Подвижнички етос цркве могао би бити одговор на многобројне егзистенцијалне проблеме који муче савременог човека
Пре неколико година, у студентским данима, прочитао сам писмо песника Бранка Миљковића упућено пријатељу. Писмо је препуно бола због неостварене љубави. Једна реченца ми се посебно урезала у памћење. У њој песник за своју вољену каже да је била његов: "заштитни омотач од метафизичке студени". Колико је племенитих емоција стало у ових неколико речи. Без трага плиткости и банализације.
У току овогодишњег Васкршњег поста, сетио сам се овох речи. На јутарњој служби среде цветне седмице, у првој стиховној стихири, молитвени песмописац покајно вапије: одеждом царства твога од студени вечне, Христе, избави ме. Подвижник који се обраћа Господу овим речима страда од метафизичке студени. То ме је подсетило на Бранкову тугу. Питао сам се која је разлика између ове две студени?
Када сам поново прочитао Бранково писмо пронашао сам одговор. Бранкова љубав је била усмерена ка створеном бићу. Зато је туга била бесконачна и без утехе. Песник за себе каже да је "више мртав од свих мртваца". Нимало не потцењујући дубину песниковог бола, може се рећи да је био без снаге да пронађе даљи смисао. Управо том Смислу, Богу Логосу Нествореном, Богочовеку Христу, се обраћају молитвени стихови са јутарње службе.
Питање феномена сублимације из области психологије, као и проблем страсти у хришћанској аскетској борби, би овде могли да добију прилог разумевању. Подвижник пролази кроз стање спознаје да је "душа изгубила своје достојанство" (стиховна стихира), али не очајава. Он се измучен метафизичком студени, много страшнијом од било које физичке, моли Христу да га угреје. Већ сам тај позив отвара поље топлине која га штити од очајања. Зато има снаге да пева. Бранко у писму, уместо у песми, пише да више неће певати. Можда и није, јер је писмо написано у Загребу где је под чудним околностима пронађен мртав.
Реализам подвижништва нам не обећава сладуњаве утехе за наша страдања. Он отвара поља борбе на којима се тражи скрушен дух, вапајно молитвено усмерен Победиоцу смрти и сваке патње. Зато би подвижнички етос Цркве могао бити одговор на многобројне егзистенцијалне проблеме који муче савременог човека. Темељи и градња решења се ударају на земљи, а укровљавање обоженог бића човековог очекује Други долазак Христов.
Презвитер Александар Р. Јевтић
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ, МАЈ/ЈУН; 2015.
Тема броја: Блажени чисти срцем
 |
| Бранко Миљковић (1934 - 1961) |
Пре неколико година, у студентским данима, прочитао сам писмо песника Бранка Миљковића упућено пријатељу. Писмо је препуно бола због неостварене љубави. Једна реченца ми се посебно урезала у памћење. У њој песник за своју вољену каже да је била његов: "заштитни омотач од метафизичке студени". Колико је племенитих емоција стало у ових неколико речи. Без трага плиткости и банализације.
У току овогодишњег Васкршњег поста, сетио сам се овох речи. На јутарњој служби среде цветне седмице, у првој стиховној стихири, молитвени песмописац покајно вапије: одеждом царства твога од студени вечне, Христе, избави ме. Подвижник који се обраћа Господу овим речима страда од метафизичке студени. То ме је подсетило на Бранкову тугу. Питао сам се која је разлика између ове две студени?
Када сам поново прочитао Бранково писмо пронашао сам одговор. Бранкова љубав је била усмерена ка створеном бићу. Зато је туга била бесконачна и без утехе. Песник за себе каже да је "више мртав од свих мртваца". Нимало не потцењујући дубину песниковог бола, може се рећи да је био без снаге да пронађе даљи смисао. Управо том Смислу, Богу Логосу Нествореном, Богочовеку Христу, се обраћају молитвени стихови са јутарње службе.
Питање феномена сублимације из области психологије, као и проблем страсти у хришћанској аскетској борби, би овде могли да добију прилог разумевању. Подвижник пролази кроз стање спознаје да је "душа изгубила своје достојанство" (стиховна стихира), али не очајава. Он се измучен метафизичком студени, много страшнијом од било које физичке, моли Христу да га угреје. Већ сам тај позив отвара поље топлине која га штити од очајања. Зато има снаге да пева. Бранко у писму, уместо у песми, пише да више неће певати. Можда и није, јер је писмо написано у Загребу где је под чудним околностима пронађен мртав.
Реализам подвижништва нам не обећава сладуњаве утехе за наша страдања. Он отвара поља борбе на којима се тражи скрушен дух, вапајно молитвено усмерен Победиоцу смрти и сваке патње. Зато би подвижнички етос Цркве могао бити одговор на многобројне егзистенцијалне проблеме који муче савременог човека. Темељи и градња решења се ударају на земљи, а укровљавање обоженог бића човековог очекује Други долазак Христов.
Презвитер Александар Р. Јевтић
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ, МАЈ/ЈУН; 2015.
Тема броја: Блажени чисти срцем
Нема коментара:
Постави коментар