или девојка одлучили за монашки живот, они би могли лако да оставе родитеље на бригу браћи и сестрама. Данас, родитељи су често препуштени сами себи. Шта чинити у оваквим случајевима?
-Постоје породице чији духовни живот тече некако природно, тако да родитељи лако пристају да њихов син или кећрка ступи у манастир. Међутим, постоје породице за које су овакве одлуке просто шок. Тешко им је да такву одлуку прихвате.
Немогуће је генерализовати: постоји много различитих ситуација. Пре неки дан чуо сам да је у Србији отац са браћом дошао да «ослободи» сина из манастира. И раније сам знао за овакве случајеве. Ово није ретка појава.
С друге стране, постоје породице које потпуно подржавају одлуку своје деце. По мом искуству, нема суштинске разлике између велике и мале породице.
-Шта радити ако родитељи остану у свету, а онда остаре и оболе. Испоставља се да је одлука њиховог детета да ступи у манастир темпирана бомба; зар неће он или она да се врате у свет да брину о родитељима?
-У данашњем друштву скоро нико није остављен занемарен, без бриге. Најбитније је да постоји духовна веза, али, у исто време, ја не инсистирам да моји монаси или монахиње прекину потпуно везу са својим родитељима и ближњима; у некој мери дозвољавам им да остану у контакту : телефоном, писмима, шта год им је лакше.
Постоји наравно и други проблем. Бива да се родитељи толико разочарају што им дете иде у манастир, посебно ако је то једино дете, да прекидају сваки контакт са њим. Не разговарају са дететом како би се оно вратило назад, или имају само формалне разговоре: «Здраво. Како си?»
Ипак, ми дајемо благослов за посету родитељима. Постоји случајева када се монах или монахиња шаљу кући на неко време, да брину о својим родитељима. Постоје разне варијанте, који зависе од зрелости самог монаха или монахиње.
-Како одсутни монах одржава контакт са манастиром?
-Све зависи од тога колико дуго одсуствује из манастира. Обично у овим напоменутим случајевима он се с времена на време јавља свом духовном оцу телефоном или мејлом.
-Колико монах може да буде активан на интернету? Могу ли се духовни савети давати путем интернета?
-Наравно да постоје савети који се могу дати путим интернета, али само као изузетак од правила. У стварности, непоходан је лични контакт. Можемо да користимо савремену технологију, али морамо да водимо рачуна да савремена технологија не преузме сву комуникацију. Интернет није направио главну промену у таквим односима. На пример, када су људи добили приступ масовним медијима, морали су да науче да их искључе. Исто се односи и на телевизор.
Монаси користе интернет у мери послушања. Наш манастир има штампарију, и монаси треба да буду у стању да прегледају текстове, а за то им је потребан имејл, да направе корекције, да их провере.
Ипак, ја увек инсистирам да они ограниче коришћење интернета, јер и то везује човека, лишава га слободе.
-Колико човек мора да буде решен у стремљењу ка монаштву? Колико напора треба уложити, а колико очекивати од Божјег провиђења, или неког знака «одозго»?
-Ја лично не покушавам да убедим особу да постане монах,у ствари, напротив, ја обично саветујем да се одлука добро размотри и да особа провери себе. Чекам док човек апсолутно није уверен да без монаштва не може даље да живи. Ако особа и даље има сумње, саветујем да се мало одмори, провери себе, и да се онда врати.
Ово је веома важан корак, баш као и брак у ствари. Данас, нажалост, све је другачије. И монаштво и брак се посматрају као нешто привремено: пробате, не свиђа се, идемо даље. Ја одбацујем овакав став и инсистирам да сваки кандидат озбиљно провери себе.
Али, осим тога, ми кандидата дуго држимо као помоћнике и искушенике. Ако кандидат има преко 25 година, он у нашем манастиру Св. Јова Почаевског остаје најмање годину дана као помоћник (добровољно ради у манастиру ), као искушеник 3-4 године, а као прост монах 5-7 година, у зависности од зрелости.
-Неки су мишљења да код кандидата, који имају истинско призвање ка монашком животу, нема двоумљења – да ли да прими постриг или ступи у брак. Да ли се слажете са тим?
-Све зависи од тога колико је човек духовно зрео за један живот или други. Само духовни отац може да одредри да ли је монашки живот за кандидата или није. Сваки случај је индивидуалан. Код нас су долазили веома млади људи, који су тачно знали чему теже, и они у средњим годинама који нису били сигурни у своју одлуку, које нисмо ни могли да примимимо.
-Како човек да се припреми за манастир док још увек живи у свету, пре него што постане помоћник у манастиру?
-Ја саветујем добро самоиспитивање: колико је човек спреман за дневну монашку рутуину? Полуноћница, затим повратак на спавање, или читање врло рано ујутро, држање монашког поста чак и пре постирга. Мера нечијег подвига зависи од његових индивидуалних могућности.
-Реците нам нешто о вашем постригу?
-Примио сам постриг јер сам чезнуо за монаштвом. Спремао сам се за то осам година. И никада нисам очајавао или се двоумио око те одлуке.
-Знали сте преп. Јустина (Поповића). Шта је он говорио о савременом монаштву?
-Отац Јустин би нас гледао како летимо по целом свету и називао нас џет- сет монасима. Ипак, осећао је да монаштво, чак и поред бројних спољних форми, остаје у суштини неизмењено.
-У Русији, посебно 90-их година, подигнуте су многе цркве, и обично, млади монаси, убрзо након пострига, добијали су парохију. Технички говорећи, ово је одговарало: нису имали породице, сво своје време могли су да посвете обнови цркве, могли су да буду постављени на места где би ожењеном свештенику са женом и децом било тешко да живи. Али постоји и друга страна: млада особа, која само што је дала завет нестицања, целомудрености и послушности послата је у свет са свим његовим искушењима. Да ли Немачка има исти проблем?
-Ово се заиста дешавало у Русији, наравно из потребе за парохијским свештеником. Ми смо такође имали овај проблем 50-их година, (владика Марко служио је пет година у парохији као јеромонах, а онда архимандрит). Али, ми смо увек видели да то није нормално, да је неприродно и погрешно. Зато сам ја потпуно престао да то чиним. Немам ни једног јеромонаха који опслужује неку парохију у мојој епархији. Ја чак не дозвољавам јеромонаху да живи у манастиру и да одлази у парохију да служи. Богу хвала! Када особа ступи у манастир, он оставља свет за собом и не би требало да му се поново враћа.
-Да ли је свештенички чин потребан за обављање администрационе функције у манастиру?
-Игуман обично има чин свештенослужитеља, и ово је било уобичајено у руској традицији вековима. Све друге дужности у манастиру може савршено добро обављати и обичан монах.
-Руски православни медији скоро су разматрали питање да ли успоставити посебне монашке редове са јасно дефинисаним правцима и задацима. Какво је ваше мишљење о овоме?
-Не мислим да ће то донети некакву корист. Увођење чинова је страно ограничавање монашког живота. У Западном монаштву одавно постоје различити чинови. С једне стране они су веома различити, с друге, свакако много боље регулисани него у православном монаштво. Ако одете у један бенедиктански манастир, он је идетничан сваком другом, док наши манастири имају своје особености. Слободу у индивидуалном приступу сваком манастиру ми видимо као плус.
-Како манастири да сачувају молитвену атмосферу када морају да обављају велики део социјалног рада?
-Најважнија ствар у манастиру јесте служење Богу у форми у којој се то практикује у датом манастиру. Ово може имати више литургијски или више практични карактер. Приступи могу бити различити. Постоје манастири у којима монаси већи део свог живота посвећују спољњем служењу, док други такву службу ограничавају. У нашем манастиру преподобног Јова Почаевског све је засновано на богослужбеном поретку.
-Какви су односи између монаштва и владе у Немачкој?
-Све у свему рекао бих да су у Немачкој и влада и друштво очували поштовање ка монаштво. Нажалост, оно нестаје, јер скоро да и нема православног монаштва. Врло мало нас има. Замислите, из свих Помесних Православних Цркава, само Руска православна црква има манастире у овој земљи!
Католици имају шачицу монаха, који живе у великим, древним манастирима и настоје да их сачувају; они су постали нешто више од домара (у јуну католички манастир из 12-15. века био је стављен на продају).
Монаштво се ретко виђа, па самим тим, нема ни поштовања према њему. Деца не разумеју ко су ти необични људи у дугим црним одеждама, који пролазе покрај њих.
Биографија владике Марка
Епископ Марко (у свету Михаил Арндт) рођен је 29.јануара 1941. године у Саксонији. Ту је рођен и први руски владика немачког порекла, блаженопочивши митрополит Серафим (Ладе).
Када је 1960. године завршио 13-огодишњу школу у Франкфурту на Мајни, будући владика Марко отишао је у армију у Западну Немачку, где је провео годину ипо дана. Напредовао је у чин вишег поручника.
Године 1962. уписао је историју и књижевност на Универзитету у Франкфурту, а касније се пребацио на Хејделберг универзитет. Ту је усавршио словенски и енглески језик, студирајући поред руског и српскохрватски, словачки и македонски језик и књижевност. Тема докторске дисертације била му је: «Биографска литература Тверске краљевине у XIV и XV веку.»
Изучавање руског језика довело је младог студента до Руске емиграционе заједнице у Франкфурту. Као студент професора Димитрија Чижевског у Хејделбергу, он је одлазио у Руску заграничну цркву, посвећену св. Александру Невском у Манхајму, где је прешао у православље 1964. године, убрзо бива рукопроизведен у чтеца. Путовања на Свету Гору, пријатељство са Каруљским старцима (схимницима Серафимом, Николајем и Никодимом) посете скиту Св. Илије, и манастиру Св.Пантелејмона, где је упознао схимника Авеља (сада архимандрита у манастиру св. Јована Богослова у Разани) одредили су духовни пут овог доктора славистике. Његов будући научни рад био је посвећен Св. Филарету, млитрополиту московском.
У јесен 1973. будући владика је започео студије на Богословском факултету у Београду, које је окончао 1979. Његово лично познанство са тада веома цењеним архимандритом манастира Ћелије о. Јустином (Поповићем), који је прослављен као светитељ, довело га је у уски круг ученика, који су се окупили око српског подвижника и теолога: митрополита Амфилохија (сада митрополита црногорско-приморског), епископа Атанасија (Јевтића, умировљени епископ), митрополита Иринеја (сада епископа бачког).
Рукоположен за ђакона 1975, будући владика Марко убрзо је прекинуо наставу црквенословенског и староруског језика и књижевности у граду Ерлангену и свој научни рад заменио је монашким постригом лета 1975. године у Лесненском манастиру у Француској.
Три дана након пострига, о.Марко је рукоположен за јеромонаха и постављен за заменика настојатеља Руске цркве у Висбадену. Лета 1976, одлуком Архијерејског Синода рукоположен је у чин архимандрита .
Монашки постриг и рукоположење извршио је архиепископ Павле (Павлов + 1995.) тада епископ Штутгарски. Архимандрит Марко опслуживао је три парохије – Висбаден, Дармштадт, и Сарбрикен. Посветио се очувању царских храмова у Немачкој, и реноваирању и проширењу руског гробља у Висбадену, где је служио читав круг монастирских богослужења, где је почео да окупља и учи локалну омладину, настављајући да студира теологију у да полаже испите у Београду.
Након смрти архиепископа сиднејског и аустралијско - новозеландског Теодосија, Архијерејски Синод именовао је Његово Преосвештенство г.Павла, викара Берлинске и Немачке епархије, да га замени. На његово место с титулом епископа минсхенског и јужно германсог био је постављен архимандрит Марко. Хиротонија је извршена 30. новембра 1980. у Саборној катедрали у Њујорку. У складу са црквеним законом, током именовања, архимандрит Марко је прочитао проповед у којој је изнео своје циљеве у вођењу пастве. Топле речи су изговорене о његовој духовној блискости са српским подвижником и теологом архимандриту Јустином (Поповић +1979.) и његовој љубави према св. Гори. Хиротонију је обавио првојерарх Руске цркве Његово преосвештенство митрополит Филарет (Вознесенски +1985.) уз саслужење архиепископа монтреалског и канадског Виталија (Оустинова +2006), архиепископа санфранцисканског и западноамеричог Антонија (Медведева + 2000.), владике Лауруса (Шкурла +2008.) из Манастира св. Тројице. Епископа Павла и епископа Георгија (Грабе +1995.)
Након хиротоније, владика Марко преселио се са малом групом монаха у манастир Св. Јова Почаевског у Минхен. Манастир је прошао обнову и адаптацију. Од 1981, штампали су Весник немачкој епархији на руском и немачком, још су производили свеће и тамјан. Манастир живи по светогорском уставу.
У јесен 1982. епископ Марко, због тешке болести архиепископа Теофила (Нарко), примио је титулу епископа берлиснког и немачког, он наставља да живи у манастиру Св. Јова, одакле управља Немачком епархијом.
Средином 80-их владика Марко је именован за администратора Великобританске епархије и метоха Св. Александра Невског у Копенхагену.
Године 1991. Синод је унапредио владику Марка у чин архиепископа.
Године 1997. именован је за надзорника Руске православне мисије у Јерусалиму.
Између 1993. –1997. владика Марко водио је дијалог између две Руске православне епархије (Московске патријаршије и Руске заграничне цркве) у новоуједињеној Намачкој. Од 2000. године архиепископ Марко је био председник комисије за јединство Руске цркве, и од 2003. године председник Руске заграничне цркве у дијалогу са Московском патријаршијом.
Превод са енглеског проф. Бојана Србљак
13 август 2013 год.
Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/63269.htm
Манастир Лепавина
Нема коментара:
Постави коментар