Милица Миленковић, КАЛИГРАФСКО ЛИВЕЊЕ ЛЕТОПИСА
Својом најновијом збирком песама Византијски вишебој, награђеном на песничкој манифестацији Дани Гордане Тодоровић истоименом наградом 2014. године, Александар Марић, песник лирског гласа какав се дуго није чуо у нашој књижевности, дарује читаоца испосничком и ходочасничком поезијом која својим реторичким питањима трага за одговором положаја човека у „љетопису опширном вјечности“ (Луча микрокозма, стих 16), за одговором који се слути и назире кроз опште токове историје, кроз успон и пад царства и песника у њему, али и обичног човека, скрушеника пред олтаром укорењеним и окренутим ка истоку.
У овом песничком летопису, „...човек сличан је ливцу/ Који звоно труда живота обличи/ И не зна до краја тајну/ .../
Тешко је убогом да схвати
То кружење благодати и проклетства
Јер човек је сличан ливцу
Који напором обличи житије
И не зна лије ли звоно или топ“
Цариград, звоно, топ
Есхатолошка мисао која извире из метафоре контраста звоно – топ, јесте уметничко језгро Византијског вишебоја, она се круни у корелацији са хроносом ове збирке који је сума три валидна времена, од којих је будућност јасно означена као последица прва два. Тако се кристалише духовни континуитет у самој књизи, као веза и спрега између историјског, личног и бесконачног времена: „Ово је покушај држања времена/ У шаци којој прсти трну и цветају...“ (Маглич, Рас, Ибар), „Почетак тајанствен је/ Као и крај, ако га има“ (Почетак тајанствен је...).
На „...позив оваплоћене звезде/ Поетике кроз коју све је постало...“ (Дамаск, Бејрут, Васкрс) лирски субјекат одговара као песник, историчар, филозоф, теолог и читалац. Судбина ове петорице је иста: „У мноштву, нестаје личност“, јер „Сабори круне, понемуштао језик“ (На живописима боја изгребана...).
Песник је онај који потенцијалом изражава своју испосничку жељу:
„О трену данашњем
Написао бих књигу
Слику бола и скрипту мрака
Летопис распродате вечности
Изнесене на бувљак науке
Међу трговце храмом и алхемичаре
О трену овом бих књигу,
А много је стих, много“
О трену данашњем
Хиперболом која стих умањује у односу на трен доживљене данашњице потенцирају се неподношљива слика бола и скрипта мрака као лице овога света у коме је потребно обновити духовно царство: „Борба траје у руке пренесена/ Кроз виђења одабраних жива/ Чека се воља и трен већ дошао/ Да царства се узведу и позлате“ (Битка, други план).
Горе наведеном минијатуром Александар Марић уводи парадокс као битно обележје Византијског вишебоја исписујући књигу о трену данашњем у коме се сјатила распродата вечност, исписујући је вештим потезима пера, на пергаменту књижевности, мастилом историје, мастилом сопствене и византијске крви. Стога је он историчар који кроз географију простора духовним прегнућима лебди изнад мапе старе Византије, ослушкује њена била којима се ова подаје садашњости да би на крају аллегро сакралним тоном постао песник-појац, ливац сопственог житија и летописа опширног о вечности који би да буде књига, а много је ако се о њему испева и стих!
То је основна потка филозофије поезиса у којој се идеја распламсава у корелацији са филозофском антропологијом, метафизиком, етиком и космогонијом:
„У смени дана и ноћи
Том обреду задатом
У самом корену Поезиса
Плови филозоф у незнани
И неизмерни му крај
.................................
У смени дана и ноћи
Тој причи старој као свет
Човек сачињен од мисли
Плови у пророчки му откривено доба
И стеже га самоћа
Међу толико гласова подигнутих“
Берђајев, женственост, средњовековље
Теолошки сегмент Византијског вишебоја тиче се хришћанске религије, основне вере Византијског царства са седиштем у Цариграду (данашњи Истанбул). Раслојавање у вери и језику доводи до данашњих посрнућа и општег моралног пада, беде људске и свеопште несреће: „Завијају вуци близу торова/ Али људи завијају гласније и теже“ (Снег, Арктик, Давид).
Лирски субјекат као читалац има најзначајније место у овој књизи, он се јавља у првом лицу, као „ти“ и као колектив. Њему је недостижна књига коју би песник у њему да испише:
„Каква је зрелост потребна
Да се захвати трајање
Једног хиљадугодишњег хтења
И прозорљивост дарована
Да прошлост и будућност осмотри
....................................................
Каква је књига та што се пише
Спис уздржања и моћи над захтевима
Пренаглашене телесности и снова
Књига у којој дише семе дрвета живота
А гњили пузавица искушења“
Цариград, Рим, Јерусалим
У питању о књизи, лежи и читалац који је кадар да се одушеви када баш ту књигу исписану пронађе у себи, а Александар Марић је налази и дарује нама, експлицитним наратерима кроз вешт песнички поступак увлачења читаоца у снисходљиву игру јагњета пред вуком где се силином уметности отима живот пред злом и налази „хиљадугодишње“ трајање. У том домену и Марићева „хиљаду и једна“ песма искони свако своје слово, стих и строфу градећи „целе лепе песме“.
Песмом Пролеће, страх, Андрић читалац се индиректно поистовећује са лирским „ја“, он је онај који је у песнику и ван песника, онај који са књиге брише миленијумску прашину и чита „непоновљивог неког света речи/ саопштене у часовима узлета“. И док унутрашњи наратер који је само лице оног песниковог петоличја ишчитава миленијумске списе, читалац који ће посегнути за овом поезијом пред собом ће имати могућност различитог читања, јер је књига обликована иновативним поступком комбинације који претпоставља „вишебој“ читања – читање може бити по линеарној линији, може се сводити на ишчитавање главних песама или само минијатура које следе за њима као сажет, онемуштали говор песникове душе. Те минијатуре са маргина показују колико је Марић извештио своје перо које епско смењује или комбинује са лирским водећи нас кроз причу без краја.
Неминовно ће се читалац, а и тумач Византијског вишебоја запитати у каквој се тишини заметнула искра поновног стварања историје, каквом је духовном моћи песник исписао своје калиграфске стихове, каквим је тајнама испунио себе или их нашао у себи потврђујући оно Андрићево из Знакова поред пута:„Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи.“ У какву се тишину спустио да би се достојним могао назвати: „Док падају стубови света/ И наде народне гњиле“ (Цариград, песник, Хамваш)? Марић тишину дозива тишином, тихим појањем пред олтаром вечности и поезије, ненадмашним лексичким фондом који се кристалише у нове тишине – у занемелост читаочеву пре него што проникне значења.
Византијски вишебој је подељен у четири циклуса, од којих су први и последњи (Пре списа и После списа) пролог и епилог за онај главни, осовински Вишебој који је израз долазећег након песниковог Првог и Другог обраћањасеби, а води до Поменика (заупокојене за два песника-византинца: Павловића и Ракитића) и коначног Расуђивања летописца.
Из скрушености нашег летописца који се сваким својим потезом уписује у ред песника-византинаца прасловенског духа (поред горе поменутих, тој линији припада и Иван В. Лалић), узноси се песнички дух доказујући колико у смерности има лепоте. Зато након ишчитавања ових песама (или срицања, причести, молитве), након вишебоја и надметања, читалац остаје духовно обогаћен за једно немерљиво искуство.
Ово је други пут како се у нашој књижевности мотив Византије ставља у први план насловом књиге. Први пут је то учинио Иван В. Лалић својом Византијом. Али није први пут како се мотив уопште јавља: налазимо га у песништву модерниста са почетка 20. века (Дучић, Ракић и Бојић). После ове тројице, након Византије као „одбљеска спољњег сјаја и раскоши“, „театрализације историје“ и „песничке визије историје“, Лалић пева о Византији призивајући хеленски духовни значај, медитерански значај Византије за нас – Византије као једног „дела наше традиције од кога смо били вештачки одсечени“, као „везу са традицијама свих традиција, Грчком“ (Ј. Христић). Овога пута, на почетку 21. века, Марић шири духовну семантику Византије, окреће се Цариграду и Риму, арапском свету, географском простору који је утицао на Византију, који нам је кроз наслеђе Византије предат у аманет. Зато су протагонисти ове књиге свети ратници, свеци, песници, сликари, зидари, музичари... Зато је лексички фонд комбинација црквеног говора као носиоца старинског и модерног говора као носиоца усвојених туђица што указује на језик у коме се проналази мост за спој истока и запада на нашем тлу, и тиме „даје основ језику који се сећа“ (Павлица, језик, памћење).
Док Бог, византијски плав и чист, покушава да земљотресом и сумпором отргне своје стадо од театра заборава и ишчезнућа (без посредника, јер пастира тренутно нема!), „Остаје (само – М. М.) песник да царује/ Међу речима узвишеног рода/ И легије мисли да преводи/ У честице трајања и славе...“
Александар Марић Византијским вишебојем то управо и потврђује.
извор: ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС
Својом најновијом збирком песама Византијски вишебој, награђеном на песничкој манифестацији Дани Гордане Тодоровић истоименом наградом 2014. године, Александар Марић, песник лирског гласа какав се дуго није чуо у нашој књижевности, дарује читаоца испосничком и ходочасничком поезијом која својим реторичким питањима трага за одговором положаја човека у „љетопису опширном вјечности“ (Луча микрокозма, стих 16), за одговором који се слути и назире кроз опште токове историје, кроз успон и пад царства и песника у њему, али и обичног човека, скрушеника пред олтаром укорењеним и окренутим ка истоку.
У овом песничком летопису, „...човек сличан је ливцу/ Који звоно труда живота обличи/ И не зна до краја тајну/ .../
Тешко је убогом да схвати
То кружење благодати и проклетства
Јер човек је сличан ливцу
Који напором обличи житије
И не зна лије ли звоно или топ“
Никола Александар Марић, ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ
|
Есхатолошка мисао која извире из метафоре контраста звоно – топ, јесте уметничко језгро Византијског вишебоја, она се круни у корелацији са хроносом ове збирке који је сума три валидна времена, од којих је будућност јасно означена као последица прва два. Тако се кристалише духовни континуитет у самој књизи, као веза и спрега између историјског, личног и бесконачног времена: „Ово је покушај држања времена/ У шаци којој прсти трну и цветају...“ (Маглич, Рас, Ибар), „Почетак тајанствен је/ Као и крај, ако га има“ (Почетак тајанствен је...).
На „...позив оваплоћене звезде/ Поетике кроз коју све је постало...“ (Дамаск, Бејрут, Васкрс) лирски субјекат одговара као песник, историчар, филозоф, теолог и читалац. Судбина ове петорице је иста: „У мноштву, нестаје личност“, јер „Сабори круне, понемуштао језик“ (На живописима боја изгребана...).
Песник је онај који потенцијалом изражава своју испосничку жељу:
„О трену данашњем
Написао бих књигу
Слику бола и скрипту мрака
Летопис распродате вечности
Изнесене на бувљак науке
Међу трговце храмом и алхемичаре
О трену овом бих књигу,
А много је стих, много“
О трену данашњем
Хиперболом која стих умањује у односу на трен доживљене данашњице потенцирају се неподношљива слика бола и скрипта мрака као лице овога света у коме је потребно обновити духовно царство: „Борба траје у руке пренесена/ Кроз виђења одабраних жива/ Чека се воља и трен већ дошао/ Да царства се узведу и позлате“ (Битка, други план).
Горе наведеном минијатуром Александар Марић уводи парадокс као битно обележје Византијског вишебоја исписујући књигу о трену данашњем у коме се сјатила распродата вечност, исписујући је вештим потезима пера, на пергаменту књижевности, мастилом историје, мастилом сопствене и византијске крви. Стога је он историчар који кроз географију простора духовним прегнућима лебди изнад мапе старе Византије, ослушкује њена била којима се ова подаје садашњости да би на крају аллегро сакралним тоном постао песник-појац, ливац сопственог житија и летописа опширног о вечности који би да буде књига, а много је ако се о њему испева и стих!
То је основна потка филозофије поезиса у којој се идеја распламсава у корелацији са филозофском антропологијом, метафизиком, етиком и космогонијом:
„У смени дана и ноћи
Том обреду задатом
У самом корену Поезиса
Плови филозоф у незнани
И неизмерни му крај
.................................
У смени дана и ноћи
Тој причи старој као свет
Човек сачињен од мисли
Плови у пророчки му откривено доба
И стеже га самоћа
Међу толико гласова подигнутих“
Берђајев, женственост, средњовековље
Теолошки сегмент Византијског вишебоја тиче се хришћанске религије, основне вере Византијског царства са седиштем у Цариграду (данашњи Истанбул). Раслојавање у вери и језику доводи до данашњих посрнућа и општег моралног пада, беде људске и свеопште несреће: „Завијају вуци близу торова/ Али људи завијају гласније и теже“ (Снег, Арктик, Давид).
Лирски субјекат као читалац има најзначајније место у овој књизи, он се јавља у првом лицу, као „ти“ и као колектив. Њему је недостижна књига коју би песник у њему да испише:
„Каква је зрелост потребна
Да се захвати трајање
Једног хиљадугодишњег хтења
И прозорљивост дарована
Да прошлост и будућност осмотри
....................................................
Каква је књига та што се пише
Спис уздржања и моћи над захтевима
Пренаглашене телесности и снова
Књига у којој дише семе дрвета живота
А гњили пузавица искушења“
Цариград, Рим, Јерусалим
У питању о књизи, лежи и читалац који је кадар да се одушеви када баш ту књигу исписану пронађе у себи, а Александар Марић је налази и дарује нама, експлицитним наратерима кроз вешт песнички поступак увлачења читаоца у снисходљиву игру јагњета пред вуком где се силином уметности отима живот пред злом и налази „хиљадугодишње“ трајање. У том домену и Марићева „хиљаду и једна“ песма искони свако своје слово, стих и строфу градећи „целе лепе песме“.
Песмом Пролеће, страх, Андрић читалац се индиректно поистовећује са лирским „ја“, он је онај који је у песнику и ван песника, онај који са књиге брише миленијумску прашину и чита „непоновљивог неког света речи/ саопштене у часовима узлета“. И док унутрашњи наратер који је само лице оног песниковог петоличја ишчитава миленијумске списе, читалац који ће посегнути за овом поезијом пред собом ће имати могућност различитог читања, јер је књига обликована иновативним поступком комбинације који претпоставља „вишебој“ читања – читање може бити по линеарној линији, може се сводити на ишчитавање главних песама или само минијатура које следе за њима као сажет, онемуштали говор песникове душе. Те минијатуре са маргина показују колико је Марић извештио своје перо које епско смењује или комбинује са лирским водећи нас кроз причу без краја.
Неминовно ће се читалац, а и тумач Византијског вишебоја запитати у каквој се тишини заметнула искра поновног стварања историје, каквом је духовном моћи песник исписао своје калиграфске стихове, каквим је тајнама испунио себе или их нашао у себи потврђујући оно Андрићево из Знакова поред пута:„Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи.“ У какву се тишину спустио да би се достојним могао назвати: „Док падају стубови света/ И наде народне гњиле“ (Цариград, песник, Хамваш)? Марић тишину дозива тишином, тихим појањем пред олтаром вечности и поезије, ненадмашним лексичким фондом који се кристалише у нове тишине – у занемелост читаочеву пре него што проникне значења.
Византијски вишебој је подељен у четири циклуса, од којих су први и последњи (Пре списа и После списа) пролог и епилог за онај главни, осовински Вишебој који је израз долазећег након песниковог Првог и Другог обраћањасеби, а води до Поменика (заупокојене за два песника-византинца: Павловића и Ракитића) и коначног Расуђивања летописца.
Из скрушености нашег летописца који се сваким својим потезом уписује у ред песника-византинаца прасловенског духа (поред горе поменутих, тој линији припада и Иван В. Лалић), узноси се песнички дух доказујући колико у смерности има лепоте. Зато након ишчитавања ових песама (или срицања, причести, молитве), након вишебоја и надметања, читалац остаје духовно обогаћен за једно немерљиво искуство.
Ово је други пут како се у нашој књижевности мотив Византије ставља у први план насловом књиге. Први пут је то учинио Иван В. Лалић својом Византијом. Али није први пут како се мотив уопште јавља: налазимо га у песништву модерниста са почетка 20. века (Дучић, Ракић и Бојић). После ове тројице, након Византије као „одбљеска спољњег сјаја и раскоши“, „театрализације историје“ и „песничке визије историје“, Лалић пева о Византији призивајући хеленски духовни значај, медитерански значај Византије за нас – Византије као једног „дела наше традиције од кога смо били вештачки одсечени“, као „везу са традицијама свих традиција, Грчком“ (Ј. Христић). Овога пута, на почетку 21. века, Марић шири духовну семантику Византије, окреће се Цариграду и Риму, арапском свету, географском простору који је утицао на Византију, који нам је кроз наслеђе Византије предат у аманет. Зато су протагонисти ове књиге свети ратници, свеци, песници, сликари, зидари, музичари... Зато је лексички фонд комбинација црквеног говора као носиоца старинског и модерног говора као носиоца усвојених туђица што указује на језик у коме се проналази мост за спој истока и запада на нашем тлу, и тиме „даје основ језику који се сећа“ (Павлица, језик, памћење).
Док Бог, византијски плав и чист, покушава да земљотресом и сумпором отргне своје стадо од театра заборава и ишчезнућа (без посредника, јер пастира тренутно нема!), „Остаје (само – М. М.) песник да царује/ Међу речима узвишеног рода/ И легије мисли да преводи/ У честице трајања и славе...“
Александар Марић Византијским вишебојем то управо и потврђује.
извор: ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС
Нема коментара:
Постави коментар