Прво поглавље књиге, Унутрашње царство
Одсуство и присуство
Добро се сећам како је започео мој пут у Православље. То се догодило потпуно неочекивано, када ми је било седамнаест година. Једног летњег суботњег дана 1952. године ишао сам улицом Buckingham Palace Road , која се налази близу метро станице „Викторија“ (у самом центру Лондона), и пролазио поред велике, оронуле готске цркве из 19. века,коју раније нисам ни примећивао. На њој није било неких видних натписа (јавне везе су увек биле слаба страна Православља на Западу!), осим бакарне табле, на којој је писало: „Руска Црква“.
Када сам ушао у храм Светог Филипа – њему је била посвећена црква, у првом тренутку ми се чинило да је потпуно празан. Напољу, на улици је бљештало сунце, а унутра је било прохладно и тамно, као у пећини. А када су се очи привикле на полумрак, прво што сам приметио било је одсуство клупа, пажљиво поређаних и растављених низова столица – само празан гладак под.
Ускоро сам увидео да црква није сасвим празна. У централној и бочним лађама стајало је неколико парохијана, углавном старијих. На зидовима су висиле иконе и пред њима су светлуцала кандила, а на источној страни су гореле свеће пред иконостасом. Певао је хор, мада се он није видео. После неког времена из олтара је изашао ђакон и обишао цркву, кадећи иконе и људе. Приметио сам да је његова одежда била стара и изношена.
И одједном први утисак одсуства замењен је запрепашћујућим осећањем присуства, другим речима ја сам осетио да црква уопште није празна, напротив,са свих страна био сам окружен мноштвом људи, који су се молили. Интуитивно сам увидео да смо ми, као видљиво сабрање, део много веће целине и да, када се молимо, учествујемо у чину који у многоме превазилази наше молитве – то јест у свеопштем, свеобухватном празновању, у коме се сједињују време и вечност, свет доњи и свет горњи.
Годину дана касније са радосним осећањем препознавања читао сам у „Повести давних лета“ историју обраћења Светог Владимира. Вративши се у Кијев, руски посланици су испричали кнезу о Божанској Литургији на којој су присуствовали у Цариграду: „Нисмо знали и не умемо рећи да ли смо били на небу или на земљи, јер нема на земљи такве лепоте. Само је било јасно да тамо Бог са људима борави... И ми не можемо заборавити ту лепоту“1. Чудно,али ја сам потпуно исто осећао на вечерњој у цркви Светог Филипа на Buckingham Palace Road . Свакако, унутрашњи изглед није био тако велелепан, као у Византији X века, али слично посланицима кнеза Владимира, ја сам се такође сусрео са „небом на земљи“ и осећао као и они, то јест као да предстојим на небеској Литургији и сазерцавам анђеле, свете и нетварну лепоту Божијег Царства. „Сада силе небеске са нама невидљиво служе...“(Литургија Пређеосвећених дарова).
Изашао сам из цркве пре завршетка службе. Више од свега су ме потресле две ствари. Прво,немогуће је било рећи колико сам времена провео у храму – двадесет минута или два часа: време тамо није имало значаја. Друго, напољу на тротоару се на мене „навалила“ огромна градска бука, на коју сам заборавио стојећи у храму; тамо сам ја боравио у свету где време и улична бука нису имали значаја, у свету стварнијем, и још бих рекао – опипљивијем него што је Лондон XX века,у који сам се одједном вратио.
На тој вечерњој служби се служило на црквено-словенском језику, тако да ја умом нисам схватио ниједну реч. И тим не мање, изашавши из храма, рекао сам себи са потпуном увереношћу: „Ето, откуда сам ја родом; ја сам се у ствари вратио кући“. Догађа се(зар то није чудно?), да још не упознавши до краја неког човека, неко место или предмет, ми смо већ уверени: ево човека кога ћу заволети; ево где треба да идем;ево предмета чијем изучавању треба да посветим читав живот. Од момента када сам се нашао у Свето-Филиповском храму код станице Викторија, мени је постало јасно: моје је место у Православној Цркви. (На жалост овог храма више нема: њега су срушили четири године после описаног догађаја.)
У сваком случају радовао сам се што се мој први сусрет са Православљем није догодио по књигама или захваљујући познанству са православним људима, већ на богослужењу. Црква, по православном поимању,јесте пре свега литургијска заједница, чија је стварна природа у молитвеном призивању и славословљу.У њој је најглавније богослужење, а тек потом учење и црквена дисциплина. Мени се посрећило да себи откријем по први пут у животу Православну Цркву,учествујући у њеној општој молитви. Дакле, нисам се сусрео са Православљем као апстрактним учењем или идеологијом, већ као са опипљивом и непоновљивом стварношћу предстојања пред Богом.
Управо је то било оно у шта сам увек веровао...
Сада ми је јасно да је тог летњег дана 1952. године моја душа била већ спремна да прихвати Православље. Али то је произашло шест година касније. У Енглеској педесетих година жеља да се постане члан Православне Цркве чинила се веома ексцентричном и већина мојих пријатеља Енглеза покушавали су да ме одврате од ове намисли. „Ти ћеш заувек остати чудак“, приговарали су ми они. „Бог је устројио тако, да си се родио у западној култури, зашто онда бежати од тешкоћа и проблема свог историјског наслеђа?“ Можда је православно богослужење и предивно, али зар, питали су ме они, не постоји жалосни несклад између принципа и праксе? А можда ја идеализујем Православље и доживљавам га исувише емоционално? Не тражим ли умирење и сигурност, које нико није обећао на земљи?
Међутим, још неочекиванијим се показало то што већина православних, којима сам се обраћао за савет,такође није одвише одобравала моју намеру. Они су ми поштено и отворено говорили – и ја сам им на томе захвалан до данас – о историјским недостацима Православне Цркве и о особеним тешкоћама њених односа са Западом. У стварном Православљу, упозоравали су ме они, врло много је тога што је исувише далеко од „неба на земљи“! Када сам се обратио викарном епископу, који је служио у катедралном сабору Грчке православне Цркве у Лондону, Јакову (Вирвосу)Апамејском, он је дуго и добронамерно разговарао са
мном, али ме је посаветовао да останем у крилу англиканске цркве, у којој сам био васпитан. Исти савет ми је дао и руски свештеник у Паризу.
Тада ме је то запрепастило. Када сам почео да читам о Православној Цркви, скоро одмах сам увидео да она не сматра себе једном од могућих „деноминација“, већ истинском Христовом Црквом на земљи. Међутим,ствари су текле тако као да су ми православни говорили: „Да, стварно, Православље је једина истинска Црква, али код вас нема никаквих разлога да јој се
прикључите. Она је за источне народе – Грке, Русе и друге“. Припадност спасоносној истини постављала се у зависност од случајности рођења и географије.
Сада боље схватам зашто је владика Јаков говорио онако са мном. Пре 40 или 50 година многи православци, као и многи англиканци искрено су се надали да ће англиканска црква наћи пут ка јединству са Православљем. Зато се није подстицао појединачни прелаз англиканаца у Православну Цркву; сматрало се да је за англиканца боље да остане у својој цркви и да, као некакав “англиканско-православни фермент“ изнутра садејствује јединству.
Бојим се да се наде на овакво обједињавање нису оправдале. Уосталом, не треба заборавити да је у првој половини XX века умерена „Висока црква“ у англиканству (она се заснива на Васељенским Саборима и учењу Отаца) била много јача него данас, када је „либерално“ крило, са његовим доктринарним и моралним релативизмом остајало у сенци, иако је било немогуће не приметити га. У сваком случају, владика Јаков није био уопште усамљен у нади на то да ће „Висока црква“ временом постати језгро природно пониклог западног Православља.
Владика се руководио још и пастирским расуђивањима. У то време у грчким парохијама се није савршавало богослужење на енглеском, и мало је било свештеника који су осим грчког знали још неки језик.Немајући могућност да достојно руководи Енглеза, он није хтео да га прими под свој омофор, у чему је био потпуно у праву, јер примити новообраћеног и више се не бринути око њега била би неопростива неодговорност од стране свештеника. Ја могу да се сетим многих случајева када се управо то догађало. Новообраћеног је потребно увести у живу заједницу; он се не може бацити у дубоке воде Православља и препустити му на избор – да се праћака или да потоне.
Осим тога, како ја сада мислим, владика Јован ме је искушавао. Видећи моју усрдност, он је хтео да ја брижљиво одмерим све аргументе у корист супротног решења (одлуке). Он је знао: ако је моја намера озбиљна, ја ћу се неизоставно вратити њему. Тако се и догодило.
Међутим, мало пре посете владици Јакову, почео сам мало по мало да се упознајем са православним људима. Ускоро после оне незаборавне прве службе у лондонској „руској цркви“ ја сам постао студент на Оксфорду. Прве четири године ми смо изучавали
класику – древногрчке и латинске писце и помало савремену философију. Затим сам остао још две године да бих изучавао богословље. Тако се догодило да никада нисам учио на англиканском теолошком колеџу и никад нисам имао неко послушање у англиканској цркви. У Оксфорду сам имао могућност да се сретнем са православним људима лицем у лице. Тако сам се упознао са Николајем Зерновим, који је предавао код нас православну културу. И до сада се са огромним задовољством сећам како су радосно и штедро Николај и Милица Зернови примали своје многобројне госте, а такође и веселе и неусиљене атмосфере, која је владала у њиховом дому. Код њих сам срео оца (доцније архиепископа) Василија Кривошеина, који је тада служио у маленој цркви у Оксфорду и припремао своје класично издање „Слова“ Преподобног Симеона Новог Богослова. Преда мном се открио нови свет; када сам по први пут чуо од њега како Преподобни Симеон описује своја виђења нетварне Божанске Светлости,постепено сам почео да увиђам колико важно место заузима у православном богословљу тајна Преображења Христовог.
За време учења у Оксфорду, под утицајем мог блиског школског друга Доналда Олчина, почео сам активно да учествујем у животу Друштва Светог Албана и Преподобног Сергија, које је требало да омогући обједињавање Англиканске и Православне Цркве. Пресудан утицај на мене је извршила летња конференција Друштва. Управо ту сам чуо, како су англиканци – архиепископ Мајкл Ремзи, о. Дервас Чити и професор Х.А. Хоџс говорили да је управо православна традиција сачувала ону свеобухватну пуноћу хришћанског Предања, која толико недостаје англиканској цркви, и зато смо ми, чланови Друштва, призвани да помогнемо нашој англиканској браћи да открије себи Православље.
Њихово одушевљење је прешло на мене, али ме нешто опет није задовољавало, као и пре. Ја сам хтео потпуно и осетно да учествујем у животу Цркве. Што сам више сазнавао о Православљу, то сам више схватао: ево шта сам у скривеној дубини душе увек тражио и у шта сам веровао. Ја нисам сматрао Православљеn застарелим, туђим или егзотичним. За мене оно није било ништа друго до просто хришћанство.
Црква је једна
Моје упознавање са Православљем започело је у основи од сусрета са руском православном традицијом.Буквално у једном даху прочитао сам „Ризницу руске духовности“ Г. П. Федотова и „Са руским поклоницима у Јерусалиму“ Стефана Грејема. Мене је одмах опленио Преподобни Серафим Саровски, о коме сам сазнао из не сасвим истините, али несумњиво дирљиве приче Јулије де Бособр „Ватра на снегу“. Међутим, у погледу богословља, одлучујућом међом на моме путу постао је кратки оглед Алексеја Хомјакова „Црква је једна“. У ствари, он је описивао оно само општење светих, које сам ја доживео стојећи на вечерњој у
лондонској „руској цркви“: „Црква је једна, без обзира на њено видљиво дељење за човека, који још живи на земљи... Живећи на земљи, савршивши земни пут, не створени ради земног пута (као анђели), они који још нису започели земни пут (будућа поколења), сви су сједињени у једној Цркви, у једној благодати Божијој...Црква видљива или земна, живи у савршеном општењу и јединству са читавим телом црквеним, чија је глава Христос...Црква не живи на земљи земним, људским животом, већ животом божанским и благодатним... јер је један Бог и једна Црква“2
Касније, при подробнијем упознавању са православним богословљем, увидео сам ограниченост словенофилске еклисиологије Хомјакова, али тада сам нашао управо оно, што ми је било потребно. Врло ми је помогао такође и есеј о. Георгија Флоровског „Саборност Цркве“, где се природа Цркве представља као јединство у многобразности, по образу и подобију Бога-Тројице:
„Црква јавља себе у јединству. И свакако, ово није спољашње јединство, већ унутрашње, скривено,огранско. Ово је јединство живог тела, јединство организма. Црква је јединство не само у смислу да је она једна и јединствена; она је јединство најпре зато што се сама њена суштина састоји у обнављању јединства раздељене и раздробљене људске природе. То је оно јединство, које је „саборност“ или католичност Цркве.У Цркви људска природа прелази у други план битија,започиње нови начин постојања. Постаје могућим нови живот, истински, пун, целосни живот, католичански живот у јединству Духа, у свези мира (Еф 4, 3).Започиње ново постојање, нови почетак (начело) живота: да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени, и Ја у Теби, да и они у нама једно буду... да буду једно,као што смо Ми једно (Јн 17, 21-22). Ово је тајна савршеног сједињавања по примеру јединства Свете Тројице“3
Саборност, наставља о. Георгије, „означава виђење себе у другом, у вољеном“4, у црквеној саборности, и само у њој јединој „налази разрешење болесна подвојеност и напрегнутост између слободе и послушања ауторитету“5. Током читавог потоњег живота ја сам се не једном окретао овом есеју написаном на двадесет и једној страници, на којима сам нашао за себе много више него у многим томовима.
Управо у то време, када се преда мном започело откривати руско Православље (то је било 1954. године), ја сам први пут пошао у Грчку. Мене је у потпуности привлачио духовни свет Византије. Као филолог-класик, пре свега сам хтео да видим Акропољ,Олимп, Делфе и Кносос. Зато, када су моји сапутници укључили у маршруту и Спарту, ја сам протествовао, јер Спартанци су били пре свега атлете и ратници,који нису оставили иза себе ниједан споменик. Онда,вреди ли ради њих чинити овакво заобилажење? Но, у стварности моји пријатељи су ме одвезли не у Спарту, већ у оближњи византијски град Мистру. Овде, на своје највеће задовољство, открио сам не жалосне остатке давнашње културе, већ распростри на падини брда град – улице, дворове, манастире, многокуполне храмове, и све ово на величанственом фону заснеженог Тајгетског планинског ланца. Живи ликови светих на фрескама постали су, као што је записао Јејтс, „учитељи пјенија мојој души“.
Предање, мучеништво, безмолвије
По мери удубљивања у Православље мене су нарочито привлачиле или боље речено, задивиле три ствари: као прво, ја сам увидео да у савременом Православљу, при свим унутрашњим тешкоћама и људским слабостима, наставља да живи истинска, неизобличена Црква апостола и мученика, отаца и Васељенских Сабора. Ова жива прејемственост се може назвати „пуноћом“ или, што је још тачније, „Предањем“. Православље поседује – не по људским заслугама, већ по благодати Божијој – пуноћу вере и духовног живота, пуноћу у којој елементи догматике и молитве, богословља и духовног делања чине органску целину. У овом смислу је Православна Црква – Црква Свештеног Предања.
Ја бих хтео да посебно истакнем реч „пуноћа“. Православље поседује преизобилни живот у Христу,али не монопол на истину. Ни тада, ни сада ја не сматрам да се између „светлости“ Православља и „таме“ неправославља протеже непремостива провалија. Ми не мислимо да, ако Православље поседује пуноћу Светеног Предања, друге хришћанске заједнице не поседују ништа. Напротив, мени се увек чинило сумњивим категоричко тврђење да Свете Тајне и благодат Светог Духа делују само у видиљивим границама Православне Цркве. Владимир Лоски с правом говори да без обзира на спољашње разлике, неправославне заједнице одржавају невидиљиву везу са Православном Црквом:
„Верна свом призвању тражења спасења свих,Црква Христова цени сваку, па и најмању „искру живота“ у расколничким заједницама. Она сведочи да без обзира на поделе, они чувају одређену везу са јединственим животодавним центром, везу, која – у оној мери, у којој се то тиче нас – остаје „невидљива и налази се ван области нашег схватања“. Постоји само једна истинска Црква, једина даватељка благодатних тајни, али постоје разни начини одељивања од ове једине истините Цркве, исто као и различити степени слабљења црквене стварности у области иза њених видљивих граница“6
Сходно томе, по мишљењу Лоског, које ја у потпуности делим, неправославне заједнице су у разним степенима причасне благодатном животу Цркве.Међутим, оне само делимично поседују спасоносну и животворну истину; сва њена пуноћа је присутна само у Православљу.
Посебно ме је изненадило што православни мислиоци, називајући своју Цркву „Црквом Свештеног Предања“, заједно с тим тврде да Предање није статично, већ динамично и да не носи апологетски, него истраживачки карактер, и није само окренуто прошлости, већ је отворено за будућност. Постепено сам сазнавао да Предање није просто формално понављање идеје прошлости, него сваки пут поновно доживљавана хришћанска благовест. Истинско – живо и стваралачко – Предање се гради на јединству људске слободе и благодати Духа. Тачније од свих о његовој динамичности је рекао, како ми се чини, Владимир Лоски: „Предање то је живот Светог Духа у Цркви“7. „Може се рећи, наставља он, да се у „Предању“ изразио критички дух Цркве“8. Зато је немогуће, просто „по инерцији“ следовати Предању.
Страном западном човеку се Православље може учинити као непокретна окамењена Црква, која је окренута искључиво прошлости. Но, мој је утисак био сасвим друкчији када сам се почетком педесетих година по први пут сусрео са православном традицијом.Он се није изменио ни после четрдесетогодишњег пребивања у њој. Многе стране православног живота се могу показати унеколико архаичним, али оне још не одређују читаву слику. Пре ће бити супротно: оно што је рекао сер Ернест Баркер, да се 12 векова византијске историје потпуно може применити и на 20 векова православног црквеног живота: „Током дванаестовековне историје Византије, конзервативизам се свагда сједињавао са променама, а промене су се свагда сударале са конзервативизмом; у овоме се крије суштина и лепота тог времена“9
Временом сам почео да увиђам да је Предање као живот Светог Духа у Цркви - свеобухватно. У основи оно укључује Библију, тако да нема несклада између Писма и Предања. Писмо постоји унутар Предања,а то значи да само захваљујући њему Црква у сва-
ком поколењу верујућих може разумевати Реч и живети Њоме. Тако сам се научио да видим Православну Цркву не само као „традиционалну“, него и као библијску. Није случајно да у сваком храму Јеванђеље постављају у олтару на средини Светог Престола. Јер су истински „јеванђељски хришћани“ – православни, а не протестанти (само када би ми у стварности изучавали Библију тако ревносно, као и они!).
Радови Лоског и Флоровског су ме убедили10, да Предање није само свеобухватно, него и неисцрпно.Тако је о. Георгије Флоровски писао: „Предање је постојано пребивање Духа, а не само памћење речи.Предање је харизматички, а не историјски принцип...Благодатни опит Цркве... у његовој саборној пуноћи, не исцрпљује се ни Писмом, ни усменим предањем,ни одређењима. Оно не може и не треба да буде исцрпљено“11.
Иако је период седам Васељенских Сабора крајње важан за Православље, не би требало мислити да се „време Отаца“ завршило у VIII веку. Напротив, патристичка епоха не зна за крај. Ако се не узме у обзир људска греховност, ми не видимо никакву препреку зато да се у трећем миленијуму сазивају Васељенски Сабори и појаве нови Оци Цркве, једнаки по ауторитету оним ранохришћанским, јер Свети Дух данас пребива и делује у Цркви, исто као и у прошлости.
Динамична, жива представа о Предању, коју сам нашао у Православној Цркви, временом је за мене постајала све значајнија и вреднија. Све сам јасније увиђао да је жива веза, о којој је сведочило Православље,одсуствовала у мојој родној англиканској цркви. На латинском Западу ова веза је била ослабљена и чак прекинута још у Средњем веку. Ако чак, започињући од XVI века, и данас многи англиканци мисле да је англиканска реформација била покушај враћања Цркви Васељенских Сабора и раних Отаца, онда колико је Он успео? О „православности“ англиканске цркве у најбољем случају може се само нагађати, али ово је пре тежња и мутна нада, него ли реалност и пракса црквеног живота.
Ја сам увек био искрено захвалан свом англиканском васпитању и никада се нисам одрекао од црквене средине у којој сам први пут увидео у Христу свог Спаситеља. Увек се са радошћу сећам како су била величанствена и великолепна она свечана богослужења,а посебно велике процесије са свећама и барјацима после Литургије на празник Светог Едварда Исповедника, у којима сам учествовао још као дете, када сам се учио у школи Вестминстерске опатије. Коначно,ја се искрено радујем што сам се у школским и студентским годинама спријатељио са члановима Ордена Светог Фрање – оцем Елџијем Робертсоном, оцем Гардијаном и његовим младим послушником братом Петром. Управо су ми енглески фрањевци помогли да увидим значај мисионарства у хришћанском животу и схватим вредност исповести.
Увек сам сматрао свој прелаз у Православље најпотпунијим остваривањем свега најбољег што ми је дао духовни опит англиканства, потврђивањем, а не одрицањем од њега. Заједно с тим, при свој љубави и благодарности, ако хоћу да будем поштен, не могу да прећутим оно што ме је бринуло и доводило у недоумицу онда, у педесетим годинама, а сада ме узнемирава још и више. Реч је о шаренилу погледа и пракси, који се на несхватљив начин множе у англиканској цркви.Мене је узнемиравало (и узнемирава), колико су различито англо-католици и јеванђељски огранак англиканства тумачили толико важне вероучитељске прин-
ципе као што су присуство Христа у Евхаристији и општење светих. Треба ли сматрати Свете Дарове као истинско Тело и Крв Спаситеља? Можемо ли се молити за упокојене и молити за заступништво Богородицу и свете? Све ово нису никако детаљи, о којима би се могло „договорити“, већ питања од чијег решавања ће у многоме зависити наш живот Христу. Могу ли ја остати у црквеној заједници, која пристаје на овакве несугласице?
Међутим, мене је још више узнемиравало присуство у англиканству „либералног“ крила, чији су заступници сумњали у Божанску природу Христову,Његово девствено рођење, чуда и телесно Васкрсење.Ја сам се стално мислено враћао на исповедање апостола Томе: Господ мој и Бог мој! (Јн 20, 28), слушао као да су мени упућене речи апостола Павла: А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14). За спасење било је неопходно да припадам Цркви, која се чврсто и непоколебиво придржава основног учења о Тројици и Личности Христа. Но, био сам у недоумици, где да нађем такву заједницу? Нажалост, то не може бити англиканска црква, јер у њој нема оне прејемствености и пуноће живог Предања, које сам тражио.
Можда је то Рим, помишљао сам? Педесетих година, пред Другим Ватиканским концилом, за сваког англиканца, незадовољног релативном „пуноћом“ своје традиције, који тражи саборно (католичанско)Предање, природније од свега је било да постане римокатолик. Ево хришћанске заједнице, која је, као Православна Црква, сачувала апостолску прејемственост,верност спомену на мученике, учењу древних Сабора и Отаца. Осим тога, то је црква западне културе. У ствари, шта ће мени Православље? Зар се пуноћа живог Предања не може наћи много ближе?
Иако ме је неко време нешто вукло ка римокатолицизму, ја сам се ипак колебао. Није ме задржавало „филиокве“, иако сам захваљујући Лоском увидео сву важност овог додатка Символу Вере. Највише је у ствари сметала претензија папе на васељенску јурисдикцију и непогрешивост. Изучавање раног хришћанства ме је уверило да су Источни Оци – Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст, исто као и западни, узевши у обзир чак и Светог Кипријана и Блаженог Августина – схватали суштину Цркве потпуно другачије него Ватикански концил. Увидео сам да доктрина о првенству Рима уопште не одговара историјској истини. Настојање папске власти, посебно од XI века, у значајној мери је нарушило прејемственост Предања у римској цркви. Само у Православљу сам налазио управо оно, што сам тражио – животворну и неизопачену традицију.
Увереност да се само у Православној Цркви може наћи пуноћа и неповређена прејемственост од Цркве апостола и отаца, ојачавала је у мери откривања још две димензије Православља. Као прво – ја сам сазнавао о гоњењима и мученицима Цркве новог времена, посtрадалим од Турака, а затим већ у XX веку,од комуниста. Ово је директно повезивало савремено Православље са доконстантиновском Црквом прва три столећа. „Сила Моја у немоћи се показује“ (2 Кор 12,9). Увидео сам како су се од времена пада Византије у историји Цркве опет и опет обистињивале ове речи.
А поред оних који су јавно и видљиво посведочили крвљу своје исповедање, сазнао сам и за безбројно мноштво других, који су следили за самоуниженим Христом на путу унутрашњег мучеништва – кенотички светих, који су пројавили своју кротост, великодушност и састрадалну љубав – Ксенију Петроградску,Јована Кронштадског, Нектарија Егинског. Управо то је било оно самопожртвовано састрадавање, које сам сусретао у романима Достојевског и Толстоја. Особено су ми постали блиски (тим више, што сам од своје 17. године био пацифиста) свети страстотрпци, браћа Борис и Гљеб, који су кнежевали у Кијеву у XI веку.Њихово одбацивање крвопролића и насиља чак и ради самозаштите, њихово невино страдање постало је за мене блага вест о Крсту Христовом.
А као друго, све сам дубље схватао вредност мистичког богословља хришћанског Истока. Предање – то није само предавање догматских формулација, него и духовног опита. Они су нераздељни и тим више не противрече један другом, као што с правом тврди Владимир Лоски, „нема хришћанске мистике без богословља и, што је суштинскије, нема богословља без мистике“, јер „се мистика разматра у датом случају као савршенство, као врх сваког богословља, као богословље пар еxелланце“12.
И ако ми се првобитно Православље открило у символима и песмопојима Литургије, сада сам видео како се „сликовите“ форме боголужења уравнотежавају на хришћанском Истоку „несликовитошћу“,апофатичношћу праксе исихастичке молитве,„свлачења“ слика и мисли. Из „Прича страника“ и књиге „Монах Источне Цркве“ архимандрита Лава Жилеа сазнао сам да се исихија – тиховање или безмолвије – достиже путем непрестаног понављања Исусове молитве. Преподобни Исак Сирин ми је посведочио, да реч достиже пуноћу у безмолвију, исто као што роб занеми при појави господара: „Покрети језика и срца у молитви су кључеви, а оно што је после тога, то је већ улаз у скривене клети. Овде да заћуте свака уста, сваки језик; да занеми срце – чувар помисли, ум – кормилар осећања, и мисао – брзолетећа и бестидна птица, и да се прекине свако њихово лукавство. Овде, нека се зауставе тражиоци, јер је дошао Домовладика“13
(наставиће се)
Превео Небојша Ћосовић
напомене:
Повесть временных лет// Памятники литературы Древ- ней Руси. XI — начало XII века. М., 1978, с. 122–124. 2 А. С. Хомяков. Церковь одна. // А. С. Хомяков. Сочине- ния в 2–х томах. Т. 2. Работы по богословию. М, 1994, ее 5, 16, 23. 3 Georges Florovsky, „Sobornost: the Catholicity of the Church“, in E. L. Mascall (ed. ), The Church of God. An Anglo– Russian Symposium by Members of the Fellowship of St Alban and St Sergius (London: SPCK, 1934), 55. Чланак прештам- пан у Vol. 1 of Florovsky's Collected Works (Belmont, MA: Nordland, 1972). 4 „Sobornost“, 59. 5 „Sobornost“, 73. 6 Владимир Лосский, вводные замечания к статье Сер- гия, Патриарха Московского, „L'Eglise du Christ et les communautes dissidentes“, Messager de I'Exarchat du Patriarche Russe en Europe Occidentale 21 (Paris, 1955), 9–10. 7 Видети у „Tradition and traditions“ у: Leonid Ouspensky and Vladimir Lossky, The Meaning of Icons (Olten, Switzerland: Urs Graf–Verlag, 1952), 17; у исправљеном издању (Crestwood, NY: St Vladimir's Seminary Press, 1982), 15. Овај чланак је прештампан у: Vladimir Lossky, In the Image and Likeness of God (Crestwood, NY: St Vladimir's Seminary Press, 1974), 141–68; CM. 152. Безусловно, Лоски не искључује христо- лошку димензију Предања, као што је то очигледно из чита- вог контекста дате реченице. 8 „Tradition and traditions“, 19. 9 Ernest Barker, Social and Political Thought in Byzantium (Oxford: Clarendon Press, 1957), 28. 10 Ја сам имао ту срећу, да их упознам не само по књигама, него и лично: Владимира Лоског пре, а о. Георгија после свог преласка у Православље. 11 „Sobornost“, 65, 67 12 В. Н. Лосский: Очерк мистического богословия Восточ- ной Церкви М, 1991, с 10. 13 Иже во св. Отца нашего аввы Исаака Сириянина Слова подвижнические М, 1993; репринт изд. Тр. — Серг. Лавры, 1911. Слово 15, с. 60.
Каленић, бр. 3, 2015.
Одсуство и присуство
Добро се сећам како је започео мој пут у Православље. То се догодило потпуно неочекивано, када ми је било седамнаест година. Једног летњег суботњег дана 1952. године ишао сам улицом Buckingham Palace Road , која се налази близу метро станице „Викторија“ (у самом центру Лондона), и пролазио поред велике, оронуле готске цркве из 19. века,коју раније нисам ни примећивао. На њој није било неких видних натписа (јавне везе су увек биле слаба страна Православља на Западу!), осим бакарне табле, на којој је писало: „Руска Црква“.
 |
| Митрополи Калистос Вер, Београд, 2012. |
Ускоро сам увидео да црква није сасвим празна. У централној и бочним лађама стајало је неколико парохијана, углавном старијих. На зидовима су висиле иконе и пред њима су светлуцала кандила, а на источној страни су гореле свеће пред иконостасом. Певао је хор, мада се он није видео. После неког времена из олтара је изашао ђакон и обишао цркву, кадећи иконе и људе. Приметио сам да је његова одежда била стара и изношена.
И одједном први утисак одсуства замењен је запрепашћујућим осећањем присуства, другим речима ја сам осетио да црква уопште није празна, напротив,са свих страна био сам окружен мноштвом људи, који су се молили. Интуитивно сам увидео да смо ми, као видљиво сабрање, део много веће целине и да, када се молимо, учествујемо у чину који у многоме превазилази наше молитве – то јест у свеопштем, свеобухватном празновању, у коме се сједињују време и вечност, свет доњи и свет горњи.
Годину дана касније са радосним осећањем препознавања читао сам у „Повести давних лета“ историју обраћења Светог Владимира. Вративши се у Кијев, руски посланици су испричали кнезу о Божанској Литургији на којој су присуствовали у Цариграду: „Нисмо знали и не умемо рећи да ли смо били на небу или на земљи, јер нема на земљи такве лепоте. Само је било јасно да тамо Бог са људима борави... И ми не можемо заборавити ту лепоту“1. Чудно,али ја сам потпуно исто осећао на вечерњој у цркви Светог Филипа на Buckingham Palace Road . Свакако, унутрашњи изглед није био тако велелепан, као у Византији X века, али слично посланицима кнеза Владимира, ја сам се такође сусрео са „небом на земљи“ и осећао као и они, то јест као да предстојим на небеској Литургији и сазерцавам анђеле, свете и нетварну лепоту Божијег Царства. „Сада силе небеске са нама невидљиво служе...“(Литургија Пређеосвећених дарова).
Изашао сам из цркве пре завршетка службе. Више од свега су ме потресле две ствари. Прво,немогуће је било рећи колико сам времена провео у храму – двадесет минута или два часа: време тамо није имало значаја. Друго, напољу на тротоару се на мене „навалила“ огромна градска бука, на коју сам заборавио стојећи у храму; тамо сам ја боравио у свету где време и улична бука нису имали значаја, у свету стварнијем, и још бих рекао – опипљивијем него што је Лондон XX века,у који сам се одједном вратио.
На тој вечерњој служби се служило на црквено-словенском језику, тако да ја умом нисам схватио ниједну реч. И тим не мање, изашавши из храма, рекао сам себи са потпуном увереношћу: „Ето, откуда сам ја родом; ја сам се у ствари вратио кући“. Догађа се(зар то није чудно?), да још не упознавши до краја неког човека, неко место или предмет, ми смо већ уверени: ево човека кога ћу заволети; ево где треба да идем;ево предмета чијем изучавању треба да посветим читав живот. Од момента када сам се нашао у Свето-Филиповском храму код станице Викторија, мени је постало јасно: моје је место у Православној Цркви. (На жалост овог храма више нема: њега су срушили четири године после описаног догађаја.)
У сваком случају радовао сам се што се мој први сусрет са Православљем није догодио по књигама или захваљујући познанству са православним људима, већ на богослужењу. Црква, по православном поимању,јесте пре свега литургијска заједница, чија је стварна природа у молитвеном призивању и славословљу.У њој је најглавније богослужење, а тек потом учење и црквена дисциплина. Мени се посрећило да себи откријем по први пут у животу Православну Цркву,учествујући у њеној општој молитви. Дакле, нисам се сусрео са Православљем као апстрактним учењем или идеологијом, већ као са опипљивом и непоновљивом стварношћу предстојања пред Богом.
Управо је то било оно у шта сам увек веровао...
Сада ми је јасно да је тог летњег дана 1952. године моја душа била већ спремна да прихвати Православље. Али то је произашло шест година касније. У Енглеској педесетих година жеља да се постане члан Православне Цркве чинила се веома ексцентричном и већина мојих пријатеља Енглеза покушавали су да ме одврате од ове намисли. „Ти ћеш заувек остати чудак“, приговарали су ми они. „Бог је устројио тако, да си се родио у западној култури, зашто онда бежати од тешкоћа и проблема свог историјског наслеђа?“ Можда је православно богослужење и предивно, али зар, питали су ме они, не постоји жалосни несклад између принципа и праксе? А можда ја идеализујем Православље и доживљавам га исувише емоционално? Не тражим ли умирење и сигурност, које нико није обећао на земљи?
Међутим, још неочекиванијим се показало то што већина православних, којима сам се обраћао за савет,такође није одвише одобравала моју намеру. Они су ми поштено и отворено говорили – и ја сам им на томе захвалан до данас – о историјским недостацима Православне Цркве и о особеним тешкоћама њених односа са Западом. У стварном Православљу, упозоравали су ме они, врло много је тога што је исувише далеко од „неба на земљи“! Када сам се обратио викарном епископу, који је служио у катедралном сабору Грчке православне Цркве у Лондону, Јакову (Вирвосу)Апамејском, он је дуго и добронамерно разговарао са
мном, али ме је посаветовао да останем у крилу англиканске цркве, у којој сам био васпитан. Исти савет ми је дао и руски свештеник у Паризу.
Тада ме је то запрепастило. Када сам почео да читам о Православној Цркви, скоро одмах сам увидео да она не сматра себе једном од могућих „деноминација“, већ истинском Христовом Црквом на земљи. Међутим,ствари су текле тако као да су ми православни говорили: „Да, стварно, Православље је једина истинска Црква, али код вас нема никаквих разлога да јој се
прикључите. Она је за источне народе – Грке, Русе и друге“. Припадност спасоносној истини постављала се у зависност од случајности рођења и географије.
Сада боље схватам зашто је владика Јаков говорио онако са мном. Пре 40 или 50 година многи православци, као и многи англиканци искрено су се надали да ће англиканска црква наћи пут ка јединству са Православљем. Зато се није подстицао појединачни прелаз англиканаца у Православну Цркву; сматрало се да је за англиканца боље да остане у својој цркви и да, као некакав “англиканско-православни фермент“ изнутра садејствује јединству.
Бојим се да се наде на овакво обједињавање нису оправдале. Уосталом, не треба заборавити да је у првој половини XX века умерена „Висока црква“ у англиканству (она се заснива на Васељенским Саборима и учењу Отаца) била много јача него данас, када је „либерално“ крило, са његовим доктринарним и моралним релативизмом остајало у сенци, иако је било немогуће не приметити га. У сваком случају, владика Јаков није био уопште усамљен у нади на то да ће „Висока црква“ временом постати језгро природно пониклог западног Православља.
Владика се руководио још и пастирским расуђивањима. У то време у грчким парохијама се није савршавало богослужење на енглеском, и мало је било свештеника који су осим грчког знали још неки језик.Немајући могућност да достојно руководи Енглеза, он није хтео да га прими под свој омофор, у чему је био потпуно у праву, јер примити новообраћеног и више се не бринути око њега била би неопростива неодговорност од стране свештеника. Ја могу да се сетим многих случајева када се управо то догађало. Новообраћеног је потребно увести у живу заједницу; он се не може бацити у дубоке воде Православља и препустити му на избор – да се праћака или да потоне.
Осим тога, како ја сада мислим, владика Јован ме је искушавао. Видећи моју усрдност, он је хтео да ја брижљиво одмерим све аргументе у корист супротног решења (одлуке). Он је знао: ако је моја намера озбиљна, ја ћу се неизоставно вратити њему. Тако се и догодило.
Међутим, мало пре посете владици Јакову, почео сам мало по мало да се упознајем са православним људима. Ускоро после оне незаборавне прве службе у лондонској „руској цркви“ ја сам постао студент на Оксфорду. Прве четири године ми смо изучавали
класику – древногрчке и латинске писце и помало савремену философију. Затим сам остао још две године да бих изучавао богословље. Тако се догодило да никада нисам учио на англиканском теолошком колеџу и никад нисам имао неко послушање у англиканској цркви. У Оксфорду сам имао могућност да се сретнем са православним људима лицем у лице. Тако сам се упознао са Николајем Зерновим, који је предавао код нас православну културу. И до сада се са огромним задовољством сећам како су радосно и штедро Николај и Милица Зернови примали своје многобројне госте, а такође и веселе и неусиљене атмосфере, која је владала у њиховом дому. Код њих сам срео оца (доцније архиепископа) Василија Кривошеина, који је тада служио у маленој цркви у Оксфорду и припремао своје класично издање „Слова“ Преподобног Симеона Новог Богослова. Преда мном се открио нови свет; када сам по први пут чуо од њега како Преподобни Симеон описује своја виђења нетварне Божанске Светлости,постепено сам почео да увиђам колико важно место заузима у православном богословљу тајна Преображења Христовог.
За време учења у Оксфорду, под утицајем мог блиског школског друга Доналда Олчина, почео сам активно да учествујем у животу Друштва Светог Албана и Преподобног Сергија, које је требало да омогући обједињавање Англиканске и Православне Цркве. Пресудан утицај на мене је извршила летња конференција Друштва. Управо ту сам чуо, како су англиканци – архиепископ Мајкл Ремзи, о. Дервас Чити и професор Х.А. Хоџс говорили да је управо православна традиција сачувала ону свеобухватну пуноћу хришћанског Предања, која толико недостаје англиканској цркви, и зато смо ми, чланови Друштва, призвани да помогнемо нашој англиканској браћи да открије себи Православље.
Њихово одушевљење је прешло на мене, али ме нешто опет није задовољавало, као и пре. Ја сам хтео потпуно и осетно да учествујем у животу Цркве. Што сам више сазнавао о Православљу, то сам више схватао: ево шта сам у скривеној дубини душе увек тражио и у шта сам веровао. Ја нисам сматрао Православљеn застарелим, туђим или егзотичним. За мене оно није било ништа друго до просто хришћанство.
Црква је једна
Моје упознавање са Православљем започело је у основи од сусрета са руском православном традицијом.Буквално у једном даху прочитао сам „Ризницу руске духовности“ Г. П. Федотова и „Са руским поклоницима у Јерусалиму“ Стефана Грејема. Мене је одмах опленио Преподобни Серафим Саровски, о коме сам сазнао из не сасвим истините, али несумњиво дирљиве приче Јулије де Бособр „Ватра на снегу“. Међутим, у погледу богословља, одлучујућом међом на моме путу постао је кратки оглед Алексеја Хомјакова „Црква је једна“. У ствари, он је описивао оно само општење светих, које сам ја доживео стојећи на вечерњој у
лондонској „руској цркви“: „Црква је једна, без обзира на њено видљиво дељење за човека, који још живи на земљи... Живећи на земљи, савршивши земни пут, не створени ради земног пута (као анђели), они који још нису започели земни пут (будућа поколења), сви су сједињени у једној Цркви, у једној благодати Божијој...Црква видљива или земна, живи у савршеном општењу и јединству са читавим телом црквеним, чија је глава Христос...Црква не живи на земљи земним, људским животом, већ животом божанским и благодатним... јер је један Бог и једна Црква“2
Касније, при подробнијем упознавању са православним богословљем, увидео сам ограниченост словенофилске еклисиологије Хомјакова, али тада сам нашао управо оно, што ми је било потребно. Врло ми је помогао такође и есеј о. Георгија Флоровског „Саборност Цркве“, где се природа Цркве представља као јединство у многобразности, по образу и подобију Бога-Тројице:
„Црква јавља себе у јединству. И свакако, ово није спољашње јединство, већ унутрашње, скривено,огранско. Ово је јединство живог тела, јединство организма. Црква је јединство не само у смислу да је она једна и јединствена; она је јединство најпре зато што се сама њена суштина састоји у обнављању јединства раздељене и раздробљене људске природе. То је оно јединство, које је „саборност“ или католичност Цркве.У Цркви људска природа прелази у други план битија,започиње нови начин постојања. Постаје могућим нови живот, истински, пун, целосни живот, католичански живот у јединству Духа, у свези мира (Еф 4, 3).Започиње ново постојање, нови почетак (начело) живота: да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени, и Ја у Теби, да и они у нама једно буду... да буду једно,као што смо Ми једно (Јн 17, 21-22). Ово је тајна савршеног сједињавања по примеру јединства Свете Тројице“3
Саборност, наставља о. Георгије, „означава виђење себе у другом, у вољеном“4, у црквеној саборности, и само у њој јединој „налази разрешење болесна подвојеност и напрегнутост између слободе и послушања ауторитету“5. Током читавог потоњег живота ја сам се не једном окретао овом есеју написаном на двадесет и једној страници, на којима сам нашао за себе много више него у многим томовима.
Управо у то време, када се преда мном започело откривати руско Православље (то је било 1954. године), ја сам први пут пошао у Грчку. Мене је у потпуности привлачио духовни свет Византије. Као филолог-класик, пре свега сам хтео да видим Акропољ,Олимп, Делфе и Кносос. Зато, када су моји сапутници укључили у маршруту и Спарту, ја сам протествовао, јер Спартанци су били пре свега атлете и ратници,који нису оставили иза себе ниједан споменик. Онда,вреди ли ради њих чинити овакво заобилажење? Но, у стварности моји пријатељи су ме одвезли не у Спарту, већ у оближњи византијски град Мистру. Овде, на своје највеће задовољство, открио сам не жалосне остатке давнашње културе, већ распростри на падини брда град – улице, дворове, манастире, многокуполне храмове, и све ово на величанственом фону заснеженог Тајгетског планинског ланца. Живи ликови светих на фрескама постали су, као што је записао Јејтс, „учитељи пјенија мојој души“.
Предање, мучеништво, безмолвије
По мери удубљивања у Православље мене су нарочито привлачиле или боље речено, задивиле три ствари: као прво, ја сам увидео да у савременом Православљу, при свим унутрашњим тешкоћама и људским слабостима, наставља да живи истинска, неизобличена Црква апостола и мученика, отаца и Васељенских Сабора. Ова жива прејемственост се може назвати „пуноћом“ или, што је још тачније, „Предањем“. Православље поседује – не по људским заслугама, већ по благодати Божијој – пуноћу вере и духовног живота, пуноћу у којој елементи догматике и молитве, богословља и духовног делања чине органску целину. У овом смислу је Православна Црква – Црква Свештеног Предања.
Ја бих хтео да посебно истакнем реч „пуноћа“. Православље поседује преизобилни живот у Христу,али не монопол на истину. Ни тада, ни сада ја не сматрам да се између „светлости“ Православља и „таме“ неправославља протеже непремостива провалија. Ми не мислимо да, ако Православље поседује пуноћу Светеног Предања, друге хришћанске заједнице не поседују ништа. Напротив, мени се увек чинило сумњивим категоричко тврђење да Свете Тајне и благодат Светог Духа делују само у видиљивим границама Православне Цркве. Владимир Лоски с правом говори да без обзира на спољашње разлике, неправославне заједнице одржавају невидиљиву везу са Православном Црквом:
„Верна свом призвању тражења спасења свих,Црква Христова цени сваку, па и најмању „искру живота“ у расколничким заједницама. Она сведочи да без обзира на поделе, они чувају одређену везу са јединственим животодавним центром, везу, која – у оној мери, у којој се то тиче нас – остаје „невидљива и налази се ван области нашег схватања“. Постоји само једна истинска Црква, једина даватељка благодатних тајни, али постоје разни начини одељивања од ове једине истините Цркве, исто као и различити степени слабљења црквене стварности у области иза њених видљивих граница“6
Сходно томе, по мишљењу Лоског, које ја у потпуности делим, неправославне заједнице су у разним степенима причасне благодатном животу Цркве.Међутим, оне само делимично поседују спасоносну и животворну истину; сва њена пуноћа је присутна само у Православљу.
Посебно ме је изненадило што православни мислиоци, називајући своју Цркву „Црквом Свештеног Предања“, заједно с тим тврде да Предање није статично, већ динамично и да не носи апологетски, него истраживачки карактер, и није само окренуто прошлости, већ је отворено за будућност. Постепено сам сазнавао да Предање није просто формално понављање идеје прошлости, него сваки пут поновно доживљавана хришћанска благовест. Истинско – живо и стваралачко – Предање се гради на јединству људске слободе и благодати Духа. Тачније од свих о његовој динамичности је рекао, како ми се чини, Владимир Лоски: „Предање то је живот Светог Духа у Цркви“7. „Може се рећи, наставља он, да се у „Предању“ изразио критички дух Цркве“8. Зато је немогуће, просто „по инерцији“ следовати Предању.
Страном западном човеку се Православље може учинити као непокретна окамењена Црква, која је окренута искључиво прошлости. Но, мој је утисак био сасвим друкчији када сам се почетком педесетих година по први пут сусрео са православном традицијом.Он се није изменио ни после четрдесетогодишњег пребивања у њој. Многе стране православног живота се могу показати унеколико архаичним, али оне још не одређују читаву слику. Пре ће бити супротно: оно што је рекао сер Ернест Баркер, да се 12 векова византијске историје потпуно може применити и на 20 векова православног црквеног живота: „Током дванаестовековне историје Византије, конзервативизам се свагда сједињавао са променама, а промене су се свагда сударале са конзервативизмом; у овоме се крије суштина и лепота тог времена“9
Временом сам почео да увиђам да је Предање као живот Светог Духа у Цркви - свеобухватно. У основи оно укључује Библију, тако да нема несклада између Писма и Предања. Писмо постоји унутар Предања,а то значи да само захваљујући њему Црква у сва-
ком поколењу верујућих може разумевати Реч и живети Њоме. Тако сам се научио да видим Православну Цркву не само као „традиционалну“, него и као библијску. Није случајно да у сваком храму Јеванђеље постављају у олтару на средини Светог Престола. Јер су истински „јеванђељски хришћани“ – православни, а не протестанти (само када би ми у стварности изучавали Библију тако ревносно, као и они!).
Радови Лоског и Флоровског су ме убедили10, да Предање није само свеобухватно, него и неисцрпно.Тако је о. Георгије Флоровски писао: „Предање је постојано пребивање Духа, а не само памћење речи.Предање је харизматички, а не историјски принцип...Благодатни опит Цркве... у његовој саборној пуноћи, не исцрпљује се ни Писмом, ни усменим предањем,ни одређењима. Оно не може и не треба да буде исцрпљено“11.
Иако је период седам Васељенских Сабора крајње важан за Православље, не би требало мислити да се „време Отаца“ завршило у VIII веку. Напротив, патристичка епоха не зна за крај. Ако се не узме у обзир људска греховност, ми не видимо никакву препреку зато да се у трећем миленијуму сазивају Васељенски Сабори и појаве нови Оци Цркве, једнаки по ауторитету оним ранохришћанским, јер Свети Дух данас пребива и делује у Цркви, исто као и у прошлости.
Динамична, жива представа о Предању, коју сам нашао у Православној Цркви, временом је за мене постајала све значајнија и вреднија. Све сам јасније увиђао да је жива веза, о којој је сведочило Православље,одсуствовала у мојој родној англиканској цркви. На латинском Западу ова веза је била ослабљена и чак прекинута још у Средњем веку. Ако чак, започињући од XVI века, и данас многи англиканци мисле да је англиканска реформација била покушај враћања Цркви Васељенских Сабора и раних Отаца, онда колико је Он успео? О „православности“ англиканске цркве у најбољем случају може се само нагађати, али ово је пре тежња и мутна нада, него ли реалност и пракса црквеног живота.
Ја сам увек био искрено захвалан свом англиканском васпитању и никада се нисам одрекао од црквене средине у којој сам први пут увидео у Христу свог Спаситеља. Увек се са радошћу сећам како су била величанствена и великолепна она свечана богослужења,а посебно велике процесије са свећама и барјацима после Литургије на празник Светог Едварда Исповедника, у којима сам учествовао још као дете, када сам се учио у школи Вестминстерске опатије. Коначно,ја се искрено радујем што сам се у школским и студентским годинама спријатељио са члановима Ордена Светог Фрање – оцем Елџијем Робертсоном, оцем Гардијаном и његовим младим послушником братом Петром. Управо су ми енглески фрањевци помогли да увидим значај мисионарства у хришћанском животу и схватим вредност исповести.
Увек сам сматрао свој прелаз у Православље најпотпунијим остваривањем свега најбољег што ми је дао духовни опит англиканства, потврђивањем, а не одрицањем од њега. Заједно с тим, при свој љубави и благодарности, ако хоћу да будем поштен, не могу да прећутим оно што ме је бринуло и доводило у недоумицу онда, у педесетим годинама, а сада ме узнемирава још и више. Реч је о шаренилу погледа и пракси, који се на несхватљив начин множе у англиканској цркви.Мене је узнемиравало (и узнемирава), колико су различито англо-католици и јеванђељски огранак англиканства тумачили толико важне вероучитељске прин-
ципе као што су присуство Христа у Евхаристији и општење светих. Треба ли сматрати Свете Дарове као истинско Тело и Крв Спаситеља? Можемо ли се молити за упокојене и молити за заступништво Богородицу и свете? Све ово нису никако детаљи, о којима би се могло „договорити“, већ питања од чијег решавања ће у многоме зависити наш живот Христу. Могу ли ја остати у црквеној заједници, која пристаје на овакве несугласице?
Међутим, мене је још више узнемиравало присуство у англиканству „либералног“ крила, чији су заступници сумњали у Божанску природу Христову,Његово девствено рођење, чуда и телесно Васкрсење.Ја сам се стално мислено враћао на исповедање апостола Томе: Господ мој и Бог мој! (Јн 20, 28), слушао као да су мени упућене речи апостола Павла: А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14). За спасење било је неопходно да припадам Цркви, која се чврсто и непоколебиво придржава основног учења о Тројици и Личности Христа. Но, био сам у недоумици, где да нађем такву заједницу? Нажалост, то не може бити англиканска црква, јер у њој нема оне прејемствености и пуноће живог Предања, које сам тражио.
Можда је то Рим, помишљао сам? Педесетих година, пред Другим Ватиканским концилом, за сваког англиканца, незадовољног релативном „пуноћом“ своје традиције, који тражи саборно (католичанско)Предање, природније од свега је било да постане римокатолик. Ево хришћанске заједнице, која је, као Православна Црква, сачувала апостолску прејемственост,верност спомену на мученике, учењу древних Сабора и Отаца. Осим тога, то је црква западне културе. У ствари, шта ће мени Православље? Зар се пуноћа живог Предања не може наћи много ближе?
Иако ме је неко време нешто вукло ка римокатолицизму, ја сам се ипак колебао. Није ме задржавало „филиокве“, иако сам захваљујући Лоском увидео сву важност овог додатка Символу Вере. Највише је у ствари сметала претензија папе на васељенску јурисдикцију и непогрешивост. Изучавање раног хришћанства ме је уверило да су Источни Оци – Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст, исто као и западни, узевши у обзир чак и Светог Кипријана и Блаженог Августина – схватали суштину Цркве потпуно другачије него Ватикански концил. Увидео сам да доктрина о првенству Рима уопште не одговара историјској истини. Настојање папске власти, посебно од XI века, у значајној мери је нарушило прејемственост Предања у римској цркви. Само у Православљу сам налазио управо оно, што сам тражио – животворну и неизопачену традицију.
Увереност да се само у Православној Цркви може наћи пуноћа и неповређена прејемственост од Цркве апостола и отаца, ојачавала је у мери откривања још две димензије Православља. Као прво – ја сам сазнавао о гоњењима и мученицима Цркве новог времена, посtрадалим од Турака, а затим већ у XX веку,од комуниста. Ово је директно повезивало савремено Православље са доконстантиновском Црквом прва три столећа. „Сила Моја у немоћи се показује“ (2 Кор 12,9). Увидео сам како су се од времена пада Византије у историји Цркве опет и опет обистињивале ове речи.
А поред оних који су јавно и видљиво посведочили крвљу своје исповедање, сазнао сам и за безбројно мноштво других, који су следили за самоуниженим Христом на путу унутрашњег мучеништва – кенотички светих, који су пројавили своју кротост, великодушност и састрадалну љубав – Ксенију Петроградску,Јована Кронштадског, Нектарија Егинског. Управо то је било оно самопожртвовано састрадавање, које сам сусретао у романима Достојевског и Толстоја. Особено су ми постали блиски (тим више, што сам од своје 17. године био пацифиста) свети страстотрпци, браћа Борис и Гљеб, који су кнежевали у Кијеву у XI веку.Њихово одбацивање крвопролића и насиља чак и ради самозаштите, њихово невино страдање постало је за мене блага вест о Крсту Христовом.
А као друго, све сам дубље схватао вредност мистичког богословља хришћанског Истока. Предање – то није само предавање догматских формулација, него и духовног опита. Они су нераздељни и тим више не противрече један другом, као што с правом тврди Владимир Лоски, „нема хришћанске мистике без богословља и, што је суштинскије, нема богословља без мистике“, јер „се мистика разматра у датом случају као савршенство, као врх сваког богословља, као богословље пар еxелланце“12.
И ако ми се првобитно Православље открило у символима и песмопојима Литургије, сада сам видео како се „сликовите“ форме боголужења уравнотежавају на хришћанском Истоку „несликовитошћу“,апофатичношћу праксе исихастичке молитве,„свлачења“ слика и мисли. Из „Прича страника“ и књиге „Монах Источне Цркве“ архимандрита Лава Жилеа сазнао сам да се исихија – тиховање или безмолвије – достиже путем непрестаног понављања Исусове молитве. Преподобни Исак Сирин ми је посведочио, да реч достиже пуноћу у безмолвију, исто као што роб занеми при појави господара: „Покрети језика и срца у молитви су кључеви, а оно што је после тога, то је већ улаз у скривене клети. Овде да заћуте свака уста, сваки језик; да занеми срце – чувар помисли, ум – кормилар осећања, и мисао – брзолетећа и бестидна птица, и да се прекине свако њихово лукавство. Овде, нека се зауставе тражиоци, јер је дошао Домовладика“13
(наставиће се)
Превео Небојша Ћосовић
напомене:
Повесть временных лет// Памятники литературы Древ- ней Руси. XI — начало XII века. М., 1978, с. 122–124. 2 А. С. Хомяков. Церковь одна. // А. С. Хомяков. Сочине- ния в 2–х томах. Т. 2. Работы по богословию. М, 1994, ее 5, 16, 23. 3 Georges Florovsky, „Sobornost: the Catholicity of the Church“, in E. L. Mascall (ed. ), The Church of God. An Anglo– Russian Symposium by Members of the Fellowship of St Alban and St Sergius (London: SPCK, 1934), 55. Чланак прештам- пан у Vol. 1 of Florovsky's Collected Works (Belmont, MA: Nordland, 1972). 4 „Sobornost“, 59. 5 „Sobornost“, 73. 6 Владимир Лосский, вводные замечания к статье Сер- гия, Патриарха Московского, „L'Eglise du Christ et les communautes dissidentes“, Messager de I'Exarchat du Patriarche Russe en Europe Occidentale 21 (Paris, 1955), 9–10. 7 Видети у „Tradition and traditions“ у: Leonid Ouspensky and Vladimir Lossky, The Meaning of Icons (Olten, Switzerland: Urs Graf–Verlag, 1952), 17; у исправљеном издању (Crestwood, NY: St Vladimir's Seminary Press, 1982), 15. Овај чланак је прештампан у: Vladimir Lossky, In the Image and Likeness of God (Crestwood, NY: St Vladimir's Seminary Press, 1974), 141–68; CM. 152. Безусловно, Лоски не искључује христо- лошку димензију Предања, као што је то очигледно из чита- вог контекста дате реченице. 8 „Tradition and traditions“, 19. 9 Ernest Barker, Social and Political Thought in Byzantium (Oxford: Clarendon Press, 1957), 28. 10 Ја сам имао ту срећу, да их упознам не само по књигама, него и лично: Владимира Лоског пре, а о. Георгија после свог преласка у Православље. 11 „Sobornost“, 65, 67 12 В. Н. Лосский: Очерк мистического богословия Восточ- ной Церкви М, 1991, с 10. 13 Иже во св. Отца нашего аввы Исаака Сириянина Слова подвижнические М, 1993; репринт изд. Тр. — Серг. Лавры, 1911. Слово 15, с. 60.
Каленић, бр. 3, 2015.
Нема коментара:
Постави коментар