Свети Теофан Затворник о причешћивању

ИЗ ИСТОРИЈСКИХ СВЕДОЧАНСТАВА МОЖЕ СЕ ПОТВРДИТИ ИСТАНЧАНОСТ И ДУБОКА УТЕМЕЉЕНОСТ СВЕТОГ ТЕОФАНА У АУТЕНТИЧНОМ ЦРКВЕНОМ ИСКУСТВУ

Георгије Флоровски о Св. Теофану

   "Теофан није створио систем, ни догматски, ни моралнопоучни. Он је просто желео да оцрта облик хришћанског живота, да покаже изградњу духовног пута. У томе се огледа њеов неупоредиви историјски значај. Он је наставио и довршио подвиг старца Пајсија. Он је остварио руско Добротољубље и успео је да своје живо гледање на свет построји потпуно у отачком духу." (Путеви руског богословља, 412).

   Током друге половине деветнаестог века долази до промена у образовним програмима духовних школа у Русији. За ректора Духовне академије у Санкт Петербургу долази протојереј И. Л. Јањишев (1826-1910). Он постаје први ректор који не предаје догматику, већ морално богословље. Тиме је упечатљиво наглашен смер којим се кренуло у богословском образовању. Литургијски и догматски етос образовања је уступио место морализаторско-казуистичком. У том времену постоје и ретки сведоци управо тог запостављеног; а за етичко узрастање неопходног; литургијско-догматског етоса. Истакнуто место међу њима заузима Свети Теофан Затворник.

   НАСЛЕДНИК ОТАЦА

   Из  историјских сведочанстава може се потврдити истанчаност и дубока утемељеност Светог Теофана у аутентичном црквеном искуству. Беше то знак изузетне посвећености богословљу и живљењу у Христу, посебно ако се има у виду чињеница да је дух времена и простора био непогодан. У епохалној студији Путеви руског богословља, отац Георгије Флоровски истиче: "Верни и типични наследник отачке традиције у аскези и богословљу беше Теофан Говоров (1815-1894) (у: Путеви руског богословља, 407). Овде ћемо то потврдити кроз изношење светитељевих ставова о причешћивању Телом и Крвљу Христовом, изнетих у делу Пут ка спасењу.
   Темељно излажући пут кроз препознавање греха до покајања, Свети Теофан покајање сматра крајем пута одрицања од греха. То није крај активног пута црквеног живота, већ могућност да он почне. Завршавајући покајањем једну деоницу пута, човек се враћа на прави пут. Он за крштене особе почиње Светом Тајном Причешћа. Свети Теофан говори о Господу Христу који је Чокот чијим се соковима хране лозе (Јн 15, 4-6), Чије су Тело и Крв "истинско јело и истинско пиће" (Јн 6, 55). О Телу и Крви Христовој, Светом Причешћу, пише: "Њима онај ко је започео нов живот и треба да тај живот храни...Онај ко Њега једе, осетивши сладост те Манне небеске, потом више не може да не буде гладан и жедан тог Јестива све више и више" (у: Пут ка спасењу, 175).

   ЛИТУРГИЈСКО ТРЕЗВОУМЉЕ

   Светитељ Теофан је свестан узвишености Тела и Крви Христове, као и своје недостојности истих, али не изводи закључак да треба да одустане од причешћивања. Он поучава: "Самопоништено завапи: Нисам достојан да под кров мој уђеш! Од самопоништености пређи у синовски страх, који не рида у грчу но приноси трезвљење са страхопоштовањем. Пошто, пак, сам Господ и позива и налаже да приступимо, буди спреман да приступиш радосно са жељом и жеђи, као јелен изворима воденим, ишчекујући са увереношћу да примиш самога Господа, а са њим и сва блага животна у Њему сакривена окрећући се од тог ишчекивања које се неће посрамити, к себи, у готовости да сретнеш Господа, силније ражари срдачну скрушеност и понови обећање да ћеш се одвраћати од греха, макар се због тога морало и умрети" (у: Пут ка спасењу, 177). Овде се налази важно тумачење једне психолошке замке у коју често упадају они који желе да се подвизавају. Наиме, сагрешевши Господу и познавши сагрешење, они се кају (исповедају се, воде разговоре са духовником), али остају оптерећени сећањем на сагрешење и без снаге за подвиг, као и без вере да ће им причешћивање Телом и Крвљу Христовом даровати неопходну снагу за борбу. Таква ситуација доводи до безвољности, живљења без радости, а у осуђивању и сваком песимизму који нема у виду чињеницу да је Крст потребно носити, али да после Голготе долази дан Светог Васкрсења. Предукус тога се дарује у Светом Причешћу.
   Повезујући јеванђелску причу о блудном сину са темом причешћивања, Свети Теофан пише: "Очинска љубав даје оно што није очекивала синовљева нада" (у: Пут ка спасењу, 174). Не веровати да имамо таквог Оца, значи оптуживати Га да нас не воли. Тешко да би то неко признао, али се многи, нажалост, понашају као да је тако. Ипак, лепо је знати да смо призвани да будемо синови Божији. Још лепше је то и постати кроз подвиг који пуноћу добија у Светом Причешћу Телом и Крвљу Христовом заједно са свима светима. Свети Теофан Затворник је знао како је прекрасно бити син Божији. Његова дела и нас подсећају да бисмо то и ми требали постати.

Презвитер Александар Р. Јевтић
Аутор је парох при Цркви Светог Апостола и Јеванђелисте Марка у Ужицу
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ, ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2015.
Тема броја: Света земља