Игуманија Толгског манастира: И за обитељ и за сваку сестру, одговараш пред Богом

Емисија "Тихи глас", Радио Благовести

                             

 Јереј Јован Пламенац

„Национална ревија” у Русији:

Толгски манастир, једна од највећих светиња највеће земље на свету

   Го­ди­не 1314, то ме­сто на ле­вој оба­ли Вол­ге ог­ње­ним сту­бом и ико­ном Бо­го­ро­ди­це озна­че­но је епи­ско­пу ро­стов­ском Три­фо­ну. Чу­дом обе­ле­же­но, у чу­ду ство­ре­но, сто­ле­ћи­ма је све­до­чи­ло о чу­ду и чу­до­тво­ри­ло. Бо­го­слу­же­ње у хра­мо­ви­ма овог ма­на­сти­ра за­мр­ло је у епо­хи та­ме, го­ди­не 1928. Зво­на пре­ли­ве­на, кр­сто­ви ски­ну­ти, цр­кве оскр­на­вље­не. И та­ко тач­но ше­зде­сет го­ди­на, ка­да је др­жа­ва (1987) ма­на­стир вра­ти­ла цр­кви. Го­ди­не 1990. за­зво­ни­ло је пр­во зво­но у об­но­вље­ном ма­на­сти­ру, а 2000. ико­на Мај­ке Бож­је Толг­ске по­но­во је про­ми­ро­то­чи­ла

Толгски манастир Толгски манастир    

   У вре­ме ка­да је у Ја­ро­сла­вљу вла­дао кнез Да­вид Те­о­до­ро­вич, 1314. го­ди­не, Епи­скоп Ро­стов­ски Три­фон, оби­ла­зе­ћи сво­ју па­ству, об­рео се у Белозерском кра­ју. Вра­ћа­ју­ћи се Вол­гом ка Ја­ро­сла­вљу, ма­ло је при­доц­нео и, на не­ких шест вр­ста (ма­ло ви­ше од шест ки­ло­ме­та­ра) до на­се­ља, за­јед­но са прат­њом, за­у­ста­вио се да но­ћи. Ту, на де­сној оба­ли Вол­ге, ра­ши­ри­ли су сво­је ша­то­ре.

   Око по­но­ћи, Вла­ди­ка се про­бу­дио и угле­дао јар­ку свје­тлост ко­ја оба­сја­ва око­ли­ну. Иза­шао је из ша­то­ра и на су­прот­ној оба­ли, где је ра­сла ве­ли­ка шу­ма, угле­дао је ог­ње­ни стуб и до ње­га, пре­ко ре­ке, мост. Сва ње­го­ва прат­ња, и стра­жа, спа­ва­ли су твр­дим сном.

   Упла­шен и, исто­вре­ме­но, за­ди­вљен, Вла­ди­ка је не­мо по­сма­трао чу­де­сни при­зор. А он­да се пре­кр­стио, узео свој ар­хи­па­стир­ски штап и, ни­ко­га не про­бу­див­ши, упу­тио се ка чу­де­сном мо­сту. Ву­чен зна­ти­же­љом што би мо­гао би­ти узрок нео­бич­ној по­ја­ви, пре­ко мо­ста је пре­шао на дру­гу стра­ну ре­ке и – имао је шта да ви­ди. Ме­ђу др­ве­ћем, у ва­зду­ху, ста­ја­ла је ико­на Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це ко­ја у на­руч­ју др­жи Пред­веч­ног Мла­ден­ца. Из ико­не је увис, па­ра­ју­ћи мр­кло не­бо, по­пут геј­зи­ра, ши­кљао пла­ме­ни стуб.

ЈУТРО МАНАСТИРА

     

ПРАЗНОВАЊЕ

ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у част јављења чудотворне иконе Њене зване 

ТОЛГСКА, 8. август

У години 1314, у време светог Петра(1), митрополита Кијевског и целе Русије, при благоверном кнезу јарославском Давиду Теодоровичу, епископ ростовски и јарославски Прохор, - по другима Трифун, - обилазећи своју епархију, допутова у КирилоБјелозерски манастир; одатле он продужи пут водом на чамцима, најпре по Волгиној притоци Шексин, а затим по самој Волги до града Јарослава. Када он са пратњом беше на шест потркалишта испред Јарослава, поче се хватати сумрак, и они ради преноћишта пристадоше уз обалу под гором што је на истој страни на којој и град Јарослав, попеше се на гору и разапеше шатор. Ово преноћиште њихово налажаше се управо према ушћу притоке Толге у Волгу; сва та страна беше под великом шумом. Ноћујући ту, епископ се пробуди у поноћ и примети некакву светлост; уставши брзо он извири из шатора и виде да спавају сви његови сапутници: свештеници, клирици, слуге, па чак и стражари; међутим, велика светлост обасјаваше сав онај крај. Окренувши се к реци епископ угледа с оне стране реке огњени стуб који је неисказано сијао; виде и мост преко Волге до тога стуба; и епископ се с ужасом чуђаше овој појави. Затим, помоливши се Богу, он узе свој архијерејски жезал, изађе из шатора и, не будећи никога, упути се ка реци и ступи на мост који он гледаше: уствари, он иђаше по води као по дрвеном мосту, ма да на том месту никада није било моста, него по Божјем наређењу вода се згусну и постаде као мост под његовим ногама. Прешавши на супротну страну реке и приближивши се огњеном стубу, епископ угледа икону Пресвете Богородице са Младенцем, Господом нашим Исусом Христом, на рукама: икона није стајала на дрвету него у ваздуху, на више од пет лаката изнад земље, тако да је човек није могао са земље дохватити рукама. И стаде се епископ молити топло, клањајући се тој светој икони и лијући сузе. После дуге молитве епископ се врати натраг, заборавивши свој жезал на месту где се молио; и опет прешавши реку као по мосту, он уђе у свој шатор, и пошто сви спаваху, то нико и не могаде сазнати за његов одлазак на ону страну Волге; и епископ се одмори спавајући до изјутра. А када свану и сви поустајаше, тада по обичају би одслужено јутрење. Када пак пред полазак ка чамцима слуге стадоше тражити жезал архијерејев и не нађоше га, они рекоше епископу да не знају куда се денуо жезал, премда су га они синоћ оставили у шатору. Тада се епископ опомену да је жезал заборавио с ону страну реке, и би му јасно да Господ жели да обелодани поменуто чудо. Али не будући у стању од суза да проговори реч, он стаде показивати прстом на ону страну Волге. Затим, једва говорећи од узбуђења, епископ им исприча по реду шта виде и како беше с ону страну Волге; онда нареди да пређу на ту страну Волге и узму отуда жезал са места које им прстом показа. Слуге пређоше на ону страну Волге, и тражећи жезал архијерејев они нађоше ону икону Пресвете Богородице, али не у ваздуху него стојећу између дрвећа на земљи, и архијерејев жезал близу ње. Поклонивши се светој икони и узевши жезал, слуге се вратише к архијереју и испричаше му о икони Пресвете Богородице.

Тада архијереј, одложивши на неко време свој пут ка граду Јарославу, пређе Волгу са целом својом пратњом. Угледавши икону Пресвете Богородице он одмах познаде да је то она икона коју он ноћу виде у ваздуху, окружену пресветлим огњеним стубом. Радујући се и веселећи се духом, архијереј се усрдно клањаше светој икони, и топло се са сузама мољаше, и с љубављу је целиваше. И сви што беху с њим такође се радоваху, и од радости сузе проливаху, и многа метанија пред чесном иконом чињаху и срдачне молитве узношаху.

Ово чудесно јављење иконе Пресвете Богородице догоди се осмога августа, на дан светог Емилијана, епископа Кизичког. Епископ Прохор одмах поче својим рукама крчити шуму и рашчишћавати место где се јавила света икона, и спремати дрвену грађу за цркву; у томе га ревносно помагаху сви што беху у његовој пратњи. И тог дана до подне положише темељ малој цркви. Глас о овоме дође до града Јарослава, и ка месту где се налазио епископ поврве силан свет: духовници и мирјани, стари и млади, богати и сироти, здрави и болесни. И видевши свету икону Пресвете Богородице, сви се неисказано радоваху и усрдно мољаху; и сваки се стараше да припомогне грађењу цркве, секући и тешући грађу и помажући зидарима. Када црквица би готова, епископ је тог истог дана предвече освети, и унесе у њу чудотворну икону; и извршивши богослужење у њој, епископ је посвети светом Ваведењу Пресвете Богородице, и одреди да се празновање јављења Њене иконе има обављати у осми дан месеца августа. Том приликом сви присутни болесници добише исцељење благодаћу Пречисте Богоматере. Тада епископ нареди да при тој цркви буде манастир, и тог дана постави и игумана. Од тога времена на том месту основа се обитељ, спочетка мала, затим у току времена постаде велика и изврсна. Та обитељ, чувана Богом, постоји и данас под именом Толгски манастир, тако названа зато што се налази на ушћу реке Толге у Волгу.

Од дана јављења чудотворне иконе Пресвете Богородице стадоше се збивати многа чудеса, од којих ћемо овде споменути само нека најупадљивија. Године 1392 септембра 16, при игуману Герману, када свештеник возгласи на јутрењу после девете песме: "Богородицу и Матер свјета пјеснми возвеличим!"[11] изненада из десне руке на икони Пресвете Богородице истече миро, и црква се напуни дивним мирисом. Сви присутни у храму, посматрајући ов чудо са дивљењем и страхом, прослављаху Бога и Пречисту Божију Матер. После јутрења стадоше служити молебан Пресветој Богородици, и када при крају запеваше: "Владичице, прими молитву рабов Својих", тада из леве ноге Божанског Младенца, држаног Пресветом Богородицом у наручју, такође истече миро. На тај начин пред очима присутних у храму стајаху два извора мира, чудесно точећи са једне иконе миро: из десне руке Пресвете Богородице и из леве ноге Христове. Игуман и братија веома се радоваху духом због преславног чуда овог, и са сузама припадаху к пречистој икони, и помазиваху чела своја светим миром. А то миро беше веома целебно, јер који год се болесници њиме помазиваху, одмах здравље добијаху.

Након извесног времена после овог чудесног догађаја један велможа, по имену Никита, би послан из Москве од стране великога кнеза у Бјелозерски крај. Када он са женом и послугом стиже у град Јарослав, он седе у чамац да даље путовање настави водом по реци. Овај велможа имађаше четворогодишњег синчића, јединца. Успут се овај његов синчић разболе и умре, и њега мртвог довезоше до Толгског манастира Пресвете Богородице, желећи да га тамо сахране. Отац и мати плакаху пред чудотворном иконом Пресвете Богородице, кукајући неутешно, пошто не имађаху више деце. Спремивши тело свог синчића за погреб, родитељи се дадоше на припремање и осталога што је потребно за сахрану, и у томе им прође време од подне до предвече. И када после уобичајених молитава отпоче опело, мртво дете оживе и кликну; сви се запрепастише и у исто време обрадоваше; нарочито се родитељи испунише велике радости, и просто не знађаху као да достојно захвале Господу и Пречистој Матери Његовој што поново виде своје чедо живо и здраво.

Након неколико година, по попуштењу Божјем, једном приликом у манастиру изби велики пожар, и пламен тако брзо захвати и цркву, да братија не успеше отворити црквена врата и ишта изнети из цркве, те изгоре сва црква са свима стварима што беху у њој. Сви са великом тугом мишљаху да је и чудотворна икона изгорела. Међутим, после пожара они нађоше свету икону у шуми близу манастира, потпуно читаву и неповређену и светлошћу обасјану; и сигурно не људским него анђелским рукама из великог пламена изнесену. Братија с радошћу узеше свету икону, и одмах приступише зидању нове цркве, и сазидаше пространију од оне прве и дивно је украсише. И сада се може видети прекрасна грађевина цркве од камена и манастирске зграде. А благодат Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије не престаје ни до сада чинити чудеса, лијући из Своје свете иконе, као из извора, исцељења сваковрсним болесницима и изгонећи нечисте духове из људи. Та чудеса су подробно описана у самој обитељи, а ми споменусмо укратко нека од њих, прослављајући Бога и Његову Пречисту Матер Дјеву Марију, и одајући побожно поклоњење чесној икони Њеној, коју сви хришћански нараштаји треба да почитују сад и свагда и кроза све векове. Амин.

(1)Свети Петар живео у граду Владимиру од 1308 до 1325 године, а од 1325 до 1326 у Москви. Спомен његов празнује се 21 децембра.

извор: Светосавље

   Вла­ди­ка је при­пао пред ико­ном на мо­ли­тву. По­том се вра­тио пре­ко чу­де­сног мо­ста, на­зад у свој ша­тор. Чвр­сто је од­лу­чио да ни­ко­ме не го­во­ри о чу­ду ко­је је ви­део те но­ћи.

Ме­ђу­тим, Бо­жи­ја во­ља је би­ла дру­га­чи­ја. Ка­да се ују­тро прат­ња про­бу­ди­ла, ужур­ба­но су се при­пре­ма­ли за на­ста­вак пу­та. По­тра­жи­ли су вла­ди­чан­ски штап, али ни­су мо­гли да га на­ђу. Сви су при­ско­чи­ли да тра­же, али ње­га ниг­де ни­је би­ло, као да је у зе­мљу про­пао. Та­да је Вла­ди­ка раз­у­мео да му Бог не да да са­кри­је сво­је ви­ђе­ње и по­ка­зао је ру­ком пре­ко Вол­ге. Гр­цао је у су­за­ма и ни­шта ни­је мо­гао да ка­же. Сви су га не­мо по­сма­тра­ли и чу­ди­ли се.

   Ка­да се ма­ло при­брао, Вла­ди­ка је ис­при­чао што му се до­го­ди­ло то­ком но­ћи. Љу­ди из прат­ње су уско­чи­ли у сво­је чам­це, јер мо­ста ви­ше ни­је би­ло, пре­пло­ви­ли на дру­гу стра­ну ре­ке и – за­и­ста: на­шли су ико­ну Пре­све­те Мај­ке Бо­жи­је ка­ко ле­жи на зе­мљи и по­ред ње Вла­ди­чин штап.

   Од­мах су се вра­ти­ли и ка­за­ли свом епи­ско­пу да су на­шли ико­ну о ко­јој им је го­во­рио. Вла­ди­ка Три­фон је та­ко­ђе чам­цем пре­пло­вио на дру­гу оба­лу и, на­кон усрд­не мо­ли­тве, ру­ка­ма по­чео је да кр­чи шу­му око ико­не. Љу­ди из прат­ње су му се при­дру­жи­ли и – Вла­ди­ка је од­у­стао од по­врат­ка у Ја­ро­слављ.

   Вест у чу­де­сној ико­ни ве­о­ма бр­зо се ра­ши­ри­ла ја­ро­слав­ском зе­мљом. Љу­ди су по­че­ли да хр­ле ка ме­сту гдје је про­на­ђе­на. Убр­зо је на том ме­сту по­диг­ну­та ма­ла др­ве­на цр­ква, ко­ју је Вла­ди­ка Три­фон исте ве­че­ри усве­тио, по­све­тив­ши је Ва­ве­де­њу Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, и у њу унео чу­де­сну ико­ну. Од­мах је за­по­ве­дио да ту бу­де ма­на­стир и по­ста­вио игу­ма­на.

Ма­ле­но брат­ство бр­зо је ра­сло.

У глав­ној ма­на­стир­ској цр­кви, Ва­ве­дењ­ској, где су мо­шти Све­тог Иг­ња­ти­ја

ПОВРАТАК У ИЗГУБЉЕНО СРЕДИШТЕ

   Др­жа­ва је Толг­ски ма­на­стир вра­ти­ла Ру­ској пра­во­слав­ној цр­кви 7. де­цем­бра 1987. го­ди­не. Ре­ше­њем Све­тог Си­но­да, уста­но­вљен је као жен­ски ма­на­стир. Био је то пр­ви жен­ски ма­на­стир у Ру­си­ји на­кон ко­му­ни­стич­ког го­ње­ња Цр­кве. На­ред­не го­ди­не, за игу­ма­ни­ју је по­ста­вље­на мо­на­хи­ња Вар­ва­ра.

   У глав­ној ма­на­стир­ској цр­кви, Ва­ве­дењ­ској, где су мо­шти Све­тог Иг­ња­ти­ја У глав­ној ма­на­стир­ској цр­кви, Ва­ве­дењ­ској, где су мо­шти Све­тог Иг­ња­ти­ја    

   Да­нас по­се­ти­о­ци овог пре­див­ног ма­на­сти­ра мо­гу са­мо на фо­то­гра­фи­ја­ма да ви­де тра­го­ве ужа­са кроз ко­ји је про­шао у ко­му­ни­стич­ко вре­ме. Све се од­ви­ја­ло му­ње­ви­то, ка­ко то са­мо Ру­си мо­гу да ура­де: 1990. го­ди­не за­зво­ни­ло је пр­во зво­но у ма­на­сти­ру. Да­нас их је 14, рет­ке ле­по­те зву­ка, од ко­јих је нај­те­же од 5 то­на. Две го­ди­не ка­сни­је, осве­шта­на је Ва­ве­дењ­ска ма­на­стир­ска цр­ква, Кр­сто­во­здви­жен­ска 1999... Спа­ски храм, у ко­јем је са­хра­њен хе­рој Отаџ­бин­ског ра­та 1812. го­ди­не ге­не­рал Туч­ков, ре­ста­у­ри­сан је и ку­по­ле су му по­зла­ће­не. Ни­кољ­ски над­врат­ни храм об­но­вљен је до­брим де­лом...

   Мо­шти Све­тог Иг­ња­ти­ја Бр­јан­ча­ни­но­ва, ве­ли­ког под­ви­жни­ка и пра­во­слав­ног ми­сли­о­ца из XIX ве­ка, чи­ја су мно­га де­ла пре­ве­де­на и на срп­ски је­зик, обре­те­не (про­на­ђе­не) су и пре­не­те у Толг­ски ма­на­стир 1988. го­ди­не. У глав­ној ма­на­стир­ској цр­кви, Ва­ве­дењ­ској, где су мо­шти Све­тог Иг­ња­ти­ја, и у јед­но­столп­ној дво­ра­ни Кр­сто­во­здви­жењ­ског хра­ма (где је и чу­до­твор­на Толг­ска ико­на Мај­ке Бо­жи­је), из ко­је се ула­зи у Ва­ве­дењ­ску цр­кву, че­сти­це су пре­ко две сто­ти­не све­ти­те­ља, од че­га око по­ла оних са древ­ног Ис­то­ка. Пред Толг­ском ико­ном Мај­ке Бо­жи­је је и ве­ли­ка че­сти­ца мо­шти­ју Све­тог Сте­фа­на Де­чан­ског, на­шег Све­тог Мра­те, „Све­тог Сте­фа­на Срп­ског”, ка­ко пи­ше на злат­ном ки­во­ту у ко­јем су за­јед­но са де­ло­ви­ма мо­шти­ју Све­тих Ко­зме и Да­мја­на.

НЕПРЕКИДНИ ПСАЛТИР

   У толг­ској оби­те­љи да­нас је 130 мо­на­хи­ња и ис­ку­ше­ни­ца. У 5.30 оне иду у цр­кву, на мо­ле­бан Све­том Иг­ња­ти­ју и Мај­ки Бо­жи­јој, по­том це­ли­ва­ју мо­шти и чу­до­твор­ну ико­ну, мо­ле­ћи бла­го­слов за пред­сто­је­ћи ра­ди дан, на­кон че­га сле­де по­лу­ноћ­ни­ца, ча­со­ви и Ли­тур­ги­ја. На­кон Ли­тур­ги­је, све се­стре иду на по­слу­ша­ње, ко­је та­ко­ђе по­чи­њу мо­ли­твом. Ма­на­стир има сво­ју еко­но­ми­ју: фар­му, жи­ви­нар­ник, по­врт­њак... На се­но­кос, са­ку­пља­ње по­вр­ћа, пе­чур­ки, ја­го­да иду све се­стре. Оне су у ма­на­стир­ској го­сто­прим­ни­ци, би­бли­о­те­ци, во­де екс­кур­зи­је, де­жу­ра­ју у ко­тлар­ни­ци, по­ју на слу­жба­ма, пе­ку хлеб. Зи­ми ре­зба­ре, сли­ка­ју ико­не и фре­ске, ши­ју, оп­ши­ва­ју зла­том, у књи­го­ве­зач­кој ра­ди­о­ни­ци сре­ђу­ју ста­ре књи­ге и ру­ко­пи­се ко­је до­би­ја­ју на по­клон...    

   У два по­под­не, нај­ве­ће ма­на­стир­ско зво­но по­зи­ва на ру­чак. На­кон руч­ка, по­но­во на по­слу­ша­ње, до пет са­ти. По­том су на ве­чер­њем бо­го­слу­же­њу, ужи­ни и ве­чер­њем мо­ли­тве­ном пра­ви­лу. У 11 са­ти од­ла­зе у ке­ли­је.

У овом ма­на­сти­ру ни­ка­да се не пре­ки­да чи­та­ње Псал­ти­ра.

Из Толг­ског ма­на­сти­ра је до са­да иза­шло 11 на­сто­ја­те­љи­ца жен­ских ма­на­сти­ра ши­ром Ру­си­је.

    

Чу­да и ис­це­ље­ња

   У вре­ме игу­ма­на Гер­ма­на, на ју­тар­њем бо­го­слу­же­њу 16/29. сеп­тем­бра 1392. го­ди­не, док је све­ште­ник про­из­но­сио во­зглас „Бо­го­ро­ди­цу и Ма­тер Све­тло­сти у пе­сма­ма ве­ли­чај­мо”, од­јед­ном је из де­сне Ру­ке Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Толг­ске по­че­ло да цу­ри ми­ро ко­је је чи­тав храм ис­пу­ни­ло бла­го­у­ха­о­ним ми­ри­сом. По за­вр­шет­ку ју­тре­ња, бра­ти­ја је по­че­ла да пе­ва мо­ле­бан Пре­све­тој Бо­го­ро­ди­ци. Ка­да су, усрд­но, за­пе­ва­ли „Вла­ди­чи­це при­ми мо­ли­тву слу­гу Тво­јих”, ми­ро је по­че­ло да цу­ри и из ле­ве но­ге Бо­го­мла­ден­ца.

   Ово ми­ро се по­ка­за­ло це­леб­ним. Све­ти Ди­ми­три­је Ро­стов­ски све­до­чи да они ко­ји су се тим ми­ром по­ма­зи­ва­ли, ма ка­ква их бо­лест спо­па­ла, оздра­вљи­ва­ли су. У ма­на­стир­ском Ле­то­пи­су су за­бе­ле­же­ни мно­ги слу­ча­је­ви ис­це­ље­ња ми­ром из Толг­ске ико­не Мај­ке Бо­жи­је. Та­ко је за­бе­ле­же­но да је ис­це­ље­ње ту, 1553. го­ди­не, на­шао и цар Иван Гро­зни. Он је био обо­лио од но­гу, и ни­је мо­гао ни да сто­ји ни да хо­да. У знак за­хвал­но­сти, у ви­ше на­вра­та, бо­га­то је да­ри­вао ма­на­стир, а са­му ико­ну Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, ко­ја га је ис­це­ли­ла, цар­ски је укра­сио.

(Из Ле­то­пи­са Толг­ског ма­на­сти­ра)

***

По­жар и об­но­ва

По­чет­ком XV ве­ка, Толг­ску оби­тељ за­де­си­ла је ве­ли­ка не­сре­ћа. „До­пу­сти Бог по­жар у оби­те­љи Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, цр­кве све­те, и све цр­кве­не ства­ри, ико­не, књи­ге, са­су­де, цр­кве­ни укра­си и оста­ле ства­ри ко­је су у њој чу­ва­не, све по­је­де огањ и ни­шта не оста­де”, за­бе­ле­же­но је у ма­на­стир­ском Ле­то­пи­су. Мо­на­хе је спо­пао очај, јер је у пла­ме­ну оста­ла и чу­до­твор­на ико­на Мај­ке Бо­жи­је.

Ка­кво је са­мо њи­хо­во из­не­на­ђе­ње би­ло и ка­ква их је ра­дост об­у­зе­ла ка­да су у ма­на­стир­ском шу­мар­ку, ме­ђу гра­на­ма др­ве­ћа, угле­да­ли ико­ну ко­ју су чу­ва­ли! На том ме­сту, да­нас окру­же­ном ке­дро­вим шу­мар­ком, по­диг­ну­та је ка­пе­ла.

Ве­о­ма бр­зо, Толг­ска оби­тељ је об­но­вље­на. Бла­го­че­сти­ви хри­шћа­нин Ва­си­ли­је из Нов­го­ро­да, ко­ји је бо­ло­вао од „су­ше­ња но­гу”, дао је но­вац да се по­диг­не не­ве­ли­ки но­ви храм, ово­га пу­та од ка­ме­на. При ње­го­вом осве­шта­ва­њу, то­ком ли­ти­је, на очи­глед свих, Ва­си­ли­је је оздра­вио.

(Из Ле­то­пи­са Толг­ског ма­на­сти­ра)

***

Смут­но­је вре­мја

Го­ди­не 1609, у Смут­но вре­ме, По­ља­ци су у Толг­ском ма­на­сти­ру уби­ли 46 не­на­о­ру­жа­них мо­на­ха, ко­ји су се скло­ни­ли у цр­кву. Над њи­хо­вим мо­шти­ма 1893. го­ди­не по­диг­ну­та је ка­пе­ла. Два пу­та, 1612. и 1654. го­ди­не, чу­до­твор­ну ико­ну Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Толг­ске но­си­ли су, у ли­ти­ји, до Ја­ро­сла­вља. И оба пу­та Чу­до­твор­ка је пре­ки­ну­ла стра­шну по­шаст ку­ге.

Толг­ску оби­тељ по­се­ти­ли су, без­ма­ло, сви ру­ски ца­ре­ви, за­кључ­но са Ни­ко­ла­јем ИИ Ро­ма­но­вим, ко­ји је до­пу­то­вао па­ро­бро­дом 21. ма­ја 1913. го­ди­не.

Овај див­ни ма­на­стир, је­дан од нај­зна­чај­ни­јих у огром­ној Ру­си­ји, уки­нут је кр­ва­ве 1917. го­ди­не. Ипак, све до 1928. у Ва­ве­дењ­ској цр­кви вр­ше­на је слу­жба Бо­жи­ја. Те го­ди­не је Толг­ски ма­на­стир за­тво­рен. Зво­на су пре­ли­ве­на, кр­сто­ви са ку­по­ла ски­ну­ти, а све че­ти­ри цр­кве оскр­на­вље­не. У Ни­кољ­ском хра­му и да­ље су тра­го­ви бе­сти­јал­но­сти ко­му­ни­стич­ких без­бо­жни­ка ко­ји су све фре­ске из­гре­ба­ли.

(Из Ле­то­пи­са Толг­ског ма­на­сти­ра)

    

По­вра­так

Го­ди­не 1987. др­жа­ва је ма­на­стир вра­ти­ла Цр­кви.

Са­да су ма­на­стир­ске ку­по­ле пре­сву­че­не зла­том, уну­тра­шњо­сти цр­ка­ва, ко­је су све по ру­ски ве­ли­ке, та­ко­ђе бље­ште овим пле­ме­ни­тим ме­та­лом. Ико­на пре­све­те Мај­ке Бо­жи­је Толг­ске го­ди­не 2000. по­но­во је про­ми­ро­то­чи­ла...

(Из Ле­то­пи­са Толг­ског ма­на­сти­ра)

извор: Православие.ру, 20. јун 2014.