Translate

07. јун 2015.

О ЖЕНСКОЈ ЛЕПОТИ

Вреди ли толики труд и бриге утрошити на стварање и неговање лепоте, која пролази, а за многе и недостижна?
У последњој својој посланици упућеној вернима, учени и уважени Епископ бачки г. др. Иринеј дотиче се и питања избора лепотица и уопште питања женске лепоте. Између осталога г. др. Иринеј, који ужива велики углед и ауторитет у нашој Православној Цркви, вели по томе питању:

   Хоћу да обратим вашу пажњу на сасвим просте ствари, на које сте толико навикли да у њима не видите ништа страшно него су вам природне и обичне и разумљиве. Запитајте се, на пример, о чему данас много говоре људи, шта је оно што највише занима, не једнога или другога него читаве гомиле, широке масе? Узмите у руке часописе са сликама. Шта ћете видети у њима? У сваком броју наићи ћете на ликове позатих филмских глумаца, који се диче лепотом. А погледате ли филмове, тамо се прослављају тако зване звезде. Отворите ли новине: читате о избору неке лепотице. Села, градови, друштва, свако хоће да има своју царицу лепоте. Па се бира европска, па и лепотица читавога света.
   Можда ће вам се учинити да је све то невина ствар, и да се нема томе шта замерати. И заиста не би била ствар за прекор, када би била обична разонода у овом животу који је тако пун брига и тешких дана. Али то извикивање телесне лепоте прешло је у страст, да не кажем: у махнитост. А страст постаје опасност на путу у царство добра и светости. Нећу да говорим о таштини која се и нехотице развија у душама изабраних и проглашених лепота, иако је таштина већ рана за душу. Нећу да говорим о злоби, суревњивости, и разочараности, који се осећаји развијају у тој општој утакмици за лепоту. Јер ако је и велика штета по душу, кад се зарази завишћу и злобом, број рањених је ипак ограничен, злоћа и грех су затворени у уском кругу.
   Али та, махнитост за лепотом заводи многе и многе друге умове, квари срца и шкоди душама.

   Она је данас заразила богато и сиромашно, старо и младо. Све се то забринуло за своју лепоту. Лицкање је постало потребно као хлеб насушни. И не само што се бацају новци на средства за улешавање, него се трпе и све могуће неугодности које морају долазити од ових оних слојева разних боја, намазаних на лицу, на очима па и на самим нама, ради улепшавања, а који од човечјег живота лица праве мртав порцулан. А да не говорим и о мукама од глади, која се трпи из чисте таштине, да тело не буде теже или дебље него што је произвољно проглашено за правило лепоте.
   Можда ће неко помислити: зашто тако строго гледати на ствари, зашто не допустити човеку, притиснутом тешким бригама, бар ту радост да у чежњи за нечим лепшим него што му живот пружа усавршује своје обличје како зна и уме?
   Лепота је заиста достојна људских тежњи и маштања. Али с њом је као и са срећом. Као ни среће, тако ни праве лепоте не може бити и нема, ако је пролазна, ако цвета и прецвета ако данас јесте а сутра није. И што је још главније: шта вреди срећа, шта вреди лепота, ако је она достојање само изабраних, а милиони је не могу имати. Милиони онда остају без радости. Шта вреди младој девојци кад гледа слику неке прослављене филмске звезде или изабране царице лепоте, кад сама никад не може бити лепа, јер има неправилне црте на лицу, које ничим на свету не може исправити? Али да несрећа буде већа, она ипак хоће да исправља лик, маже га, лицка, дотерује, троши, троши узалуд тако драгоцено време у овом кратком животу нашем! И не осећа колики је то губитак, каква ненадокнадива штета.
   Но узмимо за пример баш саму Богом дану лепотицу. Је ли с њом боље? Вреди ли штогод њена брига о држању и усавршавању признате јој лепоте: Чини се да о томе не може бити никаве сумње. Али и та царица лепоте стари свакога дана, и једна бора за другом јављају се на њеном красном лику, и вене лепота, ништа јој не помаже; свакога дана, свакога часа, свакога тренутка, по гвозденом закону неумољиве природе, телесна се лепота губи и пропада. А да у несрећи буде још и потсмеха: том пропадању доприносе и све оне боје и масти, прашкови и мириси, које је употребљавала за усавршавање Богом дане лепоте. И после краткога времена таштине и славе, хуке и буке, од лика мученога мазањем и напрашивањем остају бедне развалине. И тако сав труд уложен у лепоту пропада узалуд, и бивају потраћени у ништа најлепши часови, па и читави дани у животу. И ако ко има радости од свега тога, има зао дух, који гони сав тај свет од лествица што воде на небо и руши га у понор нераумности и безумља.
   Не тражите вредности које пропадају. Питајте за трајне радости. Иштите благо којим се свако може обогатити, лепоту која није ником ускраћена, која не зависи од некуда споља, него и од вас и од добре воље ваше."

Епископ бачки др Иринеј (Ћирић)
Преузето из: "Братство", лист за вјерско и народно просвјећивање, Сарајево, 1931, бр. 6-7
СВЕТИГОРА, ОБРАЗНИК ЗА ВЈЕРУ, КУЛТУРУ И ВАСПИТАЊЕ, бр. 246
Духовдан, јун 2015.

Нема коментара:

Постави коментар