Translate

09. јун 2015.

ПРАВОСЛАВНО МОНАШТВО НИЈЕ КУЛТ

   Овај сајт, који уређују верници, поштоваоци монашког живота, и интервју који следи, настали су као одговор на неосноване критике упућене монасима и манастирима које је основао старац Јефрем Аризонски и Филотејски у Америци.

   Увод

   Један од веома важних догађаја у савременом православљу јесте обнова светогорског монаштва. Ова обнова се догодила први пут на Св. Гори, средином 20. века, углавном захваљујући раду старца Јосифа Исихасте и његових духовних чеда, а затим недавно у Северној Америци, залагањем старца Јефрема Аризонског и Филотејског.
   Обнова светогорског монаштва, које карактеришу послушност старцу и исихазам, јесте директан наставак вековима старог предања, како отац Теологос објашњава у интевјуу.
Ово обновљено предање, које сада узраста у Америци, извор је многих благодати онима који траже испуњенији живот и садржајније хришћанство на модерном Западу.
   Међутим, ово предање се на много начина супротставља модерном, секуларном животу у Америци. Многима који су васпитавани у православном духу, а живе у овој земљи, ово предање није познато. Као такво, оно је разлог полемика. Било је недавно узрок сукоба између грчких Американаца и црквених власти у тој земљи.
   Слични примери незадовољних родитеља монаха и монахиња познати су били и раније, као у житију Св. Јована Каливатиса из Египатске пустиње. Али овај случај заслужује одговор, јер непотребно може одвратити тражитеље Истине од православног монаштва.
   Међутим, прво треба изложити кратак историјат.
+Од 1989. године старац Јефрем је основао 16 мушких и женских манастира у Северној Америци. Они припадају Грчкој православној цркви и налазе се под јурисдикцијом Васељенске патријаршије. Основани су и материјално помагани од стране Американаца, благословених обновом традиционалног светогорског монаштва. Пре њиховог оснивања, било је веома мало активних Светогораца на Западу, упркос расту и развоју Грчке православне цркве у САД и Канади током прошлог века.

   Монаштво је центар предањског, православног хришћанства, које је настало у IV веку, још од времена св. Антонија, који је био зачетник пустињског монаштва. Центар монаштва јесте послушање старцу.
   Старчество је познато не само у Грчкој, већ и у Русији. Руски писац Фјодор Достојевски дао је свету најдивнији опис старчества у лику старца Зосиме, у књизи ”Браћа Карамозови,” коју многи сматрају највећим романом икада написаним. Чак и савремени атеисти, као што су Алберт Ајнштајн и Сигмунд Фројд сматрали су овај роман веома утицајним због његовог представљања духовности и психологије Источне хришћанске цркве.
   У том роману, који је настао у 19. веку, Достојевски примећује да је послушање старцу систем који постоји већ хиљадама година. Он такође примећује контроверзност које је старчество узроковало. Ипак, ликом старца Зосиме настао је један од најупечатљивијих ликова  у светској литератури. Лик је настао по узору на стваран лик и живот св. Амвросија Оптинског. Св. Амвросије је пример старчества, одабран од стране монаха и мирјана за духовног руководитеља, коме је послушање у склопу духовног живота, у традицији Цркве и Јеванђеља.
   Старац Јефрем чврсто стоји у овој традицији. Био је игуман манастира Филотеја на Св. Гори, која је центар традиционалног монаштва и старчества. Путујући у Америку из здравствених разлога  и да би се сусрео са својом духовном децом, он је 1981. накратко дошао у контакт са Руском заграничном црквом, која је била активнија у оснивању манастира по Америци од Грчке православне цркве. Традиционално православно монаштво јесте свеправославно. Атонско монаштво, посебно у  20. и 21. веку, било је под грчком и руском јурисдикцијом.
   Међутим, пошто је позван да донесе ову традицију у Америку, и пошто је предложено да се врати под јурисдикцију Васељенске патријаршије, старац Јефрем и његов духовни рад више од деценију подржавају Грчка црква и Васељенска патријаршија.
   Рад старца Јефрема у Америци јесте наставак светогорске традиције, вековима старог старчества  у православном хришћанству и под канонском је јурисдикцијом. Његови манастири су подржавни од канонских епископа, свештеника и патријарха, који никада нису посећивали неканонске институције. Међутим, његов духовни рад се на два веб-сајта назива култом. Ови сајтови се фокусирају на неистините информације о монаху који ће нам се обратити у наредном интервјуу.
   Текстови који су објављени на интернету говоре да је старчество и монаштво старца Јефрема модерни култ. Они су кружили интернетом првобитно и углавном као резултат контроверзних прича око епископских лидерских стилова  у оквиру Грчке архиепископије пре неколико година. У тој контроверзији, светогорско монаштво у Америци постало је периферна, али и даље неправедна мета, за оне који се залажу за модеран приступ црквеној власти.
   Док рад старца Јефрема на треба одбрану, називати га култом јесте понижавање и непоштовање светогорског монаштва и на крају, важне традиције православног хришћанства, која сеже много даље од Достојевског - до најранијих дана Цркве.
   С једним се слажемо, а које наводи отац Теологос: претерано ревносне присталице светогорског монаштва стварају проблеме. Међутим, проблеми долазе и од превише ревносних критичара који у суштини нападају саму традицију.
   Родитељи монаха који говори у наставку, на пример, захтевали су да светогорско монаштво у Америци треба приближити западном стилу. Предложили су да свештеници и чланови породица буду ти који одлучују да ли особа треба да ступи у манастир и суштински стављају манастире под контролу парохијски оријентисаног црквеног устројства.
   Ово занемарује здрав баланс у православној традицији између монаштва  и парохије под канонским устројством, које прати старац Јефрем и његови манастири.
   Ово такође игнорише духовно, морално и правно право двадесетогодишњег човека, да се одлучи на монаштво у манастиру под јурисдикцијом Грчке православне цркве у Америци, Васељенског патријарха и на вековима стару традицију.
   Такво наслеђе и традиција су антитеза култа. И они су алтернатива сувише често фаталног нихилизма, који мучи многе младе, одрасле Американце – које наше потрошачко друштво држи далеко од сопственог правог доживљаја духовног живота.
   Одговори који следе прикупљени су из неколико интервјуа са оцем Теологосом, за које се сложио да учествује на захтев мирјана, ходочасника и пријатеља (са благословом, али не и учешћем духовног оца и игумана), како би се разјасниле многе нетачне тврдње објављене на интернету од стране његових родитеља, а које се баве његовим монашким животом  и манастирима старца Јефрема.

   - Реците нам како сте одлучили да постанете монах?

   - Прво бих желео да кажем да није уобичајено да монах објављује своју животну причу на овај начин. Али, моји родитељи нису поступили исправно објављујући текстове о мени, и то целом свету да их чита. Сматрам излагање мог пређашњег живота неопходним, ради утврђивања истине и ради оних који би желели да ступе у манастир, па да не добију погрешан утисак о монашком животу, онај утисак који су моји родитељи желели да пренесу.
   Божја рука ме је повела ка монаштву. Само да сте могли да ме видите некада... Моји родитељи нису увек знали све што сам чинио. Знали су да сам се једном напио. А напио сам се више пута, да они не знају... цигарете и дрога. Може се рећи да сам имао уобичајено детињство. Али пут којим сам ишао није био ни близу Цркве. Мој учитељ уметности из средње школе рекао ми је: ”Ти си повратак у шездесете.” Био сам хипик. Не знам како сам одатле доспео овде. Једно је истина. Да сте ме пре десет година упитали о монаштву, помислио бих да је то нешто што се тиче римокатолика.
   Крштен сам у православној цркви као дете. Добио сам име Нико. Мој отац Џон Пантанизопулос пореклом је из Грчке, а мајка Џоен је рођена у Америци. Она није одрасла у православној вери.
   Ишао сам у цркву редовно недељом, али нисам био истински православац.
   Морао сам да пронађем православље за себе. И моја одлука да постанем монах заиста сеже у време када сам пронашао православље, а то је било у првој години средње школе. У то време ишао сам лаким и широким путем који би се могао назвати пут дроге и рокенрола. Отац Димитрије Карелас био је парохијски свештеник у нашој цркви, златан човек, веома побожан. Он је добро познавао Свете Оце, и био је под духовним руководством старца Јефрема. Никада пре нисам чуо за старца Јефрема. Али у првој години средње школе упознао сам се са Петром, сином оца Димитрија, и постали смо блиски пријатељи. Уз Петра сам научио нешто више о Цркви.
   Он је приметио да нисам живео активним православним хришћанским животом. Никада пре нисам чуо за пост. Мислио сам да су манастири нека католичка ствар. Исповест такође. Знао сам само можда о суздржавању од хране у недељу пре службе. Никада нисам чуо о духовном животу раније.
   Прикључио сам се удружењу грчке православне омладине у Америци, тако да сам коначно почео да се дружим са људима који су ишли у цркву. Моја прва исповест била је баш захваљујући тим људима, у време Великог поста. Почевши да се активније укључујем у живот Цркве, приметио сам како... Знао сам да је хришћански живот добра ствар, и видео сам да не живим тај живот у потпуности. И тако, у дружењу са људима из цркве, у разговорима са њима, сазнао сам како отац Карелас води своје парохијане у манастир у Саксонбург, који је посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Било је то у мојој трећој или четвртој години када сам први пут посетио манастир. За време пролећног распуста, моји родитељи су били одушевљени што сам одлучио да идем у посету манастиру уместо са друштвом у Дејтон или на Палм Бич.
   Отишао сам на поклоњење у манастир са пријатељима Ј. и П. - нас тројица; то је било након што је отац Димитрије добио премештај тамо. Отац Димитрије је постављен за капелана манастира, владика пицбуршки га је ту преместио – старац Јефрем није имао ништа са тиме. И дозволите ми да објасним оно шта интернет постови мојих родитеља желе да сугеришу: отац Димитрије нема никакав ауторитет у манастиру, он само врши Свете Тајне. Пре него што је отишао тамо, отац Димитрије је повремено помињао на својим проповедима нешто о монаштву, светитељима и манастиру у Саксонбургу. Отац Карелас на својим проповедима за омладину није говорио толико о монасима и манастирима колико је говорио о посвећеном, чистом, хришћанском животу: посту, молитви, исповести, удаљавање од световних ствари, посвећености Богу. Када је говорио често је као пример наводио монахе, другим речима, манастирске светитеље, пустињске оце, а када је желео да наведе живи пример говорио је о старцу Јефрему и игуманији Таксиархији, блаженопочившој. Моји родитељи могу рећи да је ово вид индоктринације, али заправо, то је успостављена пркаса по св. Јовану Лествичнику: “Анђели су светлост монасима (другим речима: пример), а монашки живот је светлост свим људима.” Интересантан је податак да се три четвртине светитеља у Цркви одлучило за монашки живот или су били у манастиру у неком периоду свога живота.

   - И тако је отац Карелас имао утицај да Ви постанете монах. Да ли се мешао у парохијске послове, како су га Ваши родитељи окривили?

- Моје посете манастиру и доживљај тамошњег живота, након што је отац Карелас напустио парохију и отишао да тамо постане капелан, као и дружење са вршњацима који су ишли у цркву, били су највећи људски утицаји изван Божјег одговора на моје молитве. Дубоко поштујем и волим оца Димитрија, он је имао велики утицај на мој духовни развој и не желим да оповргнем његову улогу у целом процесу, али моји родитељи су то представили потпуно нереално.
   Понекад бисмо Петар Карелас и ја изашли у шетњу и разговарали. Говорио сам му како бих желео да постанем пустињак да бих превазишао мој грешни живот - девојке, жељу за каријером, новцем и похлепом. То је било када сам био бруцош, пре него што сам отишао у манастир, да сам говорио тако. Тачно је да сам по природи, и много пре него што сам сазнао за православно монаштво, био идеалиста. Сањао сам о утопији од како сам почео да проучавам грчке филозофе у млађим разредима, као и Ралфа Валда Емерсона и Хенрија Дејвида Тора. Прочитао сам ове момке у четвртој години средње школе  и волео их. Торо и Валден Понд – он је живео готово као пустињак, и ја сам ценио ту његову филозофију живљења.
   Био сам трећа година средње школе када сам први пут посетио манастир у Саксонбургу са својим пријатељима. Отац Карелас је тада већ шест месеци или годину дана био у манастиру. Видели смо како монахиње тамо живе испосничким животом. Посетио сам манастир са Ј. и П. Звали су нас “три мускетара”, јер смо били нераздвојни. Да није било ове двојице, ја никада не бих постао монах. Био бих духовно изгубљен. Моји родитељи нису знали, али након неколико посета постали смо озбиљнији, трезвенији. Па добро, били смо још помало луцкасти, али ево шта се десило. Након што смо почели са посетама манастиру и пошто смо тамо заиста уживали, купио сам неколико књига у манастирској књижари... и нас три пријатеља почели смо да се посећујемо, остајали бисмо током ноћи један код другог, држали смо бденија, проводили смо три-четири часа  у молитви, записивали смо имена људи за које смо се молили, читали смо житија светитеља, рецитовали молитве и химне.
   Нико нам никада није рекао да то чинимо, а када смо се поверили нашем духовном оцу – оцу Димитрију, он је био духовник свој тројици – да смо се заједно молили, он је одговорио: “То је веома добро, молите се један за другога!” То је оно што је св. Павле рекао браћи. Моји родитељи нису знали о таквим стварима, јер када бих разговарао са њима о православљу, нису желели да ме саслушају.
   Пре него што сам постао монах, посетио сам Саксонбург  укупно пет пута. Године 1994. посетио сам манастир први пут. Имао сам 16 година. Отац мог друга Ј. и његова помајка одвезли су нас тамо. Оба моја пријатеља Ј. и П. прешли су у православље. Ови конвертити увек нас - рођене православце - доводе у невољу!
   Посетио сам манастир пет пута пре него што сам постао искушеник. У том манастиру сам остао два месеца, а онда отпутовао за Аризону. То је заиста био манастир који ми је отворио очи и показао шта је монаштво; да то није нешто што се дешавало у давно прошлим временима. Тамо сам радио током мојих посета, правили смо свеће. Ја сам се мало тамо глупирао, саблажњавао монахиње и такође оца Димитрија; он је вероватно био разочаран у мене, али ипак сам обављао послушања, одлазио на службе, и видео духовну посвећеност коју су ови људи имали. Творили су Исусову молитву, вежбали се смирењу, дивно појали, служили комплетне службе. То је било нешто сасвим другачије. Касније, сазнао сам да тамо постоји посебна врста благодати која постоји у сваком православном манастиру, и то није због људи, већ зато што је Бог одабрао то место за посебне службе и посвећен живот. И гостопримство њихово – то је било нешто посебно.
   Желео сам да поново посетим манастир. Остао сам у манастиру око недељу дана пред празник Успења Пресвете Богородице. Било је заиста прелепо. Мрзео сам када сам морао да кренем назад кући. Осећао сам такву духовну припадност манастиру да нисам желео да одем из њега. Обављао бих свако послушање које би ми дали.
   Тада сам у својим личним молитвама почео да молим Бога (јер сам био на крају средње школе и размишљао о колеџу) да ме упути на прави пут.
   Постојало је неколико различитих каријера које су ме занимале. Желео сам да упишем енглеску књижевност, јер сам волео да читам и увек сам имао добре оцене из овог предмета, да будем терапеут, свештеник или монах. Нисам се једном или два пута молио Богу, већ често, кад год сам вршио молитвено правило које ми је доделио отац Димитрије. Питао сам Бога да ми открије Његову вољу, нисам могао сам да одлучујем, нисам желео да урадим нешто што Он није желео од мене. ”Мораш да ми покажеш, јер не могу да схватим сам Твоју вољу!”

   - Ваши родитељи говоре да сте били подложни утицају, јер Вам је сестра била веома болесна.

   - Сазнао сам за болест сестрину у другој години средње школе. Тада сам градио своју веру у Бога. Када је моја сестра сазнала да је тешко болесна, почела је да се поново укључује у живот Цркве. Моји родитељи су тражили од оца Димитрија духовну помоћ неколико пута. Он им је много помогао, јер су се људи бојали да приме Свето Причешће после сестре, да се не би разболели. Отац Димитрије је говорио у цркви, подржавајући њу и њих. Нека његова духовна чеда су се причестила после моје сестре у цркви прве недеље након што је то најављено, да покажу своју подршку. Он нам је помогао у почетку када нам је било најтеже. У то време ишао сам у цркву; било ми је јасно да је то Божија воља.. И помислио сам: “Нека је благословено, све је у Божјим рукама, кад Бог буде хтео, Он ће је узети, слава Богу за све.” Моја каснија одлука да постанем монах нема апсолутно никакве везе са болешћу моје сестре.

   - Реците нам нешто више како сте се одлучили на тај корак. Ваши родитељи су изјавили да је на крају лични утицај старца Јефрема био онај који Вас је привео на монашку стазу.

   - Пред крај средње школе молио сам Бога за путоказ, скоро сам се сваког тренутка молио. Покушао сам да се молим сваке вечери у својим личним, вечерњим молитвама, кад нисам држао бденије са пријатељима. Тако да је то био мој темељ, пре него што сам донео одлуку.
   Било је то негде између последње године средње школе и прве године студија да сам заиста желео да потражим духовно руковођење, да ли да постанем свештеник или монах, па сам једног дана разговарао телефоном са мојим духовником, оцем Димитријем, и рекао сам му о томе. Он ми је одговорио: ”Сине, ја немам ту врсту духовног расуђивања да кажем да ли је то за тебе или није.” Рекао ми је да упитам монаха исихасту за савет.
   И тада сам схватио да је потребно да питам старца Јефрема, а знао сам да старац повремено посећује манастир и исповеда. И ја сам ставио моје име на листу чекања, заједно са монахињама, како бих видео старца следећег пута кад буде дошао. А такође отишао сам у најближу богословију да се распитам како се постаје свештеник. О Часном Крсту, супротно ономе што моји родитељи тврде, нико ми никада није рекао да ђаво живи тамо и да су сатанизовани. Отац Димитрије је знао за неколико библијских тумачења које је чуо да су дата на проповедима, а за које се чинило да нису потпуно традиционална – као на пример: један инструктор је рекао да је Мојсије био књижевни лик, а не стварна личност. Очигледно да то није светоотачко тумачење. Било је заиста корисних предмета и ствари које су се могле тамо научити. Али отац Димитрије ме је посаветовао да свог духовног оца морам да извештавам редовно о ономе што учимо на богословији, како не бих одступио од учења Светих Отаца.
   У библиотеци сам чуо за манастир Св. Тихона у Јужном Канану, у Пенсилаванији. Такође и за манастир Св. Тројице у Џорданвилу, у Њујорку. Тако да сам послао моје информације  у обе ове богословије. Никада стварно нисам донео одлуку.
   Старчев одговор је заиста био брз. Није било пола сата испирања мозга или индоктринације или нечег сличног, како су то протумачили моји родитељи. Старац Јефрем ми је рекао: “Једини начин да сазнаш је да одеш у Аризону и да пробаш.” Дозволите ми да нагласим ”да пробаш.” Пробати не значи да ће неко ставити окове на вас. Од почетка ми је дао до знања да је то избор.

“Пробај и види како се уклапаш у монашки живот, и тако ћеш сазнати.” Рекао сам му да желим да  будем свештеник, а он је одговорио: ”Можеш бити свештеник и у манастиру.” Али то је такође посебан призив. Од тог тренутка сам одлучио – у реду, следећег лета ћу отићи у Аризону да пробам. Када сам му рекао да желим да постанем монах, он ме је упитао да ли су ми родитељи православни, како ће они то да приме, и ја сам му одговорио да су православни, а да нисам заиста сигуран како ће да прихвате мој одлазак у манастир. Ми нисмо били активна верујућа православна породица. То је у основи то.

   Знам да ово може изгледати као да сам био у журби, али нисам хтео да се сретнем са Богом на Страшном Суду и да ме Он упита: ”Зашто ниси послушао Мој призив?” Морао сам да пробам због свог мира и из послушности вољи Божијој.
   Током моје посете старцу Јефрему, уручио сам му писмо од мог пријатеља Ј., а он је исти одговор по питању монаштва дао и њему. Онда сам добио благослов од игуманије Таксиархије да останем код њих у манастиру два месеца, док не одем у Аризону. Напустио сам кућу крајем маја 1996, одвезао се са сестром у манастир, а она је аутомобил вратила назад, у Тенеси. Видео сам старца Јефрема само два пута пре одласка у Аризону. Други пут је то било док сам боравио у манастиру, у лето пре одласка. Када сам чуо да је у Канади и да тамо исповеда, отишао сам да поразговарам са њим. Укратко ме је посаветовао када да кренем за Аризону. Рекао ми је да жели да буде тамо кад ја стигнем, због духовног руковођења.

   - Колико година сте имали када сте ступили у манастир као искушеник, да пробате?

   -Имао сам 18, скоро 19.

   - Колико година сте имали кад сте примили монашки постриг?

   - Имао сам 20 година.

   - Ваши родитељи мисле да сте млади да би донели такву одлуку.

  - Ја не мислим тако. То је прави узраст да се одлука донесе – ни сувише млад, а ни стар. Неко ко је 18-годишњак, бар у Америци, одлучује куда да усмери свој живот, коју каријеру да изабере. Иде на колеџ, напушта кућу да би пронашао свој правац у животу, а то је у узрасту када сам и ја примио призив. Потребно је истаћи да је у Америци, а и у већини других земаља света, неко ко има 18 година довољно одрастао и може да иде у војску. Неки од примера које моји родитељи доводе у везу са култом могу се пронаћи и у војсци – индоктринација, физички напор, строга послушност. Све је ту.

    Овде, у манастиру, ја сам безбедан. Ако се разболим, добијем лекарску помоћ, једем довољно, имам сав неопходни комфор, централно грејање и климу. У војсци човек свакога дан може добити наређење да убије или може да буде убијен. То неће сачувати његову душу. Не знам колику духовну корист особа може да има ако одлучи да иде у војску. То је велики животни избор. Па ако је дозвољено да особа са 18 година иде у војску, онда је дефинтивно исто тако исправно и у реду да ступи у Христову војску. Ако неко каже да је особа млада са 18 година, он такође критикује амерички закон, који сматра да је особа тог узраста довољно одрасла да доноси сама животне одлуке.

   - Традиционално у старијим и другим културама, особа може бити чак и млађа при избору свог животног пута.

   - Да, мислим да је у јеврејском закону дете са 12 година довољно одрасло да говори у своје име.

   - Америчка култура је понекад критикована због држања младих људи у зависном положају дуже него што је то нормално психолошки и социјално...

   - Имао сам пријатеља из Швајцарске. Швајцарци са 16 година већ морају да изаберу или стручни или професионални животни позив. У Грчкој имају обавезан двогодишњи војни рок са 18 година.

   - Кад сте били у манастиру Св. Антонија, Ваши родитељи су тврдили да сте под притиском култа морали да останете. Да ли су Вам у манастиру наложили да морате да постанете монах?

   - Не. Опште је познато међу монасима да је почетник управо то: искушеник који доноси одлуку да ли да остане у манастиру или не. Током мог боравка тамо било је неколико искушеника који су одлучили да напусте манастир. Видели су да монашки живот није за њих.  Храбрили су нас да се молимо о тој одлуци. Колико сам био тамо, и колико је то било могуће, покушавао сам да живим монашким животом. Пратио сам исти режим као монаси.

   - Када сте током Вашег боравка у манастиру одлучили да постанете монах?

   - Отишао сам у манастир и видео манастирски дневни режим, исповести, бденија, личне молитве – све ми се то допало. Као што видите из мојих ранијих прича, имао сам пуно жара и жеље, хтео сам да живим духовним животом, али нигде нисам био потпуно задовољан. Једино место где сам био срећан је манастир; живот са монасима ми је потпуно одговарао. Дакле, није то била одлука, осећао сам се добро у манастиру и нисам желео да одем, нисам чак ни мислио о напуштању. Неколико пута моји родитељи су ми предлагали, и демон помислима, али ја сам знао да је у манастиру моје место. Нико ми није рекао, ти не идеш одавде. То никада није речено. У ствари, мени је речено ако пожелим да одем, слободан сам, нико ме неће задржавати.

   - Твоји родитељи тврде да се у манастиру старчество и исповести користе за ”регрутацију” монаха. 

   - Ово што су навели говори да не знају шта је предањски, нормалан православни духовни живот. Центар православног духовног живота јесте исповест. Исповест духовном оцу и данас заузима централно место у манастирима. Без тога не можемо да добијемо неопходна упутства. Веома мали број људи је “научен од Бога” - то су св. Антоније Велики, св. Марија Египћанка, и још неки. Ми не би требало да сами себе руководимо у духовном животу. Ово је афирмисана пракса у Православној цркви. Навешћу један пример из  ”Лествице Божанственог усхођења” од св. Јована Лествичника, чији су живот и списи широко прихваћени у православном свету као модел. У тој књизи он се највише задржава на тој вези и говори да је њен центар исповедање грехова и помисли. И то је природно. При мојим исповестима игуману манастира нисам никада био доведен у стање да се осетим ”немоћним,” како моји родитељи тврде. Знам да је монаху место у манастиру. И док сам био искушеник знао сам да сам слободан да одем, у ствари, видео сам како искушеници одлазе. И ја сам био слободан да одем без икакве казне. У исповестима сам исповедао своје грехе и помисли, игуман би ме утешио, охрабрио би ме да творим Исусову молитву, давао ми је духовне савете и подстицао ме је на покајање и чување од греха – уопште, помагао ми је да изградим свој духовни живот.

   - Колико је старац Јефрем утицао на Вашу одлуку?

- Директно не много. Своје исповести читао сам игуману манастира, а не старцу. Наравно да сам имао прилике да се сусретнем са њим, али он није био укључен у све ово на директан начин. Али знам да је игуман, ако би се шта озбиљно дешавало у мом животу, одлазио њему.

   - Ваши родитељи говоре да је на Вас утицала лична харизма старчева и страхопоштовање, али то није оно што се дешавало?

   - Дошао сам у манастир да служим Христу. И даље намеравам да то чиним, а старац Јефрем нас је подржао у томе када је на проповедима рекао да, парафразирам: ”Дошли сте овде да служите Христу, а ако сте дошли овде да служите мени, дошли сте из погрешног разлога”. Ми смо сви знали да је он старац манастира и да требамо да му будемо послушни, али ипак, сва теологија  духовног оца и старца може се пронаћи у књигама као што је Лествица св. Јована из VI века. Један пример из Јеванђеља је пример Христа у Гетсиманији. Он је у Својој молитви рекао пред Своје страдање, питао је Бога Оца, “Оче Мој! Ако Ме не може ова чаша мимоићи да је не пијем, нека буде воља Твоја.” Другим речима Он је говорио: Ако би људи могли бити спасени на било који други начин... Али Он је био послушан до смрти своме Оцу, као што су Апостоли до смрти били послушни Христу, да су сви сем једног пострадали мученичком смрћу. Зашто? Јер Христос им је рекао да иду у свет и проповедају Јеванђеље. И они су то учинили чак по цену смрти. Ако је то погрешно, ако ја та послушност апостолска лоша, зашто се онда они удостојише светитељских венаца? Ако је то култ, онда и ја желим да будем култиста. ”Ако је моја љубав према Теби погрешна, онда не желим да будем у праву.”

   - Ваши родитељи су предложили монашки модел по којем монах треба да буде у стању да чини добра дела у свету, изван манастира. 

   - Колико ја знам, нема документованих доказа да православни монах долази и одлази из манастира кад хоће и да и даље остаје монах. Врата у манастиру су отворена за све који желе да дођу и посете, наравно, и ту монашко гостољубље долази до изражаја. Нудимо гостопримство ходочасницима који желе да дођу у манастир, напуне своје духовне батерије и да се врате у свет ојачани. По Оцима, молитве монаха за оне који живе у свету јесу опет неки облик милосрђа.

   - Ваши родитељи такође кажу да је Ваше искушеништво по канонима Цркве требало да траје три године. Да ли је оно било краће?

   - По петом канону Првог васељенског сабора искушеништво не би требало да траје краће од три године. Међутим, може се скратити на 6 месеци ако је монах живео побожним духовним животом у свету, ако не покушава да побегне од проблема, као што су по живот опасне болести. Моје искушеништво трајало је једну годину и девет месеци, како су навели моји родитељи са узвичником.

   - Да ли је то време било довољно дуго за Вас да донесете исправну одлуку? Да ли сматрате да сте довољно одрасли да са двадесет година будете пострижени у монаха?

   - Ако неко у манастиру остаје толико дуго, он је ту са разлогом. Пар месеци након мог ступања био сам телом и душом у манастиру. Манастирски живот ми се много допао.

   - Пре него што сте постали монах или током Ваших искушеничких дана да ли су Ваши родитељи показали неслагање са Вашим ступањем у манастир?

   - Први пут су ме посетили када сам био искушеник у Аризони. Имали смо дуг разговор уз галаму, плакање; очигледно је било да они не желе да ме виде у манастиру. Дошли су са својим аргументима, а ја сам покушао да им објасним о монаштву на духовним и светоотачким основама. Признао сам да ми се манастирски живот допада, да сам постао део манастира. Знао сам да не желе да ме виде у манастиру, али имао сам 18 година!

   - И било је време да сами донесете животне одлуке?

   - Да. Желео сам да живим или да умрем у манастиру. Колико год они то одбијали, морали су то да прихвате.

   - Чуо сам од других о једном младићу из Вашег родног града, који је ступио у манастир старца Јефрема, који је примио постриг, али је остао у добрим односима са члановима своје породице. Они су подржали његову одлуку. Ваши родитељи, међутим, кажу да сте Ви били изоловани од породице.

   - Монасима у манастиру нико никада није рекао да мрзе своје родитеље или своје рођаке. Али када се људи понашају као моји родитељи, они постају препрека ка спасењу. Јер као што је Христос рекао у Јеванђељу по Матеју 18:15-17, ”Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша Цркву, нека ти буде као незнанобожац и цариник.”

   Ја сам објаснио монаштво и манастирски поредак у манастирима старца Јефрема и моју одлуку родитељима. Писали су и неким владикама. Владике су се сложиле са мном. Разговарали смо, моји родитељи и ја, пред неколико владика и пред Патријархом константинопољским, и владике су ме подржале. Патријарх је упитао: ”Колико му је година?” Одговорили су: ”Двадесет.” А Патријарх је на то рекао: ”Па он је довољно одрастао да одлучује за себе!” Патријарх ми је дао благослов да одем са родитељима и посетим свога лекара, како су захтевали. Али ово је сада други пут да сам престао да говорим са њима за неко време. Разговори ми само доносе главобољу. Тешко ми је да разговарам са њима, јер они још увек говоре да сам део култа. У контакту су са Рики Росом, неким медијумом и 'депрограмером култиста', користе медије, објављују текстове на интернету о мом животу. Чак и ако разговарамо о другим  стварима, осећам да је наш однос лажан. А знајући да би они волели да имају један тако површан однос са мном, то изазива непријатна осећања. Површно ћемо разговарати о породичним односима, ‘кокама и пилићима’... Моја једина брига је да останем овде, али они мисле да сам ја и даље део култа.

   - Зашто не идете са њима на лекарски преглед ако је Патријарх дао благослов?

- Они су написали на интернету да имам страшну болест - ГЕРБ, са боловима у стомаку и кашљом, али су мало претерали. Ја имам гастроезофагеалну рефлуксну болест. Такође имам ИБС, синдром иритабилног колона. Такође имам и неке алергије. Овај рефлукс и ИБС синдром су веома уобичајени проблеми код људи. Мој гастроентеролог, један од најбољих у тој области, рекао ми је да је рефлукс наследан и веома честа болест. ИБС синдром обично има једна у пет особа. Већина људи овај проблем решава правилном исхраном и избегавањем стреса. Ја имам благо изражену болест, које се лако контролише. А кашљем због сезонских алергија. Мало су претерали моји родитељи,  као да сам парализован или на неком апарату за одржавање живота. У време када сам разговарао са Патријархом, већ сам био боље, успео сам да контролишем своје проблеме. Дијагноза коју ми је дао лекар била је добра. Зашто бих путовао сада по земљи да чујем нечије друго мишљење, једино ако су моји родитељи посумњали да је и доктор кога сам посетио у некој вези са манастиром, или да је и он под контролом старца Јефрема, по њиховом расуђивању? Да будем прецизнији, Патријарх није био против мог боравка у манастиру, владике су мојим родитељима јасно дале до знања да треба да ме  пусте да сам одлучим о свом животу. Али су се сложили са Патријархом да посетим доктора ако желим.

   - Да ли овај здравствени проблем постоји  у Вашој фамилији?

   - Да, моја мајка такође има ту болест.

   - Да ли су Вам све ове информације и аргументи, који су били објављени на интернету, помогли да контролишете Ваш стрес?

   - Не...

   - Смејете се овоме. Али Ваши родитељи тврде да сте изгубили смисао за хумор од како сте постали светогорски монах.

   - Да. Такође су написали да изгледам као неки погурени старац. Током наших разговора било је тако депресивно, јер сам осетио да желе да провере моју веру, са својим бласфемичним питањима, и свим тим плакањем, а исту ствар сам им рекао много пута. То је било веома депресивно по мене. Наравно да нисам имао жељу да се смејем. Када сам наводио примере из Јеванђеља који подржавају монаштво и оно што ми чинимо, мој отац се питао: ”Како да знам да је то Христос заиста рекао?” Дакле, он је посумњао у Свето Писмо. Онда је рекао нешто како је проучавао Јеванђеље кад је отишао у пензију и да је дошао до закључка да не зна да ли да верује у хришћанског Бога или у врховно биће... Како да провери све те информације? То ме заиста погађа, кад чујем како говори такве ствари.

   - Шта са њиховим изјавама да сте као искушеник били депресивни и да сте узимали кантарион у ту сврху?

   - То су поменули у једном од својих постова, да ми монаси дају кантарион. Такође су навели да нисам узимао лекове које ми је доктор преписао. А ја сам их узимао. Кантарион је на Св. Гори самоникла биљка. Тамо монаси од ње праве домаћи лек. Она се потопи у уље и онда то уље пије неко ко има проблема са стомаком. Зато сам узимао тај лек. Није то било лечење депресије. Никада се нисам осетио депресивним у манастиру, био сам срећан, мада је познато да се кантарион код људи користи за лечење депресије.

   - Твоји родитељи су такође тврдили да у манастиру лишавањем сна и посебном исхраном контролишу почетнике.

   - Хајде да поразговарамо о дневном режиму који пратим. Будим се у поноћ. Тада започиње наша лична молитва у којој извршавамо наше молитвено правило које нам је наложио наш духовни отац - игуман. Центар ове личне молитве је Исусова молитва. Тако до 3:30 ујутро, када одлазимо у цркву на службу која се састоји од полуноћнице, јутарњих молитви, првог часа и Свете Литургије. Након службе идемо на доручак, а онда спавамо два и по сата. Након одмора идемо на посао, на послушање које нам је доделио игуман. Око 1 послеподне идемо на ручак и опет се враћамо назад на рад док не буде време за вечерње, око 5 сати.
   После вечерњег идемо директно на вечеру, а после вечере се враћамо директно у цркву на мало повечерје. У осам одлазимо назад у наше келије да се одморимо до поноћи. Моји родитељи пишу о неспавању. Ми дневно укупно имамо шест и по сати сна, што је довољно за већину људи. Средиште хришћанског живота мада много игнорисано, иако засновано на Светом Писму, јесте самоодрицање и патња. Христос је тако чинио, Апостоли такође, па и ми можемо да на крају мало пропатимо. То није ни мало страно православном монаштву, мада оно што ми чинимо је на веома ниском нивоу у односу на светитеље подвижнике Православне цркве и наравно мученике. Лична патња је корисна, али до једне границе. Многи превазилазе своје снаге и постају болесни, а болест некада порази веру. Игуман и духовни отац неће дозволити да се то догоди.

   - Игуман и духовни отац у систему који сте описали по предању детаљно описаном у списима Светих Отаца, канонској црквеној јурисдикцији, и такође по Богу одговорни су за њихову духовну децу и њихове потребе, зар не?

   - То је тачно. То је део богословља духовног оца. Чињеница је да послушан ученик неће морати да да одговор у дан Страшног Суда, ако је обављао послушање које му је доделио учитељ. Духовни отац је одговоран за послушање које је дао. И то је добро документовано у житијима светитеља и списима Светих Отаца. То је разлог зашто духовни отац води рачуна о свом духовном чеду.

   - То је разлика између традиционалног  хришћанства  и такозваног култа Новог доба, због којег су твоји родитељи толико забринути?

   - Џим Џонс (вођа секте Храм народа) не мисли да је лично одговоран за стотине оних које је одвео у самоубиство. Он их је преварио да се убију како не би морали да дају одговор властима. Али он ће морати да да одговор, наравно.
   Моји родитељи такође покушавају да укажу на 'духовну зависност' од духовног оца и да је то јединствено за манастире старца Јефрема. Али то је у целом православљу тако.
   Дозволите ми да наведем неке примере из Светих Отаца. На пример св. Јован Лествичник у 4. поглављу у својој књизи ”Лествица Божанственог усхођења” пише: ”Послушност је одустајање од расуђивања при богатству расуђивања.” Он такође описује неколико светитеља који су задобили светост кроз своје послушање, а то је св. Акакије, који је био крадљивац, па се покајао, свети Исидор и други.
   Свети Симеон Нови Богослов такође је написао у својим химнама о љубави Божијој, химна 4. ”Слушај савет свог духовног оца, одговори му са смирењем, као Богу, кажи му своје помисли, чак и најобичнија искушења, не чини ништа без његовог савета, нити спавај, нити пиј, нити једи.” Онда у свом дискурсу о покајању св. Симеон пише: ”Без роптања буди послушан свом игуману  као самом Христу и свој братији до смрти; никада не противречи.”
   Сам Господ каже у Луки 14: 26 ”Ако неко дође мени и не мрзи оца својега и матер и жену и децу  и браћу и сестре и сав живот свој, не може бити мој ученик.” И у Луки 18:28-30 “Петар пак рече: Ето, ми смо оставили све и пођосмо за Тобом, а Он им рече:  Заиста вам кажем, нема никога ко је оставио кућу или родитеље или браћу или сестре или жену или децу ради Царства Божијег, који неће да прими многоструко у ово време и у долазећем веку живот вечни.»

   - Твоји родитељи наводе речи оца Георгија које се односе на болно питање монаштва у Америци, пошто је светогорско монаштво у много чему било одсутно све док му старац Јефрем није подигао темеље. Да ли се слажете са тим речима?

   - ...Да истина је, тај чланак који је написао отац Георгије је веома  добар; у њему казује да нису нужно манастири ти који стварају проблеме, већ да су то превише ревносне присталице монаштва. То је неразумевање основног односа између манастира  и парохија. Нису ми познате неканонске праксе у вези са старцем  и парохијама. Сви његови манастири били су основани са благословом локалног епископа, и ако он и његови свештеници служе Свете Тајне, они примају благослов од локалног епископа. Чињеница да епископи подржавају манастире показује да су манастири драги и епископима а и самом Синоду. И опет, организовано општежитељно монаштво било је део Цркве још од 3. века. Живот у девствености, било да су у питању мушки или женски манастири, сеже још од времена Апостола, као што се помиње у ”Делима Апостола.”

   - Зар нису критике Ваших родитеља више везане за секуларну америчку културу, него на злоупотребу монаштва?

   - Њихове критике произилазе од секуларно-хуманистичког погледа, где не постоји истинска религија  и где је човек центар моралне и етичке филозофије. Секуларна америчка култура одликује се индивидуализмом. Али, оснивачи Сједињених Америчких Држава били су у великој мери хришћани, нису се само тако представљали. Пре заседања, при доношењу Устава, молили су се три сата, певали химне и онда почели да пишу Устав.
    Али овај индивидуализам компликује се општим хлађењем хришћанске побожности, америчко друштво је прихватило морално-етички систем секуларног хуманизма. Одвајањем цркве од државе, шта је друга опција? Секуларни хуманизам је у љуштuрi и подстиче братску љубав, узајамну толеранцију, абортус и контролу рађања, толеранцију сексуалне оријентације, атеизам, и на крају глобално јединство. Њихова црква је унитаријанско-универзалистичка мешавина. Они не виде човека као Хришћанина, Јевреја, доброг, већ верују да је религија тачан показатељ недостатка братске љубави или узајамне толеранције. Из онога што је раније наведено, може се лако закључити да су монаштво и на крају православно хришћанство дијаметрално супротни секуларном хуманизму.

   - Да ли је то врста моралне или етичке тачке гледишта коју сте добили док сте одрастали?

   - Дозволите ми да појасним, имао сам дивно детињство када су у питању породични односи. Моји родитељи су развијали љубав међу браћом и сестрама, веома смо волели једни друге и бринули смо једни о другима. Били смо веома повезани. Мој отац ме је учио да заштитим своју најмлађу сестру, ако би јој деца из суседства задиркивала. Постојала је истинска брига међу нама. Ту врсту односа нисам сусретао у породицама мојих пријатеља. Приметио сам да имам нешто посебно у мојој породици и научио сам то да вреднујем. Али када сам једном крочио у Цркву, почео да узрастам духовно, упознао сам и друге породице у мојој парохији, код њих сам почео да примећујем нешто посебније - Христос је био њихов центар. Студирао сам филозофију и много научио о секуларном хуманизму. Схватио сам да у Америци преовладава етички систем, и то је онај систем који је прихватила моја породица. Одлазили смо у цркву и научили да је хришћанство добро, да је то наша религија, али никада нисмо постили, нисмо имали дубоки православни духовни живот. Највише што смо чинили  је да идемо у недељну школу, то је онда било нешто посебно. Имали смо молитвени угао у кући.

   - Колико су Вас често родитељи водили у цркву?

    - Можда сваке друге недеље. Мој отац често није хтео да иде са нама. Говорио је да је ишао довољно у цркву док је био дете.

   - А исповест?

   - Мислим да сам био први у мојој породици који је отишао на исповест. Моја мајка је то учинила после мене. Моја мајка је ишла после мене, када сам јој рекао како сам се добро осећао после исповести. Али мој отац је био забринут да ће она говорити неке ствари о њему на исповести, тако да никада поново није отишла.

   - Да ли је овде основна контроверзија између погледа на живот оријентисаног на Христа и оног на породицу?

   - Секуларни хуманизам у основи не види религију као сто одсто истиниту, већ као разлог раздора у породици и свету и као препреку глобалном јединству.

   - Твоји родитељи су поменули колико им се допало то што сте играли грчки фолклоре, вероватно и што сте учествовали у друштвеним збивањима у Вашој цркви. Дакле, њима се допала таква врста ангажовања са Ваше стране, али ништа превише озбиљно са духовне стране?

   - Они су видели Цркву као вредну, моралну и етичку ствар, али када сам озбиљније почео да се укључујем и учим шта је заиста православље, шта заиста значи бити хришћанин, схватио сам да је то велика одговорност. Када су видели да се заиста укључујем у живот Цркве, то су примили као нешто опасно и фанатично, нешто што је за породицу и човека самоуништвајуће. Нико други ме није подржавао сем моје најмлађе сестре, а они су сматрали да ја имам лош утицај на њу.

   - Они су написали да сте са зидова собе скинули Ваше рокенрол постере, а Ваше стрипове продали након што сте озбиљно почели да прихватате православну традицију.

   - А то је било годину дана пре него што сам кренуо на факултет... Моји пријатељи и ја смо научили да је византијско појање много више релаксира од рокенрол музике. Моја колекција стрипова није имала ништа заједничко са мојим духовним животом. Заправо, сећам се да је отац раније критиковао моју заинтересованост за рок и стрипове. Тек након што сам их заменио за православље, да тако кажем, моји  родитељи су постали носталгични за њима!
Осећање које сам добио од мојих родитеља је да је хришћанство добра ствар, али не треба се превише у њега укључивати. Зато сам одлагао да им говорим о мом духовном животу. Сваки пут када бих говорио о православном хришћанству и мојој ревност,и био бих изгрђен. Дакле, онда нисам ни говорио о томе. То је оно што су ме они научили – да не треба разговарати о духовном животу. Када сам схватио да заиста желим да будем православни хришћанин, када је моје срце говорило да је то истина, они су ми говорили да је то одвратно. Одлучио сам да их не слушам јер сам знао да је Бог на крају много важнији од мојих родитеља. И зато су били изненађени када сам желео да одем у манастир.

   - Ваши родитељи су на интернету били укључени у кампању да манастире старца Јефрема поставе на листу потенцијалних култних места од стране култ депрограмера Рики Роса. Манастири су били укључени на ту листу, али тек након кампање коју су водили Ваши родитељи. Он чак није ни по пореклу хришћанин. Да ли је канонски дозвољено да се Ваши родитељи као хришћани ангажују у таквој кампањи?

   - То очигледно показује да они нису активни православни хришћани. Да јесу, знали би да су манастири старца Јефрема и те како православни и да су подигнути по узору на светогорске манастире. Они су дозволили да их њихова осећања воде радије него да стварно мало истраже. И још, ја нигде нисам прочитао да је Православна црква икада тражила помоћ јеретика или неправославних да они ствари поставе на своје место у 1700 година старој традицији.

   - Ваши родитељи у својим постовима нуде план за оно што они у ствари промовишу као неку умереност или ”здраво” монаштво,  неку врсту америчког монаштва, ако хоћете. Шта мислите о њиховим идејама за реформу?

   - Изгледа ми чудно и готово неправедно према Православној цркви да из удобних фотеља, иза компјутера и без темеља у православној духовности или без чврсте вере они себе представљају као неку врсту власти и дају себи право да суде шта је православно монаштво, а шта није. Сви монаси нису неуки као ја, на Светој Гори и код старца Јефрема имају монахе лекаре, адвокате, архитекте  и друге стручњаке који су примили призив у неком тренутку своје каријере. Манастир није ограничен на оне ”несрећне” или богослове, како моји родитељи сугеришу. То показује многе предрасуде против древног хришћанског учења о девствености и недостатак чак и покушаја да се разуме монашко предање. Оно што треба разумети јесте како је апсурдна идеја да Црква има нешто као ”култ монаштва” и да он траје 1700 година.

   - Ваши родитељи кажу да комуницирате ограничено (црно-бело) од како сте постали монах и да то показује да су Вам испрали мозак. Шта је Ваш одговор?

   - Они су ме позвали говорећи: ”Ако је Божја воља”  и са таквом врстом сличних хришћанских израза. Што се тиче виђења у црно-белом, као хришћанин верујем да постоји Бог и ђаво, рај и пакао. Било шта да урадимо на крају идемо овде или тамо, и као хришћани морамо да посматрамо све наше поступке, да се запитамо коме показујемо своју лојалност.

   - Звучи да би Ваши родитељи имали мањи проблем да сте постали рок музичар а не православни монах.

   - То је тачно запажање.

   - Које сте напоре уложили да се приближите својим родитељима од како сте постали монах?

   - Покушао сам да им објасним писмима, такође смо разговарали када су дошли у посету и преко телефона, користио сам се Јеванђељем и Светим Оцима да би им објаснио, али они не слушају. Дакле, од тада, има две године, нисмо разговарали. Од краја 1998. године. У лето 2000. имао сам утисак да ће уложити напор и престати да пишу на интернету. Дивно. Они су ме чак једном посетили. Заједно смо правили ограду за манастирски виноград. Седам месеци након наше мирне комуникације, замолио сам их да уклоне своје постове са интернета, јер чак иако нису постовали нове текстове, они су у ствари стално издаваштво – сваки пут кад неко кликне на њих. Одговорили су не, не можемо да их уклонимо, ми смо уверени да си ти још увек присталица култа. Тако да сам поново прекинуо односе са њима, јер Христос говори о саблазни у Јеванђељу по Матеју 18: не могу даље да будем у контакту са њима кад и даље на веома јаван начин раде то што раде и показују мржњу према ономе што ја радим и према мом духовном оцу.
   Био сам изненађен када сам сазнао да су користили интернет и на њему постављали чланке о мени и поново када сам схватио да они настављају да их ажурирају чак и након изјаве да желе да обновимо нашу комуникацију. Мислим, моји родитељи су веома фини људи, али у овом случају они нису онакви каквим их познајем.

   - Као што је већ поменуто, познајем некога ко је ступио у манастир старца Јефрема, из Вашег родног града је, а који је још увек у контакту са својим родитељима. Али у његовом случају родитељи су подржали његову одлуку да следи свој животни пут. У Вашем случају родитељи тврде да сте пришли култу – а са људске тачке гледишта, они су неспремни да Вам као одраслом човеку дозволе да изаберете како ћете живети; не желе да разумеју традицију у којој живите, да је та традиција древна и наслеђе предака породице из које потичете! 
   Шта је изолованије  и на крају толико самодеструктивно од наше световне конзумеристичке културе? Ипак, Ви сте изабрали други пут, древну стазу Свете Христове Цркве. И мада они говоре у својим интернет постовима да је њихов једини циљ ”да Вас врате назад”, они су постигли супротан ефекат.

   - Ја их не осуђујем. Знам да све што чине је наравно из љубави и због бола које је причинило одвајање од сина. Ја им више него опраштам. Могу да разумем да је мој одлазак довео до неке врсте анксиозности. Али у свим тим нетачним изјавама и текстовима, знам да то нису они који говоре, јер све те аргументе које износе, све те детаље о нашој породици које су избацили у јавност, и дискусије о другима: старцу Јефрему па чак и породичном животу оца Димитрија, изнесене су у веома неправедном и нетачном светлу. Гледајте на то овако: Адам и Ева и јабука - ко је крив за наше изгнанство из Раја? Адам, Ева или јабука? Да нису разговарали са ђаволом, змијом Луцифером, то се не би догодило. Он треба да буде центар свих наших мржња и све наше негативне енергије треба да буду управљене према њему, јер да није њега, ми бисмо били у Рају. Узалуд су критике и празнословља, то ништа не значи – речено нам је да волимо једни друге. Да ја немам љубави за њих, како бих себе могао да назовем хришћанином, а још више монахом! Сутра већ можемо отићи даље и онда шта произилази из таквог односа? Ја их уопште не осуђујем. Али сигуран сам у једну ствар, они треба да се мењају због њихових душа. Сложио сам се да говорим овде само да бих на прави пут усмерио оне који би могли да буду погрешно упознати са светогорским монаштвом и изјавама мојих родитеља. Клевета је једна ствар, али овековечити клевету и тиме обмањивати милионе јесте хиљаду пута веће зло.

   Завршну поруку написао је отац Теологиос након интервјуа:

   За побожног читаоца: Овим интервјуом сам покушао да остварим бар једну ствар, да побијем обиље клевета које су присутне на интернету и у медијима и које су изречене против старца Јефрема и његових манастира и предањског православља.
   Моји родитељи су дивни људи, они су најдивнији и најбрижнији људи које сам икада имао прилике да сретнем. Да сте их икада срели, не би сте помислили да би били у стању да чине ову врсту јавне контроверзије и клевета у вези са православним предањем. Никада нисам помислио да би могли да учине тако нешто.
   Коначна мисао са којом бих желео да вас оставим у вези са критиком мојих родитеља како су монаси духовно зависни од свог духовног оца је ова: они пишу да таква зависност не дозвољава особи да доноси своје сопствене одлуке јер је расуђивање истренирано. Али како човек добија ”истренирану савест?” Колико год наша култура мрзела да призна, секуларни амерички културни морал и етика су засновани на јудео-хришћанским законима и заповестима. Многи закони у америчком правосудном систему су засновани и забележени у Старом завету. Морална становишта којих се данас придржавамо заснована су на јудео-хришћанском моралу. Али у модерној култури Бог није у центру, већ су људи у центру пажње. То је немогућа контраиндикација која чини неисправном сваку моралну одлуку у друштву.
   Оно шта моји родитељи у критици система духовног оца желе да кажу би човек, да би донео духовне одлуке, требало да буде ”извежбаног расуђивања” са седиштем у тој подељености безбожничког моралног система и модерног живота. Али ”извежбано расуђивање” из православне перспективе јесте савест извежбана од стране Отаца и канонске Цркве. Савест Цркве изражава се кроз свештенство и мирјане који су достигли просветљење и обожење. Они су ти који одржавају Свето Предање, по митрополиту Јеротеју.

   Мојим родитељима: Драга мајко и оче, надам се да сте овај дуги интервју прочитали до краја.

   Монах Teologos Pantanizopulos
   Превод се енглеског: Бојана Србљак
   извор: http://www.athosinamerica.org/
   Манастир Лепавина

Нема коментара:

Постави коментар